Dok odgovori na virus evoluiraju, u kom pravcu bi mogle da se razvijaju budućnosti naše ekonomije?

Gde ćemo se nalaziti za šest meseci, za godinu dana ili deset godina od sada? Ležim budan noću i pitam se kakva li budućnost čeka ljude koje volim. Moje krhke prijatelje i rodbinu.

Pitam se šta će se desiti s mojim poslom, iako spadam među one talične: dobro sam plaćen tokom bolovanja i ne moram da radim u kancelariji. Ovo pišem iz Ujedinjenog Kraljevstva, gde imam prijatelje koji su i dalje samozaposleni i sada ih čekaju meseci bez primanja, prijatelje koji su već ostali bez posla.

Ugovor koji mi donosi odsto primanja ističe u decembru. Koronavirus žestoko pogađa ekonomiju. Hoće li iko zapošljavati u trenutku kad mi bude trebao posao?

Postoji više mogućih budućnosti, u zavisnosti od toga na koji način će se vlade i društvo suočiti s koronavirusom i njegovim posledicama po ekonomiju.

Nadamo se da ćemo iskoristiti krizu kako bismo iznova izgradili društvo, stvorili nešto bolje i humanije. Ali mogli bismo i da ogreznemo u nešto gore.

Mislim da možemo da sagledamo našu situaciju – kao i ono što leži u budućnosti – tako što ćemo se osvrnuti na druge krize. Moje istraživanje fokusirano je na osnove savremene ekonomije: globalni lanac snabdevanja, zarade i produktivnost.

Posmatram na koji način privredna kretanja utiču na izazove poput klimatskih promena i loše mentalno i fizičko zdravlje radnika.

Već sam argumentovano ustvrdio da nam je potrebna drugačija vrsta ekonomije ako želimo da izgradimo socijalno pravične i ekološki stabilne budućnosti. To nikad nije bilo očiglednije nego sada, dok se suočavamo s Kovidom-19.

Odgovori na pandemiju Kovida-19 predstavljaju tek proširenje dinamike koja pokreće druge društvene i ekološke krize: isticanje važnosti jednog tipa vrednosti u odnosu na druge. Takva dinamika igra veliku ulogu u svetskom odgovoru na Kovid-19.

Stoga, dok odgovori na virus evoluiraju, u kom pravcu bi mogle da se razvijaju budućnosti naše ekonomije?

Iz ekonomskog ugla, postoje četiri moguće budućnosti: pad u varvarstvo, čvrsti kapitalizam, radikalni socijalizam, kao i preobražaj u široko društvo zasnovano na međusobnoj ispomoći. Verzije svih ovih budućnosti savršeno su moguće, mada ne i jednako poželjne.

Kovid-19 bi mogao suštinski da promeni način na koji poslujemo i komuniciramo

Male promene nisu dovoljne

Kao i klimatske promene, koronavirus je delimično uzrokovan našom ekonomskom strukturom. iako su oba problema naizgled problemi „okoliša“ ili „prirode“, zapravo ih proizvodi društvo.

Da, do klimatskih promena dovode određeni gasovi koji apsorbuju toplotu. Ali takvo objašnjenje je veoma površno. Kako bismo zaista shvatili klimatske promene, moramo da razumemo društvene razloge zbog kojih i dalje ispuštamo gasove staklene bašte.

Isto važi i za Kovid-19. Da, direktan razlog jeste virus. Ali kako bismo kontrolisali njegove posledice, moramo da proniknemo u ljudsko ponašanje i njegov širi ekonomski kontekst.

Boriti se s Kovidom-19 i s klimatskim promenama mnogo je jednostavnije ako se redukuju nesuštastvene privredne aktivnosti. Kad je reč o klimatskim promenama, ako proizvodite manje, trošite i manje energije, te emitujete manje gasova staklene bašte.

Epidemiologija Kovida-19 ubrzano se razvija. Ali osnovna logika je jednako prosta. Ljudi su u međusobnom kontaktu i tako šire infekciju. To se dešava u domovima, na radnom mestu, kao i na putovanjima.

Smanjivanje tih kontakata smanjiće prenošenje virusa s osobe na osobu i sveukupno dovesti do smanjenja broja slučajeva.

Smanjivanje međuljudskih kontakata verovatno pomaže i kod drugih strategija kontrole. Jedna od tih strategija, u slučaju izbijanja epidemije infektivne bolesti, jeste praćenje kontakata i izolacija, pri čemu se identifikuju kontakti zaražene osobe, a zatim se izoluju, kako bi se sprečilo dalje širenje bolesti.

Ta strategija daje najbolje rezultate kada treba evidentirati velik procenat kontakata. Što manje neka osoba ima kontakata, to manje ljudi možete da pronađete i teže ćete stići do velikog procenta.

Na osnovu Vuhana vidimo da su ovakve mere socijalnog distanciranja i izolacije efikasne. Politička ekonomija nam pomaže da razumemo zašto te mere nisu ranije uvedene u evropskim zemljama (a ponajviše u UK i SAD).

Krhka ekonomija

Izolacija stvara pritisak na globalnu privredu. Suočavamo se sa velikom recesijom. Ovaj pritisak je naveo neke svetske lidere da predlože ublažavanje mera izolacije.

Ekonomija kolapsa je prilično jednostavna. Preduzetnici postoje kako bi ostvarivali profit. Ako ništa ne proizvode, nemaju šta ni da prodaju. To znači da neće ostvariti profit, što znači da će biti u sve manjoj mogućnosti da vas zaposle.

Preduzetnici mogu (tokom kratkog vremenskog perioda) da drže radnike koji im nisu neposredno potrebni – i to i čine: žele da budu u stanju da odgovore zahtevima tržišta kad se privreda oporavi.

Ali ako stvari postanu veoma loše, neće to činiti. Stoga sve više ljudi ostaje bez posla ili strahuje od otkaza. I onda sve manje kupuju. Tako ceo ciklus kreće ispočetka i odnosi nas niz vrtlog ekonomske depresije.

U uobičajenoj krizi, recept za rešavanje ovoga je jednostavan – vlada troši sredstva, sve dok ljudi opet ne počnu da konzumiraju i rade.

Ali uobičajene intervencije ovde neće pomoći, pošto mi ne želimo da se privreda oporavi

Cela stvar u vezi sa izolacijom jeste da se ljudi spreče da odlaze na posao, gde bi širili bolest. Novije istraživanje pokazuje da bi prevremeno ukidanje mera izolacije u Vuhanu (među kojima je i zatvaranje radnih mesta) moglo da dovede do drugog talasa porasta broja slučajeva u Kini, kasnije u toku 2020.

Kako je napisao ekonomista Džejms Midvej, ispravan odgovor na Kovid-19 nije ratna privreda – sa ogromnim uvećanjem proizvodnje. Naprotiv, potrebna nam je „antiratna“ privreda i ogromno smanjenje proizvodnje.

I ako želimo da uvećamo svoju otpornost na pandemiju u budućnosti (i izbegnemo najgore klimatske promene), potreban nam je sistem koji je u stanju da smanji proizvodnju bez gubitaka sredstava za život.

Mnogi najplaćeniji poslovi ne služe široj dobrobiti društva, već samo ostvarivanju profita

Stoga je potrebno da o ekonomiji razmišljamo na drugi način. Imamo običaj da posmatramo ekonomiju kao sredstvo putem kojeg kupujemo i prodajemo robu, uglavnom široke potrošnje. Ali ekonomija nije i ne mora da bude to.

U svojoj srži, ekonomija predstavlja način na koji raspolažemo resursima i pretvaramo ih u ono što nam je potrebno za život. Ako gledamo iz tog ugla, počećemo da uviđamo nove prilike za drugačiji život, prilike da proizvodimo manje a da pri tom ne doprinosimo opštoj bedi.

Neki ekološki ekonomisti i ja se već dugo bavimo time kako da proizvodimo manje na društveno pravedan način, zbog toga što je izazov smanjenja proizvodnje ključan i za rešavanje problema klimatskih promena.

Ako bi sve drugo ostalo isto, što više proizvedemo, to emitujemo veću količinu gasova staklene bašte. Kako, onda, da smanjimo količinu onoga što proizvodimo, a da ljudi zadrže posao?

Među predlozima je i onaj da se smanji trajanje radne nedelje ili biste, kao što se vidi u mom nedavnom istraživanju, mogli da dozvolite ljudima da rade sporije i uz manje pritiska.

Ništa od toga se ne može direktno primeniti na Kovid-19, jer je tu cilj da se smanje kontakti, a ne učinak, ali suština predloga je ista. Morate da smanjite zavisnost čoveka od zarade kako biste mu omogućili da živi.

Čemu služi ekonomija?

Za razumevanje odgovora na Kovid-19 ključno je zapitati se čemu služi ekonomija. Trenutno, osnovni cilj globalne ekonomije jeste da obezbedi razmenu novca. Ekonomisti to nazivaju „razmenska vrednost“.

Prevladavajuća zamisao sistema u kom trenutno živimo jeste da je „razmenska vrednost“ isto što i „upotrebna vrednost“. U osnovi, ljudi će trošiti novac na ono što žele ili što im treba, i taj čin trošenja novca nam govori što o tome koliko oni cene njegovu „upotrebljivost“.

Zbog toga se tržište smatra najboljim načinom upravljanja nekim društvom. Ono vam omogućuje da se prilagodite i dovoljno je fleksibilno da uskladi kapacitet proizvodnje sa upotrebnom vrednošću.

Ono što Kovid-19 jasno pokazuje jeste u kojoj smo meri pogrešno poimali tržište. Širom sveta, vlade se plaše da će se neophodni sistemi urušiti ili preopteretiti: lanci snabdevanja, socijalna pomoć, ali ponajviše zdravstvena zaštita. Mnogo je faktora koji tome doprinose. Ali, hajde da uzmemo samo dva.

Kao prvo, prilično je teško ostvarivati zaradu u mnogim od najvažnijih društvenih delatnosti. To je delom zbog toga što je najveći pokretač profita rast produktivnosti rada: da se proizvede više sa manje ljudi.

Ljudi predstavljaju velik trošak u mnogim poslovima, posebno u onim koje se oslanjaju na lične interakcije, kao što je zdravstvena zaštita. Posledično, rast produktivnosti u sektoru zdravstvene zaštite obično je niži nego u drugim privrednim delatnostima, stoga je rast njegovih troškova brži od prosečnog.

Korona virus: Šta je preče – ljudi ili ekonomija?

Kao drugo, poslovi u mnogim ključnim delatnostima ne spadaju među najvrednovanije u društvu. Mnogi najplaćeniji poslovi postoje samo kako bi obezbedili razmenu: kako bi ostvarivali zaradu. On ne služe široj dobrobiti društva.

Ipak, pošto donose veliku zaradu, imamo mnogo savetnika, ogromnu reklamnu industriju i još veći finansijski sektor.

U isto vreme, suočavamo se s krizom zdravstvene zaštite i socijalne pomoći, tako da su mnogi često primorani da napuste korisne poslove koje vole da obavljaju zato što im oni ne donose dovoljnu zaradu za život.

Besmisleni poslovi

Delimično upravo zbog toga što tako veliki broj ljudi obavlja besmislene poslove naš odgovor na Kovid-19 nije bio adekvatan. Pandemija nam ukazuje na to da mnogi poslovi nisu od presudnog značaja, dok nam, sa druge strane, nedostaju neophodni radnici kako bismo reagovali kad stvari pođu po zlu.

Ljudi su prisiljeni da rade besmislene poslove zbog toga što su u društvu u kom je razmenska vrednost glavni princip ekonomije osnovne životne potrepštine uglavnom dostupne preko tržišta.

To znači da morate da ih kupite, a da biste ih kupili, potrebni su vam prihodi, koje ostvarujete putem posla.

Čak su i blistava svetla Las Vegasa zgasnula kada su se kazina zatvorila zbog Kovida-19

Druga strana ovog novčića jeste to što najdrastičniji (i najuspešniji) odgovori na širenje Kovida-19 koje vidimo dovode u pitanje prevlast tržišta i razmenske vrednosti. Vlade širom sveta preduzimaju mere koje su pre tri meseca delovale nezamislivo.

U Španiji, privatne bolnice su nacionalizovane. U Ujedinjenom Kraljevstvu su izgledi da će se razni oblici prevoza nacionalizovati postali prilično veliki. A Francuska je objavila da je spremna da nacionalizuje velike kompanije.

Takođe, svedočimo krahu tržišta rada. Zemlje kao što su Danska i Ujedinjeno Kraljevstvo obezbeđuju prihode ljudima kako bi ih sprečili da odlaze na posao. To je ključno za sprovođenje uspešne izolacije.

Te mere su daleko od savršenih. Ipak, predstavljaju odmak od principa da ljudi moraju da rade kako bi ostvarili zaradu i pomeraj ka zamisli da ljudi zaslužuju da žive čak i ako nisu u stanju da rade.

To preokreće trendove dominantne tokom poslednjih 40 godina. U tom periodu, tržište i razmenske vrednosti su posmatrani kao najbolji način za upravljanje privredom. Usled toga, na javne sisteme je vršen sve veći pritisak da postanu deo tržišta, da se njima upravlja kao da su kompanije koje moraju da ostvaruju profit.

Na isti način su i radnici sve otvorenije izlagani tržištu – ugovori o radu sa „nula radnih sati“ i ekonomija zasnovana na honorarnim poslovima uklonili su sa fluktuacija tržišta sloj zaštite koji je nekad obezbeđivalo stabilno zapošljavanje na duge staze.

Čini se da Kovid-19 preokreće taj trend, tako što odvaja sistem zdravstvene zaštite i proizvode rada od tržišta i prepušta ih na raspolaganje državi. Države vrše proizvodnju iz mnogih razloga. Neki su dobri, neki loši. Ali za razliku od tržišta, one ne moraju da proizvode isključivo zbog razmenske vrednosti.

Ove promene ulivaju mi nadu. One nam pružaju šansu da spasemo mnoge živote. Čak nam navogeštavaju i mogućnost trajne promene koja bi nas učinila srećnijima i pomogla nam da se pozabavimo klimatskim promenama. Ali zašto nam je toliko vremena trebalo da stignemo dovde?

Zbog čega mnoge zemlje s toliko muke usporavaju proizvodnju? Odgovor se nalazi u skorašnjem izveštaju Svetske zdravestvene organizacije (SZO): te zemlje nisu „razmišljale“ na ispravan način.

Naša ekonomska mašta

Tokom četrdeset godina, vladao je široki ekonomski konsenzus. To je ograničilo sposobnost političara i njihovih savetnika da primete nedostatke u sistemu ili zamisle alternative. Takvo razmišljanje zasniva se na dva povezana uverenja:

Tržište omogućava kvalitetan život, te se mora zaštititi
Tržište će se, nakon kratkih kriznih perioda, uvek vratiti u normalu

Ova stanovišta uobičajena su u mnogim zemljama Zapada. Ali najsnažnija su u Ujedinjenom Kraljevstvu i Sjedinjenim Američkim Državama, a obe te zemlje pokazale su se loše pripremljenim za borbu s Kovidom-19.

U Ujedinjenom Kraljevstvu, učesnici događaja koji je organizovao privatni sektor navodno su sumirali pristup Kovidu-19 premijerovog višeg savetnika na sledeći način: „razvijanje imuniteta krda, zaštita ekonomije, a ako pri tom neki penzioneri umru, šta je – tu je“.

Vlada je ovo demantovala, ali ne bi nas čudilo i da je istina. Na jednom vladinom događaju na samom početku pandemije, jedan viši javni službenik mi je rekao: „Vredi li rasturati ekonomiju? Ako pogledate finansijsku vrednost života, verovatno ne.“

Ovakav stav tipičan je za određenu elitnu klasu. Dobro je sažet u izjavi teksaškog zvaničnika koji je ustvrdio da bi mnogi stariji ljudi radije umrli nego svedočili padu SAD u ekonomsku depresiju.

Ovakav stav dovodi u opasnost mnoge ugrožene ljude (a nisu samo stariji ljudi ugroženi) i, kao što sam pokušao ovde da izložim, zagovara lažni izbor.

Postoji nada da će se život vratiti u normalu kada se ukinu restrikcije uvedene u cilju sprečavanja širenja koronavirusa, ali to se možda i neće desiti

Kriza nastala zbog Kovida-19 bi, između ostalog, mogla da proširi horizont naše ekonomske mašte. Dok vlade i građani preduzimaju korake koji su pre tri meseca delovali nemoguće, naše zamisli o tome kako svet funkcioniše mogle bi ubrzano da se menjaju. Hajde da se osvrnemo na to kuda bi te nove zamisli mogle da nas odvedu.

Četiri budućnosti

Kako bismo lakše zavirili u budućnost, poslužiću se starom tehnikom iz oblasti istraživanja budućnosti. Uzmete dva faktora koja smatrate važnim i smestite ih u budućnost, pa zamislite šta će se desiti u različitim kombinacijama tih faktora.

Faktori koje želim da uzmem su vrednost i centralizacija. Vrednost se odnosi na ono što bismo nazvali vodećim principom naše ekonomije. Koristimo li naše resurse kako bismo uvećali razmenu i količinu novca ili kako bismo unapredili život?

Centralizacija se odnosi na način na koji su stvari organizovane, kroz veliki broj malih jedinica ili kroz jedan veliki komandni centar. Te faktore možemo da posložimo kao rešetku, koju ćemo ispunjavati raznim scenarijima.

Na taj način možemo da zamislimo šta bi se desilo ako bismo pokušali da se izborimo s koronavirusom u sledeće četiri ekstremne kombinacije:

Državni kapitalizam: centralizovani odgovor, razmenska vrednost je prioritet
Varvarstvo: decentralizovani odgovor, razmenska vrednost je prioritet
Državni socijalizam: centralizovan odgovor, zaštita života je prioritet
Međusobna ispomoć: decentralizovan odgovor, zaštita života je prioritet

Državni kapitalizam

Državni kapitalizam predstavlja najčešći odgovor kojem trenutno svedočimo širom sveta. Tipičan primer su Ujedinjeno Kraljevstvo, Španija i Danska.

U državnom kapitalizmu, društvo nastavlja da neguje razmensku vrednost kao zvezdu vodilju ekonomije. Ali ono uviđa da je u vremenu krize tržištu potrebna podrška države.

Imajući u vidu da veliki broj radnika nije u stanju da radi zbog bolesti ili iz straha za život, država nudi šire mere pomoći. Takođe nudi ogromnu kejnsijansku stimulaciju tako što povećava kredite i vrši direktne isplate kompanijama.

Očekuje se da će, kratkoročno, to biti dovoljno. Osnovna funkcija preduzetih koraka jeste da se omogući što većem broju kompanija da nastavi da posluje. U Ujedinjenom Kraljevstvu, na primer, hrana se i dalje distribuira kroz tržište (mada je vlada popustila zakone o konkurenciji).

Tamo gde se radnici potpomažu direktno, to se čini uz napore da se minimizira narušavanje normalnog funkcionisanja tržišta rada. Stoga, na primer, u SAD, kao i u Ujedinjenom Kraljevstvu, plate radnika moraju da prijavljuju i dele poslodavci.

A visina primanja procenjuje se prema razmenskoj vrednosti koju radnik uobičajeno ostvaruje na tržištu, a ne prema tome koliko je koristan njegov rad.

Da li bi ovaj scenario mogao da bude uspešan?

Možda, ali jedino ako se ispostavi da se Kovid-19 može staviti pod kontrolu u kratkom vremenskom periodu. Pošto se potpuna izolacija izbegava, kako bi se održalo funkcionisanje tržišta, prenošenje infekcije će se najverovatnije nastaviti.

U Ujedinjenom Kraljevstvu, podizanje objekata koji nisu nužni se nastavlja i radnici na gradilištima su u međusobnom kontaktu. Ali bude li broj umrlih rastao, biće sve teže održavati ograničene državne mere.

Uvećanje broja obolelih i umrlih izazvaće namire i pojačati ekonomske potrese, što će naterati državu da preduzima sve radikalnije poteze kako bi pokušala da održi funkcionisanje tržišta.

Varvarstvo

Ovo je najsumorniji scenario. Varvarstvo je budućnost koja nas čeka nastavimo li da se oslanjamo na razmensku vrednost kao vodeći princip i pri tom odbijamo da pružimo podršku onima koji su izuzeti iz tržišta zbog bolesti ili nezaposlenosti. Ono dočarava situaciju s kojom se još nismo susreli.

Posla nema i radnici gladuju zbog toga što ne postoje mehanizmi koji bi ih zaštitili od okrutne realnosti tržišta. Bolnice nisu zašitićene specijalnim merama, tako da su preopterećene. Ljudi umiru.

Varvarstvo je, u konačnici, nestabilno stanje koje vodi u propast ili u neki od drugih odeljaka na rešetki, nakon perioda političke i društvene pustoši.

Da li bi to moglo da se dogodi? Problem je u tome što bi to moglo da se desi greškom, tokom pandemije, ili namerno, nakon što pandemija dosegne vrhunac. Greška bi podrazumevala da vlada ne interveniše dovoljno snažno tokom najgoreg perioda pandemije.

Pomoć se može nuditi kompanijama i domaćinstvima, ali ako to ne bude dovoljno da se spreči kolaps tržišta usled širenja bolesti, uslediće haos. Bolnicama bi se mogla slati dodatna sredstva i ljudstvo, ali ako to ne bude dovoljno, ljudi kojima je potrebno lečenje biće u velikom broju slučajeva odbijani.

Pošto milioni ljudi sada rade od kuće, moguće je da će biti teško vratiti se uobičajenom kancelarijskom životu

Potencijalno se jednako lako može zamisliti mogućnost oštre politike rezova nakon što je pandemija dosegla vrh, kada vlade budu pokušavale da se vrate „u normalu“. Takvo nešto preti Nemačkoj. To bi bilo katastrofalno.

I to ne samo zato što je smanjeno finansiranje ključnih javnih službi tokom primene politike rezova već umanjilo sposobnost država da reaguju na ovu pandemiju.

Posledični sunovrat privrede i društva potaknuo bi političke nemire i stabilni nered, što bi dovelo do neuspele države i do kolapsa državnih i lokalnih sistema društvene pomoći.

Državni socijalizam

Državni socijalizam nam nudi prvu od budućnosti u kojima možemo videti kulturni pomak koji bi u srce ekonomije uneo drugačije vrednosti. Ovo je budućnost u koju dospevamo produžavanjem mera koje trenutno vidimo u Ujedinjenom Kraljevstvu, Španiji i Danskoj.

Ključno je to da se mere poput nacionalizacije bolnica i obezbeđivanja isplata radnicima ne posmatraju kao sredstva za zaštitu tržišta, već način da se zaštiti sam život.

U takvom scenariju, država uskače kako bi zaštitila one segmente privrede koji su neophodni za život: proizvodnju hrane, energije i krova nad glavom, tako da osnovne potrepštine više nisu podložne hirovima tržišta.

Država nacionalizuje bolnice i besplatno obezbeđuje domove. Naposletku, svim građanima nudi sredstva kojima će sebi obezbediti raznu robu – onu osnovnu, ali i svaku koju smo u stanju da proizvedemo uz smanjenu radnu snagu.

Građani više ne zavise od poslodavaca kao posrednika između njih i osnovnih životnih potrepština. Isplate se vrše svima direktno i nisu povezane s razmenskom vrednosti koju radnici ostvaruju.

Umesto toga, isplate su iste za sve (prema principu da zaslužujemo pravo da živimo samom činjenicom da smo živi) ili se procenjuju na osnovu toga koliko je koristan njihov rad. Radnici u supermarketima, dostavljači, magacioneri, medicinske sestre, učitelji i lekari su novi menadžeri.

Moguće je da državni socijalizam iznikne kao posledica pokušaja ostvarivanja državnog kapitalizma i posledica produžene pandemije. U slučaju dubokih recesija nastaje takav prekid lanca snabdevanja da se potražnja ne može sačuvati standardnim kejnsijanskim intervencijama kakvim trenutno svedočimo (štampanje novca, olakšavanje uslova za zajmove i slično), država mora da preuzme proizvodnju.

Ovaj pristup ima svoje rizike – moramo biti pažljivi kako bismo izbegli autoritarnost. Ali ako se uspešno izvede, on bi mogao predstavljati našu najveću nadu u borbi protiv ekstremne pandemije Kovida-19. Snažna država, sposobna da upravlja resursima kako bi zaštitila osnovno funkcionisanje privrede i društva.

Međusobna ispomoć

Međusobna ispomoć je druga budućnost u kojoj uvodimo zaštitu života kao vodeći princip naše ekonomije. Međutim, u ovom scenariju, država ne preuzima glavnu ulogu. Umesto nje, pojedinci i male grupe počinju da organizuju podršku i pomoć unutar svojih zajednica.

Rizik kod ove budućnosti ogleda se u tome što male grupe nisu u stanju da brzo prikupe sredstva potrebna za efikasno uvećanje kapaciteta zdravstvene zaštite, na primer.

Ali međusobna ispomoć mogla bi da obezbedi uspešniju prevenciju od zaraze, tako što će izgraditi mrežu ispomoći unutar zajednice koja bi štitila ugrožene i sprovodila pravila izolacije.

Najambiciozniji oblik ove budućnost doveo bi do rađanja novih demokratskih struktura. Grupisanje zajednica koje su u stanju da prikupe značajna sredstva za relativno kratko vreme. Ljudi bi se organizovali kako bi planirali regionalne odgovore u pokušaju da zaustave širenje bolesti i (ako su obučeni za to) leče pacijente.

Ovakav scenario bi mogao da iznikne iz bilo kog drugog. Mogao bi da ponudi izlaz iz varvarstva ili državnog kapitalizma, kao i da potpomogne državni socijalizam. Poznato nam je da je reagovanje zajednice bilo ključno za suzbijanje epidemije Ebole u zapadnoj Africi.

A već naziremo korene ove budućnosti u grupama koje pripremaju pakete pomoći i organizuju lokalnu podršku. Možemo to posmatrati kao neuspeh državnog odgovora. Ili to možemo videti kao pragmatični, saosećajni odgovor društva na sve veću krizu.

Nada i strah

Ove vizije predstavljaju ekstremna scenarija, karikature, i najrealnije je da se međusobno mešaju. Ja strahujem od prelaska iz državnog kapitalizma u varvarstvo.

A nadam se mešavini državnog socijalizma i međusobne ispomoći: jednoj snažnoj, demokratskoj državi koja upreže svoje resurse kako bi izgradila bolji zdravstveni sistem, kako bi, pre svega, zaštitila ugrožene od hirova tržišta i izašla u susret građanima, omogućujući im da oforme grupe za međusobnu ispomoć, a ne zaokupljajući ih besmislenim poslovima.

Ono što je, nadam se, jasno jeste da svi ovi scenariji ostavljaju mesta za strahovanja, ali i za nadu. Kovid-19 ističe ozbiljne nedostatke u postojećem sistemu. Efikasan odgovor na to verovatno će zahtevati radikalnu društvenu promenu.

Već sam ustvrdio da je za to potrebno drastično napustiti ideju da su tržište i raspolaganje profitom osnovni način organizovanja privrede. Dobra strana svega ovoga jeste mogućnost da izgradimo humaniji sistem koji nas čini otpornijim na buduće pandemije i druge krize koje nas čekaju, kao što su klimatske promene.

Društvena promena može doći s raznih strana i nositi sa sobom razne uticaje. Ključni zadatak za sve nas je da zahtevamo da nove društvene forme slede etiku koja ceni brigu o drugome, život i demokratiju. Osnovno političko pitanje u ovo krizno doba jeste kako da živimo i (doslovno) organizujemo se u okvirima tih vrednosti.

*Sajmon Majr je istraživač na katedri za Ekološku ekonomiju Univerziteta u Sariju.