Castro lights a cigar with Che Guevara — Kastro i Če Gevara na fotografiji iz sredine 1950-ih

Grupa ljudi iz komšiluka okupljena oko stola u dvorištu proslavlja praznik uz pesmu i poneki govor organizatora, dok se jelo lagano krčka u kotliću.

Tako Danilo Garsija pamti obeležavanje istaknutih datuma Kubanske revolucije, jednog od najvažnijih istorijskih događaja prošlog veka, na ulicama rodne Havane tokom 1990-ih.

„To je kubanska tradicija – tada se okupe i mladi i nešto stariji“, govori 33-godišnji fotograf koji od prošle godine živi u Beogradu, za BBC na srpskom.

Međutim, poslednjih decenija ovakav vid proslave počeo je da nestaje prvenstveno jer su došle neke novije, kako kaže, „nezainteresovane generacije“.

Država i dalje baštini tradiciju proslavljajući važne nacionalne praznike paradama, većim okupljanjima i drugim vidovima svečanosti, na kojima je „sve manje ljudi“.

Fernando Almeida tvrdi da je u poslednje tri godine tokom ovih prazničnih dana ulicama kubanskih gradova vladala „potpuno porazna i zastrašujuća tišina jer niko ne želi da slavi“.

„Tek poneki sto u komšiluku gde članovi Komiteta za odbranu revolucije sede nekoliko sati slušajući muziku, praveći se da su srećni i igrajući domine, a onda bi se vraćali u kuću“, govori kubanski disident sa adresom u Beogradu.

Komitet za odbranu revolucije (Comités de Defensa de la Revolución – CDR) je odbor sa više miliona članova koji primarno postoji kako bi pružio pomoć i podršku lokalnoj zajednici, ali i prijavljivao kontrarevolucionarne aktivnosti.

Kubanska revolucija je počela 26. jula 1953. napadom grupe pobunjenika predvođene budućim predsednikom Fidelom Kastrom na kasarnu Monkada u Santijago de Kubi, gradu na jugoistoku zemlje.

„Predstavljala je kombinaciju bunta, besa i borbe protiv obespravljenosti“, govori doktorka istorijskih nauka Sanja Radović za BBC na srpskom.

Kaže da je „izrazita narodna podrška čini u potpunosti autentičnom i jednom od poslednjih revolucija tog tipa“, ali i narodnih pobuna „koje nisu ni na koji način bile uvezene spolja“.

Posle neuspele prve akcije u kojoj su desetine boraca stradale i nekoliko uhapšeno, pa i vođa pobune Fidel i njegov brat Raul, usledilo je par godina zatišja, da bi potom revolucija ušla u novu oružanu fazu.

Ustanak je okončan zbacivanjem diktatora Fulhensija Batiste sa vlasti i pobedom revolucionara, prvih dana januara 1959, te konačno dolaskom Fidela Kastra na čelo države, posle jedne od najuspešnijih gerilskih kampanja u istoriji.

Pored opismenjavanja stanovništva, osnivanja klinika širom zemlje, agrarnih reformi koje su išle u korist običnom čoveku, a ne velikim zemljoposednicima i stranim firmama, revolucija je pokrenula i veliki emigracioni talas, uz obračun sa neistomišljenicima i jednopartijski sistem koji je potom uspostavljen.

Zašto je buknula Kubanska revolucija?

U drugoj polovini 19. veka, Kuba je vodila ratove za nezavisnost protiv viševekovnog kolonizatora Španije.

Poslednji sukob je izbio 1895, a okončan je posle intervencije SAD na proleće i leto 1898. u okviru takozvanog špansko-američkog rata.

Republika Kuba je stekla formalnu nezavisnost od Amerike maja 1902, ali je Vašington, prema ranije donetom Platovom amandmanu (poništen 1934), unetom i u novi ustav, zadržao pravo mešanja u unutrašnja i spoljna pitanja.

Usledio je višedecenijski period nestabilnosti, korupcije, ekonomskih kriza, čestih intervencija SAD-a, pobuna i državnih udara.

Posle jednog od njih, na čelo države, po drugi put, dolazi Fulhensio Batista – marta 1952.

Njegovu vlast na Kubi u narednih šest godina obeležiće, između ostalog, visok stepen korupcije, represivna vojna diktatura i podrška američkim interesima na ostrvu.

„Američki kapital je dominirao kubanskom privredom uopšte, a posebno industrijom šećera“, navodi Stiv Kušon, viši naučni saradnik Instituta Amerike pri Londonskom univerzitetskom koledžu, u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Izvoz ovog prehrambenog proizvoda takođe su kontrolisale SAD, da bi pad cene šećera početkom pedesetih izazvao krizu u privredi.

Sanja Radović ističe da je Batistinu vladu obeležila i „saradnja sa američkom mafijom i domaćim latifundistima (veleposednicima) u eksploataciji lokalnog stanovništva“.

Havana, glavni grad Kube, tada je bila „stecište droge, kocke i prostitucije za Amerikance“.

„Izrazita društvena nejednakost i kompletna politička, ekonomska i socijalna obespravljenost stanovništva, sve to je bila slika Kube neposredno pred izbijanje revolucije“, smatra istoričarka.

Kubanska revolucija iz školskih klupa

Iako je revolucija deo obrazovnog sistema od najranijih razreda, prva saznanja o ovom važnom istorijskom i nacionalnom događaju i procesu mladi Kubanci dobijaju i pre polaska u školu.

„To je na neki način sveprisutno širom zemlje u pogledu načina kulturnog razmišljanja, suštinski je svuda, ne samo u školama – naći ćete je na televiziji, na dnevnom nivou“, govori Danilo Garsija, 33-godišnji Kubanac koji trenutno živi u Beogradu.

Kaže da tema Kubanske revolucije provejava već u prvim razredima osnovne škole, uglavnom kod predmeta koji se tiču nacionalne istorije, da bi joj se ozbiljnije pristupilo u završnom razredu.

Osnovna škola na Kubi traje šest godina, a onda slede još tri, takozvane sekundarne škole, gde se u kasnijim razredima uče kompleksnije istorijske lekcije koje obuhvataju i revoluciju.

„Jedna od dve knjige se temeljnije bavi revolucionarnim procesom, a učiš i o Fidelu Kastru, Če Gevari i ostalim učesnicima“, objašnjava Garsija, profesionalni fotograf.

Danilo Garsija — Danilo u Beogradu živi sa suprugom Danijelom od početka 2022.

Fernando Almeida, advokat i borac za ljudska prava, kaže da postoji „nekoliko slojeva“ učenja o revoluciji u tamošnjim školama kroz „temeljnu mitologiju“.

„Kada si dete, u osnovnoj školi ti daju pesmice sa stihovima ‘milicija je dobra, oružje je dobro, u dobrim rukama milicije naša zemlja je srećna, Fidel Kastro je ispravan čovek’ i slično“, govori 31-godišnji Kubanac koji se školovao u Havani.

On se februara 2022. doselio u Beograd, gde je godinu dana kasnije dobio azil kao politički disident.

Jula 2021. godine, hiljade ljudi su izašle na ulice mnogih kubanskih gradova, nezadovoljni zbog nestašica osnovnih namirnica, velikim rastom cena, situacijom oko građanskih sloboda, kao i načinom na koji se država borila protiv korona virusa.

Tražili su ostavku predsednika Migela Dijaza-Kanela koji je za proteste okrivio Ameriku, navodeći da ona manipuliše demonstrantima, želeći da izazove „socijalne nerede i promenu režima“.

Aktuelni predsednik Kube je na tom mestu 2018. nasledio Raula Kastra, koji je na čelo države stupio deceniju ranije, umesto starijeg brata Fidela.

Policija je nasilno rasturila proteste, a uhapšeno je je više od 1.395 ljudi.

Glavni tužilac je godinu dana kasnije objavio da je na zatvorske kazne osuđena 381 osoba, od toga 36 na 25 godina robije.

Pravnu pomoć demonstrantima pružao je Almeida koji kaže da je za državu Kubanska revolucija „veoma važan događaj iz ideološkog ugla i opravdanje za sve“, dok običan narod za nju ne mari.

„Niko ne razmišlja o njoj, nikoga nije briga za revoluciju, ni šta se desilo pre 64 godina“, kaže advokat.

Međutim, naglašava da postoje i „drugi slojevi ljudi koji veruju da je u pitanju izdaja“.

„Ima i onih koji su morali da emigriraju ili su oterani iz zemlje i na revoluciju gledaju kao na najveću tragediju naše ere“, rezignirano ističe Almeida.

Dodaje da postoji i „manjina sledbenika, ljudi koji fanatično veruju u ono što im se servira i srećni su“.

Od napada na kasarnu, do borbe u planini

Kubanska revolucija, koja se odvijala u nekoliko faza, počela je 26. jula 1953.

Mladi advokat Fidel Kastro poveo je više od 100 naoružanih pobunjenika na drugu najveću vojnu bazu u zemlji – kasarnu Mankadu u Santijagu de Kubi, u nameri da zbaci Batistu koga je optužio za korupciju i tiraniju.

Napad je osujećen, a obučena vojska je u potpunosti porazila ustanike.

Istoričarka Radović kaže da je tada „razbijeno jezgro pobunjenika“ i da su mnogi stradali, a bilo je i onih koji su osuđeni na duge zatvorske kazne koji su ubrzo pomilovani.

Među njima su bio Fidel Kastro koji je posle amnestije maja 1955. napustio zemlju i otišao u Meksiko.

Tamo je upoznao argentinskog lekara i revolucionarnu ikonu Ernesta Če Gevaru, a potom sa bratom Raulom krenuo u reorganizaciju grupe, kako bi se vratili u domovinu, u borbu.

Rođen je „Pokret 26. jul“.

Početkom decembra 1956. Fidel Kastro i 82 pobunjenika stigli su do Kube „da poginu ili konačno podignu revoluciju“ malim plovilom po imenu Granma, iskrcavši se na jugoistok ostrva.

Za većinu je ovo bila poslednja misija, kojom je na svojevrstan način započela druga faza ovog oružanog sukoba.

Napad iz zasede Batistinih snaga preživelo je svega 12 boraca koji su se povukli u guste šume planinskog lanca Sijera Maestra opredelivši se za gerilsku borbu.

„Pravednost proklamovanog cilja u očima običnih ljudi i omraženost Batistinog režima doprinosila je popularnosti pobunjenika iz meseca u mesec, pa je tako pokret narastao sve do kritične mase, koje je bila dovoljna za izvođenje prevrata“, kaže istoričarka Radović.

Tri krila pokreta i konačna pobeda

Među pobunjenicima je bilo ljudi različitih političkih pogleda.

Stoga su revoluciju, koja nije bila ideološki definisana, podržavale različite grupe – od komunista, preko istaknutih privrednika, do crkvenih lidera.

Pored gerilaca u planini, revolucionarni pokret su činili studenti koji su otpor pružali u gradovima kao i radničko podzemlje, „spremno da se bori za plate i uslove uprkos klasnoj saradnji korumpirane sindikalne birokratije“, navodi istoričar Kušon.

Kaže da je sve raširenija pobuna dovela do krize režima, pa se tako promenio pristup početkom 1957. kada su krenuli odlučniji obračuni sa naoružanim gerilcima.

„Od tog trenutka, režim je koristio eskadrone smrti, mučenja i otmice u pokušaju da natera organizovani otpor da se povinuje njihovoj vladavini“, ističe autor knjige Skrivena istorija Kubanske revolucije: Kako je radnička lasa oblikovala gerilsku pobedu (A Hidden History of the Cuban Revolution: How the Working Class Shaped the Guerillas’ Victory).

Represija i brutalnost kubanskog diktatora nastavljena je i tokom 1958.

Oružana faza revolucije okončana je 1. januara 1959. bekstvom Fulhensija Batiste u Dominikansku Republiku, odmah pošto su pobunjenici predvođeni Če Gevarom osvojili grad Santa Klaru u centralnom delu Kube.

Vojni diktator je napustio ostrvo sa nekoliko stotina miliona dolara i trajno se nastanio u Portugalu, navodi istoričarka Sanja Radović.

Revolucionari su potom ušli u Havanu, gde je 8. januara umarširao i Fidel Kastro posle trijumfalne procesije kroz ostrvo.

Cuban President Fidel Castro speaking from a podium to the people of Camaguey, Cuba about the Triumph of the Cuban Revolution — Fidel Kastro, okružen članovima revolucionarnog Pokreta 26. jul, govori o Kubanskoj revoluciji 4. januara 1959.

Niz reformi, naknadni komunizam i reakcija Amerike

Ubrzo po završetku oružanog ustanka, na mesto premijera Kube došao je Fidel Kastro i isprva napravio liberalno-nacionalističku vladu.

Njegov rani program podrazumevao je niz izmena dotadašnjeg sistema, poput agrarne reforme, koja je ograničila veličinu farme i dovela do eksproprijacije velikih imanja, zatim nacionalizacija stranih (američkih) preduzeća, osnivanje škola i klinika širom ostrva i drugo.

Istoričarka Radović ističe da se odmah pristupilo i pojačanoj industrijalizaciji, iskorenjivanju niza bolesti, ubrzanom opismenjavanju stanovništva.

„U tekovini Kubanske revolucije, treba smestiti i snažan emigracioni talas – oko 200.000 ljudi napustilo je ostrvo po dolasku revolucionara na vlast“, kaže doktorka istorijskih nauka.

Ona takođe smatra da se, pored oružane pobune, pod pojmom Kubanska revolucija podrazumeva i „posledična transformacija kubanskog društva“ koja je usledila, odnosno „šira društvena i politička revolucija koju možemo pratiti narednih nekoliko godina“.

Za razliku od mnogih pređašnjih socijalističkih revolucija koje su vodili komunisti, ovde se ideološki zaokret nalevo dogodio na kraju.

„Na nacionalnom sastanku rukovodstva ‘Pokreta 26. jul’, održanom u maja 1958. odlučeno je da se sarađuje sa Komunističkom partijom (Narodna socijalistička stranka), stvarajući tako savez koji će dominirati kubanskom politikom posle pobede Revolucije“, objašnjava istoričar Stiv Kušon.

Narodna socijalistička stranka, koja je podržavala prvu Batistinu vlast tokom Drugog svetskog rata, kasnije se ujedinila sa Kastrovim pokretom u organizaciju od koje je 1965. nastala Komunistička partija Kube.

Ova stranka i danas vlada najvećim karipskim ostrvom.

Istoričarka Radović smatra da je Kastrov pokret, iako isprva nedovoljno ideološki profilisan, veću naklonost imao prema Sovjetskom Savezu.

To je u Vašingtonu stvorilo „grozničavu atmosferu da Kastro bude zbačen sa vlasti po svaku cenu“.

Amerika je početkom 1961. u potpunosti prekinula diplomatske veze sa Havanom.

Aprila iste godine, dogodila se i invazija na Zaliv svinja, neuspeli pokušaj kubanskih izgnanika, koje je regrutovala i obučila američka tajna služba – CIA, da svrgnu režim Fidela Kastra.

Potpuni trgovinski embargo Vašington je uveo Kubi februara 1962.

Na jesen je nastupila i hladnoratovska Kubanska raketna kriza, pošto je Kuba dozvolila razvrstavanje sovjetskih bojevih glava na njenoj teritoriji.

Hladni rat je period krajnje zaoštrenih odnosa između velikih sila – prvenstveno Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država, od 1946. do 1991.

Radović napominje da „nametnute žestoke višedecenijske američke i savezničke sankcije“ istoričare onemogućava da daju „jasnu ocenu samog kubanskog društveno-ekonomskog sistema, s obzirom na to da se nije razvijao u normalnim okolnostima“.

Ipak, kao povoljne karakteristike izdvaja „opismenjavanje stanovništva, preraspodela zemlje, značajna socijalna podrška države, besplatnu i opštu dostupnost obrazovanja i zdravstvene zaštite, značajno ulaganje u nauku i medicinu“.

„Istovremeno je postojala jaka cenzura, politička kontrola, jednopartijski sistem, progoni neistomišljenika, što su svakako negativne tendencije.

„Osnovano je pitanje u kom bi pravcu otišao razvoj kubanskog društva da su okolnosti bile povoljnije“, ocenjuje Radović.

Kastro i Dijaz — Migel Dijaz-Kanel (levo) i Raul Kastro na plakatu u Havani

Današnji status

Fernando Almeida smatra da je Kubanska revolucija „verovatno jedan od najvažnijih događaja“ za naciju i region, ali da treba biti odvojena od onoga što dolazi posle nje.

Međutim, naglašava da danas „revolucija više ne postoji“.

„Jedinu revoluciju koju trenutno imamo je ona gde se ljudi bore na ulici i žele da se ovo kraljevstvo jednom okonča.

„To bi nam omogućilo da napravimo malo bolju zemlju ili makar dozvoliti da napredujemo, a ne da smo zakopani i opsesivno gledamo u prošlost“, smatra Alemeida.

Danilo Garsija kaže da se Revolucija „rodila sa jednom lepom idejom i onda dobila drugačiji oblik, zbog ljudske prirode“, pa rezultati posle 70 godina „nisu na mestu kome su težili“.

Istoričarka Sanja Radović kaže da „Kubanska revolucija danas izgleda kao pradavna prošlost“, jer su se „globalne okolnosti značajno izmenile“.

Neposrednih svetskih posledica Kubanske revolucije danas nema, ali je ostala značajna u regionalnim okvirima, pre svega u Latinskoj Americi.

„Kuba je u procesu traženja rešenja kako bi sačuvala nešto od dobrih tekovina revolucije, a sa druge strane, odbacila loše nasleđe i prilagodila se u izvesnoj meri zahtevima novog vremena“, zaključuje.