Predrag Slijepčević ima 55 godina. Pre 11 je oboleo od leukemije. Prvi put.
Naredne četiri godine, vodio je borbu sa ovom bolešću i pobedio – četiri puta. Danas je zdrav i pomaže onima koji prolaze kroz isto.
„Lekari znaju o leukemiji, ja je poznajem“, počinje razgovor za BBC na srpskom Slijepčević.
Ovu bolest krvi i koštane srži smatra arhineprijateljem, ali kaže da mu leukemija ne može ništa.
„Ako se opet vrati, pobediću je.“
- Rak u Srbiji godišnje odnese 20.000 života
- Zašto više od 90 odsto žena u Srbiji ne ide preventivno kod ginekologa
Bolovao je od akutne mijelimonoblastne leukemije. Lekari su ga, kaže, nekoliko puta otpisivali.
„Kada vide da je kraj, doktori kažu porodici da dođe, da se oprašta, da provodi vreme s pacijentom.
„Mojoj supruzi su to govorili nekoliko puta. Nikada nije htela da dođe jer je znala da ću se možda predati ako bude sa mnom tih nekoliko sati. Ne bih se predao, ali ona to nije mogla da zna. Nije znala koliko sam čvrst.“
Šta je leukemija?
Svakih 35 sekundi jedna osoba na svetu sazna da ima neki hematološki malignitet.
Jedan od njih je i leukemija – malignitet ćelija krvi i koštane srži. Može da bude akutna i hronična.
U Srbiji, više od 800 osoba svake godine oboli od nekog oblika leukemije, pokazuju podaci Registra za rak Instituta za javno zdravlje Srbije Dr Milan Jovanović Batut.
„Od ovog broja 22 odsto – 183 osobe – su činile akutne leukemije, a 78 odsto – 650 osoba – hronične leukemije“, piše u odgovoru koji je BBC na srpskom dobio od Instituta za javno zdravlje.
Akutna leukemija počinje naglo i vrzo se razvija.
„Akutna leukemija, u narodu poznata kao rak krvi, maligno je hematološko oboljenje, jedno od najozbiljnijih u humanoj patologiji“, kaže za BBC na srpskom profesorka doktorka Ana Vidović, načelnica odeljenja akutne leukemije na Klinici za hematologiju Kliničkog centra Srbije.
Postoje dve vrste akutnih leukemija – akutna mijeloblastna leukemija i akutna limfoblastna leukemija.
„Akutne leukemija je retka bolest. U odraslom dobu, 80 odsto svih leukemija su mijeloblastnog tipa, a oko 20 odsto čini drugi oblik – akutna limfoblastna leukemija.“
Taj drugi oblik češći je kod dece.
- Šta sve (ne) izaziva rak
- Naučnici „stvaraju“ rak da bi ga bolje razumeli
- Tata Miki: Kada kroz muziku kažete poslednje zbogom
Hronične leukemije su blaže i obično traju godinama, kaže Vidović. Postoji hronična limfocitna leukemija koja je i najčešća maligna hematološka bolest, i hronična mijeloidna leukemija.
„Simptomi hroničnih leukemija su blaži i od njih najčešće obolevaju starije osobe, posebno od hronične limfocitne leukemije“, objašnjava dr Vidović.
Tačan uzrok nastanka leukemija nije poznat.
„Zna se za mnoge faktore, poput uticaja jonizujućeg zračenja, različitih jedinjenja, kao što su jedinjenja benzene, različitih hemikalija i lakova, zatim dejstvo citostatika u lečenju drugi malignih bolesti, kao i uticaj nekih virusa.
„Svi ti faktori dovode do promena u naslednom materijalu, hormozomima, aktivirajući takozvane onkogene, u prevodu gene koji generišu razvoj tumora“, kaže dr Vidović.
Prvi šok
Predrag je sve do 2008. imao „običan“ život. Radio je, zarađivao, želeo da obezbedi sinovima nešto. Nije imao vremena da bude bolestan.
„Jednog dana mi je odjednom postalo mnogo loše. Došao sam kući i supruga me je naterala da odem da vadim krv. Ona je videla kako izgledam, ja nisam. Bio sam žut, naduven, znojio sam se, pogled mi je bio izbezumljen. Ona je sve to videla i znala je da nešto ne valja.
„Sutra sam izvadio krv i kada su stigli rezultati, zvali su me iz Kliničkog centra, ponovo su mi vadili krv. Popodne tog dana otišao sam u Urgentni centar i tada je sve počelo.“
Bilo je to u drugoj polovini juna 2008.
„Ostao sam u bolnici i tri dana nisam znao šta mi je. Supruga je pretpostavljala, ali ju je jedan prijatelj ubedio da nije to što misli“, kaže on.
U sobi Klinike za hematologiju u Beogradu, Predrag je imao dvojicu cimera, ali nije znao zbog čega su tu i od čega boluju. Njih dvojica, međutim, od starta su znali zašto je on u bolnici – sada mu je to jasno.
„Tog jutra, došla je grupa lekara. Stali bi pored svakog kreveta, nešto pričali na latinskom, pitali svakog od nas kako smo i nastavili bi dalje.
„Kada su prolazili pored mene, nisu mi rekli ništa. Prošli su i otišli do trećeg kreveta i pričali sa trećim pacijentom“, seća se Predrag tog pretposlednjeg petka u junu 2008.
„Prolazila je i jedna lekarka, za koju sam pretpostavio da je glavna, pitala me je da li imam brata ili sestru. Onda sam se šokirao, jer – šta kog đavola imaju moj brat ili sestra s mojom bolešću.
„Čuo sam noć pre toga da su mi jetra i slezina uvećani devet, odnosno 12 centimetara. Mislio sam da je to to, da sa njima nešto nije u redu i da će mi dati neke lekove. Biću malo u bolnici i to je to. Teram dalje. Nisam ja imao vremena da budem bolestan.“
Rekao je da ima i brata i sestru, a doktorka je odgovorila „odlično“ i nastavila ka izlazu.
„Doktorka, sada ste me uplašili“, rekao je Predrag.
Okrenula se i rekla: „A što?“.
„Pitao sam kakve veze imaju moj brat i sestra s mojom bolešću. Odgovorila je – zbog transplantacije.“
- Kako zagađenje vazduha utiče na ljudsko telo
- Da li Jutjub zarađuje na video klipovima sa lažnim lekovima za rak
„Onda sam doživeo dvostruki šok. Kakve transplantacije?– maltene sam procvilio. Izlazila je i rekla: Zato što imate leukemiju. Eto, tako sam saznao od čega bolujem.“
Lekari su onda izašli iz sobe.
„Oni su otišli, ja sam ostao u šoku. Sva trojica smo ćutali. Njih dvojica su znali, znali su gde su. Ja nisam imao blage veze. Oni su znali moj šok.
„Svi stariji pacijenti u tom trenutku ćute. Puste da prođe vreme. Onda je mozak počeo polako da se vraća. Dekica pored mene je tako umirujućim tonom, potpuno opušteno, bez ubeđivanja pričao priču – da ne mora to da bude toliko strašno.
„Njegova priča me je skupila. Počeo sam ponovo da razmišljam. Pričao je još malo, ali je video da ja više ne mogu. Ležao sam još dva-tri minuta i pitao se šta dalje. Ništa mi nije bilo jasno“, priseća se Predrag.
Tada je razmišljao šta je prvi korak. Prvi korak je bio da ode po kafu sa automata. Drugi korak – da izađe napolje, zapali cigaretu i nađe mesto na kom ga niko neće videti i – da plače.
„To je bio trenutak da plačem, ako mi se plače, i da završim s plakanjem.“
Uradio je sve, ali suza nije bilo.
U subotu su počeli da mu daju lekove.
Lečenje u Srbiji
Terapije za akutnu leukemiju od koje je bolovao Predrag, dostupne su u svega nekoliko centara u Srbiji – Klinici za hematologiju Kliničkog centra Srbije, Vojnomedicinskoj akademiji, Klinici za hematologiju u Novom Sadu i u klinikama u Nišu i Kragujevcu.
Dr Ana Vidović kaže da je lečenje u Srbiji sve bolje i uspešnije, ali da je potrebno još mnogo rada i napora da bi ono bilo optimalno.
„Imamo standardne lekov za lečenje akutnih leukemija, kao i vrlo skupe antibiotike i antimikotike. Nedostaju nam inovativni lekovi. Takođe se moraju popraviti smeštajni i izolacioni uslovi za ove pacijente“, priča dr Vidović.
„Pre svega ne postoje izolacioni boksevi, sa laminarnim, to jest pozitivnim pritiskom vazduha, sem u centrima i odeljenjima gde se vrši transpantacija koštane srži.“
Stopa izlečenja kod pacijenata sa visokorizičnim oblikom akutnih leukemija je oko 20 odsto, dok je veća od 85 odsto kod citogenetsko/molekularnih povoljnih oblika i kod akutne promijelocinte leukemije.
Od akutnih leukemija na 100.000 stanovnika oboli od četiri do šest osoba godišnje, a koliko preživi zavisi od niza faktora.
„Na to utiče tip bolesti, broj leukocita pri dijagnozi, starost, pridružene bolesti, a najviše citogentsko/molekularne promene“, priča dr Vidović.
„Trebalo bi znati da su glavni razlog mortaliteta ovih pacijenta teške infekcije, sepsa, kako bakterijske, tako i gljivične“, dodaje ona.
Predrag Slijepčević kaže da uslovi u klinikama nisu dobri i da su infekcije česte.
„Bio sam siguran da ću umreti“
Kada su stigli konačni rezultati, Predrag i njegova supruga seli su sa lekarkom koja ga je tada lečila. Bio je siguran da će umreti.
Njegov deda je sa 76 godina oboleo od leukemije i nije uspeo da se izbori s bolešću. Predrag je mislio da će se i njemu isto dogoditi.
„Pitao sam doktorku koliko vremena imam. Pogledala me je začuđeno i pitala kako to mislim koliko vremena imam. Ponovio sam pitanje i ona je isto uzvratila.
„Ona nije razumela da ću ja da umrem, pa sam morao da joj objasnim. Pitao sam je koliko vremena imam pre nego što umrem.“
„Što mislite da ćete da umrete?“, odgovorila je doktorka pitanjem.
Tog trenutka se, kaže Predrag, nalazio na velikoj raskrsnici.
„Hteo sam da znam koliko mi je ostalo da završim šta mogu za to vreme i to je to. Šta mogu. Mozak mi je tada pobegao, a lekarkine rečenice su ga onda malo vratile. Načulio sam jedno uvo.“
Predrag je shvatio da postoji šansa da preživi.
„Decu sam učio da se nikada ne predaju, da uvek pokušavaju o čemu god da se radi. Zato sam nekako znao da ne smem da se predam.
„Mogu sve da uradim, ali predaja kao čin ne dolazi u obzir, jer sam znao da će moja deca da znaju da sam se predao. Tog momenta bi to što smatram najvažnijom lekcijom kojom kao otac mogu da ih naučim – pala u vodu.
„Pošto je to već tako, rekao sam – dobro, šta bude biće, ali je moje da se ne predam. Od tog dana ja ne znam šta znači reč – predaja.“
Lečenje i vraćanje bolesti
Lečenje akutne mijeloblastne leukemije traje oko šest meseci, priča dr Vidović.
„Svi pacijenti najpre dobiju terapiju u vidu kombinacije nekoliko citostatika. Nekim pacijentima nije potrebna transplantacija koštane srži, dok kod nekih posle terapije citostaticima, ona dolazi obavezno.“
Stopa izlečenja je između 40 i 50 odsto, a događa se da se leukemija vrati.
Predragu se nakon prvog izlečenja vratila još tri puta. Zato je on, na neki način, fenomen kada je o ovoj bolesti reč, kaže dr Vidović.
„Ne postoje precizni statistički podaci, ali svega nekoliko procenata ljudi preživi četvrtu leukemiju.“
Sva četiri puta je prolazio kroz strašne bolove, otkazivali su mu bubrezi, imao je rane u ustima, nije mogao da jede i pije.
„Sada sam se samo primakao tom osećanju, ali ne želim da se potpuno prisećam. Leukemija me je toliko puta tukla, da ja više nemam nikakav osećaj.
„Ne vidim bol i patnju na isti način kao ranije.“
U borbi s bolešću pomogle su mu i dve rečenice koje je stalno ponavljao. Jedna je njegova, a drugu je pročitao u knjizi Dine Frenka Herberta.
„U toj knjizi ima mnogo jakih rečenica, a jedna od njih je – Strah je ubica uma. Ja sam u tu rečenicu poverovao.
Druga, njegova rečenica je „bol je prolazna„.
Predrag danas pomaže pacijentima i njihovim porodicama kroz udruženje Leuka.
„Svi pričaju da mi koji smo bolesni, prolazimo kroz pakao, a niko ne govori u kakvom su paklu naše porodice.
„Ja sam morao da brinem samo o bolesti. Bio sam oslobođen svih drugih briga. A moja supruga je morala da radi sve. Da brine o meni i mojoj porodici.“
„Bilo je momenata kada sam se trepavicama držao za život“
Pošto je preživeo četiri leukemije, voli da kaže da je ekspert za nju.
Prva terapija kada mu je prvi put dijagnostikovana leukemija i čitavo lečenje kada se bolest vratila – najteže su mu pali.
„Kada se prvi put vratila, onesvestio sam se. Taj očaj je neopisiv. Ništa teže od toga mi se nije dogodilo. Jednostavno sam se raspao. Pao sam fizički u nesvest.
„Znao sam šta me čeka, a to je trenutak kada svako od pacijanata ponavlja samo da ne može više.“
Kaže da je tada „bio lud, napet, besan“.
Pošto bi se izlečio, svaki put je iz bolnice izlazio visoko podignutih ruku.
„Šetao sam i govorio – ja sam je pobedio. Svaki put sam rekao da, ako se vrati, pobediću je opet i pokazaću ko je glavni.
„To je bio moj stav. I danas je tako. I danas kažem – ako se vrati, pobediću je i peti put. Ne može mi ništa.
„Prihvatiću smrt onog momenta kada dođe, kada god da dođe, ali me leukemija neće ubiti.“
Kako se bolest vraćala, Predrag je počeo da je posmatra kao arhineprijatelja.
„Bilo je momenata kada sam se trepavicama držao za život, ali sam preživeo.“
Uz leukemiju, imao je i infarkte i dobio dijabetes.
Empatija
U klinikama u kojima se leči ova bolest rade vrsni stručnjaci, kaže dr Ana Vidović.
„Puni smo entuzijazma i empatije. Sa svakim pacijentom i njegovom porodicom se uspostavlja, rekla bih, poseban odnos na bazi poverenja, uz objašnjenje oblika bolesti, načina lečenja, mogućih komplikacija.
„Iz ličnog 30-godišnjeg iskustva bih naglasila da se pacijenti pre svega boje nepoznatog, da je vrlo važno da veruju lekaru, koji bi trebalo da ima beskrajno puno strpljenja u objašnjavanju svih faza lečenja ove teške bolesti. Puno emapatije, optimizma i humanog odnosa sa ovim pacijentima je već pola izlečenja.“
Upravo strah od nepoznatog bio je i jedini strah koji je Predrag imao. Ali rečenica „Strah je ubica uma„ mu je stalno bila na umu.
Psihičko stanje
Kada je posle četvrte leukemije izašao iz bolnice, u grudima je imao, opisuje on, crnu koncentričnu kuglu. koju je skupljao. Nije je puštao da pukne.
- „Bila sam spremna na sve, samo da mi bude dobro“
- Upoznajte Anđelu: Imala je 25 kilograma, a sada se sprema za maraton
„Onda sam u jednom trenutku imao potrebu da izađem na terasu da vrištim. Prvo sam to radio pola sata dnevno, to je krenulo onda da bude sve više i više i onda sam imao potrebu da neprestano vrištim po čitav dan.
„Na kraju sam otišao kod jedne od najboljih psihoterapeutkinja. Njoj sam jedini put u životu ispričao sav pakao kroz koji sam prolazio.
„Prijateljima nisam želeo da priredim da to slušaju – niko ne zaslužuje da prolazi kroz to. Oni koji mi nisu prijatelji, pobegli bi posle 16 sekundi moje priče.
„Ona je izdržala sat i 20 minuta. Posle toga, oči su joj bile pune suza. Bukvalno pune suza. Do tog trenutka sam joj ispričao 70 odsto svega.
„Kugla je u tom momentu nestala, nestala je potreba za vrištanjem, kao i potreba da nekome ispričam ostatak. Pitao sam tada ja nju da li je dobro. Znao sam kroz šta je prošla za tih sat i 20 minuta.“
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
