Šezdesetih godina prošlog veka, epidemiolozi koji su proučavali dugoročno stanje preživelih u epidemiji španskog gripa 1918. počeli su da primećuju neobičan trend.

Činilo se da su oni koji su rođeni između 1888. i 1924. – što znači da su u vreme pandemije bili novorođenčad ili u odraslom dobu – imali dva ili tri puta veću verovatnoću da će razviti Parkinsonovu bolest u nekom trenutku života, od onih rođenih u neko drugo vreme.

Bio je to upečatljiv nalaz.

Lekari su vekovima dokumentovali moguće neurološke posledice infekcija gripom.

Ipak, postoje medicinski izveštaji o tome koji datiraju još iz 1385. godine – krajnje razmere španskog gripa, koji je zarazio oko 500 miliona ljudi širom sveta, značile su da bi naučnici mogli da povežu povećan rizik od bolesti sa pandemijom.

Poslednjih godina, povećan rizik od Parkinsonove bolesti je takođe identifikovan kod preživelih u epidemijama HIV-a, virusa Zapadnog Nila, japanskog encefalitisa, koksaki virusa, Zapadnog konjskog encefalomijelitisa i Epštajn-Bar virusa.

Neurolozi koji pokušavaju da shvate zašto se to dešava veruju da je svaki od ovih virusa sposoban da pređe u mozak.

U nekim slučajevima može i da ošteti krhke strukture koje kontrolišu koordinaciju pokreta, poznate kao bazalne ganglije, započinjući proces degeneracije koji može dovesti do Parkinsonove bolesti.

Sada naučnici žele da prate da li će trenutna pandemija takođe izazvati veću stopu slučajeva Parkinsonove bolesti u decenijama koje dolaze.

„Ne znamo, ali moramo da uzmemo u obzir da bi to moglo postati slučaj“, kaže Patrik Brundin, istraživač Parkinsonove bolesti na Van Andel institutu u Grand Rapidsu, u Mičigenu.

„Postoji nekoliko studija koje naglašavaju da ljudi koji su se oporavili od kovida često imaju dugotrajne deficite centralnog nervnog sistema, kao što je gubitak čula mirisa i ukusa, maglu mozga, depresiju i anksioznost.

„Brojke su zabrinjavajuće.“

Dok SARS-CoV-2 može da napadne moždano tkivo, naučna struka nije donela konačan sud o tome da li će ovaj virus doprineti neurodegenerativnoj bolesti.

Korona virusi su generalno poznati kao virusi „udri i beži“, jer imaju tendenciju da izazovu prilično kratku bolest, čak i ako se to u nekim slučajevima pokaže smrtonosno.

Nasuprot tome, DNK virusi, kao što je Epštajn-Bar, mogu trajno ostati u telu i više su povezani sa dugotrajnom bolešću.

Ali u prošlosti je bilo nekih naznaka da bi korona virusi mogli biti više nego što možda sumnjamo.

Devedesetih godina prošlog veka, kanadski neurolog Stenli Fan objavio je studiju koja je identifikovala antitela na korona viruse koji izazivaju prehladu u cerebrospinalnoj tečnosti pacijenata sa Parkinsonovom bolešću.

Tokom prošle godine, naučnici poput Brundina bili su zabrinuti pojavom malog broja studija slučaja koje opisuju pacijente koji su nakon infekcije kovida-19 razvili ono što lekari nazivaju akutnim parkinsonizmom.

To su abnormalnosti poput drhtanja, ukočenosti mišića i poremećaja govora.

Više istraživanja je otkrilo da neki pacijenti sa kovidom-19 imaju poremećaje u jednom od najkritičnijih sistema u telu, poznatom kao put kinurenina.

Taj put ide od mozga do creva i koristi se za proizvodnju niza ključnih aminokiselina potrebnih za zdravlje mozga.

Ali kada se pokvari, može dovesti do akumulacije toksina za koje se smatra da igraju ulogu u Parkinsonovoj bolesti.

Drugi neurolozi, međutim, upozoravaju da je prerano da se napravi bilo kakva paralela između kovida-19 i Parkinsonove bolesti.

Pandemija gripa iz 1918. uticala je na zdravlje globalne populacije i više od 40 godina kasnije

Alfonso Fasano, profesor neurologije na Univerzitetu u Torontu, ističe da bi opisani slučajevi akutnog parkinsonizma mogli da obuhvataju pacijente koji su već bili u ranoj fazi bolesti, a stres od infekcije kovida-19 jednostavno je ubrzao ili „demaskirao“ simptome.

„Do sada govorimo o desetak slučajeva, obično bez detaljnih informacija“, kaže on.

„Tačno je da ono što nazivamo postencefalitičnim parkinsonizmom može da se javi posle virusne infekcije, ali nije svaka pandemija ista.

„Španski grip je izazvao potpuno drugačiji virus.“

Međutim, mnogi smatraju da postoji potreba za kontinuiranim praćenjem simptoma sličnih Parkinsonovoj bolesti koji se javljaju kod ljudi koji su prethodno bili zaraženi kovidom-19, u slučaju da sledeće godine otkriju postepeni porast broja slučajeva.

Ali Parkinsonova bolest nije jedina briga.

Stručnjaci širom sveta pokušavaju da otkriju da li će kovid-19 izazvati skriveni talas drugih bolesti, povezanih sa poremećajem koji SARS-CoV-2 izaziva u ljudskom imunološkom sistemu.

Ako se ovo ispostavi kao tačno, imalo bi velike implikacije na javno zdravlje, ali bi nam takođe moglo pomoći da pronađemo nove načine otkrivanja ovih bolesti u ranoj fazi, pa čak i utrti put novim tretmanima i vakcinama.

Dilema o dijabetesu

U proleće 2020, Frančesko Rubino, metabolički hirurg na Kings koledžu u Londonu, počeo je da dobija sve više izveštaja o pacijentima sa kovidom-19 koji dolaze u bolnicu sa neuobičajeno visokim nivoom šećera u krvi, iako nisu imali istoriju dijabetesa.

U isto vreme, lekari su takođe primetili da su pacijenti koji su već imali dijabetes posebno osetljivi na bolest.

Rubino je bio radoznao da vidi da li je ova čudna veza znak da kovid-19 direktno utiče na pankreas, složeni organ koji sadrži beta ćelije za proizvodnju insulina, hormona koji pomaže telu da metaboliše molekule šećera iz krvi.

Osnovao je globalnu bazu podataka CovidDiab da bi pratio ove pacijente i saznao šta im se dogodilo.

Do sada su pratili 700 slučajeva tokom prošle godine, a nada se da bi njihovi podaci mogli pomoći u rešavanju trajnog problema koji intrigira naučnike dugi niz godina, odnosno da li virusi mogu direktno da izazovu dijabetes tipa 1.

Brojni virusi su povezani sa retkim neurološkim stanjem nazvanim Gilen-Bareov sindrom. Jedan je zika, koji je možda doveo do porasta broja slučajeva u 2015.

U prošlosti su uspostavljene veze između dijabetesa tipa 1 – hroničnog stanja koje se obično razvija u detinjstvu ili adolescenciji, jer pacijentov pankreas ne može stalno da proizvodi insulin – i različitih virusa kao što su koksaki B, rubeola, citomegalovirus i zauške.

Naučnici sumnjaju da ovi virusi mogu da inficiraju pankreas, bilo tako što će pobeći iz pluća ili se preliti iz creva u krvne sudove.

Istraživači iz Centra za istraživanje dijabetesa u Oslu otkrili su 2015. godine upornu virusnu infekciju niskog stepena u beta ćelijama.

Te ćelije su ekstrahovane iz biopsija tkiva pankreasa kod novodijagnostikovanih pacijenata sa dijabetesom tipa 1, ali je bilo premalo slučajeva da bi se utvrdili konkretni dokazi.

„Postojale su epidemije i ranije koje su bile povezane sa novim slučajevima dijabetesa“, kaže Rubino.

„Ali ova veza je zasnovana na malom broju medicinskih izveštaja.

„Tako da se nadamo da ćemo posmatranjem nekoliko stotina slučajeva možda videti vezu koja je informativnija.“

Od početka pandemije kovida-19, već su postojale ponovljene indikacije abnormalnog porasta slučajeva dijabetesa tipa 1.

Do leta 2020. bolnice u severozapadnom Londonu već su prijavljivale duplo veći broj slučajeva od uobičajenog.

Članak u časopisu Nejčr ranije ove godine otkrio da preživeli od kovida-19 u SAD-u imaju oko 39 odsto veću verovatnoću da će dobiti novu dijagnoza dijabetesa u šest meseci posle infekcije u poređenju sa neinficiranim osobama.

Naučnici sada pokušavaju da dokažu da kovid-19 zapravo direktno doprinosi ovom porastu slučajeva.

Šujbing Čen, biolog za matične ćelije u Weill Cornell Medicine, tvrdi da postoje dokazi koji sugerišu da virus može da napadne beta ćelije, kao i da izazove zapaljenje u pankreasu i drugim organima.

Tako uzrokuje oštećenje različitih sistema koji kontrolišu nivo šećera u krvi.

„Otkrili smo virusne antigene u humanim beta ćelijama pankreasa u uzorcima autopsije pacijenata kovida-19, što podržava ulogu direktne infekcije“, kaže Čen.

Ali nisu svi tako ubeđeni.

Drugi ističu da pacijenti za koje se čini da razvijaju dijabetes kao rezultat kovida-19 zapravo mogu imati oštećenje pankreasa zbog intenzivnog lečenja steroidima dok su u bolnici.

Ili su možda već bili u ranoj fazi razvoja dijabetesa, a kovid-19 je možda jednostavno razotkrio bolest.

Smatra se da određeni virusi mogu izazvati imuni odgovor koji kasnije povećava rizik da osoba razvije Parkinsonovu bolest

„Postojali su neki izveštaji koji tvrde da SARS-CoV-2 ne samo da može direktno da inficira beta ćelije, već i da ih ubije“, kaže Matijas fon Herat, profesor autoimunosti na Institutu za imunologiju La Džola.

„Međutim, naknadni izveštaj osporava ideju da virus obično utiče na beta ćelije.

„Još nije poznato koliko je specifičan i opasan u izazivanju funkcionalnog gubitka beta ćelija.“

U narednim mesecima, nadamo se da će baza podataka CovidDiab pružiti neke konkretnije odgovore.

„Ne očekujemo da ćemo moći da odgovorimo na sva pitanja, ali se nadamo da ćemo mnogo naučiti iz ovih 700 slučajeva koji verovatno predstavljaju najveću skupinu dijabetesa povezanih sa virusom“, kaže Rubino.

„Koliko je verovatno da je kovid mogao stajati iza ovih slučajeva? Postoji li direktan mehanizam i ako jeste, šta je to?“.

Ali dijabetes tipa 1 nije jedina autoimuna bolest koja je povezana sa kovidom-19.

Tokom prošle godine, mnogi izveštaji povezuju infekciju SARS-CoV-2 sa drugim autoimunim poremećajima kao što je Gilen-Bareov sindrom.

To je retko i ozbiljno stanje u kojem imuni sistem napada nerve, izazivajući utrnulost, probleme sa ravnotežom i koordinacijom, slabost i bol, a ponekad i paralizu.

Naučnici veruju da su pacijenti koji su primljeni u bolnicu sa kovidom-19 posebno skloni da razviju takve komplikacije jer je veća verovatnoća da će imati autoantitela u krvi.

Radi se o obliku proteina koji proizvodi imuni sistem, a usmeren je protiv tkiva sopstvenog tela, što dovodi do komplikacija.

Konzorcijum naučnika na Univerzitetu u Birmingemu sada prati grupu pojedinaca koji su bili teško bolesni od kovida-19, kako bi videli koliko njih razvija dugotrajne autoimune probleme i šta neke ljude čini posebno ranjivim.

„Ne možemo predvideti budućnost“, kaže Rasel Dejl, koji istražuje autoimune bolesti na Univerzitetu u Sidneju.

„Ali postoji niz presedana zaraznih bolesti koje dovode do upalnih i autoimunih problema.“

Dijagnostika i vakcine

Mogućnost da kovid-19 dovede do tihog naleta hroničnih bolesti je otrežnjujuća, ali ako se mogu uspostaviti konačne veze između virusne infekcije i različitih stanja, to bi promenilo način na koji tražimo i lečimo mnoge od ovih bolesti u budućnosti.

U slučaju dijabetesa tipa 1, naučnici su posebno zainteresovani da prouče šta se tačno dešava pošto se beta ćelije inficiraju sa SARS-CoV-2.

Tako bi videli da li postoji način da se spreči njihovo uništenje, a samim tim i zaustavi početak bolesti pre nego što se u potpunosti razvije.

„Razumevanje veze između virusne infekcije i dijabetesa tipa 1 može olakšati ranu dijagnozu i prevenciju“, kaže Čen.

Knut Dal-Jorgensen, konsultant za pedijatrijsku endokrinologiju u Centru za istraživanje dijabetesa u Oslu, rekao je da pokreću kliničko ispitivanje da vide da li antivirusni tretman pomaže u zaštiti pankreasa kod dece kojoj je nedavno dijagnostikovan dijabetes tipa 1.

Čen takođe vodi projekat koji uključuje filtriranje velike biblioteke različitih hemijskih jedinjenja da bi se videlo da li nešto može učiniti beta ćelije otpornijim na virusne napade.

Do sada su već identifikovali jedno posebno jedinjenje koje se zove trans-ISRIB, za koje se čini da je sposobno da zaštiti kapacitete beta ćelija koje proizvode insulin kada su inficirane sa SARS-CoV-2 u petrijevoj posudi.

Iako ovo još nije odobreno, niti testirano na ljudima, pa se ne može koristiti kod pacijenata sa kovidom-19 koji trenutno imaju povišen šećer u krvi, Čen se nada da bi se u budućnosti mogao davati kao preventivni lek za ranjive osobe nakon infekcije.

Snažna veza između kovida-19 i različitih autoimunih stanja takođe bi mogla da podstakne razvoj zaštitnih vakcina protiv drugih virusa koji su ranije bili povezani sa ovim bolestima.

Istraživači sa Instituta Karolinska, Univerziteta Tampere i Univerziteta Jivaskila razvili su potencijalnog kandidata za vakcinu koja štiti od svih šest sojeva virusa koksaki B i pokazalo se da sprečava miševe da razviju dijabetes tipa 1 izazvan virusom.

Gunar Huen, imunolog sa Državnog instituta za serum u Kopenhagenu, veruje da bi to takođe moglo da dovede do daljeg ulaganja u vakcine protiv Epštajn-Bar virusa.

Ovaj virus je povezan sa razvojem reumatoidnog artritisa i multiple skleroze, kao i određenih karcinoma.

„Vakcine će verovatno biti efikasne protiv Epštajn-Bara ako se daju dovoljno rano, pošto je većina ljudi zaražena ovim virusom tokom prve godine ili dve godine života“, kaže Huen.

„Za to će postojati tržište jer povezane bolesti nanose isto toliko ili čak više štete nego kovid-19.“

U međuvremenu, naučnici se nadaju da će naredni meseci i godine otkriti više o sklonosti kovida-19 da izazove svaku od ovih bolesti.

„Na ova pitanja nećemo odgovoriti sutra ili narednih meseci, ali se nadamo da ćemo tokom sledeće godine moći da pogledamo podatke i da počnemo da odgovaramo na određena pitanja, da vidimo neke obrasce, a možda i da imamo neke odgovore“, kaže Rubino.

Pogledajte video – Zašto se Lidija svake godine zahvaljuje devojci koju ne poznaje