Teorije zavere su neizostavni deo istorije ovih prostora, a mnoštvo je onih koje u centru pažnje imaju nekadašnjeg doživotnog predsednika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Društvene mreže, onlajn članci, forumi, pa i knjige, prepuni su teorija zavere o Josipu Brozu Titu.
Mitovi se kreću od onih da je krio neverovatnu tajnu u akten-tašni, da je zapravo bio ruski agent, pa do otkrića da je onaj koga smo viđali na TV snimcima, a poneko i uživo, imao dva prsta više od pravog Tita, koji je izgubio srednji i kažiprst još u ranoj mladosti.
- Titova atomska bomba: politička želja protiv nauke
- Podeljena sećanja na Tita i Jugoslaviju
- Pet stvari koje treba da znate o Titu
Odabrali smo četiri najpopularnije teorije zavere i zamolili Predraga J. Markovića, doktora istorijskih nauka sa beogradskog Instituta za savremenu istoriju, da ih prokomentariše.
1. Tito, zapravo, i nije bio Tito
Svakako na vrhu liste teorija zavere je da se na čelu SFRJ godinama nalazio strani agent.
Dve najčešće teorije su da je Titov identitet preuzeo neki austrougarski agent ili ruski general Nikolaj Lebedev.
Pravi Tito je, navodno, poginuo ranije, mada mnogi konspirolozi navode različite datume njegove smrti.
Zagovornik teorije tajnog identiteta Josipa Broza je bio i Aleksandar Matunović, nekadašnji Titov lekar.
Matunović je autor knjige Enigma Broz: Ko ste vi, druže predsedniče u kojoj piše kako je Tito u akten-tašni – koju je uvek nosio sa sobom – čuvao tajnu o sopstvenom identitetu. Mističnosti čitave teorije doprinosi detalj da je tašna navodno bila od zmijske kože.
Prema Matunovićevim tbrdnjama, sadržaj torbe bio je osiguran ključem i malim katancem.
Jedan od članova komisije za sređivanje Titove zaostavštine je nakon maršalove smrti otkrio Matunoviću da se u torbici nalazila kopija izveštaja austrougarskog Ministarstva rata od jeseni 1915. godine, koji sadrži spisak austrijskih oficira, podoficira i vojnika poginulih u vreme bitke za Galiciju, piše u knjizi.
Među poginulima se našlo i ime kaplara Josipa Franje Broza.
Istoričar Marković odbacuje ovu teoriju, a dodaje i da je postojao mnogo veći broj priča o Titovom nacionalnom poreklu.
„Smišljane su teorije o poljskom Jevrejinu, Rusu, Austrijancu, Italijanu, ruskom Nemcu, Čehu, Mađaru, vanbračnom sinu bečkog Jevrejina, sovjetskom diplomati Lebedevu“, kaže Marković.
„Za vreme rata se pominjao Kosta Nađ, Moša Pijade, pa čak i žena.“
Marković kaže da je „jedan od najmaštovitijih publicista, Momčilo Jokić, tvrdio kako je Josip Broz u Pečuju zajedno sa Hitlerom i Krležom – hiljade Hitlerovih biografa nije doznalo tu tajnu) – pohađao Vojnoobaveštajnu školu i da je pravi Broz umro 1913. godine, a da je njegov identitet preuzeo austrougarski obaveštajac.“
„Doktor Matunović [tvorac teorije o akten-tašni], koji je kratko vreme bio Titov lekar, tvrdio je kako je pravi Josip Broz stradao u Rusiji, a da je Tito ‘tipičan predstavnik germanske rase’, verovatno Nemac iz Rusije, koga su Sovjeti ubacili kao agenta u Jugoslaviju.“
Marković podseća i na hrvatski film Josef iz 2011. godine.
U ovom filmu, više prevaranata na Istočnom frontu u Prvom svetskom ratu, jedan od drugog kradu dokumenta mrtvog Josipa Broza.
Poslednji od njih je kasnije postao Tito.
Maković ističe da ove maštovite hipoteze potiču od različitih izvora, između ostalog i od apokrifnih priča da Tita u više prilika nisu prepoznali ni najbliži rođaci i susedi.
„Prvo, te priče su uglavnom izmišljene. Drugo, njegova porodica se velikim delom rasula iz Kumrovca.“
„Tito je sam u prvoj Dedijerovoj verziji Priloga ispričao kako nije poznao brata Martina, niti ovaj njega, kada su se sreli na stanici u Bečkom Novom Mestu 1912. godine. Pre toga je Martin poslednji put video Jožu u njegovoj desetoj godini.“
Marković dodaje da je u svetu bez fotografija mnogo teže održati nečiji lik u uspomeni.
„Seoski ljudi s početka 20. veka [kakav je bio i Tito], uglavnom nemaju fotografije pre vojske, venčanja ili odlaska na školovanje.“
2. Nije znao da priča pravilno, a svirao je klavir i to sa svih deset prstiju
Svaka od konspirativnih teorija nudi više „dokaza“ zašto Tito nije bio onaj za koga se izdavao.
Pre nekoliko godina je u domaćim medijima kružila priča izvesnog Amerikanca Marijana Džona Markula koji je 1955. godine FBI agentima pričao o susretu za Titom. Markulu je još tada „bilo jasno“ da je Tito ruski agent.
On je, navodno, posetio Jugoslaviju 1953. godine i u dva navrata razgovarao sa Titom.
Tada je primetio dve stvari – da Tito ima svih deset prstiju na rukama a, prema njegovim rečima, pravi Tito nije imao kažiprst i srednji prst na levoj šaci.
Upalo mu je u oči da je Tito veoma obrazovan i da odlično svira klavir, što se takođe nije podudaralo sa onim što je Markul prethodno znao o Brozu.
Markul je „pravog Tita“ upoznao još 1928. godine u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, a video se sa njim i sredinom tridesetih godina u Parizu.
On je takođe primetio da je Broz govorio blagim ruskim naglaskom i imao mek glas, dok je Tito kog je ranije upoznao govorio oštrije i grublje.
Titovim akcentom su se, prema pisanju medija, pozabavali i CIA agenti analizirajući fonetski jezik kojim je on govorio.
U dokumentima američke agencije se navodi da je Tito pričao srpskohrvatski, ali sa stranim akcentom, bližim ruskom ili poljskom jeziku.
Marković ove argumente ne smatra dovoljno jakim.
„Druga grupa tobožnjih dokaza da on nije bio Josip Broz iz zagorskog Kumrovca se svodi na tvrdnje kako zagorsko seljače nije moglo da nauči svirati klavir, mačevanje, jezike, kao i da nije znao dobro hrvatski.
„To je tek slab argument. Skoro svi velikani iz regiona su seljačka deca koja su svašta naučila“, kaže Marković.
Što se tiče slabijeg vladanja srpskohrvatskim jezikom, Marković podseća da je, formalno gledano, Titu maternji jezik bio slovenački.
„To se pokazalo kada je zbog nepoznavanja hrvatskog jezika dva puta morao da ide u prvi razred.“
„Uostalom, jezik kojim se govorilo u Kumrovcu njegovog detinjstva nije bio književni hrvatski. A kasnije su mu se jezici pomešali, što se i danas često dešava gastarbajterima.“
- Nije teorija zavere: Tito, Hitler i Staljin bili komšije
- Upoznajte Lenjina: Kako je oblikovao Tita i Jugoslaviju
- Tito i njegova grobnica: Stalni okršaji sa Kućom cveća
3. Planirano je više od 75 atentata na Tita
Doživotni predsednik SFRJ je bio trn u oku mnogima, ako je verovati teorijama o pokušajima atentata na njega.
Kako u knjizi Urote i atentati na Tita piše Marijan F. Kranjc, planirano je oko 75 zavera i atentata na Tita.
A atentatori su Tita pokušavali da likvidiraju na svakojake načine.
Kranjc piše kako je jednom na Titov automobil u Beogradu naleteo tramvaj.
Takođe navodi i pokušaj atentata kada je Tito bio podvrgnut operaciji slepog creva, a ruski agenti, prerušeni u hirurge, pokušali da ga ubiju inficiranim instrumentima.
Prema Kranjcovim rečima, među Titovim atentatorima su bili i njemu bliski ljudi.
Takav je bio i potpukovnik Branko Rudić, jedan od ličnih Titovih pratilaca.
Rudić je, tvrdi se bez jasnih dokaza, pokušao da izvrši atentat u Brozovoj rezidenciji u Dubrovniku, ispalivši tri hica u lidera SFRJ iz neposredne blizine. Tito je, srećom, nosio pancir.
„Priča o Branku Rudiću, pratiocu Tita, kao atentatoru je baš neubedljiva.“, smatra Predrag Marković.
„Skoro svi atentatori u istoriji su bili ili idejni fanatici, spremni da poginu, kao mladobosanci, ili lični osvetnici, kao ubica knjaza Danila, koji je ubio kneza jer mu je silovao sestru.“
„Oprezna i efikasna služba bezbednosti nikada ne bi pustila blizu Tita nekog sa ličnim motivom za ubistvo, a malo je verovatno da bi razmaženi Titov dvorjanin žrtvovao svoj život iz nekog ideološkog razloga.“
4. Tito je bio vanbračni Čerčilov sin?
O ovoj teoriji zavere smo već pisali prilikom analiziranja mitova o Vinstonu Čerčilu koji kruže među Srbima.
Teoriju o Titovom britanskom poreklu plasirao je otac Tadej (1914-2003), monah koga su mnogi smatrali vidovitim, ali i svecem.
Tadej je u jednom razgovoru pomenuo da je ispovedao nekog čoveka kog je opseo „zloduh“ koji je imao uvid u razne ljudske grehe.
Tajanstveni zloduh je, služeći se čovekom kao medijumom, ispričao da je Tito sin „Čerčila i neke jevrejske prostitutke“.
„Zato je Čerčil poslao zakonitog sina Randolfa Titu – da se braća upoznaju“, govorio je Tadej.
Ovu teoriju su odbacili i Marković i Pol Adison sa Univerziteta u Edinburgu, smatrajući je neosnovanom, kako za to ne postoji ni jedan jedini dokaz.
Zašto sve ove teorije ne piju vodu?
Marković ističe da je, pre svega, najvažnija verovatnoća događaja.
„Zašto bi austrougarski obaveštajac zadržao tako skroman identitet posle propasti Austrougarske?
„Koji je mogući motiv austrijskog ili ruskog plemića ili oficira, da ‘opet nastavi život radnika, proletera, beskućnika’, koji je Tito vodio kada se vratio u zemlju?“
On dodaje da je naivno verovati u dalekovidost austrougarske obaveštajne službe.
„Toj službi su potpuni amateri ubili caricu Elizabetu i prestolonaslednika Franju Ferdinanda, što dovoljno govori o njenom daru predviđanja.“
Još naivnija je, kako kaže, vera u sovjetsko ubacivanje lažnog Broza.
„Zar ne bi Sovjeti iskoristili tako ubitačan argument u sukobu posle 1948. godine?“
Marković podseća da je zamena identiteta jedan od omiljenih književnih i filmskih motiva.
„Setimo se filma Čovek sa gvozdenom maskom, donekle promenjene adaptacije romana Aleksandra Dime, i Kiplingove pripovetke i Hjustonovog filma Čovek koji je hteo da bude kralj.
„I naravno, nesrećnog Andrićevog Ćamila/Džem sultana iz Proklete avlije.“
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
