Konjički sport i Nikola Jokić: Sve što treba da znate o konjički sport u Srbiji

„Sve je manje dobrih tamburaša, fijakera, snaša i salaša; sve je manje konja, konja koji jure, a u stvari nikuda ne žure.“

Uz te stihove Zvonka Bogdana je prošle godine Nikoli Jokiću – u njegovoj štali – dodeljena druga uzastopna titula za najkorisnijeg igrača (MVP-ja) NBA lige, a u znaku konja prošlo je i nedavno osvajanje prve šampionske titule u istoriji Denver Nagetsa.

Jer Jokić se veoma brinuo kako da sa slavljeničke parade u četvrtak na ulicama Denvera, stigne u nedelju na kasačke trke – kada je konj u kasu, ne u galopu – u Somboru, rodnom gradu udaljenom čitavim okeanom.

„Konjari kažu – kada progutaš konjsku dlaku, gotovo je„, navodi Đorđe Perović, jedan od najpoznatijih srpskih džokeja, za BBC na srpskom.

„I ja isto tako kao Jokić, nekada dođem na hipodrom samo da su mi konji tu negde… Ne moram da ih mazim, samo nek su mi u vidokrugu.“

• Odžibve: Povratak jedine autohtone kanadske rase konja
• Konji skaču kroz vatru na vekovima starom festivalu
• Čudesni svet bosanskih brdskih konja
• Konji su bili kraljičina doživotna strast

Ljubav prema konjima jednog od najboljih košarkaša sveta poslednjih godina stavlja u centar pažnje čitav konjički sport, koji već decenijama opstaje uz velike probleme.

„Jugoslavija je u ono vreme imala sasvim pristojan kredibilitet, Beogradski hipodrom je bio jedan od boljih u malim zemljama – nismo zaista imali čega da se stidimo“, navodi Tomislav Višnjić iz Saveza za kasački sport Srbije, za BBC na srpskom.

„To je trajalo do 2000. godine ili nešto pre toga… Tada počinje pad.“

Upravo je Beogradski hipodrom, poznat i kao Hipodrom kod Careve ćuprije, jedan od simbola propadanja konjičkog sporta, koji na ovim prostorima postoji još od 19. veka.

Konjičkih trka u Šapcu je bilo još 1829. godine, 1863. bile su prve u Beogradu, gde je 1885. osnovano i prvo konjičko društvo u Srbiji, piše Violeta Šiljak u knjizi „Istorija sporta“.

Preduzeće Hipodrom Beograd je 2006. otišlo u stečaj, da bi se ubrzo našlo u rukama grada kao javno preduzeće, dok prostor od 24 hektara na kojem se hipodrom nalazi pripada državi.

Trka danas ima, ali je hipodrom u katastrofalnom stanju i njegova sudbina je pod znakom pitanja usled čestih glasina o selidbi i pored akcija koje su apelovale na spas najstarijeg sportskog objekta u gradu.

„Sve ovo danas je čista ljubav… Ostali su samo ljudi koji vole konje“, kaže Perović kratko.

Iz Saveza za konjički sport Srbije, koji se bavi nadmetanjem u konjičkim disciplinama poput preskakanja prepona, u pisanom odgovoru za BBC kao najveći problem takođe ističu „odsustvo nacionalne infrastrukture za odvijanje trenažno-takmičarskih aktivnosti“.

„Napretka nema bez većeg učešća države, što čak nije ni pitanje finansiranja, već samo pristupa i brige“, kaže Višnjić.

„Jer ljudi ovde vole konje, kada napravite dobar trkački dan, skupi se i danas po nekoliko hiljada ljudi, više nego na fudbalu… Oni moraju dobro da se napregnu da skupe toliko ukoliko nisu Zvezda i Partizan.“

Kad progutaš dlaku: Ljubav i edukacija

Trojica muškaraca po vrelom junskom danu sede pod velikim drvetom, tik uz stazu beogradskog hipodroma.

Nedaleko od njih, jedna žena kupa konja, tako da njihovo ćaskanje uz sok prati ritam kapljica koje se odbijaju o njegove sapi i leđa.

„Momak je genije, normalan i pametan dečko koji ume da se ponaša“, kaže o Jokiću jedan od njih, koji se predstavlja kao Dragan, ne želeći da otkriva prezime.

Jer Jokić je uvek tema kada su konji u pitanju.

Ni okean nije omeo centra Nagetsa da brzinski stigne iz Amerike na trke u Somboru, gde su ga pratili brojni fotoreporteri, telefonske kamere i pogledi obožavalaca košarke.

„Ono što smo uništavali decenijama, sada nam je odjednom važno“, navodi kratko Dragan, generalni sekretar konjičkog saveza u vreme Jugoslavije.

Kosa mu je proseda, sa razdeljkom na sredini, a na sebi ima plavo-belu majicu na pruge, nalik mornarima.

„Šta bi se desilo da nema Jokića“, dodaje Nikola, krupni čovek u plavoj majici koji sedi levo od njega.

Na pitanje od kada rade sa konjima, on uz osmeh odgovara: „Od pre podne“.

„Ako računam ujakove konje kad sam bio mali, onda ceo život, od rođenja“, nastavlja.

I šta je to u njima tako posebno?

„Ne znam, mi samo gledamo lovu, ne gledamo konje uopšte“, kaže Nikola, smeje se i namiguje.

U njihovom dijalogu odmah sledi malo edukacije šta je šta i ko je ko u svetu konjičkog sporta.

„Šta će Jokić sad? On voli kasače, bavi se dečko njima“, navodi Dragan.

„To nije sport, to su trke“, ubacuje se Nikola.

„Jeste, to je njegov sport.“

Pojam konjički sport obuhvata sve discipline sportova sa konjima, poput dresurnog jahanja – koje nazivaju i baletom za konje – preskakanja prepona i trodnevnog ispita spretnosti, što su olimpijske discipline, ali i nekolicine drugih.

Sve to, objašnjava duo sa hipodroma, potiče iz aristokratije i konjice pri vojskama, gde su te discipline predstavljale oficirsku zabavu.

„Jedna od specifičnosti ovog sporta je što ne pravi razliku između polova – muškarci i žene se ravnopravno takmiče u svim disciplinama“, ističu iz Saveza za konjički sport.

Trke su nešto potpuno drugo, a Višnjić kaže da njih ljudi vole iz nekoliko razloga.

„Tu su ljudi koji vole kontakt sa životinjom i prirodom, pa oni koji dolaze zbog uzbuđenja oko klađenja i pogađanja rezultata, a potom vlasnici konja, koji od toga i zarađuju.“

Dele se na galopske i kasačke, po načinu na koji konj trči.

Definicija kaže da je kas trk u dva takta, a galop u tri, što u praksi znači da su galoperi u punom trku, a kasači ne, iako su male nijanse.

Ukoliko kasači tokom trke pređu u galop, automatski su diskvalifikovani.

„Kasački sport je više narodni, a galopski sport aristokratije“, navodi Višnjić.

„Zbog toga je masovniji i u smislu broja konja i broja ljudi koji su uključeni u sport, dok kod galopera sve zavisi od nekoliko velikih ergela.“

Konje koji su za galop opisuje i kao „nežnije“, navodeći i da im „kraće traje trkački vek“, ali ističe i da su desetak puta skuplji od kasača.

„Od kada su Arapi ušli u to, cene su otišle u nebo, tu više nema granica.“

Razlika je i u tome što galoperi uglavnom imaju džokeja na leđima, dok kasači najčešće vuku sulke – kolica na dva točka, na kojima je i Jokić viđen nekoliko puta.

• Kako je Jokić zasenio „Dinastiju“: Pet stvari koje treba da znate o Denveru
• Jokić za BBC na srpskom: Da prođemo prvo grupu na Svetskom prvenstvu, pa ćemo videti šta dalje
• Kako je biti Srbin u Denveru: Ili postaneš MVP u NBA ligi ili upoznaš Jokića u prodavnici

„Sa kasačima možeš da jedeš koliko hoćeš i da budeš težak, kod njih to nema veze“, navodi uz osmeh džokej Perović.

„Ja sam uvek bio mali i sitan, tako da sam počeo sa galoperima, a ne znam da li bi mi se kasači svideli zato što sam i zavisnik od adrenalina.

„Ima ga i kod kasača, ali ako voziš karting, onda ne želiš da ostaneš tu… Hoćeš u Formulu 1″, dodaje i smeje se šeretski.

Pogledajte video: Od Srbije do Južne Koreje, priča o Đorđu Peroviću

O trkama i adrenalinu

Tog 18. juna Jokić se na tribinama somborskog hipodroma zadržao tek desetak minuta.

„Pa da, nije mogao da gleda trku na miru“, kaže Perović.

„Znaš ti koja je napetost kada trči neki konj za kog navijaš, a kamoli kada je u pitanju tvoj konj… Da me u tom trenutku slikaju sa svih strana, mislim da bih poludeo.“

Jokić pritom, dodaje, nije iz tog sveta.

„Navikao je da bude prljav sa konjima, da ih kupa i izvodi na stazu, pa voda, blato… Sigurno jedva čeka kada će sve ponovo bude normalno.“

Trkačka sezona traje od početka aprila do oktobra i trka ima gotovo svakog vikenda.

„Najveći centri su pre svega Vojvodina, koja tu tradiciju vuče još iz Austrougarske, pa Požarevac, Velika Plana i opštine koje gravitiraju ka Pomoravlju, Leskovac i Niš na jugu, kao i okolina Čačka na zapadu – tamo se gaje kasači“, kaže Višnjić.

Šabački hipodrom takođe je poznat kao značajan centar razvoja čitavog konjičkog sporta.

Glavna kasačka trka godine – derbi – biće održana 13. avgusta u Somboru.

„To je glavna trka svakog konja u životu, tu se vidi ko je ko, a reč je o generacijskoj trci – trče je konji stari četiri godine“, ističe Višnjić.

Pored te, poznata je i Subotička milja, Petrovdanska trka u Srbobranu, Ljubičevske konjičke igre, pa državna prvenstva i mnoga druga manja ili veća nadmetanja.

„Sve ovo što se dešava sa Jokićem pretpostavljam da će privući ljude i na sledeće trke.“

A od njih, tvrdi, nema ništa bolje.

„Kažu ovi što se time bave kao biznisom, da je tih 50 ili 100 metara završnice u konjičkim trkama – i na galop i na kas – ubedljivo najuzbudljiviji sportski događaj.“

Isto kaže i Perović, koji u karijeri ima na desetine hiljada trka i oko 1.200 pobeda širom sveta, pa i na Dalekom Istoku.

„U Japanu 200.000 ljudi dođe na trku, a u Koreji 100.000 i znaš koji je adrenalin jahati tu, kad uđeš u poslednjih 200 ili 300 metara, a čuješ huk tolikog broja ljudi.

„U Japanu kad pipneš džokeja, to je kao da si pipnuo boga.“

Pogledajte video: Mongolski derbi – najteža i najžešća trka konja na svetu

Koliko je tu do konja, a koliko do džokeja?

„Koliko dobar džokej može da popravi konja, toliko loš može da ga pokvari, ali sa dobrim konjem i lošiji džokej može da nešto uradi.

„Ali kada jašeš neku ragu, mora da si baš majstor“, navodi Perović uz osmeh.

Na pitanje može li od toga da se živi u Srbiji, odgovara da može, ali ne može da se uštedi.

„U inostranstvu može lepo da se zaradi, od 60.000 do milion evra po trci u Japanu, od čega džokej ima 10 odsto i sutra ujutru imaš pare na računu.“

A kod nas?

„Ovde je u kešu“, kaže i smeje se.

Stanje konjičkog sporta u Srbiji danas opisuje kao „čist amaterizam, barem što se tiče galopa u poslednjih dvadesetak godina“.

„Kasači su dosta ozbiljniji, napravili su neku osnovu.“

Kako ući u konjički sport

„Zategni dizgin, spusti petu“, viče kovrdžava devojka u beloj majici, dok sigurno gazi po prašini i barama beogradskog hipodromi, zaštićena gumenim čizmama.

Oko nje, po snažnom suncu koje neumorno prži, nekoliko ljudi uči da jaše.

„Pored toga što im pružaš ljubav, od konja moraš malo i da zahtevaš“, otkriva prvu od bezbroj tajni zanata 22-godišnja Vanja Glišić iz Beograda, instruktorka jahanja.

„Ako to ne radiš, onda oni budu kao raspuštena banda… Živo biće su, imaju svoje ja i sreća što nisu svesni sopstvene snage – u tom slučaju ništa ne bismo mogli da radimo sa njima.“

I ona kaže da je u blizini konja od kad zna za sebe.

„Opušta, dosta pomaže sa anksioznošću, stresom… Baš pomaže.

„Kad sam bila u srednjoj školi, pa na fakultetu i krene na hiljade čuda, odem na jahanje, isključim mozak skroz.“

Školu jahanja je otvorila nedavno i kaže da ima ljudi, iako sport nije jeftin – cena jednog časa varira, ali se kreće od 1.200 do 2.000 dinara.

„Teraj ga malo brže, imaš bič, opet ti spava, mora brži hod da bude“, viče učenici.

Devojčici u majici prepunoj najrazličitijih cvetića i roze patikama ide sasvim dobro na jednom vrancu, čije se crnilo lepo uklapa uz njeno šarenilo.

Iza nje je jedna još manja, koju bespogovorno sluša veliki dorat – konj braon boje.

Jedan od učenika je i glumac Jovan Jovanović, poznat po ulogama i serijama Žigosani u reketu i Vojna akademija, kao i predstavi Osama, kasaba u Njujorku.

„Treba da krajem meseca snimam seriju o Mihajlu Pupinu, gde igram novinara koji sve vreme prati starijeg Pupina, pa moram da naučim da jašem“, kaže Jovanović za BBC na srpskom.

I kako je na konju?

„Čoveku od dva metra je drugačije nego ovima nižima“, odgovara.

„Dobro je, borim se, tražim balans i učim osnovne vežbice za sada, trudeći se da dođem do dobrog rezultata, da ne bi snimanje zbog nas kasnilo… Mene i konja“, dodaje uz osmeh.

I on se, ističe, na prvi pogled zaljubio u konje.

„Stalno mi ih menjaju, pa se svaki dan zaljubljujem iznova, ali jeste – predivna životinja.“

Jedna od njih je Jafa, bivša preponašica za koju instruktorka Vanja odmah kaže da je prelepa – „lepa joj je i glava i šiškice i sve“ – iako nije ljubiteljka dorata.

„Tako, probaj još malo više da se podigneš“, viče Vanja, držeći Jafu za uzde.

Jedan od konja se u tom trenutku pobunio i odlučio da legne u prašinu, sa sve devojkom od dvadesetak godina na leđima, pa je Glišić morala da interveniše.

„Plemenita životinja, pomaže u razvoju i deci odraslima, za stav tela je odličan sport, da ispraviš leđa, ali može biti i rizičan“, navodi.

„Umesto lopti ili klizaljki, ispod sebe imaš životinju od 200, 300 kilograma i u sekundi se sve promeni… Oni su živa bića, mogu da se uplaše, a kada konj pobegne i u strahu je, ne razmišlja mnogo o čoveku.“

Jedan od ljudi sa hipodroma tog dana je teško povređen kada je nakon pada džokeja na njega naleteo konj u punom galopu.

„Greota, mnogo dobar čovek“, kaže Vanja kratko.

Opstanak

Dok Nikola i Dragan i dalje sede u hladu, stazom proleće konj u galopu.

Topot njegovih kopita i frktanje od velikog napora odjekuju hipodromom.

„Da li vi verujete da Jokić može sam da promeni stanje konjičkog sporta u Srbiji?“, pita Nikola i odmah sam odgovara: „Ni milimetar, bez države nema ništa“.

„Nije to ni država“, nastavlja Dragan. „Je l’ ima neko ko to voli, kome to nešto znači? Pa nek’ se bavi time, samo da mu niko ne smeta. Suština je da ljudi to vole i zato opstaje.“

Isto navodi i džokej Perović.

„Mislim da ljudi vole konje u Srbiji, kada bi se malo povećale nagrade, malo uložilo para, to bi bilo dobro i za državu i za nas za sve.“

„Ja kad sam bio klinac ovde je sve bilo puno“, kaže setno, pokazujući oko sebe po beogradskom hipodromu.

Trke tamo danas organizuje udruženje Belgrejd rejsing klab (Belgrade Racing Club – BRC) u saradnji sa javnim preduzećem „Hipodrom Beograd“.

„Država treba da reaguje, ali ne treba nešto mnogo da se ulaže, samo da se vrati kao što je nekad bilo“, smatra Perović.

„Dakle, tribina od drveta – stara je izgorela 1999. godine – start mašina, da najmanja nagrada bude 1.000 evra, pa da vidiš kako bi ljudi kupili 150 konja i onda dođe dan trke, pa pogodi ko će da pobedi od njih 15.“

Tako je, navodi, barem bilo nekad.

„Lepe kvote, pogodiš prva četiri ili pet po redu i odeš kući sa lepim parama, pa dovedeš još pet komšija, rodbinu… Sve to povlači jedno drugo, sa samo malo uloženih para.“

Ali koliko njih zapravo to uspe? Nije lako pogoditi prvih pet u nizu.

„Nije, ali je lakše prvih pet od 15, nego sedam od 39″, odgovara uz osmeh.

Višnjić tvrdi da bi razvoj konjičkog sporta Srbiji doneo razne koristi.

„Prvo je tu razvijanje konjarstva kao grane stočarstva, pa može i da se zaradi kroz klađenje i porez, a tu je i sportski značaj, kao i turistički.

„Dakle, najmanje četiri ministarstva bi imala koristi od toga, ako već mešamo državu.“

Tu je i peto – Ministarstvo za socijalni rad, zbog „zapošljavanja uglavnom neškolovane radne snage, socijalnih programa i rehabilitacije uz pomoć konja“.

Budućnost

Galopski derbi na beogradskom hipodromu na programu je u prvim danima jula.

Perović će se trkati, ali samo, kako kaže, u okviru priprema za nešto veću trku 30. jula u Mađarskoj, gde može da se zaradi više para.

„Nisam više mlad, gledam gde mogu da brzinu da uzmem kintu, pa posle da budem trener“, kaže džokej rođen 1981. godine.

U Srbiju se vratio pre nekoliko godina, kada mu se supruga razbolela, potom i preminula.

„Sad sam tu sa klincem, plan mi je da za godinu dve odem ponovo u Južnu Koreju ili Hong Kong, imam uslova za to.

„Pre sam u Italiji jahao tokom zime, kad ovde nema trka, pa se vratim na proleće, ali sada sam i tata i mama, moram da budem sa klincem što više.“

Jedno je sigurno, konji će uvek biti u njegovoj blizini.

„Pa bežao sam iz škole zbog hipodroma, samo da bih što više vremena provodio sa konjima.“

Jer progutao je konjsku dlaku, kao visoki momak iz Sombora koji voli i pesme o konjima.

Konjima koji jure, a u stvari nikuda ne žure.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]