„I mi smo se morale rastati! I rastale smo se!…
„I, eno, opet se pri rastanku grlimo i ljubimo kao do tad, samo šta ja jasno osećam kako to činim preko jedne provale“, kaže junakinja priče Utisci života, pošto ju je žena koju voli napustila da bi se udala za muškarca.
Ova priča, koja bi nekima i danas mogla delovati provokativno, objavljena je u tradicionalnoj, patrijarhalnoj Srbiji na prelazu 19. i 20. veka.
Napisala ju je tada 23-godišnja Leposava Mijušković.
- Draga Ljočić – prva srpska lekarka i pionirka borbe za prava žena u Srbiji
- Kvir poezija u Srbiji: Pesme o hrabrosti i strahu
- Hrabra književnica koja je naljutila akademike – ko je bila Isidora Sekulić
Kada je ova smeđokosa devojka visokog čela i uskog lica, predala spise na objavljivanje Srpskom književnom glasniku, tada najprestižnijem literarnom časopisu, nije ih potpisala – stidljivo je ostavila samo inicijale.
Iza ova dva slova skrivala se srpska spisateljica, koju je i Jovan Skerlić, jedan od najuticajnijih, ali i najstrožih književnih kritičara toga vremena, hvalio zbog „jake ličnosti i sasvim originalnog talenta“.
A u rukopisu su priče koje bi se danas mogle svrstati u kvir književnost – literaturu koja se bavi LGBT+ temama i motivima.
Delo Leposave Mijušković nosi nešto avangardno u motivima i načinu pisanja, objašnjava Slavica Garonja Radovanac, istoričarka književnosti.
„U dve od četiri priče govori se o homoerotskoj ljubavi između dve devojke, što nije bila česta pojava u književnosti toga vremena“, kaže profesorka na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu za BBC na srpskom.
Priča izgleda kao tok svesti i prati unutrašnje nemire.
„Javlja se kao automatski čin koji dolazi iz podsvesti“, ukazuje profesorka.
„Eto, ti veruješ da si volela nju, ali to nije! To nije, znaj!… Ti si volela u njoj samo sliku svoje mašte, dakle sebe; a tako isto i ona tebe.
Ljude vezuje jedno za drugo ili interes ili sujeta, kod tebe je bilo ovo drugo! Ljubav! Prijateljstvo! Besmislice!“, ozlojeđena je Leposavina junakinja.
Od Jagodine do Ciriha
O životu Leposave Mijušković zna se malo.
Rođena je 1882. godine u selu Vukmanovac, nadomak Jagodine, u centralnoj Srbiji.
„Bila je ispred vremena u kom je živela i ispred te malene palanačke sredine u kojoj odrasla“, ukazuje Garonja Radovanac.
Iako je bila ćerka kovača, odlazi u Beograd, gde upisuje Višu devojačku školu koju su pohađale devojke iz viših društvenih slojeva.
Školovanje će biti presudno za njen umetnički i intelektualni razvoj, smatra Garonja Radovanac.
„Za potpuniju biografiju Leposave Mijušković nezaobilazan trag predstavlja delatnost Više devojačke škole koja je stvarala prve generacije sistematski i temeljno obrazovanih devojaka iz viših društvenih slojeva, od kojih su mnoge otišle na studije u inostranstvo“, objašnjava.
Mijušković obrazovanje nastavlja u Cirihu, gde je kasnije i radila kao nastavnica.
Nije slučajno odabrala ovaj grad, jer je Švajcarska u to vreme bila liberalnija od ostatka Evrope.
Cirih je tada bio mesto gde su se rađale socijalističke ideje, i studirali Nikola Pašić, Svetozar Marković, pa i ruski revolucionar Mihail Bakunjin.
Leposava je tamo „volela da se zavuče u njenu sobu, izvali u naslonjaču, zavije u gusti oblak dima, paleći smotku za smotkom, i tako da radi“, piše o njoj cavremenica i poznanica, Elza Kučera.
„Anatomski je tad nožem raščinjavala vlastitu dušu. Nedelje su prolazile, a da nije izlazila, kad bi htela da štogod napiše.
„Niti je pravo jela, niti spavala.
„Tu nisu pomagali ni razlozi – ni molbe. Trgala je, što bi napisala, i opet bi pisala…“, piše Kučera posle smrti Leposave Mijušković 1910. godine.
Mijušković već u prvoj objavljenoj priči „uzbudljivo analizira lezbijski homoerotizam, što je oblik prekoračenja svih normi i zabrana“, navodi Jelena Milinković sa Instituta za književnost i umetnost u radu Ljubav kao performativni čin u pripovetkama Leposave Mijušković.
Stvarala je u vreme začetka feminizma na balkanskim prostorima, značajnom jer je iznedrio ključne figure i utro put za književnost perioda između dva svetska rata, piše Milinković.
„Zbog specifičnog položaja koje su žene imale u Srbiji tokom njene istorije i zanemarivanje književnosti koju su stvarale, mnogobrojni tekstovi su ili ostajali u rukopisu ili su objavljeni isključivo u periodici, a u formi knjige su publikovani tek krajem 20. veka“, piše.
Upravo se to desilo i sa delima Leposave Mijušković, čija je dela rođak objavio prvi put tek decenijama kasnije.
Da je i sama bila svesna društvenih stega oko nje, pokazuje odlomak gde, iako piše o voljenoj ženi, njena junakinja uviđa da joj ne preostaje ništa drugo „nego da se uda i rodi decu“.
‘Strah od autorstva’
Kada su početkom 20. veka na književnu scenu kojom su vladali muškarci istupile i žene – njihovo pisanje je često posmatrano kao zasebno i kritičari su im pripisivali zajedničku etiketu – ženska književnost.
Mnoge spisateljice se nisu potpisivale, već su koristile pseudonime, te je, kao i Jelena Dimitrijević, Danica Marković i Milica Janković, i Mijušković koristila drugo ime.
Čak i kada je Jovan Skerlić, pišući komentare o njenoj prozi otkrio njen identitet, ona se se i dalje potpisivala samo početnim slovima imena.
Pseudonim je donosio slobodu, smatra Ana Pareho Vadiljo, profesorka viktorijanske književnosti na Birkbeku.
„Taj osećaj oslobođenosti od roda, oslobođenosti od pola, u periodu kad su te kategorije bile vrlo fiksne u glavama ljudi, bila joj je veoma važna“, rekla je ranije za BBC.
Žene su tada manje objavljivale nego danas, ali nisu bile potpuno nevidljive, ukazuje Bojana Antonić, profesorka književnosti i jezika, za BBC na srpskom.
Spisateljice su se opredeljivale za jednu vrstu intimističke proze, jer se to od njih očekivalo.
Ipak kroz taj „sentimentalni, naivni i ispovedni ton, one su progovarale o nekim provokativnim temama“, smatra Antonić.
Od zaboravljene, do zaštitnice kvir umetnosti u Srbiji
Iako objavljena 1905. Utisci života Leposave Mijušković nije prva priča sa homoerotskim motivima u srpskoj književnosti, podseća Garonja Radovanac.
„Njena prethodnica, spisateljica Jelena Dimitrijević pisala je o lezbejskim odnosima u haremu“, ukazuje.
Proza Leposave Mijušković dugo je bila zaboravljena, ponovo je se prisetio i to posredno, Dragiša Vitošević u doktorskoj disertaciji o Srpskom književnom glasniku tokom 1990-ih.
On gotovo da prećutkuje ljubavni odnos između dve devojke u priči, ističe Antonić.
Decenijski zaborav „više ima veze sa odnosom erotologije i književnosti, koja počinje ozbiljnije da se proučava tek sredinom 20. veka“, smatra.
„Njena proza se bavi i nekonvencionalnim heteroseksualnim odnosima, na primer, odnosom mlađe žene i starijeg muškarca“, ukazuje Antonić.
Leposava Mijušković je preminula 1910, u 32. godini, i napisala je samo četiri priče, što je možda doprinelo višedecenijskom zaboravu, kaže Garonja Radovanac
I njena smrt obavijena je tajnom.
Pleli su se mitovi da je učestvovala u dvoboju ili pucala u sebe zbog neuzvraćene ljubavi, ali nema pouzdanih podataka.
Čitav vek kasnije, u Srbiji se dodeljuje nagrada sa njenim imenom, za prozne književne forme sa LGBT+ tematikom.
Pogledajte i ovaj video:
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
