Godine 1518. odigrala se – prema spisima iz tog doba – „plesna kuga“ tokom koje su građani francuskog grada Strazbura danima nekontrolisano plesali bez prestanka – sve do fatalnog ishoda. Reč je o misterioznom događaju koji do danas opseda slikare i pisce, smatra Rozalind Džana.
Poput drugih zanimljivih priča o epidemijama, i ova počinje znamenjem.
Zvezde su prošarale nebo. Zemlja je bila poplavljena. Smenjivale su se velike hladnoće i nesnosne vrućine, nakon čega je, neminovno, usledila velika glad.
Godine 1518, jednog sparnog letnjeg dana, žena po imenu gospođa Trofea zastala je na trgu u Strazburu i počela da pleše.
Isprva, prolaznici su je samo gledali, neobični javni prizor privukao je njihovu pažnju.
Gledali su ženu koja ne želi, tačnije ne može da stane.
- „Svet je poludeo“: Muzička veteranka Kejt Buš o povratku na vrh lista
- „Prljavi ples“ je sledeća stanica na holivudskoj turneji nostalgije
Plesala je gotovo nedelju dana, ponekad bi osetila umor ali drugi simptomi – bol, glad, posramljenost – kao da je nisu ni okrznuli.
Nije bilo muzike.
Njeno srce je stvaralo tempo, naporno radeći kako bi telo nastavilo da pleše.
Sklonili su je, ali bilo je prekasno – drugi su se pridružili.
Do avgusta, bilo ih je na stotine.
Poput nje, nisu znali šta ih je snašlo.
Plesali su u transu, krvavih stopala i rasklimanih zglobova.
Jedan savremenik u svojoj pesmi opisuje kako: „žene i muškarci koji igraju i poskakuju…/ na pijacama, po prolazima i ulicama. / Danju i noću“, sve dok ih „bolest“ na kraju ne zaustavi.
Spisi iz tog doba beleže i mere koje su vlasti preduzele kao odgovor na novonastalu situaciju.
Jedan autor kaže da su plesače otpremljivali u Katedralu Svetog Vida, van grada, gde su im „davali male krstove i crvenu obuću“.
Drugi pominje direktnije dogovore sa plesačima sklapane kako bi se obavezali na pokornost, sve sa „ljudima… koji su bili zaduženi da plešu sa njima za novac, uz muziku i frule“.
To nije dalo rezultate.
„Ništa od toga nije ispunilo očekivanja, i mnogi su nastavili da igraju do smrti.“
Prošlo je skoro 400 godina od tog čudnog događaja – takozvana strazburška „plesna kuga“ – i brojne teorije su pokušale da objasne šta se stvarno dogodilo.
On nas i danas kopka, motiviše na ponovo prepričavanje i inspiriše umetnike i stvaraoce da u svojim delima ponude svoju viziju čudnih dešavanja.
Pogledajte video: Finska: Žene plešu u znak podrške premijerki Sani Marin
U skorije vreme, pojavila su se dva takva ostvarenja: album Dance Fever (Plesna groznica) benda Florence + The Machine i roman Plesno drvo tiražne spisateljice Kiran Milvud Hargrejv.
Obe su koristile motiv koreomanije (kako je kasnije fenomen nezvanično nazvan) kako bi stvorile slojevita dela o ograničenju i zanosu.
Strazburg nije bio jedini grad koji je pogodila „plesna kuga“ tokom srednjeg veka i ranog modernog doba.
Slučajevi nekontrolisanog i fatalnog plesa zabeleženi su u brojnim gradovima Nemačke, Francuske i drugim delovima Svetog rimskog carstva.
U prethodnim vekovima, takvi događaji su bili tumačeni kao božja kazna ili demonska opsednutost, a kao lek su se koristile procesije, mise ili direktno delovanje sveštenika.
Dve decenije pre leta 1518, strazburški sveštenik Sebastijan Brant je u satiričnoj alegoriji Brod ludaka napisao da su „ples i greh od iste vrste“, kriveći Satanu za čitav taj „veselo izvedeni lakomi ples“.
Nekoliko godina nakon incidenta u Strazburu, doktor Paracelzus je započeo seriju spisa o koreomaniji, među kojima je i Oboljenja koja odvraćaju čoveka od razuma, kao i Ples Svetog Vida, padavice i ludila, kao i najispravniji način za njihovo lečenje.
Najpoznatiji po pionirskim delima koja se bave hemijom u medicini, Paracelzus je tvrdio da problem koreomanije nema veze sa verom.
Prema njegovoj pretpostavci, „vene za smeh“ mogu isprovocirati „osećaj golicanja“ koji narasta od kukova ka glavi, zamagljujući razum i podstičući nagle pokrete sve dok se uzburkana krv ne smiri.
To ne znači da je greh u potpunosti isključen kao uzrok plesne kuge.
Paracelzus kaže da su većinu onih koje je ples zarazio činili „kurve i nitkovi koji su uživali u zvucima gitara i flauta… zadovoljavajući svako sladostrašće, telesno zadovoljstvo, maštu i ćud.“
Njegovo obrazloženje mogućih uzroka je manje arhaično.
On tvrdi da je, u poređenju sa bogom ili đavolom, „mašta“ prvi kandidat za optuženičku klupu.
Mašta, kaže on, „ne prelazi samo iz jedne kuće u drugu… već, takođe, veoma hitro preleće iz jednog grada i države u susedne gradove i države, a mašta samo jednog čoveka može učiniti da čitav grad ili država budu zaraženi.“
Ovo tumačenje je u velikoj meri u saglasnosti sa savremenim teorijama o masovnim psihičkim oboljenjima čiji su vinovnici turbulentne političke i društvene okolnosti.
- Dona Samer: Istinska rok heroina
- Zbog čega je Grejs Džons najoriginalnija kraljica pop muzike
- Rafaela Kara – pet hitova italijanske kraljice disko pop muzike
Izvesno vreme se sumnjalo da bi ergot – buđ pronađena u stablu pirinča koja potencijalno može izazvati snažne halucinacije i grčeve – mogao biti uzročnik plesne kuge, ali je ta tvrdnja gotovo u potpunosti odbačena.
Nasuprot takvim tumačenjima, Džon Valer, autor knjige Vreme za ples, vreme za umiranje: Neobična priča o plesnoj kugi 1518, najpopularnije knjige iz žanra nefikcije kad je reč o tom događaju, određuje koreomaniju kao „psihičku epidemiju“ zbog toga što su ljudi širom sveta imali različite nehotične telesne reakcije, poput smeha i onesvešćivanja.
Moderna koreomanija
U krajnjoj liniji, priča o nadrealnom strazburškom letu jeste samo to: priča.
Opis neke vrste masovnog plesa može se naći u najmanje šest hronika iz tog vremena, koji beleže kako su učesnici nedeljama neprestano plesali.
Nekoliko spisa je gospođu Trofea označilo kao kolovođu svetkovine.
Ali osim toga, svi se međusobno razlikuju kad je reč o detaljima.
Svaki spis ističe drugačije metode korišćene za obustavljanje čudne svetkovine.
Poput brojnih drugih istorijskih događaja, imamo fragmentarnu sliku.
Bez obzira na činjenice, priča i danas zaokuplja našu pažnju – čin pojedinca koji je rasplamsao masovni pokret; ples koji je toliko primamljiv, pomaman, da nadilazi volju pojedinca i njegova fizička ograničenja, ponekad sa fatalnim ishodom.
Reč je o vrsti događaja koja opseda čak i naše savremenike koji se njime bave, ispunjavajući fikciju detaljnim prikazima izranjavanih iznurenih prstiju ili otkucaja i pumpanja srca gospođe Trofee.
Mahniti ples opčinjava one koji misle o njemu.
Kao primer, dovoljno je navesti čuvenu priču Hansa Kristijana Andersena Crvene cipele, o ukletim grimiznim kožnim cipelicama koje primoravaju svoju vlasnicu na toliko iscrpljujući ples, da ona na kraju zamoli dželata da joj odseče stopala.
Užasna priča, ali veoma popularna.
Iako se čini da je njeno naravoučenije nedvosmisleno (malo stare dobre kazne za taštinu: vlasnica cipela prolazi kroz to iskušenje već stoga jer se drznula da žudi za tako lepim komadom obuće), njeni sumorni motivi opsednutosti i neprestanog pokreta inspirisali su brojna dela, među kojima su i jedan film, koji su režirali Majkl Pauel i Emerik Presburger 1948, album koji je snimila Kejt Buš i nekoliko baleta.
Pogledajte video: „Kako sam ponovo naučila da plešem kada sam izgubila noge“
Ovog leta se upravo plesna kuga vratila na velika vrata.
Nedavno je sastav Florence + The Machine objavio peti album pod nazivom Dance Fever (Plesna groznica), inspirisan nezaustavljivim impulsima koreomanije.
Uz album ide i propratni tekst u kom liderka i pevačica Florens Velč govori o zlokobnom susretu energičnog pokreta i moralne panike, kao i o vezi glavnog motiva albuma i činjenice da je on sniman tokom pandemije virusa Kovid-19, tokom kog su ljudi žalili zbog gubitka „sveta pokreta i zajedništva“ istovremeno ga priželjkujući.
Plesna kuga je podesna tema za nekoga ko želi da ispita nesigurnost i promenu.
Prvi stihovi pesme Choreomania – napisane pre pandemije – jezovito su proročki: „I ludim nasred ulice / Ko neko ko je nepokolebljivo ubeđen da im se nije desilo ništa loše“.
Takođe je podesna za pevačicu koja je neprestano zaokupljena telom kao oruđem izražavanja. U spotovima za singlove King i Heaven is Here pleše ista grupa plesačica koje se izvrću oko Velč – kreću se nesputano udarajući nogama o pod i vrteći suknje.
Takođe, poslednji roman Kiran Milvol, Plesno drvo, bavi se upravo mogućim dešavanjima tokom strazburškog incidenta 1518. prateći živote žena koje su učestvovale u njemu.
U njenoj verziji, plesa kuga je bila isključivo ženska zaraza: počevši sa gospođom Trofeom, koja se kreće „kao da je razapeta između dve bodljikave žice privezane za njene udove“, da bi prerasla u zapanjujuću građevinu „pulsirajućih tela“ koja ruše i uznemiruju sve što ih okružuje.
Napisana u trećem licu, priča je uglavnom data iz perspektive Lizbet, trudne pčelarke koju je mučni život očvrsnuo i koja želi da pronikne u tajne porodice u koju je došla nakon udaje.
Ona je posmatračica, a ne učesnica.
Međutim, ples menja grad iz korena, pa tako i nju. Nižu se otkrića. Rađaju se žeđe.
Ova narativna nit se prepliće sa kratkim portretima žena koje su se pridružile plesu: ženama koje su izgubile očeve, sinove, razum; žene koje je zaposela strast, a koje su to poricale; žene koje su bile samo svedoci, a onda su se predale obećanju slobode u središtu ljuljajuće gomile.
Zanos i gnev
Po svoj prilici je bilo neminovno da plesna kuga baš u ovom istorijskom trenutku ponovo postane popularna.
Tokom poslednje dve godine grozničavo je naraslo zanimanje za brojne pandemije koje su prethodile koroni, od Crne smrti do Španske groznice.
Ponovo smo ih otkrivali ne samo zbog poređenja sa situacijom u kojoj smo se našli, već takođe i da bismo se definitivno uverili da sve pandemije na kraju prođu.
U okviru toga, nešto što preterano određujemo kao kugu, budući da se radi o pokretu koji se prenosi, a ne o bolesti, uvek će biti privlačan motiv.
Prema mišljenju pevačice Florens Velč, tokom izolacije smo, između ostalog, izgubili osećaj zajedništva dok plešemo: to jedinstveno osećanje neposredne fizičke bliskosti sa stotinama drugih ljudi – svi su zaneti muzikom koja komanduje mišićima i pretvara reku stranca u bliske saputnike koji dele isto iskustvo.
Deluje kao da je sam motiv zarazan.
U julu 2020. premijerno je prikazan desetominutni debitantski film Strazbur 1518 Džonatana Glejzera (produkcija: BBC/ Artangel) u kom, između ostalog, plesači plešu dok ne padnu od iznemoglosti.
Ove godine, nakon što su pozorišta ponovo počela da rade, u predstavama poput Oboljenja (pozorište Almeida u Londonu), Ples do koske (Teatar „Šerman“ u Kardifu) i Ples u javnosti Mete Ingvartsen (koju trenutno predstavlja u različitim delovima Evrope) nalazimo aluziju na strazburške događaje – koji kao motiv u njima potcrtavaju razmišljanja o tlačenju, prekidu i masovnom pokretu.
Čulna privlačnog tog fenomena nije zapravo nešto što je karakteristično samo za virus korone.
Odnosi se i na druge savremene probleme.
„Mislim da što više da su naši životi pod većim pritiskom, potpuno regulisani, gde se rade određene stvari u određeno vreme, što više imamo potrebu da proizvodimo i da budemo efikasni i što su više javni prostori čuvani i pod kontrolom policije, potreba za fantazijom, snom i nagon da budemo slobodni postaje jači,“ kaže Kelina Gotman, autorka knjige Koreomanija: Ples i nemir (Choreomania: Dance and Disorder).
Gotmanina knjiga, koja se u najvećoj meri bavi patologizacijom koreomanije, ne ulazi u to šta je ponukalo ljude da počnu da plešu, već istražuje kako je o ovim trenucima pisano, kako su oni tumačeni i korišćeni za opravdavanje različitih ideologija.
Prepuštanje je središnji motiv i albuma Dance Fever i romanu Plesno drvo (The Dance Tree).
„Ima nečeg poletnog, optimističnog u odbacivanju“, kaže Milvud Hargrejv opisujući u romanu gomilu koja je bivala sve veća i veća.
Plesna kuga iz njene knjige predstavlja stanje haosa, ali isto tako i razdragano utočište: „Želela sam da opišem osećanje pročišćenja koje nas obuzima kada smo deo nečeg neverovatnog, uzvišenog, uvrnutog“, kaže mi.
„U suštini, osećanje kolektivne ekstaze.“
Ideja da je ples prostor ekstaze nalazi paralele na albumu Dance Fever.
„Ali ja čujem muziku, osećam ritam/ U trenutku u kome plešem, slobodna sam,“ („But I hear the music, I feel the beat/ And for a moment, when I’m dancing, I am free“) peva Florens Velč u pesmi Free, njen glas na trenutak postaje ranjiv, pre nego što ponovo ispusti krik.
Transcedencija u svim oblicima je česta tema tekstova Florens Velč, bez obzira da li se ona bavi mladalačkim pokušajima da pobegne od sebe sama (kroz piće, droge i uskraćivanje hrane) ili razmišljanjem o preplavljujućoj snazi ljubavi.
Često tako i ona dosegne ushićenje, njene pesme ne govore samo o prepuštanju, već ga aktivno ohrabruju opčinjavajućim ritmovima i narastajućim krešendom.
„Slobodna sam,“ ona peva iznova i iznova dok i mi to ne osetimo.
Slobodu ne treba da uzimamo zdravo za gotovo.
U Plesnom drvetu nalazimo otvorene stavove o autonomiji žena – „ženski bes i ženska želja“ je formulacija koju Milvud Hargrejv koristi kada opisuje šta zaokuplja heroinu romana – i moći koja proističe iz pozicije objekta straha.
Ples ne mora uvek biti nešto što je lepo.
On može biti oduran, znojav, ispunjen zanošenjem kukovima i različitim grimasama.
To je najbukvalniji način dokazivanja autonomije.
Slušaj, kao da kažemo, ne možeš mi zabraniti da se krećem.
U izrazito klaustrofobičnoj religioznoj atmosferi Plesnog drveta, ples takođe predstavlja izazov za sistem.
Kako nas Paracelszus korisno podseća, on je sumnjiv upravo zato što nudi prekomerni užitak.
„Ples igra veoma važnu ulogu u brojnim kulturama, naročito u indijskoj“, objašnjava Milvud.
„Što se tiče vere i pokreta… reč je o savršenom paru, jer najčistiji izraz posvećenosti je u telu.“
Ali unutar religijskih institucija koje zahtevaju samotno tihovanje, takvi pokreti se smatraju opasnim.
„Mislim da je veoma zanimljivo to što te žene nikada nisu bile obodrene da se kreću…“ nastavlja Milvud Hargrejv.
„U svim drugim domenima crkva je, u romanu, veoma teatralna: te prelepe građevine, miris, tamjan, vosak, odežde, sve je toliko kemp i teatralno. Ali kada se nađete tamo, mirni ste i tihi… To je pozorište, nema žara, nema stvarne telesne privlačnosti među ljudima.“
Plesna kuga za svaki uzrast
Haotični masovni događaji su uvek zaokupljali pažnju umetnika.
Ima nečeg fascinantnog u vezi sa slikom propadanja društvenog mehanizma, konvencije koju zamenjuju uvrnutija i teško objašnjiva dešavanja.
Što se tiče koreomanije, osim frenetičnosti i autodestruktivnosti (takođe popularan motiv u umetnosti), u njoj nalazimo i ideju fizičkog protesta.
U novije vreme, plesna kuga se ne vezuje samo za iščašenost – u njoj sve više prepoznajemo i ono što je oslobađajuće.
Iako neprestani ples može delovati zastrašujuće, on je istovremeno i privlačan.
Šta bi se desilo ako bismo sebi dozvolili da se potpuno prepustimo?
Šta bi se dogodilo kada bi to osećanje ponelo stotine ljudi koji plešu oko nas?
To nije uvek bilo tako. Gorman u svojoj knjizi objašnjava da je nekada plesna kuga – kakogod shvaćena – bila pojam na koji se gleda sa podozrenjem.
U istraživanju koje se bavi različitim shvatanjima koreomanije u 19. veku otkrila je problematičan stav zasnovan na kolonijalnom shvatanju i strahu od drugosti.
„Postojala je veoma uticajna verzija modernosti zasnovana na suprotnosti u odnosu na ono što se shvatalo kao feminino, animalno, divlje i neobuzdano“, kaže ona dok govori o grupi medicinskih i istorijskih tekstova iz viktorijanske ere koje je je otkrila.
„Iz njih provejavaju rasizam i rodovske predrasude.“
Kada kontekstualizujete nove osobenosti koreomanije iz te perspektive, onda ćete posegnuti za srednjovekovnim periodom kao pogodnim okvirom.
„Srednjovekovno… su u tom periodu poredili sa afričkim, misleći pre svega na nazadni, neevropski, premoderni [period]“, objašnjava ona.
Sama ideja „maničnog plesa“ bila je korisno političko oružje, podesna za sve vrste poređenja sa protestima i praksama koje podrazumevaju bilo koju fizičku kretnju.
Gotman kao primer navodi marionetskog vladara Madagaskara, kralja Radamu II, koji je preuzeo vlast 1861.
Nakon što je narod kojim je vladao počeo da iskazuje nezadovoljstvo, „koristeći svoje pravo da protestuje protiv tih kraljevstava što prodaju delove svoje teritorije Evropljanima“, kralj je na kraju svrgnut, a kolonijalni misionari su osudili proteste kao još jedan primer koreomanije, preinačujući politički protest u puku radnju izazvanu ludilom.
Danas je preovlađujuće shvatanje drugačije.
Kod plesne kuge nas fasciniraju upravo ženskost i drugost.
Današnji umetnici i mislioci je shvataju istovremeno i kao jedinstvenu istorijsku epizodu i kao simbol.
U središtu je jednostavna ideja.
Grupa ljudi počinje da pleše i ne može da stane.
Ali zbog čega plešu, i s kojim ciljem, to ostaje otvoreno pitanje, koje neprestano iskrsava uz nove odgovore, u zavisnosti na šta usredsredimo pažnju.
Ludilo. Glad. Protest. Sloboda. Zadovoljstvo. Ekstaza.
U ljudskoj mašti, međutim, stopala plesača su neprestano u pokretu prateći neki samo njima znan, nedokučivi ritam.
Pogledajte video: Islam, žene i ples: „Ja nikog ne vređam“ – Hidžab, K-pop i borba sa komentarima mržnje
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
