Ja sam Uroš Dimitrijević, novinar i dobro se hranim.

Od poslednjeg dnevnika, javio mi se veliki broj članova porodice i prijatelja – verovatno jedini ljudi koji čitaju to – izuzetno zabrinuti jer sam napisao da sam u nedelju 5. aprila za večeru samo popio čašu vode.

Kako je od tada prošlo sedam dana, jedini logičan zaključak je da sam nastavio da unosim hranu i, zahvaljujući tome, preživeo.

U trenutku pisanja ovog teksta, moja 28-dnevna izolacija je pri kraju. Kada razmislim, provesti skoro mesec dana u kući deluje kao veliki poduhvat, potez koji bih ranije smatrao neizvodljivim.

Ipak, činjenica da mi je najveće dostignuće u životu to da sedim zatvoren u stanu 28 dana mi deluje malo poražavajuće, pa se nadam da budućnost donosi dosta toga lepog.

Nalazim se u samoizolaciji otkako je moja devojka doputovala iz Francuske sredinom marta.

O prvoj nedelji sam već pisao, kao i o drugoj, a i trećoj.

Snimio sam i kratak film.

Sada kada je svemu došao kraj, osvrnuću se na poslednju nedelju kućnog karantina.

Ponedeljak, 6. april – dvadesetdrugi dan samoizolacije

Radim popodne čitave nedelje, pa mi se smena poklapa sa terminom za jogu.

Da li mi je laknulo zbog toga? Ne smem iskreno da odgovorim.

Danas u TV Slagalici je na poziciji plavog takmičara Karlos Franko – Meksikanac iz Beograda.

Karlos je apsolutni car. Odavno nisam video nekog nasmejanog čoveka u prajmtajmu na kanalu sa nacionalnom frekvencijom, a ovaj čovek se smeši i kad pogreši pitanje.

Dosta toga sam naučio o samom sebi redovno gledajući slagalicu.

Od igre Moj broj odustajem ukoliko među ponuđenim brojevima nema 100. Za igru Skočko apsolutno nemam strpljenja i siguran sam da bih napustio studio ukoliko bih u Spojnicama dobio da povežem povrće sa porodicom biljaka kojoj pripada.

Karlos gubi sa četiri poena razlike. Kako je tako je, TV Slagalica je ionako poslednji izdanak ferpleja. Srećom, ima šansu za popravni sutra.

Danas su zabeležena još 292 nova slučaja korona virusa, ukupno 2.200. Sedmoro je izgubilo život.

Po završetku smene, izlazim na terasu.

Vidim dostavljača hrane na skuteru. Razmišljam o osećaju slobode koji taj čovek ima dok jezdi praznim ulicama.

Da li bih voleo da sam na njegovom mestu? Da, ali samo dok vozi motor.

Utorak, 7. april – dvadesettreći dan samoizolacije

Drug mi šalje poruku sledeće sadržine:

„Kada sve ovo prođe, dolaziš kod mene da igramo Soni 48 sati. Minimum“

Pitam ga zar ne bi bilo bolje da, za promenu, malo izađemo napolje. Ne moramo nužno dva dana bez prestanka da budemo napolju, ali poenta je jasna.

„Ovim sam hteo da ti javim da kupujem Soni“, kaže mi.

Odgovaram mu da se sistem vrednosti malo promenio u poslednje vreme, ali da mi je drago zbog njega.

Karlos danas pobeđuje u TV slagalici i tako obezbeđuje plasman u četvrtfinale. Drago mi je zbog toga.

Broj zaraženih je danas porastao na 2.447. Troje je izgubilo život.

Kada legnemo u krevet, devojka i ja gledamo zlatne trenutke samoizolacije pre nego što je takva praksa postala obavezna – VIP sezonu Velikog brata, kada Ajs Nigrutin i Skaj Vikler repuju, a Era Ojdanić skače u bazen.

Nedostaje mi takva sloboda.

Imamo komaraca u sobi. Ne pamtim da sam video komarca ovoliko rano. Početak aprila, nismo uključili ni klima uređaje.

Možda se delfini nisu vratili u venecijanske kanale, a komarci na Novi Beograd.

Jednog neutralizujem, drugog jurim do pola tri ujutru i na kraju ostavim da nas na miru gricka čitave noći.

Dnevnik samoizolacije u Beogradu: Četiri nedelje u pet minuta

Sreda, 8. april – dvadesetčetvrti dan samoizolacije

Drugarica mi javlja da postoji nova verzija Fejsbuka u kojoj kada u čet prozoru ukucate :v, pojavi se emodži Pakmana.

To me neverovatno obraduje, jer je to moj omiljeni emodži koji je nestao sa ove društvene mreže pre nekoliko godina.

Takođe, nova desktop verzija Fejsbuka može da ima crnu pozadinu, što je stvarno sjajno i izgleda kao jedna široka mobilna aplikacija.

U ovakvim trenucima čovek nauči da uživa u malim stvarima.

Broj zaraženih je porastao na 2.666.

Vlada Srbije donela je odluku da se zabrana kretanja produžava od petka u 17 časova do ponedeljka u pet ujutru.

Šta to nama menja? Opet – ništa.

Uspevamo da uočimo komarca od prethodne noći. Barem se nadamo da je to isti onaj i da mu se nisu pridružili drugari.

Po količini krvi koja je ostala na plafonu, reklo bi se da je to isti komarac od sinoć.

Imam prijatelja u Italiji koji ne ubija komarce, već ih isteruje napolje. To je čovek velikog srca, čeličnih živaca i očigledno sa previše slobodnog vremena.

Četvrtak, 9. april – dvadesetpeti dan samoizolacije

Uz nadljudske napore ne uspevam da dozovem sećanja na ovaj dan.

Znam samo da sam radio, jeo i gledao TV Slagalicu i serije na Netfliksu.

Moj prijatelj lekar koji je prošle nedelje trebalo da se testira na korona virus, javlja mi da još uvek to nije uradio.

Ili mi je to javio u sredu. Ili u petak? Svakako, još uvek se nije testirao, pa sam zabrinut.

Ali kaže da nema simptoma, pa sam malo manje zabrinut.

Ne znam ni da li ljudi više aplaudiraju sa balkona.

Danas je od posledica korona virusa preminula jedna osoba, ukupno 66. Broj zaraženih se popeo na 2.867.

Korona virus i trčanje: Polumaraton je moguće istrčati na terasi

Petak, 10. april – dvadesetšesti dan samoizolacije

Nervozan sam dok radim, pa stalno nešto gunđam kolegi. On se pravi da me razume, ali realno ima duplo više posla od mene, pa ne gunđa.

Ne kaže mi to, ali znam da je tako.

Vlada Srbije donela je odluku da se redovne konferencije za novinare nadalje održavaju bez novinara.

Nakon što sazna to, moj drug vaterpolista mi piše kako se boji da bi u budućnosti na vaterpolo utakmicama mogli da ukinu vodu u bazenu.

Primena ranije najavljenih ekonomskih mera počeće 13. aprila, ali nikome nije jasno šta se dešava sa obećanih 100 evra u dinarskoj protivvrednosti svakom punoletnom građaninu.

Broj zaraženih se popeo na 3.105.

U pet popodne počinje dosad najduža zabrana kretanja. Grad je nesvakidašnje tih, skoro kao za Prvi maj.

RTS ima problem sa slikom, pa TV Slagalicu samo slušamo.

Nisam ovako zamišljao apokalipsu, ali dosta loše izgleda.

Subota 11. april – dvadesetsedmi dan samoizolacije

Muškarci u komšiluku su počeli da provode vreme na terasama, ali bez majice.

Ne znam šta da mislim o tome, ali verovatno se ne može sve zabraniti ljudima.

Pored upozorenja o socijalnoj distanci i dezinfikovanju prostorija, trebalo bi podsetiti ljude da koriste i kreme sa dobrim zaštitnim faktorom.

Približava se dan kada ću moći da izađem napolje, pa odlučujem da se obrijem.

Postoji neko zadovoljstvo u tome kada se čovek uljudi, iako brijanje baš i nema smisla kada nosite masku.

Kako to radim na terasi, pokušavam da se obrijem gledajuću se u ekran mobilnog telefona. To mi ne ide baš najbolje, pa zamolim devojku da mi pomogne.

Prisustvo korona virusa je potvrđeno kod 3.380 ljudi, a tri osobe su izgubile život.

Do kraja dana igramo Guitar Hero i oboje smo jako dobri.

Ponosan sam na nas. Umalo da zaboravim kakav je to osećaj.

Nedelja 12. april – dvadesetosmi dan samoizolacije

Saznajemo da smo sve vreme pogrešno brojali, barem nam tako kažu kada nas pozovu iz policije.

Prvi dan se broji kao nulti, tako da ćemo umesto u ponedeljak, napolje izaći u utorak.

Ta informacija nas ne uznemirava posebno. Šta je jedan dan gore-dole?

Odlučujem i da sredim frizuru. Ponovo mi devojka pomaže.

Možete dosta da saznate o tome šta ljudi misle o vama i koliko vas poznaju ukoliko im dozvolite da vas šišaju.

Na primer, moja devojka je mislila da ja stavljam kosu iza ušiju.

Ko zna šta još misli o meni? Da nosim znojnicu na glavi kao teniser osamdesetih?

Zaraženo je još 250 ljudi, ukupno 3.630. Život je izgubilo još šest osoba, ukupno 80.

Grupa pacijenata na Sajmu najavljuje štrajk glađu.

Uskoro će ova priča sa samoizolacijom biti gotova. Ili će ponovo početi, ukoliko bude uveden 24-časovni karantin. Tada će se ispostaviti da smo sve vreme samo trenirali.

Da li mi se izlazi napolje?

Da, ali u slobodnom svetu, gde neće postojati opasnost od zaraze, odlaska na sajam ili privođenja.

A kada će to biti moguće, izgleda da niko ne zna. Čak su i proroci utihnuli.

Iskreno, ja bih još malo ostao unutra. Ne znam da li je to Stokholmski sindrom u beogradskom soliteru, ali nekako se ovde osećam najbezbednije.

Ili se možda samo treba navići na „novo normalno“. Nemam pojma.

U svakom slučaju, period adaptacije je neminovan.