Kosovo ili Ustav: Zašto se sada menja Zakon o referendumu

Beograđanka Vukosava Jašić ima 78 godina i redovno izlazi na izbore, mada ne i na referendume.

„Nisam učestvovala ni na jednom, nije me politika zanimala. Ali ako bude oko Kosova tu ću obavezno da glasam, jer Kosovo je Srbija već vekovima“, kaže Jakić za BBC na srpskom.

Upravo ovakav odnos građana prema pitanju statusa Kosova pojedini vide kao glavni razlog da vlast odluči da iz postojećeg zakona o referendumu izbaci odredbu o pragu izlaznosti.

Po postojećem zakonu, da bi se izjašnjavanje građana za ili protiv neke odluke – smatralo uspešnim bilo je neophodno da glasa više od polovine upisanih birača, odnosno 50 odsto plus jedan.

Međutim, u nacrtu predlogu izmena Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi koji je pripremilo Ministarstvo državne uprave, ta odredba ne postoji.

• Tri poruke makedonskog referenduma
• Zaev za BBC: Referendum je pozitivna lekcija i za Evropu
• Crna Gora, 13 godina kasnije: Evropa, srastanje i „Ludi bratski ples“

„Zakon o referendum i narodnoj inicijativi se ne menja ni zbog kakvog aktuelnog političkog pitanja“, kažu iz Ministarstva državne uprave za BBC na srpskom.

Cilj im je, kažu, da ovi „izrazito demokratski mehanizmi“ postanu dostupniji građanima.

„Ukidanje praga izlaznosti predstavlja usklađivanje sa Ustavom Republike Srbije, jer ni za promene Ustava, kao najvišeg pravnog akta, nije predviđen prag izlaznosti“, navode iz resornog ministarstva.

Šta piše u Ustavu?

U članu 203. Ustava Republike Srbije navodi se da je odluka na referendumu za promenu ustava doneta ako je za nju glasala većina od izašlih birača.

Predmet referenduma ne mogu biti obaveze koje proizlaze iz međunarodnih ugovora, zakoni koji se odnose na ljudska i manjinska prava i slobode, poreski i drugi finansijski zakoni, budžet i završni račun, uvođenje vanrednog stanja i amnestija, kao ni pitanja koja se tiču izbornih nadležnosti Narodne skupštine, navodi se u najvišem pravnom aktu iz 2006.

Takođe, u preambuli stoji da je „pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije“.

„Pojedine javne reakcije su prizemna politizacija i izraz neznanja i nestručnosti“, ocenjuje profesor Ustavnog prava na Univerzitetu Union Nikola Tesla Vladan Kutlešić.

„Promena, kako god oni pokušavali sad da je ocene, napravljena je tačno pre 13 godina kad je donet Ustav 2006. godine, ali očigledno je da to pojedini nisu primetili“, dodaje on.

Priprema terena za Kosovo

Na referendumima nije glasala ni Vesna Pešić, sociološkinja sa dugogodišnjim poslaničkim stažom.

„Ako imate jedno nedemokratsko društvo, referendumi nikad ne mogu da budu demokratski.

„Ja nisam izlazila jer su svi ti referendumi bili falš referendumi, ni u vreme Miloševića ni u mitrovdanskom Ustavu koji ni poslanici nisu pročitali pre usvajanja“, kaže ona za BBC.

Više je debate bilo za vreme Tita, kada je profesor Mihajlo Đurić zbog učešća u raspravi o ustavu završio u zatvoru na godinu dana, nego te 2006. godine, podseća Pešić.

„Ta bezvrednost referenduma, kojom se može još lakše manipulisati, priprema se za izvlačenje Vučića iz kosovskog problema“, tvrdi ona.

„Želi da smanji izlaznost na prostu većinu i ublaži taj kriterijum zato što su istraživanja pokazala da on ni za jednu varijantu priznavanja Kosova nema referendumsku većinu“, ističe sociološkinja.

Direktor agencije za istraživanje javnog mnjenja Ipsos Srđan Bogosavljević je u avgustu izjavio da će „otpisivanje bilo čega (u vezi sa Kosovom) za Vučića biti izazov u kome će on teško dobiti podršku većine“.

„U zemlji nema raspoloženja za pravno obavezujući sporazum i, ako se Vučić na to odluči, on i njegova stranka bi morali jako da rade na javnom mnjenju“, rekao je tada Bogosavljević za Fonet.

Budući da Vučić nije pripremao javno mnjenje za priznanje, on mora da menja zakon o referendumu, smatra Pešić.

„Stavljao je slike Putina sa nekim oružjem kojim će da brani Kosovo, i pumpao nacionalizam, umesto da radi suprotno“, ocenjuje ona.

Ne može se zakonom utvrđivati uslov koji ustav ne poznaje, tvrde na drugoj strani predlagači zakona.

„Čak i ako ne bi doneli nov zakon, na eventualnom referendumu o promeni Ustava, ne bi mogao da se primeni uslov o izlaznosti većine upisanih birača, jer je Ustav izričito uredio to pitanje bez tog uslova“, kažu iz Ministarstva.

Aljkavost i nebriga

Po donošenju novog ustava, trebalo je sve zakone usaglasiti sa njim do kraja 2008. godine, objašnjava Kutlešić.

„U takvim situacijama, sva ministarstva naprave spisak zakona iz njihovih oblasti i redom ih usaglašava. Međutim, aljkavošću i nebrigom resornog ministarstva to nije usaglašeno“, kaže on.

I za posledice Srbija ima neustavan zakon najmanje 11 godina.

„Sve i da smo hteli da raspišemo referendum ranije to ne bismo mogli jer on ne bi bio u skladu s Ustavom“, navodi Kutlešić.

Iz Ministarstva državne uprave, pak, tvrde da je planiranje donošenja ovog zakona započeto pre više od dve godine.

Promena ovog zakona utvrđena je, navode, ne samo Programom rada Vlade za 2019. godinu, već i akcionim planovima za reformu javne uprave donetim 2018. i 2017. godine.

„Referendum se izuzetno često koristi u autoritarnim i nedemokratskim sistemima, a u demokratskim i politički stabilnim koristi se retko i veoma pažljivo.

„Izuzima se primer Švajcarske, gde je ta praksa izuzetno raširena i oni bar deset puta godišnje izlaze na nacionalne referendume, čak i za pitanje povećanja plata saveznih službenika“, ocenjuje Kutlešić.

Smanjiti ili povećati većinu?

Smanjivanje većine obesmišljava referendum, jer je u nekim situacijama potrebno povećati većinu posebno kod važnih nacionalnih pitanja koja dele društva, smatra sociološkinja Pešić.

„Svaka separacija traži veće većine, kao što je bilo u Crnoj Gori ili sad oko Kosova. U Crnoj Gori su iz Evrope tražili većinu do 55 odsto.

„Povećanjem tog praga odluka koja se donese, zaista predstavlja stav građana, kako ne bi sutradan posle referenduma počeli ratove“, navodi Pešić.

Kada su Crnogorci maja 2006. glasali o nezavisnosti države za nju se moralo opredeliti 55 odsto izašlih – i taj cenzus je prebačen za 0,5 – nezavisnu Crnu Goru podržalo je 55,5 odsto birača.

Protiv je bilo 44,5 odsto.

Profesor Ustavnog prava koji je učestvovao u pisanju jugoslovenskog Ustava 1990. godine, tvrdi da je teorija na stanovištu da je smanjivanje većine opravdano.

Venecijanska komisija u „Primerima dobre prakse o referendumu“ još 2000. dala je preporuku da ne postoji prag izlaznosti na referendumima.

„Na referendumu se odlučuje za i protiv, vlast može jako mnogo da manipuliše formulacijom pitanja i postigne politički cilj.

„Svesni te opasnosti, pored niza drugih koje nosi propaganda sa sobom, oni referendume vezuju za države sa jako razvijenim javnim mnjenjem i demokratijom“, kaže Kutlešić.

Centralno pitanje je da li su oni koji donose odluku, dovoljno obavešteni o svim razlozima za i protiv i posledicama tih odluka, navodi profesor.

„U jednoj Švajcarskoj, sud je proletos doneo odluku da referendum nije po propisima jer građani nisu bili dovoljno informisani, a možete zamisliti kako izgleda referendum u Kazahstanu gde se odlučuje da li će Nursultan Nazarbajev biti doživotni predsednik“, dodaje on.

Slučaj Crne Gore i Kutlešić navodi kao argument, ali za njegove tvrdnje.

Podseća i na čuveni rezultat referenduma o otcepljenu Kvebeka kada je 1995. godine 49 odsto bilo za, a 50 odsto protiv otcepljenja od Kanade.

„Kako da živite u državi gde je polovina ili 45 odsto građana na drugoj strani, da li je to onda demokratska odluka?

„Zato se zagovara konsultativni referendum u kome se pribavlja mišljenje naroda, a odgovornost preuzima onaj ko treba – politički vrh“, zaključuje Kutlešić.

Šta se još menja u zakonu?

Pitanje praga izlaznosti nije jedina novina u predlogu novog zakona o referendumu.

Odluka na referendumu mora se sprovesti u roku od 60 dana od dana održavanja referenduma.

U Nacrt zakona je uneto i rešenje koje omogućava duži rok i prikupljanje potpisa za narodnu inicijativu u elektronskoj formi.

Važeći Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi donet je 1994. godine, a minimalno izmenjen 1998. godine.

„Taj zakon je, ne samo neusaglašen sa Ustavom, već i po nizu rešenja restriktivan i prevaziđen“, navode iz Ministarstva državne uprave.

Zato je u toku javna rasprava o izmenama Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi i traje do 22. novembra.

Posle toga predlog zakona ide u skupštinsku proceduru.

„Primena niza rešenja postojećeg zakona u praksi je pokazala velike nedostatke, zbog čega se referendum i narodna inicijativa retko koriste“.

Promene koje se predlažu za referendum:

• Propisivanje pravila da se odluka na referendumu donosi većinom od izašlih birača, bez uslova da je neophodno da izađe većina od ukupnog broja birača
• Uređivanje obaveznog i fakultativnog (savetodavnog) referenduma, prethodnog i naknadnog referenduma, na zahtev birača ili poslanika/odbornika,
• Proširenje kruga birača sa pravom izjašnjavanja na referendumu na interno raseljena lica i birače koji se izjasne da će glasati prema mestu boravišta
• Pravila o referendumskoj kampanji i njenom finansiranju 
• Utvrđuju se rokovi za postupanje skupštine po primljenoj inicijativi za sprovođenje referenduma kao i po odluci donetoj na referendumu
• Utvrđuje se pravo na sudsku zaštitu u situacijama kada skupština odbaci inicijativu za sprovođenje referenduma
• Utvrđuje se obaveznost donete odluke na referendumu tako da ona ne može biti promenjena u roku od godinu dana od održavanja referenduma
• Odluka na referendumu mora se sprovesti u roku od 60 dana od dana održavanja referenduma.
• Utvrđene su i prekršajne odredbe za kršenje zakona u pogledu finansiranja kampanje ili obaveza prema Agenciji za borbu protiv korupcije.

Izvor: Ministarstvo državne uprave

Kada su građani Srbije išli na referendume?

U novijoj istoriji Srbije, od uvođenja višestranačja nije bilo mnogo referenduma – ukupno šest.

Od toga tri uspešna i nijedan na predlog građana.

Sve ih je po pravilu inicirala vlast.

Referendumi iz 1990. i 2006. bili su organizovani radi promene ustava.

Tokom 1992. su održana čak tri neuspešna referenduma o ustavnim amandmanima i državnim simbolima – na jednom od njih predloženo je da „Marš na Drinu“ postane državna himna.

Možda je najpoznatiji referendum iz 1998. godine koji je poslužio da se „skine“ odgovornost sa predstavnika režima Slobodana Miloševića za političku odluku pred bombardovanje, navodi istraživački tim nevladine organizacije CRTA.

Tada su građani odgovarali na pitanje o učešću stranih predstavnika u „rešavanju problema na Kosovu i Metohiji“, figurativno nazvanih u javnosti kao „strana čizma“ na Kosovu.

Na poslednjem, pre 13 godina, prvi put je na birališta izašao čak i patrijarh Pavle.

Glasanje je trajalo dva dana i tada je donet takozvani mitrovdanski Ustav.

I inicijative retkost

Penzionerka Jakić kaže da često potpisuje inicijative na lokalnom nivou, a podržala je i inicijativu Fondacije Tijane Jurić da se u krivični zakon uvede doživotna robija za najteže slučajeve.

„Često o tome pišem i na Fejsbuku, da bi trebalo najstrože kazniti silovatelje i ubice dece“, dodaje Jakić.

U pogledu narodnih inicijativa, samo je inicijativa ove fondacije za promenu krivičnog zakona urodila plodom.

Na lokalnom nivou uspešni referendumi su se održavali samo po pitanju uvođenja mesnih samodoprinosa.

„Ovo ukazuje da se ovi instituti izrazito demokratskog karaktera vrlo slabo primenjuju u Republici Srbiji i to stanje želimo da promenimo“, navode iz resornog ministarstva.

Jedanaest godina nakon proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo više od 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 116 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]