Rukovanje — Vuhansko rukovanje stopalima krenulo je iz Kine i u međuvremenu se raširilo svetom.

Kovid-19 je potpuno izmenio način na koji održavamo interakciju sa drugima – najveće žrtve toga su podneli fizički pozdravi, jer mnogi potencijalno šire zarazu. Ipak, ljudi širom sveta se prilagođavaju ovoj novoj realnosti, što ukazuje na to da još nismo izgubili ljudski nagon da se pozdravljamo.

Jednostavno je – ukoliko običaji i tradicije nisu primenjive ili štete ljudima, mi ih menjamo.

Pozdravi su varljivo prosti, ali verbalni i neverbalni pozdravi nam pomažu da definišemo granice interakcije sa drugima.

„Pozdrav je pomalo kao sunđer. On upija sve te različite stvari – odnose koje gajimo, kakvi smo kao osobe“, kaže Alesandro Duranti, profesor antropologije sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu.

„Pozdravi odražavaju i nešto što se dešava u mnogo širem kontekstu od male interakcije – u ovom slučaju, Kovid-19″, dodaje on.

Od drevnog indijskog „namaste“ spojenim dlanovima, do sasvim novog dodira laktovima koji koriste brojni političari, načini na koje ljudi preobražavaju pozdrave usled korona virusa takođe daju uvid u njihove različite kulture.

Da bismo saznali nešto više o tome, razgovarali smo sa meštanima u sedam različitih zemalja o kulturološkom značaju tradicionalnih pozdrava i kako ih Kovid-19 menja.

Kina

Možda najistaknutiji pozdrav koji se pojavio u skorije vreme je Vuhansko rukovanje, nazvan po gradu u kom se prvi put javio Kovid-19.

Ovo „rukovanje“, koje podrazumeva da se učesnici dodirnu unutrašnjim stranama stopala, počelo je u martu nakon što su video snimci pozdrava postali viralni.

U međuvremenu su ga koristili i neki istaknuti političari, poput ruskog ministra energetike Aleksandra Novaka i tanzanijskog predsednika Džona Magufulija, pokrenuvši spekulacije da bi to moglo da postane novo rukovanje u svetu.

Međutim, teško da će Vuhansko rukovanje zameniti uobičajene pozdrave u Kini, poput običnog rukovanja ili 3.000 godina starog naklona pesnicom uz dlan, koji se koristi tokom Kineske nove godine, venčanja ili drugih proslava.

Ko kaže da kolo ne može da se igra i tokom epidemije?

Uprkos čestom pojavljivanju u medijima, Vuhansko rukovanje tek treba da postane praksa u drugim delovima Kine.

To se možda i dogodi, baš zato što se to pozdrav razvio kao posprdna mimikrija društvene interakcije koja je sada zabranjena, kaže Čuan-Kang Ših, kulturološki antropolog sa Univerziteta u Floridi.

„Ljudi izvode Vuhansko rukovanje da pokažu da, čak i u ovakva vremena, možemo da iskažemo intimnost na urnebesan način“, rekao je Ših.

„Ljudi su samo želeli da budu maštoviti i da razvesele druge, pa su izmislili ovu mimikriju“, dodaje on.

Novi Zeland

Nedelju dana pre nego što je Svetska zdravstvena organizacija proglasila pandemiju Kovida-19, domorodačke maorske grupe širom Novog Zelanda već su izdale uputstva da se izbegava pozdravljanje tradicionalnim hongijem, kada dvoje ljudi pritisnu noseve i čela jedno uz drugo.

Jasinda Ardern, premijerka Novog Zelanda, uskoro je prenela istu poruku čitavoj naciji, pozvavši sve sunarodnike da „prestanu sa rukovanjem, grljenjem i hongijima“.

Mnogi Maori su se od tada prebacili na nehajno dizanje brade i obrva da bi pozdravili jedni druge, kaže Rangi Matamua, profesor domorodačkih studija sa Univerzitetu u Vaikatu.

Taj pozdrav, iako već uobičajen i pre Kovida-19 – i ne nužno samo kod Maora – zamenio je hongi u neposrednoj budućnosti.

Hongi ima duboku kulturološku važnost, aludirajući na priču o nastanku Maora kad je šumski bog Tane udahnuo život prvoj ženi.

Uprkos tome, smernice protiv korišćenja hongija doživele su vrlo malo otpora, rekao je Matamua. To je verovatno zato što su lokalne grupe sledile slične smernice i tokom epidemije gripa 1918. godine, koja je ostavila fatalnog traga na Novi Zeland.

„Najvažnija stvar na svetu su ljudi“, navodi Matamua, citiravši maorsku izreku. „Dakle, ukoliko tradicija i običaji nisu primenjivi ili škode ljudima, mi ih menjamo.“

Francuska

Francuski poljupci u obraz ili bises takođe su obeshrabrivani tokom epidemije gripa 1918. godine.

Međutim, njima je tokom pandemije Kovida-19 bile potrebno mnogo više da nestanu nego hongijima.

Manje od nedelju dana pre nego što je francuska vlada uvela direktivu o samoizolaciji, 66 odsto ispitanika jedne ankete priznalo je da i dalje razmenjuju bises.

Krajem marta, ta cifra je pala na šest odsto, kad su ih Francuzi zamenili verbalnom verzijom – uzvikujući jedni drugima „bises“ ili poznatije „Bisus“, kako bi se pozdravili na daljinu.

Postoji kulturološki presedan za ovu promenu, pošto bi verbalne bises ponekad koristili zarazni pojedinci tokom sezone gripa.

Ipak, nacionalna tranzicija je bila trnovita, naročito za Francuskinje, kaže Klodin Gotije, profesorka antropologije na Univerzitetu u Bordou.

Dok muškarci više vole među sobom da se pozdrave rukovanjem, žene obično koriste ove poljupce u oba obraza da pozdrave svakoga, što bi moglo da objasni zašto je nekima bilo toliko teško da ih se odreknu.

Gotije smatra da je opšta nespremnost da se odustane od bises pozdrava proporcionalna sve većoj važnosti ovog pozdrava za francuski kulturni identitet. Do kraja šezdesetih, bises je bio intiman pozdrav, koji se razmenjivao samo među članovima bliže porodice i sa malom decom.

U sklopu tog konteksta, oni simbolišu informalizaciju francuske kulture i popuštanje društvenih stega u međurodnim interakcijama.

„Odbiti bisesse smatralo hladnim, pa će odgovor na pitanje da li će se verbalni bises zadržati posle korone zavisiti od intenziteta diskursa o javnom zdravlju koji bi ih obeshrabrili“, ističe Gotije.

Tanzanija

„Tanzanijska kultura ima snažan kolektivistički mentalitet, ukorenjen u uzajamnoj zavisnosti i razumevanju nečijeg mesta u sklopu šire društvene hijerarhije“, kaže Aleksandar Mvijage, socijalni antropolog sa Muhimbilijskog univerziteta zdravlja i združenih nauka u Dar Es Salamu.

Fizička pozdravljanja, kao što su formalni naklon mladih pred starijima, nakon čega se stariji sagnu da zauzvrat dodirnu glavu mlađe osobe, imaju veze sa tim širim osećajem hijerarhije.

Među vršnjacima su uobičajena i duga rukovanja, zagrljaji i poljupci u obraze, kaže Mvijage.

„Odnedavno su „rukovanja stopalima“ koja liče na kinesko Vuhansko rukovanje i nehajni naklon ljudima svih godišta iz daljine postali nova norma“, navodi on.

Međutim, ona dodaje da oba gesta namerno stvaraju prostor između ljudi, pa se brine da bi oni na kraju mogli loše da utiču na bliskost u zajednici.

„Kovid-19 je udaljio odnose među ljudima i pokvario način na koji ljudi treba da ukažu poštovanje i naklonost jedni prema drugima“, rekao je Mvijage. „Noge su za hodanje, a ne za pozdravljanje. Da li rukovanje stopalima iskazuje ljubav? Brigu? Poštovanje?“

Virus korona: Koje maske najbolje štite

Mvijage tvrdi da upotreba maski na licima u Tanzaniji takođe uspeva da izvitoperi lokalne verbalne i neverbalne znakove, kao što je krivljenje usana koje se često koristi da bi se prenelo slaganje ili neke druge emocije.

On predviđa da će se rukovanju stopalima i naklonu uskoro pridružiti inovativniji pozdravi kako se socijalno distanciranje bude nastavljalo.

Turska

Turski pozdravi slika su islamskog nasleđe zemlje, domaćinske kulture i društvene uloge starijih.

Mladi ljudi će prihvatiti ruku starijeg rođaka, poljubiti je i potom njom dodirnuti vlastito čelo, naročito tokom praznika. Dva poljupca u obraz standard su među kolegama, prijateljima, pa čak i novim poznanicima.

„Ta simetrija i dvostruki poljubac u obraz imaju veliko značenje“, kaže Kenan Šarpe, novinar i stručnjak za tursku popularnu kulturu.

„Ovde je uvek sve u parnim brojevima. Vlada osećaj da ukoliko ne namirite i drugu stranu, nešto nedostaje.“

123 — Mnogi Turci su oživeli vekovima stari pozdrav ejvalah, kad se stavi ruka preko srca i blago nakloni.

Za Turke pozdravi nisu samo ukazivanje dobrodošlice, već i pokazivanje ljudima koliko su im važni.

Zato se turski narod tokom pandemije Kovida-19 okrenuo islamskoj istoriji i tamo pronašao ejvalah – pozdrav koji je prikladan u pandemiji, a čuva društvene vrednosti.

Ejvalah je vekovima star gest bez dodirivanja, najverovatnije korišćen u Otomanskom carstvu, a koji se sastoji od stavljanja ruke preko srca i blagog naklona. Ovaj pokret označava da vam je ta osoba u srcu, odajući istovremeno poštovanje i naklonost.

Reč „ejvalah“ ima arapske korene i bukvalno znači „verujemo Bogu“, a fizički gest ima varijacije širom muslimanskog sveta.

Ejvalah je uobičajeni međurodni pozdrav u konzervativnijim turskim zajednicama, a postao je popularniji zahvaljujući pojavljivanju u hit turskoj seriji Vaskrsenje: Ertugrul, o lideru Oguza iz 13. veka, čiji je sin Osman osnovao Otomansko carstvo.

Koriste ga i savremeni politički lideri. Predsednik Redžep Tajip Erdogan upotrebio ga je 9. marta da pozdravi generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga.

Ujedinjeni Arapski Emirati

Otkako su u Emiratima zabranjeni fizički pozdravi, mnogi stanovnici su zagrljaje i tradicionalne „poljupce nosevima“ zamenili mahanjem ili stavljanjem ruke na srce, kaže Nataša Amar, lokalna spisateljica i izdavačica.

Pozdrav nosevima je tradicionalni beduinski pozdrav koji se sastoji od istovremenog dodirivanja nosevima i rukovanja.

I tradicionalni emiratski pozdravi nosevima prestali su u doba socijalnog distanciranja.

Stavljanje ruke na srce bio je i pre Kovida-19 uobičajeni pozdrav između stanovnika Emirata suprotnog pola, ali beskontaktni istopolni pozdravi su kulturološka anomalija koju stanovnici Emirata teško prihvataju.

Emiratske žene obično razmenjuju poljupce u obraz, a muškarci emiratske poljupce nosevima.

„Ako ništa drugo, socijalno distanciranje nam možda pomaže da shvatimo koliki je dar biti deo zajednice i imati takvu vrstu bliskosti“, rekao je Amar.

Avganistan

Zajednička nit među brojnim avganistanskim etničkim grupama je naglasak na poštovanju, časti i snažnoj ljubavi prema bogu i zemlji.

Tradicionalni avganistanski pozdravi, poput rukovanja, grljenja i poljubaca, izražavaju ove vrednosti i govore o toploj prirodi nacije. U nekim pokrajinama tokom jednog susreta može da se razmeni i osam poljubaca.

Avganistanci imaju običaj da vode neformalne razgovore pri velikoj blizini.

Štaviše dobri mirisi ukazuju na „dobar duh“, prema rečima rumunskih profesora Kosmina Ivanciua i Viane Popice, tako da odstupiti toliko da druga osoba ne može da vas namiriše može se čak smatrati neučtivim.

Ali socijalno distanciranje navelo je ljude da usvoje salutiranje ili mahanje desnom rukom, što su gestovi koji su se nekad koristili za pozdrave na daljinu, rekao je stanovnik Kabula Saber Alimi.

Avganistanci se grle i ljube da bi „izrazili ljubav“, rekao je Alimi.

I dok ovi fizički pozdravi služe i kao način da se ukaže počast ljudima, gotovo vojničko salutiranje vizuelno otelotvoruje avganistanski osećaj poštovanja prema drugima.