Više od šest decenija posle invazije u Zalivu svinja – neuspelog pokušaja da se svrgne režim Fidela Kastra na Kubi – Havana i dalje slavi trijumf, dok preživeli agresori žive u SAD zadovoljni što su izvršili dužnost.
BBC Mundo istražuje vojni plan i realnost onoga što se desilo.
Džoni Lopez De La Kruz oseća se kao da mu ponestaje vazduha.
Zatvoren u kamionu sa više od 100 drugih zatvorenika, jedva može da diše.
Unutar vozila, zatvorenici počinju da očajavaju.
Znoje se.
Nekolicina gubi svest.
Neki skidaju kopču sa vojnih kaiševa i buše krov kamiona kako bi pustili malo vazduha unutra.
Kupuju sebi vreme.
Ali većina očekuje da će biti streljana čim stigne u Havanu.
Vozilo stiže na odredište sedam sati kasnije.
Vojnici otvaraju vrata. Nekoliko tela ispada na asfalt.
Devet zatvorenika umrlo je tokom putovanja.
Kad dođe red na Džonija da izađe, jedva uspeva da iskoči iz kamiona.
Tu je još zatvorenika pored onih koji stižu „kamionom smrti“.
Ukupno, dopremljeni u nekoliko vozila, ima ih skoro 1.100.
Oni su preživeli iz Brigade 2506, vojne jedinice od 1.400 mladića koji svega nekoliko sati ranije nisu uspeli u pokušaju da izvrše invaziju na Kubu, poraženi od snaga Fidela Kastra na plaži Giron.
- Raul Kastro se povukao sa čela Komunističke partije Kube
- Kuba se otvara za privatnike
- Če Gevara u Jugoslaviji: Kako je izgledao susret sa Titom na Brionima
Većina su kubanski izgnanici, koje je, posle Kastrove pobede, regrutovala i obučila CIA da svrgnu revolucionarnu vlast na ostrvu.
Fidel Kastro je na vlast došao nešto više od dve godine ranije, 1. januara 1959. godine, kad su njegove snage svrgle vladu Fulgensija Batiste, koga su optužili da je autokrata i korumpiran.
Uprkos značajnoj podršci Kastru među narodom, mnogi Kubanci nisu se slagali sa njegovom revolucijom i otišli su u izgnanstvo.
Invazija u Zalivu svinja iz 1961. godine bila je osuđena na propast i pre nego što je ispaljen prvi metak. Brigada i dalje za to okrivljuje Vašington.
Iz Bele kuće, američki predsednik Džon F. Kenedi u poslednji čas je otkazao američke vazdušne napade koji bi neutralisali Kastrovu avijaciju.
Učinio je to zato što je smatrao da ne sme da izgleda kao da Sjedinjene Američke Države stoje iza invazije.
Kad bi se to tako doživelo, ne samo da bi uništilo međunarodnu reputaciju zemlje, već bi i dalo izgovor Sovjetskom Savezu, koji je u to vreme konsolidovao položaj kao ključni Kastrov saveznik, da reaguje i pokrene do tad neviđeni nuklearni sukob.
U tim uslovima, napad posvećenih ali neiskusnih mladića koji su sanjali da „oslobode Kubu od Kastra“ trajao je manje od 72 sata.
Desant su izvršili 17. aprila 1961. godine.
Devetnaestog aprila popodne, već su bili poraženi.
Preživeli iz Brigade 2506 pušteni su na slobodu više od godinu dana kasnije, krajem 1962. godine, posle napetih pregovora.
Preživeli pripadnici okupacionih snaga i dalje čekaju u izgnanstvu na pad kubanske socijalističke vlade.
Kuba, zauzvrat, svakog 19. aprila obeležava poraz koji je nanela jedna mala zemlja armiji „plaćenika“ finansiranoj od najmoćnije zemlje na svetu.
Od tada je prošlo 60 godina.
Ovo je priča o tome kako je skovan plan invazije, zašto nije uspeo i kako je obeležio živote njenih protagonista
Zašto sam prestao da podržavam Fidela i pridružio se invaziji
Džoni Lopez De La Kruz, danas 80 godina star, aktuelni je predsednik Udruženja veterana Brigade 2506.
Bio je pripadnik padobranskog bataljona koji je učestvovao u invaziji u Zalivu svinja.
Ovo je njegova priča:
Oči su mi se otvorile onog dana kad je ubijen narednik Benitez.
Bio je iz Batistine policije, dobar porodični prijatelj koji nikad nije napustio Kubu zato što je smatrao da nije učinio ništa loše.
U početku sam podržavao Kastra.
On nikad nije rekao da je komunista.
Da jeste, niko na Kubi ga ne bi podržao.
Ali ubrzo potom, počeli su da streljaju ljude.
Oduzimali su i nacionalizovali imovinu i zemljište.
Jednog dana došla su dva Kastrova čoveka i odvela Beniteza na suđenje.
Bio sam tamo da ga podržim.
Trajalo je kraće od pola sata.
Nije mu dozvoljeno ni da se oglasi.
On i četvorica drugih proglašeni su krivim i odvedeni na napušteno groblje izvan grada.
Pogubljeni su i bačeni u masovnu grobnicu.
To me je probudilo.
Nisam mogao da shvatim kako možeš da narediš pogubljenje ljudi a da im ne dozvoliš da se brane.
To je bila zloupotreba moći.
Potom sam počeo da učestvujem u kontra-revolucionarnim aktivnostima.
Delili bismo letke i ispisivali po zidovima „Dole Fidel“.
Ali onda su uhapšena dva člana moje grupe. Bliski ljudi su mi rekli da sam ja sledeći.
I zato sam sa trojicom prijatelja otišao u Havanu i odleteo do Majamija sa lažnim papirima.
Kad sam 1960. godine stigao u SAD, već sam znao da druge izgnanike obučava CIA u Gvatemali kako bi izvršili invaziju na Kubu.
Stigao sam tamo nekoliko dana kasnije.
Vojska od 1.400 izgnanika
Između 1959. i 1960. godine, hiljade mladića koji su se protivili Kastru poput Lopeza De La Kruza zaključili su da je njihova jedina opcija izgnanstvo ili oružana pobuna protiv vlade.
Većina je završila u SAD-u, zemlji voljnoj da finansira svrgavanje Kastra.
Nacionalizacija američke industrije i kompanija, kao i Kastrove sve tešnje veze sa Sovjetskim Savezom, uskoro su doveli do pogoršavanja odnosa između Kube i SAD.
Postao je prava pretnja po regionalni uticaj najmoćnije zemlje na svetu.
CIA, Pentagon i Bela kuća, pod administracijom američkog predsednika Dvajta Ajzenhauera, odlučila je da likvidira revolucionarnog lidera.
I u grupi kubanskih izgnanika pronašli su savršenu vojsku koja će sprovesti taj plan u delo.
Regrutovano je ukupno 1.400 ljudi.
Za to vreme, Kuba je počela da se priprema, jer je podozrevala da bi uskoro moglo da dođe do invazije.
„Heroj otadžbine“
Horhe Ortega Delgado borio se tokom invazije na strani Fidela Kastra.
Kad se priseća tih dana, oči mu i dalje sjaje.
Sedeći na tremu kuće u Havani, Ortega, koji danas ima 77 godina, ispričao je za BBC kako se pridružio vojsci.
Potičem iz veoma skromne radničke porodice.
Kad je Revolucija trijumfovala, imao sam 15 godina i odmah sam se uključio u revolucionarne aktivnosti.
SAD su pokušale da intervenišu i napadnu Kubu.
U oktobru 1959. godine, osnovana je Revolucionarna vojska.
Pridružio sam joj se i prošao obuku tokom 1959. i 1960. godine.
Pred kraj oktobra 1960. godine, Fidel Kastro, vrhovni komandant, došao je da vidi kako se obučavamo.
Tražio je da priča sa svim vojnicima. Bilo nas je skoro 1.500.
Zamolio je one mlađe od 20 godina da se pridruže protivavionskoj artiljeriji.
Tog popodneva tražio sam dozvolu od roditelja da pođem s njima. Pristali su.
Bio sam poslat u Bateriju broj 30.
Tu su počeli da nas obučavaju za protivvazdušnu artiljeriju.
Plan
Prvobitni plan koji su skovali CIA i Ajzenhauerova administracija bio je da izgnanici napuste Puerto Kabezas, u Nikaragvi, i izvrše desant blizu grada Trinidada, u južnoj Kubi.
Glavni cilj bio je da se okupira ova zona i dovoljno dugo pruža otpor da bi se uspostavila rivalska vlada prognanih lidera koju će kasnije podržati Sjedinjene Američke Države.
Trinidad se nalazi blizu planine Eskambrej, gde su se već nalazili pripadnici grupe Kastrovih protivnika, koji će se pridružiti okupacionim snagama, i, ukoliko bude bilo potrebno, organizovati gerilski rat sličan onom koji je uspešno sproveo Fidel Kastro u planinama Sijera Maestre nekoliko godina ranije.
Da bi izveli uspešan desant, 16 aviona prethodno je trebalo da bombarduje Kastrove glavne aerodrome, uništivši njegove vazdušne snage i stekavši nadmoć na kubanskom nebu.
Ali planovi su se radikalni promenili kad je u januaru 1961. godine Kenedi postao predsednik.
On je pristao da se nastavi s izvršenjem plana, ali ne pod tim uslovima.
Smatrao je da je invazija na Trinidad usred bela dana suviše drska.
„Kenedi je želeo da negira bilo kakvo učešće u invaziji.
„Sve je moralo da se obavi u tajnosti.
„Sletanje u Trinidad usred bela dana bila je demonstracija prevelike sile, to bi pokazalo da iza svega stoje SAD“, rekao je Piter Kornbluh, direktor Projekta dokumentacije Kuba pri američkoj Arhivi nacionalne bezbednosti.
„Operacija je morala da bude što tajnovitija i Kenedi je dao CIA-i tri dana da preoblikuje plan koji je bio pripreman čitave godine“, dodaje ovaj stručnjak.
Kornbluh je uspeo da izdejstvuje skidanje oznake „strogo poverljivo“ sa izveštaja o neuspeloj vojnoj akciji koji je ostao tajan 37 godina.
Kenedi je smanjio broj aviona sa 16 na 8 i naložio CIA-i da modifikuje zonu i vreme desanta.
Odabrali su lokaciju za koju će se kasnije ispostaviti da je bila najgora moguća: Zaliv svinja, teško dostupan rukavac na jugu ostrva.
U ovoj zoni, obala je nepristupačna.
To je močvarna oblast sa neprobojnim mangrovima i oštrim „psećim zubima“, kako koralne grebene zovu na Kubi.
Mesto na kom je teško izvesti desant brzo i u tajnosti.
Blizu Zaliva svinja nalazio se aerodrom, ključan za dolivanje goriva u okupatorskim letelicama.
Bombardovanje, 15. april
Horhe Ortega Delgado je završio prvu vežbu na protivavionskom topu i nervozno čekao da dobije slobodan dan 15. aprila.
U tom trenutku proveo je već nekoliko meseci na vojnoj obuci.
Ali u praskozorje istog dana, oglasila se borbena uzbuna.
Agresorski avion je bombardovao dva aerodroma u Havani i još jedan u Santjagu.
„Odmah smo izašli. Dobili smo naređenje da iznesemo top i bili smo raspoređeni na plažu.
„Kad smo stigli, rekli su nam da je u zoru 15. aprila plaćenički avion napao naše aerodrome i ubio sedmoricu naših saboraca“, priseća se Ortega.
„Svi mi mladi bili smo veoma energično protiv toga. Nismo mogli da verujemo.
„Bili smo spremni da uradimo sve što je potrebno da odbranimo našu otadžbinu“, kaže bivši borac, dok mu glas još podrhtava od emocija.
Petnaestog aprila 1961. godine izvršeno je prvo bombardovanje koje je odobrio Kenedi kako bi uništio Kastrove avione pred desant planiran za 17. april.
Osam aviona uzletelo je ujutro 15. aprila iz baze u Puerto Kabezasu, u Nikaragvi, i bacilo bombe na aerodrome u Santijago de Kubi, na istoku zemlje, i na Siudad Libertad i San Antonio De Los Banos, oba u Havani.
Uprkos smrti sedmoro ljudi, uspeli su da oštete svega nekoliko kubanskih aviona, od kojih su neki već bili rashodovani.
Kastrove vazdušne snage ostale su gotovo netaknute i, sem toga, uspele su da obore jedan okupatorski avion.
Posle bombardovanja, avion sa kubanskim oznakama sleteo je u Ki Vestu, na Floridi.
Njegov pilot rekao je da je dezerter iz Kastrovih oružanih snaga.
U stvarnosti, bio je sastavni deo CIA-inog plana da se izbegne uplitanje SAD-a u napad.
Na taj način, izgledalo bi kao da je na Kubi izbila domaća pobuna protiv Kastra, umesto da su akciju pokrenule SAD.
„Ali priča o dezerteru potrajala je svega nekoliko sati.
„Iako su SAD to negirale, čitav svet je znao da su avioni američki i da su želeli to da predstave kao da su napad izveli kubanski dezerteri“, objašnjava Kornbluh.
Pošto su se javile sumnje u učešće Amerike, Kenedi je opozvao ostatak vazdušnih napada, zadavši fatalni udarac ciljevima Brigade 2506, koja je ostavljena bez podrške iz vazduha.
„Uvek kažem da je rat bio izgubljen još pre nego što je i počeo“, kaže Lopez De La Kruz.
Ali u tom trenutku niko od agresora to još nije znao.
Desant
17. april 1961. godine. 1:00 izjutra.
Agresorski brodovi približili su se plaži Larga, na samom kraju uskog Zaliva svinja.
Nisu želeli da proizvode buku.
Iznenađenje je bilo ključni deo plana.
Ali Kastro je mesecima sumnjao da se sprema agresija.
Znao je da je rat protiv SAD sukob nalik onom između Davida i Golijata i bio je dobro pripremljen za njega.
„Vojnici su patrolirali praktično svakom plažom na ostrvu“, objašnjava Kornbluh.
Jedna od tih patrola čula je neke zvuke.
Uključila je reflektore i otvorila vatru.
Agresori su odgovorili.
Uspeli su da zarobe nekoliko vojnika, koji su ipak imali dovoljno vremena da oglase uzbunu.
Faktor iznenađenja je propao.
Kastrove trupe su se mobilisale da odbiju invaziju i još je mnogo agresora čekalo da skoči.
„Brodovi od papira“
Umberto Lopez Saldana ima 83 godine. Napustio je Kubu 1960. godine da bi izbegao u Majami.
Ubrzo potom, pridružio se Brigadi.
Bio je u jednom od brodova koji su izvršili invaziju.
Imali smo mnogo poteškoća.
Počeli smo prerano da se borimo. To je odložilo desant.
Osim toga, naši brodovi bili su premali.
Svaki put kad bi udarili u neki od grebena, praktično bi bilo uništeni.
Mnogi su potonuli.
Desant se nastavio sve do ranih jutarnjih časova.
Čekali smo da se plima povuče da bismo bolje videli i izbegli grebene.
Sa obale su nam bacili konopac da stignemo do kopna.
Oko 6:00 ujutro, pojavila se Kastrova avijacija.
Bombe su padale pored nas.
Naši brodovi su se ljuljali kao da su od papira.
Ubrzo nakon toga, jedna bomba je pogodila moj brod, „Hjuston“.
Izbila je panika. Nekoliko drugova je poginulo.
Kapetan je namerno naveo „Hjuston“ na greben kako bi omogućio drugima da stignu do kopna.
Pored toga što je onesposobila „Hjuston“, Kastrova avijacija je potopila i „Rio Eskondido“.
Na tim brodovima smo imali mnogo municije i tone avionskog goriva.
Sve to je bilo izgubljeno“.
„Kad počnete da pucate, razgnevite se i oslobodite straha“
Horhe Ortega i njegova protivavionska baterija stigli su u pokrajinu Matancas, u kojoj se nalazi Zaliv svinja, 17. aprila negde oko 5 popodne.
Tamo je saznao da će se boriti protiv 1.200 ljudi koji su uspeli da se iskrcaju na Kubi, pored padobranskog bataljona koji je sleteo u obližnjoj zoni.
Druga grupa članova Brigade ostala je da čuva zaleđinu, ne pomerajući se.
Ortega se seća da je čuo vojnike, zvuke tenkova i minobacačke vatre.
„Šesnaestog aprila pažljivo smo slušali Fidelov govor u čast sedmorice naših saboraca koji su pali u bombardovanju.
„Dok smo išli u Havanu, ljudi bi izlazili na ulice sa zastavama, tražeći od nas da porazimo neprijatelja“, priseća se Ortega.
U tom govoru, Kastro je prvi put objavio socijalističku prirodu revolucije i pozvao ljude da odbiju napad plaćenika.
Ujutro 18. aprila, Ortega je otkrio neprijateljske avione.
Bilo je to prvi put da je pucao iz topa.
„Osećate se sputano. Svi smo bili uplašeni. Svako ko vam kaže drugačije, laže.
„Ali pogledate osobu do sebe i vidite da su ostali čvrsti i posvećeni.
„Kad počnete da pucate, razgnevite se i oslobodite straha“, priseća se Ortega.
Istog dana, njegova baterija pošla je sa još vojnika na plažu Larga, opkolivši značajan deo armije izgnanika.
„Ujutro 19. aprila, videli smo kako je jedan od aviona, koji je oborila naša baterija, pao u more. Drugi avion je pao u polje šećerne trske.
„Kopilot je živ izgoreo, ali je pilot iskočio padobranom i pokušao da pobegne. Poginuo je u borbi sa našim trupama“, ispričao je bivši borac.
Uz otkazane vazdušne napade pre nego što je desant uopšte otpočeo, avioni B-26 koji su pratili invaziju bili su laka meta za Kastrovu praktično netaknutu vazdušnu flotu.
Brodovi koji su nosili avionsko gorivo bili su izgubljeni, a avioni koji su učestvovali u invaziji nisu mogli da koriste aerodrom blizu plaže Giron, kao što su planirali.
Sada su morali da lete četiri sata bez stajanja do baze u Nikaragvi kako bi natočili gorivo.
Svaki put kad bi se vratili na Kubu, imali su manje od sat vremena za bombardovanje.
Posada je uklonila mitraljeze iz aviona da bi bili lakši.
Ali od toga su samo bili ranjiviji.
Dvadeset četiri časa od početka desanta 17. aprila, napadači su već izgubili dva od šest brodova i pola vazdušne flote.
Ostatak brodova povukao se na otvoreno more, da bi izbegao još gubitaka od Kastrovih snaga.
Devetnaestog aprila, četiri američka instruktora leta iz Nikaragve doletelo je kao podrška pripadnicima Brigade koji su bili prepušteni sami sebi.
Fidelove snage su ih oborile.
„Nisu morali da umru, ali su smatrali da moraju da nas podrže. Bio je to divan gest“, kaže Lopez De La Kruz.
Potpun neuspeh, 19. april
Kastro je znao da se neprijatelj suočava sa poteškoćama.
Naredio je potpunu ofanzivu kako bi ih sabio uz obalu i sprečio ih da pobegnu.
Njegove trupe stizale su u talasima: kamioni sa još ljudi, oklopni transporteri, minobacači, avioni.
Trećeg dana, agresori su ostali bez municije, aviona i putanje bekstva.
Predali su se 19. aprila u 17:30.
Teško je proceniti tačan broj poginulih na strani agresora.
„Bilo je mnogo mornaričke posade u brodovima koji su potonuli i tu smo izgubili računicu“, objašnjava De La Kruz.
Predsednik veteranskog udruženja izračunao je da je verovatno bilo 103 mrtvih i još stotinu ranjenih.
On misli da je broj žrtava veoma mali, imajući u vidu da su borbe trajale tri dana.
Na kubanskoj strani, jedan od komandanata koji je prevodio otpor, Hoze Ramon Fernandez, naveo je u knjizi o invaziji koju je napisao zajedno sa Fidelom Kastrom da su imali 176 gubitaka.
Čin arogancije
„Invazija u Zalivu svinja bila je izuzetno arogantna greška u proceni CIA-e“, kaže Kornbluh.
Lideri obaveštajne agencije bili su ubeđeni da Kastrova revolucija nema podršku u narodu i da je dovoljna samo vojna invazija protivnika da bi se digla narodna pobuna protiv njega.
„Ali istina je bila da je Kastro bio veoma popularan u toj oblasti. Dao im je struju i poljoprivrednu pomoć.
CIA je krenula od lažnih i loših premisa za izvođenje invazije.“
„Takođe, nije bilo tako teško zamisliti da će desetine hiljada kubanskih vojnika brzo poraziti 1.400 osvajača“, tvrdi Kornbluh.
Zarobljeno je nekih 1.100 ljudi iz Brigade 2506 i poslato u zatvore u Havani.
U zatvoru
Umberto Lopez Saldana priča za BBC Mundo šta je doživeo pošto je uhvaćen:
Pre nego što su nas poslali u zatvor, stigao je Če Gevara.
Pitao nas je kako smo zarađivali za život pre nego što smo napustili Kubu.
Delovao je veoma smireno, ali oduvek sam mislio da bi mogao u svakom trenutku da me upuca.
Prebacili su nas u zatvore u nekoliko kamiona. Jedan od njih je bio prenatrpan.
Bio je hermetički zatvoren. Devet mojih kolega umrlo je u tom vozilu.
U mom kamionu prozori su bili otvoreni.
Dok su nas prebacivali, ljudi su vikali na nas na ulici: „Plaćenici! Prodane duše! Streljaćemo vas!“.
Kasnije, u Havani, bili smo zatvoreni u zatvor Kastiljo Del Prinsipe.
Nisu se lepo ophodili prema nama.
Neke zatvorske ćelije bile su prenatrpane i morali smo da spavamo na podu.
Doći do cigareta bilo je izuzetno teško.
Neki zatvorenici su na kraju pušili koru od narandže.
Dok su nas izvodili u šetnju po dvorištu, čuvar bi nas bocnuo bajonetom kad bismo usporili korak.
Bilo nas je oko 150 zatvorenika u svakom zatvorskom hodniku, ali smo imali samo jedan toalet za sve nas.
Dali su nam šolju kafe koja je zapravo bila samo prljava voda.
Pljunuli bu u nju mnogo puta pre nego što bi nam dali šolju.
Hleb koji smo dobijali bio je tvrd kao kamen.
Bacali bi ga na pod.
Morali ste da ga umačete u vodu da biste mogli da ga žvaćete. Hrana je bila veoma oskudna.
Razmena
Lopez De La Kruz proveo je tri meseca u samici zato što je pokušao da pobegne i bio je proglašen opasnim zatvorenikom.
Zbog toga je poslat u poslednjem avionu koji je prebacio zatvorenika nazad u Majami.
Bilo je to za Božić 1962. godine.
Kenedi je poslao slavnog advokata da pregovara sa Kastrom.
Zvao se Džejms B. Donovan, a u februaru 1962. godine već je izdejstvovao razmenu zatvorenika između Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza.
On je prvi put otputovao u Havanu 30. avgusta 1962. godine. Narednog dana sastao se sa kubanskim liderom i razgovarali su četiri sata.
Narednih meseci, Donovan je održao nekoliko razgovara sa Kastrom.
Pregovorima se, umesto kao humanitarnoj razmeni, pristupilo kao procesu „obeštećenja“, „što je Kastro zahtevao od samog početka, zato što je želeo da Kubi budu nadoknađeni troškovi invazije“, objašnjava Kornbluh.
Nekoliko meseci pre oslobađanja, zatvorenici su izvedeni na suđenje za izdaju.
Mnogi su verovali da će završiti pred streljačkim vodom, ali su osuđeni na 30 godina zatvora.
Sud je isto tako odredio da Amerika mora da plati ukupno 62 miliona američkih dolara kako bi bili pušteni.
Krajem decembra 1962. godine, Donovan se dogovorio sa Kastrom da se zatvorenici puste u zamenu za 53 miliona američkih dolara u lekovima i hrani koji će se raspodeliti među kubanskim narodom.
Kada su zalihe počele da pristižu na Kubu 23. decembra, prvi letovi Pan Amerikena počeli su da vraćaju zatvorenike u Majami, gde ih je dočekala masa od 10.000 ljudi okupljenih u auditorijumu Diner Kija.
Za to vreme, Kuba je proslavila „drugu pobedu na plaži Giron“, kako su opisivali dobijanje „borbe za obeštećenje“.
Lopez De La Kruz se priseća kako je bio na tom poslednjem Pan Amerikenovom letu, dok je gledao kroz prozor aviona i mislio da će biti veoma teško vratiti se u njegovu rodnu zemlju.
„Ljudi kažu da su nas razmenili za konzerve hrane za bebe, ali mi se nismo osećali poniženo.
„Zbog našeg puštanja na slobodu, Kuba je dobila mnogo odeće, hrane i lekova koje je vlada podelila ljudima“, kaže Lopez Saldana.
Nijedan od dvojice izgnanika nikad se više nije vratio na Kubu.
„Oni će zauvek biti naši neprijatelji“
Horhe Ortega, bivši kubanski borac, kaže za BBC Mundo:
Da li bih jednog dana mogao da sednem sa nekim od njih i popijem piće?
Mislim da bi to bilo veoma teško, zbog svih mojih drugova koji su pali ili bili osakaćeni.
Da razgovaramo, da. Kuba je uvek otvorena za dijalog. A
li uslovi moraju biti ravnopravni.
Dok god traje američki trgovinski embargo, to ne može da se desi.
Ljudi iz Brigade su plaćenici zato što su se prodali zemlji koja ih je angažovala.
Oni će zauvek biti naši neprijatelji.
Oni to nikad nisu ni prestali da budu.
Do dana današnjeg, iz Majamija, oni vrše uticaj i pokušavaju da odlučuju, podržavajući ovu američki blokadu protiv naše otadžbine.
Istina je da je bivši američki predsednik Barak Obama pre nekog vremena boravio na Kubi i pozvao na dijalog.
Ali je zatražio i da se zaboravi istorija.
Istorija se nikad ne zaboravlja.
Ona je uvek tu u sadašnjosti.
Izdajnici na Kubi, heroji u Majamiju
Invazija u Zalivu svinja na Kubi doživljava se kao agresija izdajnika koji su se prodali Americi.
Svakog 19. aprila organizuje se slavlje sa vojnim paradama i komemoracijom onoga što kubanska vlada naziva „prvim porazom imperijalizma u Latinskoj Americi“.
Sto pedeset kilometara dalje, međutim, sentiment je potpuno drugačiji.
Nostalgija za onim što je moglo biti oseća se na ulicama Majamija.
Tu su podignuti spomenici, muzeji i parkovi u čast heroja Brigade 2506.
Danas, 60 godina kasnije, preživeli ne vole da pričaju o tome koliko su Kubanaca sa druge strane ubili tokom invazije.
„Istina je da najradije ne bih da kažem.
„Znali smo da idemo u rat, ali niko vam neće reći da smo uživali u ubijanju ljudi. Duboko u sebi, mi smo svi braća“, kaže Lopez De La Kruz.
„Idete da ubijate ili da budete ubijeni. Danas to izgleda drugačije. Istina je da smo svi bili Kubanci.
„Ali u tom trenutku razmišljali smo samo o tome da oslobodimo Kubu od svih užasa koji su je snašli“, insistira Lopez Saldana.
Veterani Brigade i dalje sanjaju o tome da za života vide pad kubanske vlade.
Dvojica su američkih predsednika kojima ne mogu da oproste: Kenedi i Obama.
„Kenedi nije bio spreman za to. To je bila čista glupost. Iako je želeo da zaštiti Ameriku, bilo je lako videti da su umešani.
„Godinama kasnije, razumeo sam njegovu odluku, ali istina je da se mnogi ljudi osećaju izdano i razočarano zbog onoga što je uradio“, kaže Lopez De La Kruz za BBC Mundo.
Veterani su još kritičniji prema Obami.
„Želeo je da se dodvori Kastrovom režimu i pregovara s njim. Ali bio je naivan.
„Kuba je otvorila vrata, ali ništa nije promenila. Bila je to katastrofalna politika“, insistira Lopez Saldana.
Značajan deo zajednice kubanskih izgnanika na Floridi i dalje podržava čvrstu politiku prema ostrvu.
Oni slave bivše članove brigade kao heroje u egzilu.
„Osećamo veliko zadovoljstvo. Ispunili smo svoju dužnost iako nismo postigli naš cilj.
„Ovde u Majamiju ljudi nas mnogo cene. Donald Tramp se lično više puta sreo sa nama. Štaviše, u septembru 2020. godine pozvao nas je u Belu kuću. Veoma smo ponosni“, ističe Lopez Saldana.
Istraživanje i izveštavanje: Hose Karlos Kueto
Urednici: Danijel Garsija Marko i Liliet Heredero
Dizajn i ilustracije: Sesilija Tombesi
Programiranje: Katerina Huper
Uz podršku Vila Granta, Adama Alena i Sali Morales
Projekat vodili: Liliet Heredero i Kerol Olona
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
