LGBT i stariji: Kako je ostariti kao gej u Srbiji

Radovan* ima 62 godine i živi u Srbiji.

Strastveni je zaljubljenik u srpski fudbal i kaže da nije propustio da gleda ni jednu utakmicu reprezentacije.

Najdraži ljudi u životu su mu sestrina ćerka i njen trogodišnji sin.

Radovan nema stalan posao i nekoliko meseci godišnje odlazi u inostranstvo da radi na građevini sa „zemljacima“.

Ipak, ni sestra, ni njena ćerka, ali ni zemljaci ne pominju Radovanovu tajnu – da je gej.

„Ja sam ti jedan od onih ujaka ili čiča koji se nikada nisu ženili“, kaže Radovan za BBC.

„Svi u selu redom sumnjaju, ali niko nije izustio tu reč – gej.“

Radovan je dvostruko diskriminisan u Srbiji, objašnjava Zorica Mršević, sociološkinja roda i pravnica, jer je gej i ušao je u sedmu deceniju.

„Dok ste mlađi i zdravi, nekako se borite sa stigmom i stegama koje osećate kao gej“, kaže Mršević za BBC.

„U starosti se sve skupi, sve je teže, sužava se krug prijatelja i opada mreža podrške.“

Manje od tri odsto LGBT+ ljudi u Srbiji imaju na koga da se oslone – porodicu, partnere ili partnerke, prijatelje – kako bi zadovoljili osnovne životne potrebe za stanovanjem, poslom i hranom, podaci su istraživanja Labrisa, organizacije za lezbejska prava.

U Srbiji je proteklih godina zabeležen i porast siromaštva među najstarijim građanima, a čak 60 odsto starijih smatra da nisu ravnopravni u društvu, pokazuje godišnji izveštaj Poverenice za zaštitu ravnopravnosti.

• „Niko na ovom svetu ne treba da oseća da je sam“ – LGBT ljudi u Srbiji i mentalno zdravlje
• „Dajte nam naša četiri zida“
• Ejdžizam: Koliko su stariji ljudi u Srbiji diskriminisani
• Sveštenik koji se u 91. godini deklarisao kao gej

Iako je Srbija organizovala više mirnih Paradi ponosa i 2021. godine bila na korak do izglasavanja Zakona o istopolnim zajednicama, veća je verovatnoća da se pripadnici LGBT+ zajednice koji ne žive u Beogradu i stariji su nisu otkrili (autovali) porodici i prijateljima, kaže sociološkinja.

„Verovatno nikada i neće, zauvek će živeti na margini“, dodaje Mršević.

Tokom pandemije korona virusa, „LBGT+ starije stanovništvo posebno je ugroženo“, kaže Aleksandra Gavrilović iz Labrisa.

„Gej ljudi se suočavaju sa pojačanom opasnosti od samoće, zanemarivanja, siromaštva, nezaposlenosti, lošeg zdravstvenog stanja“, dodaje Gavrilović za BBC.

„Sa starošću se njihovo stanje samo pogoršava.“

‘Koja se tebi sviđa?’

Radovanov broj dobijam od poznanika, ali pod jednim uslovom – da ga nikada ne pitam za pravo ime, grad u kome živi, kao ni selo iz kojeg je poreklom.

Uslov je i da razgovaramo telefonom, ali da ja dam sopstveni broj pa da me on zove sa kartice za koju su mi naglasili da će posle toga biti ugašena.

Jer, Radovanu je jako bitno da ga niko ne otkrije.

Ipak, čujem prijatan i nasmejani muški glas.

„Ja bih promenio naglasak, ali od sela ne možeš nikako pobeći, pa ni jezikom“, šali se on.

Iz sela je, barem na određeni period uspeo da pobegne u inostranstvo na rad, gde je, kaže, doživeo i prvo istopolno seksualno iskustvo.

Pre toga je nekoliko puta u mladosti imao seks sa ženom, ali to kaže, „nije bilo vođenje ljubavi“.

„Bili smo klinci i jedan po jedan, drugovi iz sela su gubili nevinost“, priča on.

„Posle bi nam prepričavali.“

On je, objašnjava, shvatio brzo da ga devojke ne privlače, ali nije „isprva razumeo šta se događa“.

„Skontao sam ja šta je posredi oko 16. godine, ali tu mi je bilo jasno – neki alibi moram da napravim“, kaže on.

Kako je, dodaje, bilo nemoguće da slaže da je imao seks „jer mi se u selu sve pročulo“, odlučio je da „skupi mu** i odradi to“.

„Bilo je žalosno, ali sam, priznajem, bio srećan što sam završio sa tim“, kaže, a u glasu mu se čuje seta.

„Mogao sam da odahnem, niko me više neće ispitivati u stilu – nego, koja se tebi sviđa?“.

Poslednji put je sa ženom imao odnos sa 23 godine, a prvi put sa muškarcem – tri decenije kasnije.

„U međuvremenu… to ti je samoća jedna, šta drugo“, kaže on.

Kako je izgledalo snimanje LGBT+ filma u Jugoslaviji:

Svi mirišu, niko da pomene

Izlazak iz ormara, izraz koji se vezuje za LBGT ljude, koji se autuju, odnosno kažu porodici i prijateljima da su gej, za Radovana nikada nije bila opcija.

„Kakav izlazak, ja ne da sam u ormaru, nego je on iznutra zaključan“, komentariše.

Ni u jednom trenutku nije ni razmišljao da kaže najbližima jer je „siguran da oni ne bi mogli da se izbore sa tim“.

„Ne što me ne vole, nego je to mala sredina, ne razumeju“, kaže.

„Verovatno bi ih bilo sramota od mene, a ja ne želim da to sebi pričinjavam.“

Majka mu je preminula pre više od deceniju, ali otac je još živ.

„Mnogo dobar čovek, ali šta bi on sa tom informacijom, mislim da bi se pravio da je ne razume“, kao da pokušava da objasni Radovan.

• Ko je bila srpska Merlinka – prva trans osoba u javnosti Balkana
• Kako izgleda beležiti napade na LGBT ljude u Srbiji
• Da li je Parada ponosa 2010. u Srbiji bila Pirova pobeda
• „Treba nam međunarodno prihvatilište za trans osobe“

Ni sestri nije ništa pomenuo, mada kaže da su bliski.

Posebno je vezan i za njenu ćerku, koja je jedno vreme studirala u većem gradu i Radovan misli da „ona sve zna i sve joj je jasno“.

„Da se razumemo, svi to mirišu, ali niko da pomene“, kaže on.

Homoseksualci često ceo život provedu u stegama, kaže sociološkinja Zorica Mršević.

„Stalno su u strahu, da ih komšiluk ili rodbina ne otkriju, da se to ne dogodi ni u poslovnom okruženju“, kaže ona.

„Čak i da su u paru, po pravilu će se više seliti, da slučajno okolina ne shvati u kom su odnosu, a to se jako često i događa.“

Komšiluku je, kaže ona, često sumnjivo da neko živi sam ceo život ili još više da dva sredovečna ili starija muškarca ili žene žive dugo zajedno.

„Koliko god se trudili, pitanja naviru i oni su često priterani uza zid“, dodaje naučna savetnica Instituta društvenih nauka i autorka knjige Istopolne porodice.

„Kad stanodavac sazna da ste vi dve žene ili dva muškarca koji su zajedno, da vam šut kartu, a onaj sledeći traži vam duplo više novca za kiriju.“

Samoća

LGBT+ stariji ljudi se, kaže Zorica Mršević, manje i druže.

„Kako starimo, krug prijatelja nam se smanjuje, a gej ljudi generalno imaju manje prijatelja jer ih društvo u Srbiji često ne prihvata“, kaže istraživačica.

„Ako prosečan hetero par ima desetoro prijatelja, istopolni će imati jednog do dva.“

Samo nekoliko Radovanovih prijatelja zna da je on gej.

„To su ljudi sa kojima sam počeo kasnije u životu da se družim“, kaže on.

„Neke sam našao preko interneta, a neke upoznao u inostranstvu. Razgovor sa njima mi je sve, ma baš sve.“

Kada je u selu, Radovan živi sa ocem, gde mu pomaže na poljoprivrednom gazdinstvu.

„On je sad već star, pa više ne može da radi“, kaže on.

„Radim ja, kada sam tu, ili drugi rođaci.“

Ne može, kaže, ni da misli o situaciji kada bi živeo sa partnerom.

„To jednostavno nije moj život, neću ja to iskusiti“, pesimističan je Radovan.

Ljudi na Balkanu, kaže Mršević, masovno žive u proširenim porodicama.

„Živimo sa ujacima, babama, dedama, a svi oni homoseksualnost u velikom broju slučajeva osuđuju“, kaže ona.

„Ako nemate one koje ste sami stvorili, jer niste mogli da zasnujete porodicu, nemate prijatelje jer oni to ne žele, nemate ni zakonskog partnera, jer ga država ne priznaje.“

• Kako LGBT osoba može da bude roditelj u Srbiji, ako nije Ana Brnabić
• LGBT ljudi u Srbiji: „Čestitamo bebu, ali bismo i mi tako“
• „Zašto sam dala oglas da se ne odričem gej ćerke“

Radovan obožava decu, ali kaže da nikada nije pomišljao da ih ima.

„Morao bih da se oženim, a to bi mi baš bila velika muka, ovako barem imam neki mir“, kaže on.

„Naravno da bih sada voleo da ne moram da idem svakih nekoliko meseci napolje na rad, da imam decu koju ću podizati i koja će mi praviti društvo.“

Samoću je, tako, izabrao, „ali samo jer ne bih mogao da pomislim da lažem nekoga sa kim sam u braku ili da lažem to dete“.

Veliki deo LGBT pokreta, kaže Mršević, nastao je iz bitke ljudi da sačuvaju roditeljsko pravo od sopstvenih roditelja ili države.

Neki gej ljudi su u mladosti dobili dete, dodaje ona.

„Ali kako je homoseksualizam bio zabranjen na ovom prostoru do 1970-ih, babe i dede su često pokušavale da im otmu dete, jer su mislile da je to nemoralni aranžman, da dete živi sa homoseksualcem“, kaže sociološkinja.

One umiru same

Upravo pandemija korona virusa motivisala je Veru Kurtić, LGBT aktivistkinju iz Niša, da pokuša da oformi zajednicu starijih gej ljudi preko društvenih mreža.

„Čule smo za tih nekoliko slučajeva smrti starijih gej ljudi od korone ili drugih bolesti tokom pandemije“, kaže Kurtić za BBC.

„Zapanjile su me priče i okolnosti pod kojima su preminuli – sami i ostavljeni od svih.“

Zato je Kurtić krajem leta okupila starije od 45 godina.

„Mahom su došle žene koje su mi poznate, a razgovarale smo o najrazličitijim stvarima – aktivizmu, ali i običnom životu, problemima“, priča ona.

„Nadam se da će grupi pridružiti upravo starije žene sa margine, koje nemaju gej prijatelje, koje nisu autovane i kojima je zaista potrebna pomoć.“

Starije lezbejke su, kaže Kurtić, trostruko diskriminisane – kao žene, lezbejke i starije u Srbiji.

„Žene najviše dolaze sa pričama da se osećaju kao da su izneverile porodicu“, kaže ona.

„Razlog za to je što nisu prihvatila ono što im patrijarhat nameće, a to je da imaju muža i da postanu majke po svaku cenu.“

Tako, starije lezbejke, dodaje aktivistkinja, mahom ostaju odbačene i porodica ih se često stidi.

„Nekada ih zovu kada treba da se čuvaju deca ili da se pomogne u kući, ali se generalno doživljava da one nisu želele nikako da budu majke, a ne da to nisu mogle“, kaže Kurtić.

„Žene sa kojima sam razgovarala imaju osećaj da njihova familija ne razume da one nisu mogle da rode jer nisu imale pravo na vantelesnu oplodnju jer su u istopolnoj vezi ili same.“

Grupi Labris su se tokom proteklih godina javljale starije žene, kaže Aleksandra Gavrilović.

„U koroni smo se organizovali, pa smo im nosile namirnice, ako su same i nisu mogle da izađu, pogotovo kada je bilo zabranjeno da stariji od 65 godina napuštaju kuću“, dodaje.

„Trudile smo se da održavamo kontakt sa njima, kako se ne bi još dodatno osamile i kako bi barem sa nekim porazgovarale“.

Dodatni problem starija gej populacija u odnosu na mlađu ima i ako nemaju pristup internetu ili ne znaju da ga koriste.

„Internet je jako koristan alat za ljude koji žive daleko od velikih gradova u kojima bi lakše mogli da nađu prijatelje ili partnere“, dodaje Gabrilović.

Upoznajte Elenu, koja živi u Sarajevu sa suprugom, a trans je :

Radovan kaže da, sticajem okolnosti, ne živi sam, ali da usamljen jeste.

„Ima ko da mi ode u prodavnicu ili apoteku jer je to selo, pa se uvek nađe neko“, kaže on.

„Ali da porazgovaram ili se nekom požalim o intimnim stvarima, toga ovde nema.“

Pošto nema potomke, odlučio je da svu imovinu koju stekne ostavi sestrinoj ćerki i detetu.

I zajednički stan, koji je ostao od oca, prepustio je sestri.

„Meni to ne treba, jer nemam porodicu.“

Radovanov primer ne uključuje direktnu diskriminaciju, kaže Zorica Mršević, ali pojedini odnosi pokazuju indirektnu, dodaje ona.

„LGBT+ ljudi su često na udaru rodbine koja im oduzima imovinu na ovaj ili onaj način, jer nemaju direktne potomke“, kaže ona.

„Postoji mnogo slučaja ljudi koji se nepošteno okoriste od njih, jer oni često nemaju nikoga ko bi im čuvao leđa.“

Porodica žene diskriminiše, dodaje Kurtić, i samom činjenicom da se imovina najčešće prenosi na muškog člana porodice.

„Ako imate brata i sestru, čak i da je sestra udata, zajednička imovina će pre otići bratu“, kaže ona.

„U situacijama u kojima je žena sama, niko ni ne pomišlja da sa njom deli stan ili kuću.“

Siromaštvo

U siromaštvu živi 22 odsto pripadnika LGBT+ zajednice, podaci su istraživanja Univerziteta u Kaliforniji.

Veća je verovatnoća i da će stariji LGBT+ ljudi doživeti depresiju i život u siromaštvu nego njihovi vršnjaci, navodi se u istraživanju američke organizacije Fenvej, koja se bavi pravima gej ljudi.

Čak dve trećine gej ljudi od početka epidemije kovida-19 nisu imali sredstava za zadovoljenje makar jedne osnovne životne potrebe – hrana, stanovanje, egzistencija, posao, pokazalo je istraživanje udruženja Egal i Laud end kvir.

Pripadnici LBGT+ grupa nisu bili lenji tokom života pa su često deo socijalnih kategorija, objašnjava Mršević, već diskriminisani.

„Često se dogodi da su ljudi zašli u sedmu deceniju, a imaju deset godina radnog staža, pa ne mogu ni da sanjaju o penziji“, kaže ona.

Razlog je, objašnjava, jednostavan – često su morali da menjaju radna mesta jer su bežali od homofobije.

„Kada bi na poslu shvatili da niste kao drugi, onda bi vas maltretirali“, dodaje Mršević.

„Bili biste primorani da date otkaz, ako ga ne dobijete, da biste sačuvali živu glavu i pobegli od sramote. I tako u krug.“

• „Od čega više da živim?“ – ljudi bez prava na penziju u Srbiji i dalje čekaju rešenje
• „Prete mi da će me strpati u dom“ – nasilje nad starima u Srbiji
• Penzioneri u pandemiji – od zabrane kretanja do brige da su zaboravljeni

Kada ostanu sami, kaže sociološkinja, mnogima je novac veliki problem.

„Da vam neko kupi nešto ili ode da završi, mnogi od tih praktičnih problema koju da se reše novcem“, kaže ona.

„Neke od tih poteškoća nisu toliko velike pojedinačno, ali zajedno čine težinu života, ako novca za rešavanje nema.“

Lezbejke koje ne žive u velikim gradovima, kaže Vera Kurtić, imaju mnogo veću šansu da izgube posao.

„Poslodavci često razmišljaju – ona je sama, nema decu niti bilo koga o kome bi se brinula, njoj ne treba toliko novca kao nekome ko hrani porodicu“, kaže ona.

Ukoliko izgube posao, gej žene se, dodaje, često povlače u sebe.

„To povlačenje se još dodatno povećava kada žene dođu u doba kada svi drugi oko njih već imaju porodice“, objašnjava Kurtić.

„Čak i ako žele da se druže, vrednosti u Srbiji su takve da su mnogo više okrenute porodici i ne smatra se normalnim da se žena više puta nedeljno, na primer, viđa sa prijateljima, već je potrebna u kući“.

Tako se lezbejke koje nemaju decu nekad osećaju i bezvrednima.

„Kao da im društvo poručuje – nisi ispunila ulogu.“

Vraćanje u ormar

Posebnu diskriminaciju stariji gej ljudi doživljavaju kada odu u staračke domove u Srbiji, kaže Aleksandra Gavrilović iz Labrisa.

„Kada tamo osoblje i drugi stanari shvate da su oni gej, kao da se maltretiranje iz školskog perioda vrati“, kaže ona.

„Da im se to ne bi dogodilo, mnogi od njih moraju da se vrate u ormar, odnosno da ponovo kriju seksualnu orijentaciju, čak i ako su živeli život otvoreno kao gej ljudi.“

U mnogim zemljama zapadne Evrope i Amerike zato danas postoje starački domovi posebno posvećeni LGBT+ ljudima.

Radovan je protiv staračkih domova.

„Ne bih tamo“, kaže on.

Dok bude mogao da radi, kaže da će odlaziti u inostranstvo povremeno.

„Ja volim rad, zato sam i tražio da mi dodeliš ime Radovan“, šali se on.

„Ali neću spasti na grbaču šire familije, ako se to dogodi, idem u dom.

„I tamo ću se pretvarati, kao i celog života.“

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]