Nađija Gradina

BBC
Nađija Gradina ima 39 godina i živi u Gračanici

Svi veliki problemi oslikavaju se u životu manjina.

To se posebno ogleda na Kosovu.

Dvadeset dve od konflikta i 15 godina od proglašenja nezavisnosti, u središtu pregovora o statusu Kosova stalno su Srbi i Albanci, a gotovo nikad životi njihovih komšija iz manjinskih zajednica.

Ustav Kosova priznaje albansku, srpsku, bošnjačku, tursku, romsku, egipćansku, aškalijsku i goransku zajednicu, a na Kosovu žive i pripadnici crnogorske i hrvatske zajednice.

„Boljitka mora biti, jer Albanci moraju da shvate da Kosovo nije njihovo, nego je i srpsko i bošnjačko i tursko i goransko i crnogorsko, kako god neko želi da se izjasni.

„Mi nismo niotkuda došli, ovde smo rođeni, nemamo nikakvu drugu maticu, susednu državu sa strane, nego je Kosovo naša zemlja i niko nema pravo da vam određuje sudbinu na osnovu procenta koliko vas je“, kaže zamenica kosovskog premijera Emilija Redžepi, prva Bošnjakinja u istoriji Kosova na tako visokoj poziciji, za BBC na srpskom.

Kosovski Bošnjaci, uglavnom, ne vide Bosnu i Hercegovinu kao sopstvenu državu, za razliku od Albanaca i Srba koji mahom matice prepoznaju u susednoj Srbiji i Albaniji.

„Samo zajedničkim snagama možemo da gradimo ovo društvo kako treba.

„Ako jednonacionalno idemo napred, nećemo stići ni do susedne kuće, kamoli susedne države“, dodaje ona.

Podeljeni gradovi i zajedničke sudbine

Ipak, svrstavanje u nacionalne tabore se vidi od severa Kosova gde je čitav grad Mitrovica podeljen na južni – albanski i severni – srpski, pa sve do krajnjeg juga, podno Šar planine u kom žive Goranci.

Dragaš, varošicu na hiljadu metara nadmorske visine, ne krase samo čist vazduh i pogled na snežne vrhove, na kojima kao da sede gusti baršunasti oblaci, već i podeljenost.

Dragaš

BBC
Iz centra Dragaša puca pogled na planinske vrhove koji su mesecima pod snegom

U pola glasa, oni koji nisu želeli da pričaju javno, kažu mi da je gornji deo ulice gde su opština, banke, kafići i osnovna škola albanski, a da je donji deo goranski.

Na ulici u tom donjem delu, nailazim na Goranca Arifija Hodžu.

Ledenog i vedrog februarskog dana dok je temperatura bila sedam stepeni ispod nule, on je bio jedan od retkih koji su bili spremni da govore o životu u Gori.

Ovaj medicinski tehničar, zaposlen u zdravstvenom centru u Kruševu gde desetak zdravstvenih radnika pruža negu za više hiljada ljudi.

Kruševo je jedno od 19 goranskih sela u najjužnijoj kosovskoj opštini Dragaš, koja je s dve strane okružena Severnom Makedonijom i Albanijom.

„U zimskom periodu je ovde malo teže, posebno zbog česte nestašice struje, u našim selima gore prema Šari, pošto elektromreža prolazi kroz šume i planine.

„Često se dešavaju kvarovi zbog snega i vetra, a čim nema struje nema interneta, grejanja, televizije i ostalog“, opisuje on.

Snabdevanje strujom hronični je problem na Kosovu.

Zbog pitanja nadležnosti između kosovskih i srpskih sistema i često je to bilo tema briselskih pregovora, a prošle godine uvedene su i privremene restrikcije zbog globalne energetske krize – na svakih šest struje, bili su po dva sata u mraku.

„Ovde je lepo s proleća, kad je slava Đurđevdan i te aktivnosti od prvog maja do oktobra.

„Tad ima ljudi dosta, dolaze iz dijaspore, iz svih krajeva bivše Jugoslavije i Evrope, Gora bude puna“, kaže uz sjaj oku Hodža.


Goranci

  • Goranci ili Gorani – što u prevodu znači žitelji visokog kraja – predstavljaju južnoslovensku etničku grupu nastanjenu u trouglu između Kosova, Severne Makedonije i Albanije.
  • Uprkos tome što ih okolni balkanski narodi prisvajaju, Gorani vekovima uspevaju da održe jaku nacionalnu samosvest.
  • Specifičnost pripadnika ove zajednice, uglavnom muslimanske veroipovesti, jeste u tome što tradicionalno državu Srbiju doživljavaju kao „maticu“, kako se navodi na sajtu Građanske inicijative Goranaca.
  • Pojedini slave i pravoslavne praznike Božić, Mitrovdan i Đurđevdan, ali kao muslimani slave i dva Bajrama i odlaze u džamiju na molitvu.
  • Govore posebnim dijalektom, takozvanim goranskim jezikom.

Medicinar koji nije otišao

Arif Hodža u zdravstvu radi 38 godina, a bolnica u Kruševu funkcioniše po srpskom sistemu.

Tamo imaju laboratoriju, apoteku EKG, kako bi pružili osnovnu zdravstvenu zaštitu.

Arif Hodža

BBC
„Nama je interes da ovde ostanemo, nemamo gde da nosimo Goru, to ostaje tu“, kaže uz osmeh Arif Hodža

On nije napuštao Goru, ali jeste njegova sestra i mnogi rođaci – mahom su u Nemačkoj, Italiji, Austriji i u Beogradu, Novom Sadu, Zagrebu, Nišu.

„Kod nas je problem zbog pasoša, sa kosovskim ne možete, jer mora viza, ali imamo i drugi hendikep, imamo srpske pasoše, koje izdaje Koordinacioni centar u Kruševcu i ne možete opet da putujete.

„To nije fer, ograničeno nam je kretanje“, kaže, dodajući da se na vizu dosta čeka.

O viznoj liberalizaciji, koja bi omogućila građanima Kosova da putuju u zemlje EU bez viza, mnogo puta se govorilo u Briselu, ali još nije stupila na snagu.

Evropska komisija je odobrila, ali se čeka da tu odluku potvrdi Evropski parlament.

„Kad bi dali bezvizni režim za Kosovo sigurno bi otišlo najmanje još 30, 40 odsto stanovništva“, odokativno procenjuje Arifi.

Sebe opisuje kao entuzijastu koji je želeo da ostane, iako je mogao da ode bilo gde, jer govori nemački i medicinar je.

„Nisam hteo namerno zbog ovih ljudi, jer mi pokrivamo četiri sela, posebno je to bilo važno u vreme pandemije“, kaže on, dok u kesi drži sertifikate sa stručnih seminara, koji su mu potrebni da obnovi licencu za rad.

„Nama je interes da ovde ostanemo, nemamo gde da nosimo Goru, to ostaje tu“, kaže uz osmeh.

Na pitanje kako žive Goranci, pokazuje mi rukom niz ulicu u pravcu gde staje prevoz za đake iz Dragaša u školu u selo Mlike, koju pohađa „cela Gora“.

„I meni su deca išla tamo, nije baš najbolje, ali opstajemo“.

Deca su mu odrasla, još žive u Gori, ali ne zadugo.

„Samo čekamo priliku da se ožene i normalno, kao sva druga deca i omladina da odu vani, nema druge“, kaže Arifi.

Ugostitelj koji se vratio

Dalje niz ulicu su pekara, kafići, benzinska stanica.

Ulazim u jednu od kafana i ugostitelj Senad Ajridini mi kaže kako je lepo živeti u Dragašu, „među svojima“.

On je Goranac iz Dragaša, kao i mnogi sunarodnici jedno vreme je živeo u Beogradu, ali se vratio u rodni kraj.

„Da te ne lažem, oko 70 odsto ljudi odlazi, mladi najviše“, kaže ovaj 37-godišnjak.

Senad Ajridini mi kaže kako je lepo živeti u Dragašu, „među svojima".

BBC
Senad Ajridini kaže kako je lepo živeti u Dragašu, „među svojima“

Posebno je ponosan na lepotu Gore koja ih okružuje.

„Priroda ovde je najbolja, nema fabrika, nema ništa, sve je čisto“, dodaje Ajridini.

Godinama je radio kao konobar, a zatim je postao vlasnik kafića Laki pab (Lucky pub) na čijem ulazu su dve providne kugle sa zlatnim ribicama, poput onih iz crtanih filmova.

Unutra drveni šank i karirani stolnjaci i svega nekoliko stolova za sedenje, za kojima su muškarci.

Ajridini ističe da ne služe alkohol, ali domaćinski nudi kafu i čaj.

Kako kaže, i od jedne plate u Dragašu može „lepo da se živi“.

„Dobar je život, mirno je, niko te ne dira, radiš.

„Samo školstva da ima malo više i zdravstvo da bude malo jače“, kaže on.

Dodaje da nekad za lečenje moraju i do Prizrena, Prištine, Gračanice, čak i 600 kilometara udaljenog Beograda.

Laki pab

BBC
Na ulazu u Laki pab su zlatne ribice

Bezbednost koja nije uvek postojala

Godinama je mirno u goranskim mestima, ali nije bilo tako u vreme konflikta.

Albanci, kojih je sad u Gori duplo više nego Goranaca, zameraju komšijama tradicionalnu naklonost zvaničnom Beogradu.

„Oni su redovno stradali u ratovima i sukobima koji nisu bili njihovi i u kojima su želeli da ostanu po strani.

„U boljim slučajevima, nametana im je druga vera ili tuđ jezik. U gorim situacijama – sledila su ubistva, bombaški napadi i progoni“, piše u tekstu Vremena o Gorancima kao „ničijem narodu“.

Tu se navodi podatak da je od 1999. do 2006. ubijeno 11 pripadnika ove zajednice, a počinioci nisu bili pronađeni.

Centar Dragaša, na hiljadu metara nadmorske visine

BBC
Varošica Dragaš je na hiljadu metara nadmorske visine.

Ugostitelj Ajridini živi sa suprugom koja je domaćica i ćerkom, ali baš zbog škole ne vidi da će ostati u Dragašu.

„To malo teže, postoje osnovna i srednja škola, ali više nema“, kaže Ajridni, dodajući da oni koji žele da upišu fakultet najviše biraju Kosovsku Mitrovicu.

On je studirao Pravni fakultet i stigao do četvrte godine, ali nije bilo novca da nastavi školovanje.

Ljudi koji žele da rade, dodaje, mogu da nađu posao, ali i dalje mnogi žive od socijalne pomoći.

Od oko 33.000 stanovnika opštine Dragaš, koliko ih je bilo po poslednjem popisu, više od 1.500 redovno prima socijalnu pomoć, podaci su Programa Ujedinjenih nacija za razvoj.

Tradicionalna albanska kapa na Kosovu više nije tako česta.
The British Broadcasting Corporation

Političar koji sme da priča

Stanovnici Gore podeljeni su, ne samo između Beograda i Prištine, već su i dodatno rasparčani.

To je jedan od razloga zašto ne samo obični ljudi, već i goranski političari nekad zaobilaze medije, objašnjava mi Nedžmidini Sejdilar, opštinski odbornik u Dragašu.

„U Gori posle rata postoje dve političke struje, jedna koja predstavlja bošnjačku zajednicu i druga koja predstavlja goransku zajednicu, a ima maksimalnu podršku Beograda“, kaže Sejdilar, predstavnik treće opcije i član Pokreta za Goru.

U opštini Dragaš, podela između zajednica kosovskih Bošnjaka i Goranaca je porozna, pošto obe zajednice dele određeni broj ključnih karakteristika, a glavna koja ih razdvaja jeste političko opredeljenje, navodi se u izveštaju Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).

Dragaš

BBC
U centralnoj dragaškoj ulici su banke, pekare, kafići, prodavnice.

Iako se i danas gde god odu trbuhom za kruhom Goranci „drže zajedno“, problem je što su kod kuće razjedinjeni, dodaje Sejdilar, mada podržava postojanje različitih političkih stavova.

„Ljudi se pribojavaju da kažu šta misle jer se plaše da će sutra biti sa jedne ili druge strane prozvani, a možda mogu izgubiti i beneficije koje imaju.

„To je najveći strah trenutno, jer dese se maltretiranja, šikaniranja, desi se da beneficije izgubi čovek koji nema nikakvu zaštitu“, kaže političar i biznismen.

Ovaj vlasnik kompanije ze postavljanje kamera i bezbednosnih uređaja dodaje da se „uterivanje straha u biračko telo“ najčešće dešava u predizbornoj atmosferi i to s obe strane.

„Dođe neko i kaže ‘moraš da glasaš za mene, inače nećeš primati socijalnu pomoć, neće biti dečijeg dodatka, ostaćeš bez posla'“, kaže Sejdilar, čija je adresa jedno vreme bila u Austriji i Mađarskoj.

Nedžmidini Sejdilar je odbornik Pokreta za Goru.

BBC
Nedžmidini Sejdilar je odbornik Pokreta za Goru.

Služi se mađarskim i nemačkim, a tečno govori engleski i albanski, što pokazuje i usputnim pozdravljanjem s poznanicima.

Srednju školu je završio 2003. po opštem modelu UNMIK-a, pre nego što se i obrazovni sistem podelio na kosovski i srpski model.

Kako ističe, bezbednosna situacija u Dragašu je sada dobra, ali strah u manjinskim zajednicama postoji „kao i svuda na svetu“.

„Ali ekonomska situacija je u našoj opštini je katastrofalna za sve, ne možemo tu izuzeti albansku zajednicu u toj krizi.

„Iseljavanje je prisutno u većim procentima u albanskoj nego kod nas, mi smo se iselili koliko smo mogli“, poručuje Sejdilar.

Goranci su decenijama važili za„pečalbare“, išli su trbuhom za kruhom iz Gore, doseljavajući se u brojne gradove bivše Jugoslavije, kao i čitave Evrope.

Poznati su kao vredni i pošteni radnici, često vrhunski poslastičari, krajičkom oka uvek okrenuti zavičaju, o čemu je BBC ranije pisao.

Ipak, Gorance prisvajaju gotovo svi brojniji narodi u regionu, kaže Sejdilar, od Makedonaca, preko Srba, do Bugara.

„Postaje problem, jer od tolikog svojatanja mi sad ne znamo kome smo bliži.

„Imam podatak da je bugarska zajednica predala zahtev skupštini Kosova da ih priznaju kao zajednicu, uz to su odneli peticiju od 600 potpisa od toga je 98 odsto potpisnika iz Gore“, kaže on.

Dodaje da „nikad nije poznavao Bugarina iz Gore“.

Sa Gore ima direktna linija za Kopenhagen i Malme

BBC
Sa Gore ima direktna linija za Kopenhagen i Malme

„Nisam poznavao ni Srbina iz Gore, ni Albanca, niti Makedonca iz Gore, ni Bošnjaka sve do posle rata.

„Sad moram da priznam da postoje svi oni, jer je opredeljenje individualna stvar“, kaže ovaj 39-godišnji političar.

Romkinja koja nije bila diskriminisana

Iz Gore vijugavim putevima, prolazeći vidikovac sa kog se vidi šarplaninski vrh Ljuboten, idem preko Prizrena ka Gračanici, opštini pored Prištine.

Tamo me čeka Romkinja Nađija Gradina, iz imućne porodice, koja živi ovde sa ćerkom i radi kao medicinska sestra.

Nađija Gradina ispred hotela Gračanica

BBC
Nađija Gradina ispred hotela Gračanica

Na pitanje kako žive Romi, odgovara „kako ko“.

„Oni koji rade, imaju bolji život, oni koji ne rade i žive od socijalne pomoći, imaju malo manje dobar život.

„Ima i onih koji nemaju prava na socijalnu pomoć, jer nemaju dokumentaciju, i ne rade nigde, ja stvarno ne znam kako oni žive“, kaže članica nevladine organizacije Romska inicijativa.

Gradina ističe da je broj takvih ljudi nevidljivih za sistem, bio mnogo veći do pre pet godina, ali postojanje organizacija koje dolaze na teren i pomažu im da dobiju lične karte i da se prijave, to se menja.

Srbija i apatridija: Nevidljivi za državu – ko su ljudi koji „ne postoje”
The British Broadcasting Corporation

I pitanje diskriminacije, koje je jedno od najvećih izazova za romsku zajednicu, ne pogađa sve podjednako.

„Za sebe ne mogu da kažem da sam bilo kad bila diskriminisana, stvarno nisam, nisam se osećala uvređeno ili povređeno.

„Postoje i ljudi koji stvarno jesu, ima toga u zdravstvu i prilikom zaposlenja“, kaže Gradina, koja ima 11 godina staža u bolnici po kosovskom sistemu.

Ipak, za 12-godišnju ćerku ne vidi budućnost na Kosovu, odsečno kaže.

„Što se mene tiče, nema problema, ali što se mog deteta tiče – ne.

„Ona je sad u pubertetu, ne može da razmišlja mnogo, pa ne pričamo o tim ozbiljnim stvarima“, kaže 38-godišnja majka uz smeh, ali se nada da će se to za nekoliko godina promeniti.

„Možda srednja bude ovde, ali fakultet, ako zdravlje i finansije daju, želim da bude u Srbiji ili u inostranstvu.

„Ako ima mogućnosti, ja sam ta koja ću dati detetu krila da poleti, a moje ruke će uvek biti otvorene, ako želi da se vrati“, kaže toplo Nađija.

Romska mahala u Gračanici

BBC
Romska mahala u Gračanici

One žive u lepoj kući u centru Gračanice, opštine sa srpskom većinom, a samo 500 metara dalje je naselje Romska mahala koja sasvim drugačije izgleda.

U njoj se smenjuju trošne kuće, garaže, i poneka ima dva ili tri sprata sa fasadom.

Pomoć stiže od međunarodnih organizacija iz inostranstva, a i država ulaže kako bi se problemi siromaštva i stanovanja smanjili, ali nedovoljno da se iskorene, napominje Orhan Butić iz organizacije Glas Roma, Aškalija i Egipćana (VORAE).

Većinsko stanovništvo posmatra Rome, Aškalije i Egipćane kao jednu zajednicu, iako su zasebne i imaju različitu kulturu i tradiciju.

Zajednička im je diskriminacija sa kojom se suočavaju.

„Na albanskom se Ciganin zove ‘mađup’.

„Kad iz većinske zajednice vide bilo koga sa tamnijom kožom, on ih nazivaju uvredljivo – ‘mađup'“, opisuje Butić.

Vlada Kosova usvojila je i novu Strategiju za poboljšanje života Roma, Aškalija i Egipćana 2022-2026. godine, ali je važno sačekati da se vidi primena, napominje on, dok razgovaramo u Prištini.


Romi

  • Romi smatraju da potiču iz Indije koju su napustili između 8. i 10. veka.
  • Počeli su da naseljavaju Kosovo sredinom 14. veka.
  • Mnogi Romi na Kosovu su muslimanske vere, a ima i pravoslavnih hrišćana.
  • Maternji jezik im je romski, imaju nacionalne simbole – zastavu i himnu „Đelem, đelem“.

Aškalije

  • I zajednica Aškalija ima sopstvene simbole, poput zastave i neke tradicionalne običaje i kulturne osobenosti.
  • Za razliku od Roma, oni albanski smatraju maternjim jezikom, a starije generacije često govore i srpski.
  • Uglavnom su islamske veroispovesti i vezuju poreklo za drevnu Persiju.
  • Prema podacima OEBS-a iz 2010, oni su jedna od najugroženijih zajednica na Kosovu, čiji pripadnici žive u krajnjem siromaštvu, a žene i devojke su u posebno nepovoljnom položaju.
  • Tokom konflikta 1999. godine i nereda u martu 2004. godine, nekoliko naselja u kojima su živele Aškalije bila su meta napada, zbog čega su se mnogi raselili u region i zapadnu Evropu.

Egipćani

  • Među zajednicama koje tradicionalno nastanjuju Kosovo su i Egipćani.
  • Početkom sedamdesetih godina počeli su tako da se izjašnjavaju, tvrdeći da potiču iz drevnog Egipta i započeli su kampanju da se u popis stanovništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavija zasebno unese i ime „Egipkjani“ (Egipćani).
  • Kao i Aškalijama, albanski im je maternji jezik i uglavnom su muslimanske vere.
  • I ovu zajednicu muče siromaštvo, nezaposlenost, a značajan deo njih su se odselili s Kosova.

Aktivista koji je iskusio diskriminaciju

Ove tri zajednice zajedno broje 35.000 ljudi.

Imaju četiri poslanika u kosovskom parlamentu – dva Roma i po jednog Aškaliju i Egipćanina.

Prvi put je jedan član vlade iz redova egipćanske zajednice – Eljbert Krasinići je ministar za lokalnu samoupravu.

Orhan Butić završio je fakultet u Prištini, Ohridskog univerziteta

BBC
Orhan Butić završio je fakultet u Prištini, Ohridskog univerziteta, a zatim započeo karijeru u nevladnom sektoru

Ali i pored toga, i dalje ima primera da Rome ne žele da usluže u ugostiteljskim objektima, da autobus ne stane kad vidi da oni čekaju, kao i prilikom zapošljavanja, nabraja Orhan Butić.

„Bilo je i primera segregacije, tokom jedne proslave u školi u Peći.

„Slavili su Dan azbuke, a deca iz zajednice Roma, Aškalija i Egipćana su bili odvojeni u jednom delu sale da ne učestvuju sa vršnjacima“, kaže Butić primer iz kosovskog sistema obrazovanja.

Slično je i u srpskom sistemu.

U Gnjilanu se nastava odvija u privatnoj kući, gde nastavu pohađa odeljenje samo romske dece.

Ovaj fakultetski obrazovan pripadnik romske zajednice sa 15 godina staža u nevladinom sektoru, diskriminaciju je i lično iskusio.

Kad je jednom u staroj odeći posle radova oko kuće, otišao u prodavnicu – nisu hteli da ga usluže.

Kad je ponovo otišao u novoj garderobi, to se promenilo.

Zbog svih takvih slučajeva, njihova organizacija je pokrenula akciju „anticiganizam“, koju je kasnije podržala i Vlada Kosova, omogućivši onlajn anonimno prijavljivanje diskriminacije.


Rufaije u Prizrenu na Kosovu čuvaju tradiciju staru vekovima.
The British Broadcasting Corporation

Stanovništvo Kosova po nacionalnoj pripadnosti, popis 2011. godine, koji su bojkotovali Srbi u opštinama na severu

  • Albanci 1.616.869 92%
  • Srbi 25.532 1,5%
  • Bošnjaci 27.533 1,6%
  • Turci 18.738 1,1%
  • Aškalije 15.436 0,9%
  • Egipćani 11.524 0,7%
  • Goranci 10.265 0,6%
  • Romi 8.824 0,5%
  • Ostali 2.352 0,1%
  • Ne želi da se izjasni 912 0,1%
  • Podaci nisu dostupni 1.840 0,1%

UKUPNO: 1.739.825

Podaci Agencije za statistiku Kosova


Goranci su poznati kao vrsni pekari i poslastičari

BBC
Goranci su poznati kao vrsni pekari i poslastičari

Začarani krug siromaštva

Jedan od mnogih problema sa kojim se sučovaju Romi jeste jezik, jer uglavnom žive u enklavama sa Srbima, pa uz maternji romski govore srpski, ali ne i albanski.

Dalje, kao što Beograd ne priznaje diplome iz kosovskog sistema, tako i Priština ne prihvata diplome iz srpskog sistema.

Sve to dovodi to toga da Romi koji su završili školu u opštinama sa srpskom većinom ne mogu da se zaposle u kosovskim institucijama.

Slika na zidu gračaničkog hotela

BBC
Na Kosovu službeni jezici albanski i srpski, dok su na lokalnom nivou službeni i bosanski, turski i romski, međutim primena zakona o upotrebi jezika i pisma u praksi je loša i još je nedovoljno prostora u medijima za nevećinske zajednice

„Većina ljudi u nevećinskim zajednicama su zaposleni na poslovima poput gradske čistoće ili fizičkim poslovima, a ne administrativnim“, ističe Butić.

Pošto često nisu u mogućnosti da nađu bolje plaćen posao, pripadnici manjinskih zajednica ostaju u začaranom krugu siromaštva.

To se jasno vidi i u načinu životu i stanovanja.

„Živimo u 21. veku, i dalje neki ljudi nemaju najosnovnije uslove za život.

„I dalje domaćinstva nemaju kupatilo i tople vode u kući ili žive u straćarama bez uslova“, kaže Butić.

Porodice koje se muče da prežive, često ne vide obrazovanje dece kao prioritet ili ne mogu da im priušte uslove za život i učenje.

Prema poslednjim statistikama, kojima VORAE raspolaže, od dece Roma, Aškalija i Egipćana do četvrtog razreda, odnosno petog po kosovskom sistemu, školu je 2021. pohađalo 85 odsto dece.

„To znači da 15 odsto ne ide u školu, a dalje još opada.

„Od petog do osmog ili šestog do devetog imamo 65 odsto dece koja se školuju, u srednjem svega 30 odsto dece, vidi se trend kako opada“, navodi Butić.

I zakoni, ali i primena

Iz VORAE su apelovali na domaće i evropske zvaničnike da u pregovore, poput onih o formiranju Zajednice srpskih opština, bar pominjanjem uključe i manjine.

„Nigde se ne pominju druge zajednice, sem Srba i Albanaca.

„Bilo koje politike koje se potpisuju, ako se ne napomenu i druge zajednice onda je veoma velika verovatnoća da se isključe iz programa“, kaže Orhan Butić.

A i kad postoje programi i startegije često bude problematična primena.

Zakon o državnoj službi na Kosovu propisuje da 10 odsto radnih mesta u javnim institucijama moraju da popune pripadnici manjinskih zajednica, ali je primena i dalje spora.

Od 22.000 nastavnika, samo su 22 iz zajednica Roma, Aškalija i Egipćana, preneli su lokalni mediji.

Bošnjakinja koja je zamenica premijera

Emilija Redžepi

BBC
Emilija Redžepi je prva Bošnjakinja na poziciji zamenice premijera u istoriji Kosova

Sve manjinske zajednice formalno su resor Emilije Redžepi, zadužene za pitanja manjina i ljudska prava.

Kao Bošnjakinja ona veruje u ravnopravnost naroda i zalaže se za dobre međuljudske odnose i kao političarka, ali i privatno.

„To kažem kao neko ko je odrastao sa Srbima i živeo sa Albancima u Prizrenu i čije su komšije Goranci, Romi, Turci, moja deca konstantno sa njima žive, rade i funkcionišu.

„Takav je Prizren kao grad, gde se može videti raznolikost naroda svih i čuti različite jezici“, kaže Redžepi, u kabinetu u staklenoj višespratnici, zgradi Vlade Kosova u Prištini gde završavam obilazak.

Kao neko čija je najbolja drugarica bila Turkinja, Redžepi je uverena da toj politici nema alternative toj politici, posebno ne na Balkanu.

„Mi smo svi ljudi pre svega, možemo se razlikovati po naciji, veri, etničkoj grupaciji, jeziku, ali ono osnovno što nas spaja je ljudskost i u tom duhu moramo živeti zajedno“, kaže političarka, čiji preci već 200 godina žive u Župi, u okolini kulturno najšarenijeg kosovskog grada Prizrena.

U tom duhu napominje i da za nju ne postoje drugi zastava i grb, osim kosovskih, pokazujući na žuto-plavu zastavu Kosova ispred uramljenog portreta aktuelne kosovske predsednice Vjose Osmani.

Mnogi Albanci tu zastavu ne doživljavaju kao sopstvenu, pa se širom Kosova viore albanske narodne zastave – crni dvoglavi orao na crvenoj pozadini, a Dan albanske zastave se obeležava kao državni praznik.


Turci

  • Zajednica kosovskih Turaka vekovima je prisutna na Kosovu i u velikoj meri je doprinela kulturnoj i verskoj različitosti Kosova.
  • U doba Otomanskog carstva ova zajednica je uživala relativno privilegovani status.
  • Početkom 20. veka smatrano je da turski jezik koristi gradska elita na Kosovu, a mnogi kosovski Albanci i danas govore turski jezik.

Bošnjaci

  • Zajednica kosovskih Bošnjaka, osim u regionu Prizrena, živi i u okolini Peći, dok manji broj njenih pripadnika živi u regionima Gnjilana, Mitrovice i Prištine.
  • Pripadnici zajednica kosovskih Bošnjaka su se nekada zvali i ‘muslimani’ ili ‘muslimanski Sloveni’, veruje se da su prešli na islam tokom otomanskog perioda, posle čega su razvili osećaj zasebnog etničkog identiteta.
  • Bošnjaci su treća najbrojnija zajednica na Kosovu.

Muslimanska vera Bošnjake spaja s Albancima, a bosanski jezik sa Srbima.

„Uvek morate da se pravdate ko ste, šta ste, odakle ste, što je apsurdno.

„Zašto bismo se nekome pravdali da li smo Bošnjaci, Srbi ili Albanci?“, pita zamenica premijera.

Vlada čija je članica radi na suzbijanju diskriminacije, ali i mržnje među narodima, koja, kako kaže, i dalje postoji, usled bolne prošlosti.

Tokom konflikta, Bošnjaci su bili u posebno nezahvalnom položaju, jer su za obe strane bili mogući saveznici neprijatelja.

Prizren

BBC
Prizren važi za kulturno najšareniji grad na Kosovu koji gaji toleranciju

A Redžepi bila je na Kosovu i pre i za vreme i posle rata, sa porodicom, tada suprugom i dve ćerke, sin joj se kasnije rodio.

Najpre su, kaže, bili na udaru srpskih, zatim albanskih snaga.

„Imali smo problem od srbijanskih paravojnih snaga, zato što sredina u kojoj ja živim je blizu kasarne, tu je bila vojska, u našim ulicama su bile sve te razne struje, ali smo to preživeli.

„Pa su onda došli posle rata raznorazni ljudi koji su se pretvarali da su glumci, pa su nas maltretirali što govorimo drugim jezikom“, opisuje Redžepi.

Ostala je sa porodicom u Prizrenu sve do danas.


Izrada nakita i ukrasa od srebra tradicionalna je veština čije se tajne čuvaju u Prizrenu.
The British Broadcasting Corporation

Multikulturalizam kao neminovnost

I kad je bila poslanica u nekoliko mandata u Skupštini Kosova i kasnije, već 15 godina svaki dan putuje do Prištine.

Odrastala je u Jugoslaviji i školovala se na srpsko-hrvatskom jeziku i napominje da je multikulturalizam odlika savremenih i evropskih i balkanskih država.

A Bošnjaci, kaže, mogu sa svima i mogi biti „most“ različitih kultura, ma koliko to nekad bilo teško, dodajući da je više puta sama na sastancima „uletala“ čim vidi napetosti između Albanaca i Srba.

„Posle svega što se desilo u Bosni i Hercegovini, zatim na Kosovu, Bošnjaci mogu biti spona Albanaca i Srba.

„Oni to nekad ne žele, a sami ne mogu“, kaže Redžepi.


Petnaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari