Gumene kuglice umesto hartija, drvene glasačke kutije, žene na biralištima, nedemokratska kampanja, pritisci na opoziciju i ubedljiva pobeda komunista.

Tako bi se u jednoj rečenici mogli opisati prvi izbori u državi tek izašloj iz krvavog Drugog svetskog rata, sa novim društvenim i političkim uređenjem.

Glasači su 11. novembra 1945. birali poslanike za Ustavotvornu skupštinu tadašnje Demokratske Federativne Jugoslavije.

Istoričar Momčilo Pavlović kaže da je, prema pisanju ondašnje štampe, glasanje trebalo da bude „velika manifestacija narodnog oduševljenja za Tita“.

Samom izbornom danu, kome je prethodila „usiljena i dirigovana kampanja“, davao se „sudbinski značaj“, dodaje.

„Dan izbora je predstavljan kao dan kada će se i na biralištima potvrditi ciljevi za koje se većina naroda borila u ratu“, navodi autor knjige Za Tita ili za kralja u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Opozicija je bojkotovala izbore, pa se „od Vardara do Triglava“ glasalo samo za kandidate Narodnog fronta Jugoslavije, koalicije na čelu sa Komunističkom partijom.

Nosilac liste bio je maršal Josip Broz Tito, lider komunista i kasnije, doživotni predsednik države.

Ovo su prvi izbori na kojima su pravo glasa imale žene, vojnici, svi punoletni građani, ali i maloletni partizanski borci.

Glasalo je više od 7,4 miliona birača, oko polovine stanovništva poratne Jugoslavije, dok je ukupna izlaznost bila 88,66 odsto.

Birali su se poslanici dva doma – Savezne skupštine i Skupštine naroda, a lista Narodnog fronta Jugoslavije, predvođena Titom i komunistima, dobila je više od 6,7, odnosno 6,5 miliona glasova.

Direktna posledica ovih izbora bila je promena državnog uređenja Jugoslavije – kraljevinu je ubrzo zamenila federativna republika.

Tito je sa Čerčilom razgovarao o rešenju statusa grada Trsta.

Šta je prethodilo izborima?

Posle četiri godine krvavih borbi, do proleća 1945. godine, partizani, odnosno novonastala Jugoslovenska armija, uz pomoć sovjetske Crvene, oslobodila je gotovo svaki pedalj zemlje od nemačkog okupatora i njihovih saveznika.

Ratom razorena Jugoslavija odmah se našla pred novim političkim izazovima, a Komunistička partija i njen vođa Josip Broz Tito trebalo je da pobedu izvojevanu „po šumama i gorama“ legalizuje kako na domaćem, tako i na međunarodnom planu.

Mir je dočekan sa dve vlade.

U Beogradu je narodnu vlast predstavljao Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije (NKOJ), prva revolucionarna vlada sa Josipom Brozom Titom na čelu, ustanovljena na drugom zasevanju AVNOJ-a (Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije) krajem novembra 1943.

Par hiljada kilometara dalje, u Londonu, glavnom gradu Velike Britanije, od aprila 1941. nalazila se jugoslovenska vlada u izbeglištvu, kao i kralj Petar Drugi Karađorđević, još uvek zvanični monarh Kraljevine Jugoslavije.

Iako su izbori ozvaničili vlast komunista, do prelomnog trenutka u odnosima u Jugoslaviji došlo je dve godine ranije, u glavnom gradu Irana.

Tada su sovjetski lider Josif Staljin, britanski premijer Vinston Čerčil i američki predsednik Frenklin Ruzvelt na Teheranskoj konferenciji odlučili da će zapadni saveznici „politički i vojno“ pomagati partizanski pokret, kaže istoričar Momčilo Pavlović.

Jugoslovenska vojska u otadžbini, odnosno, četnici predvođeni Dragoljubom Mihailovićem, od tada više nije mogla da računa na pomoć saveznika zbog saradnje sa okupatorom.

Njihov vrhovni komandant kralj Petar Drugi je takođe septembra 1944. naložio da se četničke jedince stave pod komandu partizanskih odreda.

Bila je to uvertira u niz pregovora i sporazuma između Josipa Broza Tita i Ivana Subašića, tadašnjeg kraljevog premijera i bivšeg bana Banovine Hrvatske koji je pod pritiskom Čerčila doveden iz Sjedinjenih Američkih Država.

U martu 1945. je dogovoreno formiranje Privremene vlade Demokratske Federativne Jugoslavije sa predstavnicima obe vlasti – i monarhističke i komunističke.

Demokratska Federativna Jugoslavija (DFJ) je istovremeno predstavljala poslednju fazu postojanja Kraljevine i prvi period socijalističke Jugoslavije.

Na čelu Privremene vlade bio je Tito, dok su za potpredsednike izabrani komunista Edvard Kardelj i predsednik Demokratske stranke Milan Grol, dok je Šubašić bio ministar spoljnih poslova, navodi istoričar Pavlović.

Ovaj savez je bio kratkog daha, a već u narednim mesecima ostavke su dali Šubašić i Grol, koji će potom postati svojevrsni lider opozicije pred izbore.

Izbori bez opozicije

Na prvim izborima za Ustavotvornu skupštinu DFJ isprva je trebalo da učestvuju Narodni front Jugoslavije, politička organizacija predvođena Komunističkom partijom, i grupa opozicionih stranaka.

„Opoziciju su činili Demokratska stranka, mada je frakcija ove stranke ušla u Narodni front, Hrvatska seljačka stranka i Radikalna stranka koja nije ni obnovila rad“, navodi Momčilo Pavlović, nekadašnji direktor Instituta za savremenu istoriju.

Milan Grol, predsednik Demokratske stranke, pokušao je pred izbore da ujedini opoziciju, ali je u tome „ostao usamljen“.

„Smatrajući da su izbori farsa, podneo je ostavku na mesto potpredsednika vlade, a ubrzo je usledilo i saopštenje da opozicija neće učestvovati na izborima jer nisu obezbeđeni minimalni uslovi“, dodaje istoričar.

Opozicioni političari kritikovali su novi sistem zbog „odsustva svih sloboda, od ličnih do političkih“, koje su ugušene „doktrinarnom isključivošću jedne ideologije“, objašnjava Pavlović.

Pod politički kišobran Narodnog fronta Jugoslavije, pokreta predvođenog Komunističkom partijom Jugoslavije, stao je veliki broj stranaka i organizacija leve orijentacije.

„Kao opštenarodna organizacija predstavljao je merilo napretka i reakcije, ali i kontrolu političkog organizovanja u zemlji“, smatra Pavlović.

Komunisti su preko „politike Narodnog fronta marginalne stranke iz predratnog političkog života uveli u politički život“, kaže.

Antifašistički front žena, Jugoslovenska republikanska stranka Jaše Prodanovića i Narodna seljačka stranka Dragoljuba Jovanovića bile su samo neke od organizacija i stranaka unutar fronta.

Pojedini članovi ovih stranaka su bili aktivni učesnici Narodnooslobodilačke borbe i pre oslobođenja su sarađivali sa komunistima.

Parole, skupovi i sputavanje opozicije

Narodni front je organizovao masovne skupove, konferencije, zborove, priredbe i povorke u gotovo svim mestima u zemlji.

Širom Jugoslavije lepljeni su politički plakati i slike Josipa Broza Tita, a po zidovima kuća i zgrada ispisivane su parole i grafiti podrške komunističkom lideru.

Nisu izostali ni politički mitinzi gde je, kaže istoričar Pavlović, napadana „opozicija koja nije ni učestvovala na izborima“.

Tito je tako za opoziciju govorio da „nema program“ i da je „stari neprijatelj naroda koji točak istorije vuče natrag“.

Predizbornu kampanju su obeležili i pritisci na birače, atmosfera straha i gušenje opozicione štampe, ocenjuju danas istoričari.

„Izbori nisu bili ravnopravni u političkom smislu, a možemo da kažemo da nisu bili slobodni“, kaže Aleksandar Lukić sa Instituta za noviju istoriju Srbije.

Jedan od primera opstrukcije bilo je gašenje lista Demokratija koji je uređivala Demokratska stranka Milana Grola.

„Izašlo je nekoliko brojeva i onda su se radnici u štampariji, zaduženi za prelom lista, pobunili protiv klasnih neprijatelja koje su sagledavali u ovoj stranci“, govori Lukić za BBC na srpskom.

Pavlović dodaje da je pritisak vršen i na porodice čija je rodbina hapšena posle oslobođenja.

Tako su ostali članovi, kako ne bi bili osporavani i sumnjivi „morali da idu da glasaju“.

„Takva atmosfera presije kada se stvori u društvu vrlo je teško pojedincu da se opredeljuje, posebno u manjim sredinama.“

‘Ćorave kutije ili udovice‘

Izbori su održani u nedelju 11. novembra 1945.

U skladu sa zakonskim propisima nove Jugoslavije, glasanje je bilo „opšte, slobodno, tajno, neposredno, lično i jednako“, objašnjava Pavlović.

Dvostruko je, dodaje, proširena „biračka osnova“ u odnosu na kraljevinu.

Starosna granica je spuštena na 18 godina, a biračko pravo su prvi put stekle i žene, kao i „vojnici u uniformi“.

Na glasanje su mogli i maloletni partizani.

„Mogli su sa 12, 13 godina uz obrazloženje – ako su u ratu mogli da nose oružje i da pucaju olovnim, mogu sada i da glasaju gumenim kuglicama“, navodi Pavlović.

Međutim, na izbore nisu mogli „saradnici okupatora“, odnosno pojedini pripadnici desetina prokazanih organizacija.

Iz biračkih spiskova je izbrisano 194.158 ljudi.

Izborni dan je u mnogim mestima obeležila gotovo praznična atmosfera.

Na glasanje se dolazilo organizovano uz pesmu, a ispred pojedinih birališta se zaigralo i kolo.

Na jednom biračkom mestu moglo je da glasa oko 500 ljudi, a u biračkom odboru su sedeli predsednik i dva člana.

Zbog velikog broja nepismenih birača, glasalo se ubacivanjem gumenih kuglica, veličine klikera, u drvene kutije.

Poštobi glasač dobio kuglicu i stisnuo šaku, zavlačio bi ruku u svaku kutiju, koja je, prema pravilima, trebalo da bude obložena platnom kako se ne bi čulo u koju je ubačena.

Na kraju je glasač morao i da pokaže praznu šaku, ne bi li tako potvrdio da je obavio „građansku dužnost“.

Pošto se glasalo za poslanike dve skupštine, kutije su bile postavljene na različitim stolovima, a na njima je bio zalepljen naziv liste, uz ime i prezime nosioca, odnosno kandidata.

Na biralištima su bile postavljene i „ćorave kutije ili udovice“, odnosno „kutije bez liste“ koje su komunisti uveli posle „saopštenja o apstinenciji“ opozicije.

Pavlović kaže da je ova kutija „trebalo da pokaže, posebno saveznicima, da su izbori slobodni, demokratski i da omogućavaju pristalicama opozicije da izraze izbornu volju“.

„Nju niko nije čuvao, kako bi se obezbedila mogućnost onima koji ne žele da glasaju za listu Narodnog fronta da mogu svoj glas da ubace u ovu kutiju“, dodaje.

Rezultati

Ukupan broj upisanih birača u celoj državi bio je 8.383.455, dok je na izbore izašlo 88,66 odsto, odnosno 7.432.469 ljudi.

Savezna lista Narodnog fronta Jugoslavije dobila je 6,725.047 glasova – 90,48 odsto, a za Skupštinu naroda 6.574.975 – 88,69 odsto.

U kutiji bez liste bilo je ukupno 707.422 kuglica (9,52 odsto) za Saveznu skupštinu, odnosno 838.239 za Skupštinu naroda (11,31 odsto).

U Beogradu je na izbore novembra 1945. izašlo više od 200.000 ljudi, od čega je oko 160.000 bilo za listu Narodnog fronta, dok je skoro 38.000 birača glas dalo „ćoravoj kutiji“.

„Izlaznost je bila velika jer je komunistima bilo stalo da prikažu kako je politička sloboda u punom smislu zavladala u državi i kako su svi izašli da bi glasali i podržali njihovu opciju“, kaže istoričar Aleksandar Lukić.

Međutim, njegov stariji kolega Momčilo Pavlović smatra da je „narod ipak većinski bio opredeljen za komuniste“.

„Pitanje pobednika se nije postavljalo, ali pitanje demokratičnosti i procedure je upitno.“

Pobednici u ratu, pobednici u miru

Iako su mnogi smatrali da su izbori na kojima je komunistička vlast stekla legitimtet bili neregularni i nedemokratski, značajnijih kritika gotovo da nije bilo.

„U brojnim izveštajima o izborima zapadne zemlje su opisivale atmosferu, kritikovale nedemokratičnost izbora, ali nikakve ozbiljnije reakcije nije bilo“, navodi Pavlović.

Među malobrojnima koji su se oglasili bio je kralj Petar Drugi koji je izbore „okarakterisao kao običnu farsu i izigravanje slobodne volje naroda“.

Ubrzo su Sjedinjene Države i Velika Britanija priznale izborne rezultate i Tita „kao velikog pobednika i saveznika“.

„Saveznici nisu pokazali poseban interes da omoguće demokratsku klimu i uslove za održavanje izbora, niti da se iskreno založe za interese monarhije. U suštini, oni su podržavali Tita“, smatra Pavlović.

Lukić kaže da je „direktna posledica izbora bila promena oblika državnog uređenja, a samim tim, i oblika društvenog uređenja“.

„Vremenom dolazi do ukidanja privatne svojine kroz zakone i ide se na kolektivizaciju i ka socijalizmu“, dodaje on.

Konstitutivna sednica Ustavotvorne skupštine održana je 29. novembra 1945, na dvogodišnjicu Drugog zasedanja AVNOJ-a.

„Izabrani poslanici su 28. novembra posle prijema kod Tita, svečane akademije u Narodnom pozorištu na kojoj su izvedene simfonijska poema Vesnik Bure i predstava Matija Gubec Narodnog kazališta iz Zagreba, posle ponoći otišli u Skupštinu gde su predali punomoćja“, priča Pavlović.

Na njoj je usvojena „Deklaracija o proglašenju Federativne Narodne Republike Jugoslavije“, čime je nova država prestala da bude monarhija i postala republika.