„Bog i batina.“

Ako pitate Dina Rađu, legendarnog jugoslovenskog i hrvatskog reprezentativca i člana košarkaške Kuće slavnih, ove dve reči dovoljne su da se opiše Svetislav Pešić kao košarkaški trener i selektor.

„Gde god je otišao imao je uspeha, njegov kvalitet je trajan, a filozofija košarke postojana – on je trener kojeg bih uvek uzeo u svoju ekipu“, kaže za BBC na srpskom Rađa, član Pešićeve jugoslovenske juniorske generacije, koja je 1987. u italijanskom Bormiju postala šampion sveta.

Jedan od najtrofejnijih evropskih trenera, koji je sa reprezentacijama Jugoslavije i Nemačke bio prvak Evrope, sa jugoslovenskom selekcijom i svetski šampion u Indijanapolisu 2002, karijeru je započeo u sarajevskoj Bosni 1982.

Tačno četiri decenije kasnije i posle desetina osvojenih trofeja, popularni Kari sa reprezentacijom Srbije pokušava da odigra ono što su mnogi nazvali njegovim „Poslednjim plesom“, a cilj mu je da toj zemlji donese prvo zlato posle 20 godina.

• Pešić za BBC: I dalje mislim da je Srbija među najboljim ekipama sveta
• Pet stvari koje u pola noći morate znati o Istanbulu i Indijanapolisu – Pešićevim zlatima
• Vodič za Evrobasket: „Sombor šafl“ na Starom kontinentu i „Poslednji ples“ Svetislava Pešića

Svetislav Pešić je jedini aktivni trener koji je i kao igrač (KK Bosna, 1979) i kao trener (Barselona, 2003) bio šampion Evrope, jedini selektor koji je sa dve različite reprezentacije osvajao Evropsko prvenstvo, a u Nemačkoj ga mnogi smatraju najzaslužnijim čovekom za uspon košarke u toj zemlji.

Tokom igračkih dana u Sarajevu možda se nije moglo pretpostaviti da je pred tadašnjim plejmejkerom Bosne tako trofejna trenerska karijera, ali je Bogdan Tanjević, njegov tadašnji trener, u Pešiću video budućeg naslednika.

„Ozbiljnost, pristup, rad, disciplina – takav je bio kao igrač, takav je i danas kao trener.

„Njegovi rezultati su fantastični, to što je on postigao je neuporedivo sa drugima“, kaže Tanjević za BBC na srpskom.

‘Bog i batina’

Disciplina je prva reč koja sagovornicima BBC-ja pada na um na pitanje da opišu rad sa Svetislavom Pešićem.

Dino Rađa je sa njim radio na početku svoje igračke, a Pešićeve trenerske karijere.

Vrhunac saradnje je bilo Prvenstvo sveta za juniore u italijanskom gradu Bormiju, gde su jugoslovenski košarkaši predvođeni Vladom Divcem, Aleksandrom Đorđevićem, Tonijem Kukočem i Rađom postali šampioni planete.

Za Rađu je popularni Kari tada bio „bog i batina, autoritet u svakom pogledu i trener sa velikim znanjem“, a to je ostao do danas, kaže legenda jugoslovenske i hrvatske košarke.

„Naravno da to nismo znali kao klinci, ali kasnije kad dođeš do nekog iskustva, shvatiš ko je ko.

„Bio nam je kao otac, znao je kada treba da zategne, a kada da popusti i pusti klince da se igraju, kad treba da nas kontroliše“, priseća se Dino Rađa 35 godina kasnije uspeha iz Bormija.

Do tog, ali i kasnijih uspeha u trofejnim karijerama, jugoslovenski reprezentativci stigli su trčeći na pripremama na planini Igman u Bosni uz 250 stepenika, koji su jedan od simbola te generacije i signal igračima da je mnogo znoja potrebno proliti da bi se uspelo.

„To je bio deo sazrevanja“, rekao je Pešić u intervjuu za BBC 2019. godine.

„Učili su ne samo kako se igra vrhunska košarka, nego i kako se trenira. Bili su mladi, ali u pravim godinama kako bi podneli sve napore.

„Niko ne voli da radi stepenice, ali to je put do pobede… Svi bi voleli da pobeđuju i osvajaju trofeje, ali malo je onih koji su spremni da daju maksimum u pripremama i na treningu“, objasnio je srpski trener.

Pešić je posle juniorske reprezentacije Jugoslavije preuzeo seniorsku selekciju Nemačke, kasnije je predvodio berlinsku Albu i Keln, da bi vrhunac karijere doživeo početkom 21. veka na klupi reprezentacije tadašnje Savezne Republike Jugoslavije.

Mnogi i danas pamte neprospavane noći uz televizijski prenos iz Indijanapolisa 2002, kada su Plavi, kako je bio nadimak jugoslovenskog tima, preko Amerike u četvrtfinalu i Argentine u finalu postali prvaci sveta.

Godinu dana ranije, Pešić je sa istom ekipom došao do titule prvaka Evrope u Istanbulu, a 2003. je sa Barselonom došao do trofeja Evrolige, najboljeg klupskog takmičenja na kontinentu.

Nekoliko godina kasnije, Marko Kešelj je prolazio kroz isto ono što je generacija Divca, Rađe, Đorđevića i Kukoča krajem osamdesetih – dril koji odvaja buduće šampione od svih ostalih.

Prvi put su se putevi Pešića i Kešelja ukrstili u španskoj Đironi 2006, a dve godine potom i u Crvenoj zvezdi.

„Sa njim stvarno nije laka saradnja, kako god to delovalo sa strane.

„Traži se čvrsta disciplina, zna da podvikne i pritisne, ali na kraju shvatiš da je to bilo za dobro ekipe i tvoje dobro“, priča Kešelj, danas poslanik Srpske napredne stranke u Narodnoj skupštini Srbije, za BBC na srpskom.

„Ali, ima i neki poseban šarm i uvek ti na kraju sezone ostane u pozitivnom sećanju – sa njim kroz karijeru imam mnogo anegdota, baš je znao da uđe u svlačionicu i napravi atmosferu“, dodaje on.

Pogledajte priču o individualnim uspesima srpskih košarkaša:

Trener stvaralac koji osvaja trofeje

Mnogi košarkaški stručnjaci smatraju da se treneri dele na takmičare i stvaraoce, odnosno one koji osvajaju trofeje i one koji pomažu igračima, pre svega mladim, da postanu bolji.

Svetislav Pešić je osvojio mnogo titula, ali su kroz njegove ruke prošle desetine mladih igrača, koji su kasnije pravili uspešne karijere u Evropi i američkoj NBA ligi.

Jedan od onih koji su posle rada sa srpskim trenerom napredovali je i Marko Kešelj, bivši košarkaš i reprezentativac Srbije.

Posle saradnje u Đironi, ponovo su bili zajedno u Crvenoj zvezdi.

Pešić je, kaže Kešelj, bio „jako važan“ za njegovo sazrevanje i navikavanje na „surovi profesionalizam“ posle dotadašnjeg takmičenja u juniorskoj konkurenciji.

„Te godine u Đironi smo osvojili FIBA Evrokup, treće po snazi takmičenje u Evropi, a i mnogo mladih igrača je tada mnogo napredovalo – Mark Gasol, Viktor Sada, Fernando San Emeterio, koji su svi kasnije bili španski reprezentativci“, seća se bivši košarkaš.

Kasnije mu je u Crvenoj zvezdi, kako kaže, Pešić pomogao da se još više afirmiše, što mu je donelo mesto u reprezentaciji Srbije i prelazak u grčki Olimpijakos, sa kojim je 2012. postao i šampion Evrope.

Kešelj navodi i primer Nemanje Bjelice, dugogodišnjeg srpskog reprezentativca i NBA košarkaša, na koga je srpski trener imao „ogroman uticaj“ i potvrdio je da je rad sa mladima njegov „poseban kvalitet“.

„Ko zna kako bi tekla njegova karijera da nije bilo Pešića i te godine u Zvezdi“, pita se Marko Kešelj.

Dino Rađa je u još ranijem dobu počeo da radi sa Pešićem, za kojeg kaže da je „jedan od najbitnih ljudi u razvoju njegove karijere“, tokom koje je osvajao najvažnije trofeje na klupskom i reprezentativnom nivou i zaigrao u NBA ligi.

„Kad imaš 17 ili 18 godina, pa celo leto provedeš sa njim u reprezentaciji – sećam se tog doba kada sam bio u procesu stvaranja i nisam još postao igrač, sećam se koliko se i kako treniralo kod Karija i koliko sam naučio.

„On je uz Božu (Maljkovića), Dudu (Ivkovića) i Slavka Trninića najbolji trener sa kojim sam radio“, kaže Rađa.

• Dan kada su Studenti diplomirali, Bosna osvojila Evropu, a Jugoslavija „skinula strah“
• Od prvaka Evrope do stečaja: Kako je Cibona došla do ivice opstanka i ima li joj spasa
• Kako smo postali velesila: „Košarka je ovde tradicija, lanac uspeha i dalje živi“

Pešićeva vrlina da istovremeno pravi rezultate i formira mlade igrače došla je kao plod jugoslovenske škole košarke i principa koji su se sledili u sarajevskoj Bosni, smatra Bogdan Tanjević.

„To je jedan od puteva do rezultata – promovišeš mlade igrače, daš im priliku i tako ih obavežeš da ti vrate, pa igraju više za tebe, nego za predsednika kluba, navijače ili novinare.

„Pešić to sve vreme radi na izvanredan način, a ti igrači stalno pokazuju da je njegov izbor bio odličan“, dodaje on.

Ko je Svetislav Pešić?

• Rođen je u Novom Sadu 28. avgusta 1949. godine;
• Bio je košarkaš Pirota, Partizana i Bosne, a sa timom iz Sarajeva postao je šampion Evrope 1979. godine;
• U tom klubu započeo je trenersku karijeru (1982-1986), kasnije je predvodio mnoge klubove poput berlinske Albe, Barselone, rimske Lotomatike, Valensije, Bajerna iz Minhena i Crvene zvezde;
• Osvajao je titule nacionalnog šampiona u Jugoslaviji, Nemačkoj i Španiji, a sa Barselonom je 2003. godine postao i klupski prvak Evrope;
• Sa seniorskom reprezentacijom SR Jugoslavije osvojio je trofej prvaka Evrope (2001) i sveta (2002), bio je najbolji u Evropi i sa selekcijom Nemačke (1993), a trofeje svetskog i evropskog šampiona podigao je i sa juniorskom reprezentacijom Jugoslavije (1986 i 1987);
• Postao je član FIBA Kuće slavnih 2020. godine, a 2003. godine bio je proglašen za najboljeg trenera u Evropi.

Otac nemačke košarke: Daš tim Pešiću i imaš reprezentaciju’

Sadašnji srpski selektor često je išao putevima kojima se ređe ide, pa je posle titule juniorskog prvaka sveta 1987. i rada u sarajevskoj Bosni otišao u Nemačku, zemlju koja tada nije bila košarkaška sila.

Za samo šest godina uspeo je da donese nemačkoj reprezentaciji prvu medalju sa velikih takmičenja – osvojio je zlato na Evropskom prvenstvu 1993.

Na pitanje da li je Pešić najbitniji čovek za razvoj nemačke košarke, Bogdan Tanjević kaže da se to bez dileme može tvrditi.

„Sećam se da sam video jedan odličan naslov u nemačkim novinama kada fudbalskoj reprezentaciji nije išlo dobro – napisali su ‘to je bar jednostavno, daš tim Pešiću i imamo reprezentaciju'“, priča uz osmeh 75-godišnji trener.

„Eto, toliko je on bitan u jednoj takvoj zemlji, koja je primer u svemu u Evropi“, dodaje Tanjević.

I radom u nemačkim klubovima Pešić je ostavio dubok trag, koji se danas najbolje ogleda na primeru Bajerna iz Minhena.

O popularnosti Svetislava Pešića u Nemačkoj govori i fotografija koju su mnogu delili na društvenim mrežama 2014. uoči početka Svetskog prvenstva u fudbalu, sportu koji Nemci prate daleko više nego košarku.

Petorica fudbalera minhenskog Bajerna nosili su majice sa Pešićevim likom pošto je srpski trener košarkaškoj sekciji bavarskog kluba doneo prvu titulu posle više od pola veka.

Pored Bajerna, sedam godina proveo je i u berlinskoj Albi (1993-2000), sa kojom je četiri puta uzastopno bio prvak Nemačke.

Kontroverzne odluke: Od Radmanovićeve banane do precrtavanja Teodosića

Nekoliko nedelja pred start Evropskog prvenstva Svetislav Pešić odlučio je da Miloša Teodosića, plejmejkera i dojučerašnjeg kapitena reprezentacije ne uvrsti u tim koji će u Berlinu pokušati da se domogne prvog zlata posle 20 godina.

Mnogima se to nije dopalo, bilo je i onih koji su taj potez smatrali ispravnim.

Ova odluka pomalo je iznenadila i Marka Kešelja, koji je sa Teodosićem delio svlačionicu u reprezentaciji Srbije i grčkom Olimpijakosu.

„Nije mi drago što se to desilo, pogotovo ne na način koji se dogodilo, jer smatram da je Miloš dao mnogo našoj košarci i zaslužio drugačiji kraj reprezentativne karijere.

„Ali, treneri neki put moraju da donesu nepopularne odluke, Pešić je tako odlučio i preuzeo pritisak i odgovornost u slučaju lošeg rezultata – verujem da je imao neki razlog, a za čoveka sa toliko iskustva nema tajni u košarci“, kaže Kešelj.

• Nepodnošljiva lakoća postizanja poena – kratak vodič kroz Jokićevo umeće
• Kako je biti Srbin u Denveru: Ili postaneš MVP u NBA ligi ili upoznaš Jokića u prodavnici
• „Hoće neko na basket“: Da li je Jokić najbolji srpski košarkaš svih vremena

Sada već čuveno odstranjivanje Vladimira Radmanovića iz tima koji se nekoliko dana kasnije popeo na pobedničko postolje u Indijanapolisu 2002. zbog toga što je jeo bananu na tajmautu mnogima je i 20 godina kasnije jedna od prvih asocijacija na trofejnog stručnjaka.

Jugoslavija je kasnije u finalu pobedila Argentinu, vratila se na svetski tron, ali je Aleksandar Smiljanić kao zamena dobio zlatnu medalju umesto Radmanovića.

Dve decenije kasnije, Pešić je gostujući u podkastu Jao Mile priznao da se time „ne ponosi“ i da mu je žao, ali da stoji iza odluke.

I pre šampionata sveta u Americi bilo je različitih mišljenja o timu koji je selektor odlučio da povede u Indijanapolis.

U ekipi nije bilo mesta za Vlada Šćepanovića, koji je godinu dana ranije bio jedan od najzapaženijih košarkaša Jugoslavije na Evropskom prvenstvu u Turskoj, kao ni Miroslava Berića, koji je učestvovao u svim velikim uspesima reprezentacije posle ukidanja međunarodnih sankcija 1995.

Zlatne medalje na Evropskom i Svetskom prvenstvu demantovale su sve one koji su preispitivali te odluke.

Kao i u slučaju Miloša Teodosića, Pešić je bio „ubeđen da će ekipa bolje da funkcioniše“ bez igrača koje je odstranio ili ih nije uvrstio u tim, bez obaziranja na mišljenje drugih, kaže Bogdan Tanjević.

„Ako ti razmišljaš o posledicama i polaziš od toga da nećeš napraviti rezultat, onda to i ne uradiš.

„Uvek sam na strani trenera, a da ne govorim kad je Pešić u pitanju – imam apsolutno poverenje u svaku njegovu odluku na terenu, u biranju tima i pripremi“, tvrdi trofejni trener.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]