Stariji muškarac u sivom sakou, praćen ovacijama, živahno korača ka centru stadiona u Atlanti, gde je u toku ceremonija otvaranja Olimpijskih igara 1996. godine.
„Čast nam je da prestavimo najstarijeg osvajača olimpijske zlatne medalje“, čuje se sa razglasa.
Iako u tom trenutku blizu 98. godine, čuveni jugoslovenski gimnastičar Leon Štukelj se okreće, dečački poskakuje i kačketom maše navijačima.
„Da, to je bila ta energija koja ga je krasila celog života“, kaže uz osmeh Mihael Pauko iz Slovenije, unuk Leona Štukelja, u razgovoru za BBC na srpskom.
- Svetomir Đukić – otac srpskog olimpizma, protivnik „Crne ruke“ i(li) „kolaborator“
- Kako su izgledale sportske igre na Paliću koje su postojale 16 godina pre Kubertenovih
- Olimpijsko zlato iz Moskve: Kruna „poslednje romantičarske generacije“ jugoslovenske košarke
Aplauzi ne jenjavaju, među njima i tadašnjeg američkog predsednika Bila Klintona, ali i nekoliko najpoznatijih olimpijaca u istoriji.
Grega Luganisa, čuvenog američka skakača u vodu, Nađe Komaneči, slavne gimnastičarke, atletičara Boba Bimona i Karla Luisa, kao i kubanskog boksera Teofila Stivensona.
Svi prilaze Štukelju, pružaju mu ruku i odaju počast.
„Za nas koji smo ga poznavali to je bilo nešto veoma emotivno – ponos i našeg grada i naše države i gimnastike kao sporta“, navodi Jasna Dokl Osolnik, koautorka izložbe o Štukelju u Dolenjskom muzeju u Novom Mestu, za BBC na srpskom.
Na Olimpijskim igrama 1924. u Parizu, Leon Štukelj osvojio je dva zlata za Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, da bi olimpijske uspehe nastavio u Amsterdamu 1928 – zlato i dve bronze – kao i u Berlinu 1936, kada je došao do srebra.
Čitav vek kasnije, to ga i dalje čini najuspešnijim jugoslovenskim olimpijcem svih vremena.
„On je gimnastičarska legenda, puno nam znači što smo ga imali u Sloveniji“, ističe Sebastijan Piletič iz Gimnastičarskog saveza Slovenije za BBC na srpskom.
100 godina, 11 meseci i 26 dana
„Mladost nije životno doba, već stanje uma i volje.“
Tim rečima američka televizija NBC počela je 1999. priču o stogodišnjem Leonu Štukelju.
„Koliko nas će saznati kako je to proslaviti 100 rođendan – Leon Štukelj, najstariji živi olimpijac, odjednom je u centru pažnje“, dodaju u prilogu.
„Ljudi žele da čuju njegovu jednostavnu poruku – da sport poboljšava život.“
Rođen je 12. novembra 1898. u Novom Mestu, tačno između Zagreba i Ljubljane, ali je veći deo života proveo u Mariboru.
Gimnastika ga je zainteresovala još dok je bio dete, uz koju se bavio i atletikom i plivanjem, a uz to je bio deo i sokolskog pokreta, koji je za ciljeve imao „zdravo telo i zdrav duh“.
Čitavog života je svakodnevno vežbao, pa čak i kada je zašao u duboku starost, čemu je svedočio njegov unuk Mihael.
Dedini dani, ističe, bili su isti „zbog velike discipline“.
„Nikada nije ustajao prerano i obavezno je dva puta dnevno išao u šetnju gradskim parkom u Mariboru, udaljenim na oko desetak minuta pešaka od njegove kuće“, kaže 59-godišnji Pauko.
Tamo je, dodaje, na nekoliko mesta koristio sprave i radio vežbe za disanje – duboki uzdah, pa izdah i tako nekoliko puta.
Uz to je kod kuće imao gimnastičarske krugove, pa je i tamo trenirao, a često se i tek tako „podizao dok bi sedeo na kauču ili stolici“.
Tokom intervjua za televiziju Zagreb iz 1985, kada je već imao 86 godina, Štukelj je u kući, pred kamerama, izveo vežbu na karikama.
Posle vežbanja bi se zatvorio u njegovu sobu, čitao i pisao.
Televizija se nije palila pre sedam sati uveče, ističe Pauko.
„Najveću ulogu u svemu tome igrala je baka, njegova žena Lidija, jer da nje nije bilo, ne bi ni on mogao tako da funkcioniše“, kaže on.
„Doručak i ručak mu je spremala tačno i minut, sve kako bi imao mir.“
Ipak, Štukelj kaže da nikada nije mnogo jeo i da mu je supruga često govorila: „Meni se ne isplati da kuvam za sebe i za tebe“.
Ključ dedine dugovečnosti, Pauko pre svega vidi dobru genetiku, ali i sportski život i „gotovo asketsku disciplinu“.
„Kada bi tokom šetnji po parku nailazio na grupu mladih koji puše, prišao bi im i govorio ‘nemojte to da radite, nije zdravo’, a oni bi mu se smejali“, navodi.
Preminuo je 8. novembra 1999. godine, sa 100 godina, 11 meseci i 26 dana.
„Zdrav je i umro. Sam je zvao kola hitne pomoći i te noći izdahnuo“, kaže Pauko.
- „I nedeljni ručak je prekidan zbog slaloma“: Kad su skijaši bili superzvezde u Jugoslaviji
- Kako je nastalo slovenačko košarkaško čudo, Luka Dončić
- Kako je Tadej Pogačar osvojio Tur de Frans, a Slovenija postala sila na dva točka
Medalje
Štukelj je nastupio na sedam velikih gimnastičarskih takmičenja, osvojivši 20 medalja – osam zlatnih, šest srebrnih i šest bronzanih.
Te sa Olimpijskih igra u Parizu 1924, prve su u istoriji pod zastavom Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS), koja će kasnije postati Kraljevina Jugoslavija.
Sportisti Kraljevine SHS prethodno su učestvovali na Olimpijadi 1920. u Antverpenu – i to u fudbalu – ali medalja nije bilo, dok je Kraljevina Srbija učesnike imala i 1912. u Stohkolmu.
Na tim igrama medalje su osvojili Momčilo Tepavica, Milan Neralić i Rudolf Cvetko, ali pod zastavama Austrije ili Ugarske.
Za novu državu, medalju prvi osvaja Štukelj i to jednu u višeboju, a drugu na vratilu.
Zlata iz Pariza, Štukelj smatra za najveći uspeh u karijeri, zbog toga što je na takmičenje otišao povređen, posle pada prilikom izvođenja jedne vežbe.
„Išao sam samo kao posmatrač i veče pred takmičenje su me pitali da li bih mogao da nastupim. Rekao sam samo da ću pokušati“, naveo je u intervjuu iz 1985.
Kao jedan od razloga tog i svih kasnijih uspeha, pre svega je ukazao na konstituciju.
Bio je visok 161 centimetar, sa svega 50 kilograma, ali i veoma snažnim gornjim delom tela.
„Nikada nije razmišljao da je on nešto izuzetno“, kaže Dokl Osolnik iz Dolenjskog muzeja, u kom se danas čuva sva zaostavština Leona Štukelja.
„U intervjuima je pričao da su mu medalje bile veliko iznenađenje, smatrao ih je izuzetnim za čitav nacionalni ponos i sokolski pokret, ne samo njega“, dodaje bivša gimnastičarka i reprezentativka Jugoslavije.
Kad se vratio iz Pariza bio je zvezda i ubrzo je odlikovan Ordenom Svetog Save.
„Posle tog uspeha, bio sam svestan da će konkurencija u Amsterdamu biti još veća, ali sam bio siguran da mogu da dođem do dobrih rezultata“, izjavio je Štukelj 1999. za NBC.
„Tako da sam nastavio vredno da treniram.“
Na Igrama 1928. u Amsterdamu osvaja zlato na krugovima, kao i dve bronze u višeboju, u ekipnoj i pojedinačnoj konkurenciji, ali ga 1932. u dalekom Los Anđelesu nije bilo.
U to doba na drugi kraj sveta jednostavno nije bilo tako lako stići.
„Imao je mogućnost da ga finansijski podrže ljudi iz Amerike, ali pošto nije želeo da ide sam, već da sa njim pođe još neki sportista, nisu mu odobrili pomoć“, kaže Dokl Osolnik.
„Da je otišao, sigurno bi bilo baš još par medalja.“
U Berlinu 1936, koji je u tom trenutku uveliko bio okićen nacističkim simbolima, dolazi do srebra na krugovima.
„Kada sam stigao tamo, bio sam veoma uznemiren velikim crvenim zastavama sa svastikama na zgradama, svaku su čuvala dvojica vojnika“, rekao je Štukelj.
„I u olimpijskom selu, na oko 40 kilometara od Berlina, videli smo mnogo vojske. Bilo je veoma čudno.“
Ta Olimpijada u Berlinu posebno se pamti zbog Džesija Ovensa, slavnog afroameričkog atletičara koji je pred državnim vrhom nacističke Nemačke došao do četiri zlata, uprkos njihovim rasističkim teorijama o superiornosti bele rase.
Dvojica jugoslovenskih i američkih olimpijaca imali su i jedan kratak susret, ovekovečen fotoaparatom.
„Pričali smo više rukama, nego rečima, pošto nisam znao engleski“, kaže Štukelj.
Život u SFRJ
Posle tog Berlina, Štukelj završava gimnastičarsku karijeru, ali nastavlja da se bavi pravom, koje je diplomirao 1927. godine.
Bio je sudija, prvo u rodnom Novom Mestu, pa u Mariboru.
Život mu se znatno menja posle Drugog svetskog rata, iz kog se rađa neka nova Jugoslavija, kada su ga, prema unukovim rečima „zbog istorijskih situacija nekako sakrili“.
„Rođen sam 1965. i on tada više uopšte nije bio poznat“, kaže Pauko.
O uzrocima toga na internetu se može pronaći čitav niz različitih verzija i scenarija.
Jedni kažu da je bio u nemilosti „zato što nije hteo u partizane“, drugi zbog toga što je „pozivao oficire da se pridruže Beloj gardi“, koja se borila protiv sovjetske Crvene armije, dok ga beogradske Novosti nazivaju monarhistom i „slovenačkim četnikom“.
Da li je zaista to bio?
„Ma ne, ni slučajno. Politički se nikada nije opredelio“, tvrdi njegov unuk.
„Nova vlast mu je zamerila i odlikovanje koje je na jezeru Bled dobio od kralja Aleksandra Karađorđevića, sve po principu ‘ko nije sa nam je protiv nas’.“
Dokl Osolnik dodaje da je Štukelj govorio da je „samo telovadec“ – vežbač.
„Izbegao je da ide na front u Prvom svetskom ratu, rekavši da je mali i mršav, nije bio na frontu ni u Drugom svetskom ratu, pa su mnogi to interpretirali ovako ili onako“, smatra ona.
Ipak, protiv Štukelja se posle Drugog svetskog vodio i sudski proces – optužen je za zločina protiv slovenačke nacionalne časti.
„Bio je zatvoren oko dve nedelje i sam se branio, a optuživali su ga ljudi sa kojima je nekada bio dobar u Novom Mestu. Kada se promeni vlast valjda se promene i ljudi“, kaže njegov unuk.
Oslobođen je svih optužbi, ali više nije mogao da bude sudija, što mu je teško palo, iako je nastavio da radi u oblasti prava.
U penziju odlazi 1965, a već tri godine kasnije dobija titulu počasnog stanovnika radnog Novog Mesta, u koje se uvek rado vraćao.
U to vreme, kaže Dokl Osolnik, Štukelj „nije bio skroz zaboravljen, ali znate kako je u sportu – danas ste vi junak, sutra je neko drugi, prekosutra treći i ide tako brzo.“
Dani su mu normalno prolazili sve dok Jugoslavija krajem 1980-ih i početkom 1990-ih nije počela da se raspada, a Slovenija da ide svojim putem, dodaje Pauko.
„Odjednom je postao veoma popularan i sportskim funkcionerima i političarima.
„A da je umro kao što je to bilo očekivano, negde oko 80. godine, malo ko bi znao za njega… Bio bi samo još jedna priča iz prošlosti.“
Štukelj danas
Jedna od prekretnica bila je Univerzijada 1987. u Zagrebu, kada je odlikovan Olimpijskim ordenom.
Dokl Osolnik taj trenutak naziva „povratkom u olimpijsku familiju“.
U Barseloni 1992. bio je deo slovenačke delegacije, u Atlanti 1996. su ga milioni gledali kako skakuće tokom otvaranja Igara, a 1997. uvršten je u Međunarodnu kuću slavnih gimnastike.
Posthumno mu je 1999. dodeljena medalja Pjer de Kuberten, po osnivaču modernih olimpijskih igara, a 2000. i titula slovenačkog sportiste veka.
Danas po njemu ime nosi sportska dvorana Univerzitetskog sportskog centra u Mariboru, gde njegov unuk radi – „sasvim slučajno“, kaže uz osmeh – i u Novom Mestu.
Proslava njegovog 100. rođendana bila je veliki događaj u celoj Sloveniji, gde je često mišljenje da je Štukelj najveći slovenački sportista svih vremena.
„Nije samo uvaženo mišljenje, to su činjenice“, izričita je Dokl Osolnik.
„Nemamo nijednog drugog sportistu sa toliko olimpijskih medalja.“
Ipak, ubrzo dodaje da sve zavisi od kriterijuma merenja, što kaže i njegov unuk.
„Ako gledamo po zaradi, onda su ga mnogi još davno prestigli, jer od sporta nije zaradio ništa“, navodi Pauko.
Ipak, u svetu NBA zvezde Luke Dončića i biciklističkog superstara Tadeja Pogačara, koliko mladi u Sloveniji danas znaju za Štukelja?
„Mislim da ne baš mnogo i ne baš dovoljno. Znate kako je to, znaju one koji su aktuelni“, kaže Piletič iz Gimnastičarskog saveza Slovenije.
„Teško im je objasniti kako je to bilo pre 100 godina, za njih je i smrt Štukelja pre 25 godina već davna prošlost.“
Upravo je njima Štukelj te davne 1985. poslao jednu poruku – da se bave sportom.
„To je najlepše za mladog čoveka, a i posle se dobro oseća i kad je star“, istakao je.
„Vi ste najbolji primer toga?“, pita ga novinar.
„Mogli bi da se vode po meni.“
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
