Kristofer Hil i Balkan: Kakva sećanja ga vežu za Beograd, a šta njegov dolazak može doneti regionu

Punih 60 godina otkako se kao dečak jednog hladnog januarskog dana suočio sa demonstracijama i negodovanjem prema Amerikancima, iskusni diplomata Kristofer Hil se vraća na isto mesto – u Beograd.

Ako američki Senat odobri, on će biti novi ambasador SAD u Srbiji, saopšteno je na sajtu Bele kuće.

Profesionalac sa diplomatskim genima i fakultetski profesor, decenijama je upoznavao brdoviti Balkan.

Prisustvovao je sahrani predsednika socijalističke Jugoslavije Josipa Broza Tita 1980. jer je u Beogradu i započeo karijeru.

Četrnaest godina kasnije postao je član tima nekonvencionalnog diplomate Ričarda Holbruka tokom mirovnih pregovora za prestanak rata u Bosni koji će dovesti do potpisivanja Dejtonskog sporazuma.

Ključnu balkansku rolu odigraće 1998. i 1999. tokom pregovora jugoslovenskih vlasti i Albanaca sa Kosova koji su želeli nezavisnost i potonjeg neuspešnog samita u Rambujeu posle kog je usledilo NATO bombardovanje Jugoslavije.

• Da li je potrebna još jedna konferencija o Kosovu
• Tači: „Ako se nešto desi u pregovorima sa Srbijom, desiće se ove godine“
• „Posle pauze u dijalogu, razmisliti o konferenciji“

Hil je u Rambujeu bio šef međunarodne grupe pregovarača – Kontakt grupe – u kojoj su bili i ruski predstavnik Boris Majorski i evropski Volfgang Petrič.

Migavac i Patris Lumumba

Dok je kao sin američkog diplomate išao u međunarodnu školu na beogradskom Topčideru, na putu do kuće zabavljao bi se razgledajući čađavi sneg jugoslovenske prestonice i loptastu ručku za migavac na đačkom autobusu sa sivim plastičnim sedištima.

Međutim, tog zimskog dana 1961. do detalja opisanog u njegovim memoarima Outpost: A Diplomat at Work, po dolasku iz škole zatekao je razbijene prozore na kući u kojoj je njegova porodica stanovala.

Zidovi su bili ispisani grafitima „Jenkiji, idite kući“, „Lumumba“ i „nešto što se završavalo sa CIA“, što on nije razumeo.

Kuća je delovala kao da u njoj odavno niko ne živi, a na ulazu ga je sačekala majka s bratom u rukama i smireno mu poručila: „Kris, danas nema igranja napolju“.

Tog 17. januara u srednjoj Africi ubijen je prvi izabrani premijer nezavisnog Konga Patris Lumumba.

Američka obaveštajna agencija CIA isplanirala je i izvela ubistvo, a kasnije je utvrđeno da je udela imao i britanski MI6.

Iako o njemu kao učenik trećeg razreda nije puno znao, Jugoslavija kao pokretač Nesvrstanih podržavala je Lumumbu, te je još gore tog dana napadnuta belgijska ambasada u Beogradu, jer je Kongo bio belgijska kolonija.

Prvi povratak

Hil se u Jugoslaviju vratio jula 1978. manje od godinu dana otkako je počeo da radi u američkom ministarstvu spoljnih poslova – Stejt departmentu.

U memoarima duhovito opisuje koliko se život diplomate u stvari razlikuje od holivudskog prikaza američkog ambasadora – čoveka koji sedi za masivnim drvenim stolom koji krasi crveno-plava zastavica i poručuje:

„Ne možemo vam pomoći.“

Piše kako mu je sve bilo potaman kad se u Beogradu smestio u mali dvosobni stan iza ambasade.

„Nije bilo znakova mravljih kolonija i za mene, kao bivšeg dobrovoljca Mirovnih trupa, sve je delovalo savršeno, osim ogromnog francuskog ležaja u malenoj spavaćoj sobi.

„Bez mnogo pompe, zaposleni u ambasadi su ga odneli sledećeg dana kada su shvatili da ne pripada Apartmanu 22, već ambasadorskoj rezidenciji“, napisao je.

Na novom radnom mestu, pružila mu se prilika da peče zanat od Lorensa Iglbergera, američkog ambasadora u Jugoslaviji od 1977. do 1980. godine, kasnije državnog sekretara i jednog od ključnih ljudi za izvoz automobila jugo u Ameriku.

Njegov mentor u to vreme, na zalasku Titove vladavine, „tkao je mrežu odnosa“ kako Jugoslavija ne bi krenula u pogrešnom smeru.

Sovjetski Savez je tad već izvršio invaziju na Avganistan, što je u Titovoj Jugoslaviji, koja se još 1948. politički distancirala od Moskve, bilo predmet podsmeha.

„Danas u Avganistanu, sutra u vašem stanu“, govorilo se.

Ovaj vic Hil je zapisao na srpskom, iako mu je knjiga na engleskom.

Šest meseci pre prvog dolaska učio je srpsko-hrvatski, usavršavajući ga tokom boravka u Jugoslaviji.

Žena u belom – na sahrani

Hil u memoarima beleži i scenu sa Titove sahrane kada je, iako je Iglberger savetovao da dođe predsednik Džimi Karter, iz Vašingtona stigla delegacija – potpredsednik Volter Mondejl i Karterova majka Lilijen.

Bila je obučena u belo, a zbunjenim zaposlenima u ambasadi objasnila je „da se tako radi u Indiji, gde je ranije boravila“.

„Možda je to bilo tačno za Indiju, ali u Beogradu ljudi nose crno.

„Tako je u reci ljudi koja se polako kretala stepenicama Skupštine ka Titovom odru, naša delegacija, ili bar jedan njen član štrčao“, piše Hil.

• Odlazak Tita: Sahrana koja je zaustavila svet
• Pet stvari koje treba da znate o Titu

Kad je dobio posao u Tirani 1989. pitali ga „Zašto, gde si pogrešio?“

Posle Jugoslavije Hil je radio u Operativnom centru, koji opisuje „kao oči i uši“ Stejt departmenta, da bi 1983. otišao u Poljsku.

Tada je već imao suprugu, sina i ćerku na putu.

Na Balkan se vraća 1989. kada mu je ponuđeno da ode u Albaniju.

Kolege u Vašingtonu su ga tada pitali pola u šali, pola u zbilji zašto – „gde je pogrešio“, ali je on smatrao to profesionalnim izazovom jer se ta zemlja tek otvarala iz totalitarne vlasti.

U hotelskoj sobi, koja je predstavljala ambasadu u Tirani, među prvima pozvala ga je Majka Tereza, časna sestra albanskog porekla i dobitnica Nobelove nagrade za mir.

Tada je brinula o siročićima u Tirani i želela je da mu se zahvali za američku pomoć, ali dok je nije sreo, nije bio siguran da je to ona.

„Naučio sam da me ovde ništa ne iznenađuje“, zapisao je Hil u knjizi.

Za albanskog vođu Envera Hodžu piše u memoarima da je od zemlje načinio „Severnu Koreju Evrope“, a deceniju i po kasnije, Hil će voditi pregovore šest strana o pravoj Severnoj Koreji.

Od 2003. Rusija, Kina, Japan, Severna Koreja, Južna Koreja i Amerika vodili su razgovore o demontaži severnokorejskog nuklearnog programa.

Ričard Holbruk i daljinski

Hila mnogi na Balkanu pamte po saradnji sa Ričardom Holbrukom.

Holbruk, specijalni američki izaslanik za Balkan, bio je diplomata neformalnog kova i širom regiona izazivao oprečne reakcije svojim direktnim pristupom čak i najosetljivijim pitanjima.

Kako Hil piše u memoarima, upoznali su se u septembru 1994.

Holbruk je Hila pozvao na razgovor i, gledajući vesti, ponudio mu posao u novom ogranku evropskog biroa Stejt departmenta.

Kad je odslušao sve što ga je u vestima zanimalo, utišao je televizor i, držeći i dalje daljinski upravljač, okrenuo se ka mlađem kolegi.

„Nikad pre niko nije uperio daljinski u mene“, opisuje Hil scenu u kojoj je uživao.

Zbog Holbrukovog neobičnog načina ophođenja, Hil se pitao da li će tako preko noći i ostati bez posla, ali mu je te sumnje odagnao otac.

„Mislim da nećeš, ne deluje mi (Holbruk) kao čovek koji voli da prizna grešku“, rekao mu je lakonski, te se mlađi Hil zapitao da li je reč o komplimentu.

Jedan od prvih zadataka bilo im je pitanje rata na prostoru Jugoslavije i godinu dana kasnije potpisan je Dejtonski sporazum kojim je formalno okončan rat u Bosni.

Hil je kasnije sa Holbrukom učestvovao u mnogim razgovorima sa tadašnjim predsednikom Slobodanom Miloševićem, posebno o Kosovu.

‘Nepristrasan, majstor komunikacije’

Hidajet Hiseni, iskusni političar sa Kosova, sreo je Hila prošle godine posle više od dve decenije u Seulu na Međunarodnoj federaciji mira.

Američkog diplomatu upoznao je tokom pregovora u Rambujeu.

Hil i Žak Hancinger, njegov kolega francuski ambasador u Skoplju bili su glavni tandem i promoteri mirovnog procesa u „koji je zaustavio rat i stvorio pretpostavke za proces izgradnje mira“, kaže Hiseni, član prištinske delegacije, za BBC.

U to vreme Kristofer Hil formalno je bio na mestu američkog ambasadora u Makedoniji.

„Ambasador Hil je dokazan i poznat kao pravi diplomata – obrazovan, inteligentan, spretan, vredan, energičan, principijelan i nepristrasan.

„Ukratko, on je majstor komunikacije, dijaloga i posredovanja, izgradnje mira i očuvanja mira, a zemljama na Balkanu upravo je to potrebno“, kaže Hiseni.

Sa Hilom, dodaje, nije lako razgovarati.

„On je suzdržan i vodi računa o svemu što kaže, kao pravi diplomata“, ističe Hiseni.

Diplomatske lekcije Hil je učio i kod kuće – od oca.

Od njega je usvojio savet i da nikad ne treba stvari forsirati, zapisao je u knjizi. „Ako nešto ne radi, postoji razlog za to“.

Potrebno je saznati razlog zašto nešto uspe ili ne, razumeo je i iz sopstvenog iskustva.

Moguće da je tu lekciju Hil primenjivao i tokom dosad najvažnijeg dela njegove karijere za Balkan.

Vodio je pregovore tokom jednog od poslednjih sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije – između bezbednosnih snaga režima tadašnjeg predsednika Jugoslavije i kosovskih Albanaca u borbi za nezavisnost tada južne srpske pokrajine.

To se smatra poslednjim diplomatskim pokušajem zaustavljanja oružanih sukoba na Kosovu.

Završni čin te drame odigran je u francuskom gradiću Rambuje u februaru 1999.

Ključna ličnost u Rambujeu

Iako su jugoslovenska i delegacija kosovskih Albanaca boravile u istom dvorcu, na različitim spratovima doduše, one zvanično nisu međusobno komunicirale.

Sve je išlo preko Hila kao specijalnog američkog izaslanika za Kosovo.

Bridžit Kendal je izveštavala iz Rambujea kao BBC dopisnica za spoljnu politiku.

Pisala kako je šarmantni francuski gradić iznenada – u romantično doba godine oko Dana zaljubljenih – postao stecište pedesetak novinara sa Balkana.

Pošto su najviše vremena provodili u kafićima – jedan od njih zvali su u šali nezvanični pres centar.

Kako je u to vreme mobilni telefon bio bog i jedini način da se sazna o čemu delegacije pričaju iza zidina zamka, za dobar signal novinari su šetali i po kiši i po snegu da uhvate bolji signal.

Tih dana seća se kroz maglu, kaže Kendal u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

„Sve što mogu da kažem jeste da je nama reporterima u Rambujeu bilo jasno da je Kristofer Hil bio ključna ličnost u pregovorima između dve suprotstavljene strane, s obzirom na to koliko detaljno poznaje region i koliko je upoznat sa glavnim učesnicima, kao i na to kakvim diplomatskim veštinama barata.

„Kada bi dolazio da nam da izjave, uvek bi to bile precizne i korisne informacije, te smo odmeravali svaku njegovu reč“, navodi Kendal, koja se posle tri decenije duge novinarske karijere na BBC-ju posvetila akademskom radu.

Od 2016. je dekanka Piterhaus koledža, najstarijeg pri Univerzitetu u Kembridžu. Kendal je prva žena na tom mestu od 13. veka.

„Ipak, kao što znate, uprkos Hilovim veštinama i veštinama ostalih, pregovori u Rambujeu su propali, diplomatija nije uspela da postigne mirovno rešenje i umesto toga Zapadne sile vojno su intervenisale u napadima NATO-a protiv Beograda koji su bez presedana“, napominje Kendal.

Dan po završetku pregovora bez dogovora, otpočelo je NATO bombardovanje SR Jugoslavije.

Prema zvaničnim objašnjenjima Alijanse, vojna akcija koja je trajala 78 dana, pokrenuta je da bi se zaustavila humanitarna katastrofa i progon Albanaca na Kosovu koje su sprovodile srpska policija i jugoslovenska vojska.

Iz Rambujea u Beograd

Živadin Jovanović, od 1998. do 2000. jugoslovenski ministar spoljnih poslova, razgovarao je sa Hilom tokom trajanja pregovora, iako nije bio deo delegacije.

„Može biti interesantno, Kristofer Hil je za vreme Rambujea dva puta dolazio u Beograd, napuštao tu pozornicu u Rambujeu“, navodi on.

Jednom ga je on primio, jednom Milošević.

„Hil je hteo previše, mislim, to Jugoslavija ne bi mogla da prihvati, jer to nije mogla nijedna suverena zemlja da prihvati.

„Hteo je da Milošević dođe u Rambuje i da se sa njim pregovara i da on naredi delegaciji kako da postupi, a tamo je već bio predsednik Srbije Milan Milutinović koji je imao sva ovlašćenja da odlučuje“, navodi Jovanović.

Pregovori u Rambujeu vođeni su od 6. do 23. februara u dvorcu Rambuje kraj Pariza, nastavljeni u Parizu od 15. do 23. marta 1999. godine.

„Cilj tih pregovora nije bilo pronalaženje rešenja, to je više bila alibi diplomatija na delu koja je trebalo da opravda izvođenje ranije planiranog napada NATO na Jugoslaviju.

„U oktobru 1998. bilo je jasno da je NATO planirao napad, ali su saveznici iz Evrope smatrali da još nisu iscrpljena sva miroljubiva sredstva rešavanja problema i, kao odgovor na to, Amerikanci su inicirali pregovore u Rambujeu“, smatra Jovanović.

Razgovori su završeni bez sporazuma.

„Kristofer Hil je bio bespogovorni rukovodilac, menadžer tih takozvanih pregovora koji se nikada nisu ni održali, jer nikada nije bilo susreta dveju delegacija.

„Bila je na delu šatl diplomatija, pri čemu je jedna strana iznosila stavove Kristoferu Hilu i međunarodnoj grupi pregovarača, a oni prenosili drugoj strani i primali stavove druge strane“, kaže Jovanović.

Kako kaže, Srbija je želela direktne pregovore, ali je „Hil decidirano tvrdio da to Albanci ne žele, već da žele samo preko njega“ da razgovaraju.

„To je značilo da Amerikanci, odnosno Hil zadržavaju monopol nad tumačenjem stavova jedne i druge strane“, dodaje on.

• Prvi komandant Kfora: „Pomogli smo i Srbiji“
• „Žalim zbog ‘kolateralne štete’, ali je bombardovanje opravdano“

Pregovori pre Rambujea

Hil je u Rambujeu već bio dobro poznat svim stranama u pregovorima.

Već od leta 1998. njegov tim je vodio razgovore koji je trebalo da vode ka rešenju.

Hilov tim je dolazio u Beograd i Prištinu, gde je Albance u to vreme predstavljao Ibrahim Rugova – i tad na scenu stupa šatl diplomatija.

Razgovaralo se o elementima samouprave Albanaca na Kosovu.

„Sa Hilom smo došli do elemenata samouprave, koji su dobili i formu dokumenata Hil1, Hil2, Hil3.

„Onda je na nekom višem nivou – američkom strateškom nivou, napravljen zaokret i Amerikanci su napustili Rugovu, a prešli na OVK“, izjavio je ranije za BBC Nikola Šainović, predstavnik srpske delegacije u Rambujeu.

U drugi plan su potisnuti dogovori sa Hilom, „jer su se Amerikanci opredelili za militantno krilo Albanaca“, Oslobodilačku vojsku Kosova, tvrdi Šainović.

„Tada u Beograd dolazi Ričard Holbruk i na dnevnom redu je priča o bombardovanju“, rekao je.

• Filip Riker: Novi povratak na Balkan
• Rezolucija 1244 – dvadeset godina kasnije

Ko je Kristofer Hil?

• Rođen 10. avgusta 1952. u Parizu u Francuskoj
• 1974. pridružio se Mirovnim trupama američke vojske u Kamerunu u Zapadnoj Africi
• 1977. započinje karijeru u Stejt departmentu
• diplomirao na studijama ekonomije na Bouden koledžu u Brunsviku, državi Mejn i 1994. stekao master diplomu na Koledžu ratne mornarice
• 1995. bio učesnik pregovora koji su doveli do potpisivanja Dejtonskog sporazuma kojim je okončan rat u Bosni i Hercegovini
• 1996-1999. ambasador u Makedoniji
• 1998-1999. specijalni izaslanik za Kosovo
• 1999-2000. specijalni savetnik predsednika i šef Nacionalnog saveta za bezbednost
• 2000-2004. ambasador u Poljskoj
• 2004-2005. ambasador u Južnoj Koreji
• 2005-2009 pomoćnik državnog sekretara za Istočnu Aziju i Pacifik, gde je predvodio američku delegaciju u pregovorima o nuklearnim pitanjima Severne Koreje
• 2009-2010. ambasador SAD u Iraku
• 2010. otišao u penziju iz diplomatske službe i narednih deset godina proveo na mestu dekana i predavača na Džozef Korbel školi za međunarodne odnose i diplomatiju, Univerziteta u Denveru
• govori srpski, poljski, makedonski i francuski

Izvor: Zvanična biografija

Osmehivao se manje od ostalih

Kao važan detalj Hilove biografije, pored iskustva sa terena, Živadin Jovanović ističe i poznavanje istorije Balkana.

„Hil je profesionalni diplomata, štedljiv na rečima, ne priča mnogo.

„Pažljiv je slušalac, ali ipak daje prednost onome što se čini, a ne onome što se priča“, kaže Jovanović.

Hil je profesionalac koji je uvek ozbiljno pristupao poslu i „verovatno se manje osmehivao od ostalih“, dodaje.

Uprkos uvreženom mišljenju da zapadne diplomate dolaze u manje države da „nešto traže ili narede“, Jovanović kaže da je svaki razgovor sa Hilom proticao u ohrabrujućem tonu.

„I predstavnici supersile nađu načina da nekog na nešto hrabre, nikad to nije grubo.

„To se uvija u neke jako prijemčive izraze, kao što su ohrabrenje, apelovanje, očekivanje, ali to u suštini znači ‘mi tražimo to i to’ ili kažu ‘bilo bi dobro’, ali to ne menja suštinu, a suština je diktat“, opisuje Jovanović, ministar u vreme Miloševića.

Šta znači sad njegov dolazak?

Bridžit Kendal, iako više ne prati pomno dešavanja u regionu, kaže da imenovanje Hila za ambasadora „mora biti ohrabrujući signal, imajući u vidu njegovu impresivnu diplomatsku karijeru“.

Sličnog stava je i političar i bivši novinar iz Prištine Hidajet Hiseni.

Imenovanje Hila za ambasadora u Beogradu je „dobra i obećavajuća vest“, kaže on.

„Njegov povratak na Balkan dokazuje povećanu posvećenost američke administracije ovom neuralgičnom delu Evrope u vreme spoljnih i unutrašnjih tendencija destabilizacije malih balkanskih zemalja.

„Zato se njegov dolazak može smatrati pravim rešenjem na pravom mestu i u pravo vreme“, smatra Hiseni.

Profesionalac koji je četiri puta bio ambasador i radio u službi tri američka predsednika u srpsku prestonicu stiže iz penzije.

Iz aktivne diplomatske službe povukao se pre više od decenije.

Radio je kao profesor, a 2020. godine predavao je na Fakultetu za međunarodne odnose i javne poslove Kolumbija univerziteta.

Živadin Jovanović kao vrlo neuobičajeno ističe to što Hil u Srbiju „dolazi iz penzije“.

„Poverava mu se tako značajna dužnost u Beogradu i mislim da iza toga stoji želja da se iz penzije izvuče i Klintonova politika koja je bila politika diktata i dominacije, ne samo na Balkanu, već supremacije i u Evropi“, kaže Jovanović.

Bil Klinton bio je 42. američki predsednik u periodu od 1993. do 2001. godine.

Petrič: Veoma jaka najava

Volfgang Petrič, specijalni evropski izaslanik na pregovorima u Rambujeu, kaže da može samo da pretpostavi šta imenovanje Hila znači u kontekstu američke politike prema Zapadnom Balkanu.

„Ovo je veoma jaka najava, jer se šalje jedan od najmoćnijih i najiskusnijih američkih diplomata u Beograd“, ocenjuje on.

To nadilazi odnose dveju zemalja, smatra, posebno ako se zna da je nedavno Beograd u Vašington poslao Marka Đurića, bliskog saradnika predsednika Vučića.

„Kad se saberu te dve stvari, smatram da to znači da i Vašington i Beograd žele da rade zajedno i naprave pomak najpre po pitanju Kosova“, kaže Petrič u telefonskom razgovoru za BBC.

Kako je Kristofer Hil dobro upoznat i sa prilikama u Bosni i Hercegovini koja i dalje ima brojna nerešena pitanja, moguće da će mu to biti jedan od narednih zadataka, ocenjuje Petrič.

Hil i Petrič su ne samo kolege, već i prijatelji – još od 1998. godine.

„U kontaktu smo od tada, u međuvremenu je postao moj jako dobar prijatelj.

„Nije nalik Holbruku, mnogo više je zainteresovan za rešenja koja su prihvatljiva za sve“, kaže Petrič.

Uveren je da iza njegovog imenovanja stoji plan Vašingtona da podrži Evropsku uniju koja rukovodi dijalogom Beograda i Prištine.

Kako će se taj proces nastaviti, da li u sadašnjem formatu ili organizovanjem konferencije gde će delegacije biti zajedno na jednom mestu, zavisi od Brisela i Miroslava Lajčaka, dodaje.

„EU ima karte u rukama, nastavak pregovora o pristupanju sa Srbijom i vizna liberalizacija za Prištinu.

„Ali jasno je iskusni diplomata, poput Hila, može biti neverovatno koristan za taj proces“, kaže Petrič.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]