Bilo je to oko jedanaest časova uveče, 13. aprila 1699. godine, u malom selu na severu Engleske.

Devetogodišnja Džejn Rout otvorila je oči i zaškiljila u neraspoložene večernje senke.

Ona i njena majka su se upravo probudile iz kratkog sna.

Gospođa Rout je ustala i otišla do ognjišta njihovog skromnog doma, gde je počela da puši lulu.

Upravo tada, dva muškarca su se pojavila pored prozora.

Povikali su i uputili je da se spremi da pođe sa njima.

Kako je Džejn kasnije objasnila u sudnici, njena majka je očigledno očekivala posetioce.

Otišla je sa njima svojevoljno – ali je prvo šapnula ćerki da „leži mirno, a ona će opet doći ujutru“.

Možda je gospođa Rout imala neki noćni zadatak da završi.

Ili je možda bila u nevolji i znala da je napuštanje kuće rizik.

U svakom slučaju, Džejnina majka nije uspela da održi obećanje – nikada se nije vratila kući.

Te noći, gospođa Rout je brutalno ubijena, a njeno telo je otkriveno narednih dana.

Zločin nikada nije rasvetljen.

Skoro trista godina kasnije, početkom devedestih 20. veka, istoričar Rodžer Ikirč je prošao kroz lučni ulaz u Kancelariju za javne dokumente u Londonu – impozantne gotičke zgrade u kojoj je od 1838. do 2003. bio smešten Nacionalni arhiv Ujedinjenog Kraljevstva.

Tamo, među beskrajnim redovima drevnih pergamentnih papira i rukopisa, pronašao je Džejnino svedočenje.

I nešto u tome mu se učinilo čudnim.

Prvobitno, Ikirč je istraživao knjigu o istoriji noćnog vremena, a u to vreme je pregledao zapise koji su obuhvatali eru između ranog srednjeg veka i industrijske revolucije.

Plašio se pisanja poglavlja o snu, misleći da to nije samo univerzalna potreba – već i biološka konstanta.

Bio je skeptičan da će pronaći nešto novo.

Do sada je smatrao da su sudski iskazi posebno poučni.

„Oni su divan izvor za društvene istoričare“, kaže Ikirč, profesor na Virdžinija Teh univerzitetu, u SAD-u.

„Oni komentarišu aktivnosti koje često nisu povezane sa samim zločinom.“

Ali dok je čitao Džejnin krivični iskaz, činilo se da dve reči nose odjek posebno primamljivog detalja života u 17. veku, koji nikada ranije nije sreo – „prvi san“.

„Mogu da citiram originalni dokument gotovo doslovno“, kaže Ikirč, čije je oduševljenje njegovim otkrićem opipljivo čak i decenijama kasnije.

U svedočenju, Džejn opisuje kako su, neposredno pre nego što su muškarci stigli u njihovu kuću, ona i njena majka ustale iz prvog noćnog sna.

Nije bilo daljeg objašnjenja – prekinuti san je samo konstatovan kao da je potpuno neupadljiv.

„Ona je to govorila kao da je to sasvim normalno“, kaže Ikirč.

Prvi san podrazumeva drugi san – noć podeljenu na dve polovine.

Da li je ovo bila samo porodična neobičnost ili nešto više?

Sveprisutnost

Tokom narednih meseci, Ikirč je pretražio arhive i pronašao mnogo više referenci za ovaj misteriozni fenomen dvostrukog spavanja, ili „dvofaznog sna“ kako ga je kasnije nazvao.

Neki su bili prilično banalni, kao što je pominjanje tkača Džona Koberna, koji je to jednostavno slučajno ubacio u svoje svedočenje.

Ali drugi su bili mračniji, poput Luk Etkinsona iz Istočnog Rajdinga u Jorkširu.

Uspeo je da ugura u rano jutro ubistvo između dva sna tokom jedne noći – i prema rečima njegove supruge, često je koristio to vreme da posećuje tuđe kuće za zlokobna dela.

Kada je Ikirč proširio svoju pretragu tako da uključi onlajn baze podataka drugih pisanih zapisa, ubrzo je postalo jasno da je fenomen rašireniji i uobičajeniji nego što je zamišljao.

Za početak, prvi snovi se pominju u jednom od najpoznatijih dela srednjovekovne književnosti, Kenterberijskim pričama Džefrija Čosera (napisano između 1387. i 1400. godine), koje je predstavljeno kao nadmetanje u pripovedanju između grupe hodočasnika.

Oni su takođe opisani u delu pesnika Vilijama Boldvina, Čuvajte se mačke (1561) – satiričnoj knjizi koju neki smatraju prvim romanom, koji se usredsređuje na čoveka koji uči da razume jezik grupe zastrašujućih natprirodnih mačaka, od kojih se jednoj, ubici miševa, sudi za promiskuitet.

Ali to je samo vrh ledenog brega.

Ikirč je pronašao povremene reference na sistem dvokratnog spavanja u svim mogućim oblicima, sa stotinama pojavljivanja u pismima, dnevnicima, medicinskim udžbenicima, filozofskim spisima, novinskim člancima i predstavama.

Praksa se čak pretvorila u balade, kao što je Stari Robin iz Portingejla.

„… i kad se probudiš iz prvog sna, napravićeš topao napitak, a pri buđenju iz sledećeg sna, tvoja tuga će se smiriti…“.

Dvofazno spavanje nije bilo jedinstveno za Englesku – bilo je široko praktikovano u čitavom predindustrijskom svetu.

U Francuskoj je početni san bio „premier somme“. U Italiji je to bilo „primo sonno„.

U stvari, Ikirč je pronašao dokaze o navici na tako udaljenim lokacijama kao što su Afrika, Južna i Jugoistočna Azija, Australija, Južna Amerika i Bliski istok.

Kao i mnogi Rimljani, istoričar Tit Livije je možda bio praktičar dvofaznog sna – on aludira na metod u svom velikom opusu, Istorija Rima

Jedan kolonijalni izveštaj iz Rio de Žaneira u Brazilu iz 1555. godine opisuje kako su stanovnici Tupinamba večerali posle prvog spavanja.

Drugi – iz Muskata iz 19. veka, u Omanu – objašnjavali su da će se lokalno stanovništvo povući na prvo spavanje pre deset časova uveče.

I daleko od posebnosti srednjeg veka, Ikirč je počeo da sumnja da je ovaj metod bio dominantan način spavanja milenijumima – drevni standard koji smo nasledili od naših praistorijskih predaka.

Prvi zapis koji je Ikirč pronašao bio je iz osmog veka pre nove ere, u grčkom epu Odiseja od 12.109 redova, dok poslednji nagoveštaji o njegovom postojanju datiraju iz ranog 20. veka, pre nego što je nekako pao u zaborav.

Kako je to funkcionisalo? Zašto su ljudi to radili?

I kako je nešto što je nekada bilo sasvim normalno, moglo biti tako potpuno zaboravljeno?

Pogledajte video: Zašto spavanje duže vikendom produžava život

Nedostatak sna tokom nedelje nadoknadite vikendom

Slobodni trenutak

U 17. veku, spavanje tokom noći je izgledalo otprilike ovako.

Već od devet do jedanaest časova uveče, oni koji su dovoljno srećni da to sebi priušte počeli bi da se spuštaju na dušeke punjene slamom ili krpama – alternativno, možda su dušeci bili punjeni perjem, ako su vlasnici bili bogati – spremni da spavaju nekoliko sati.

(Na dnu društvene lestvice, ljudi bi morali da se zadovolje time da se ugnezde na komadima vreska ili, još gore, na golom zemljanom podu – možda čak i bez ćebeta.)

U to vreme, većina ljudi je spavala zajedno i često su se nalazili ušuškani sa udobnim asortimanom stenica, buva, vaški, članova porodice, prijatelja, posluge i – ako su putovali – potpunih stranaca.

Da bi se sve neugodnosti svele na minimum, spavanje je podrazumevalo niz strogih društvenih konvencija, kao što je izbegavanje fizičkog kontakta ili previše vrpoljenja, a postojale su i određene pozicije za spavanje.

Na primer, ženska deca bi obično ležala na jednoj strani kreveta, najstarija su bila najbliža zidu, zatim majka i otac, onda muška deca – ponovo raspoređena po godinama – zatim oni koji nisu članovi porodice.

Nekoliko sati kasnije, ljudi bi počeli da se bude iz ovog prvobitnog sna.

Noćno buđenje je obično trajalo od jedanaest do oko jedan posle ponoći, u zavisnosti od toga u koje vreme su otišli u krevet.

Uglavnom nije bilo uzrokovano bukom ili drugim smetnjama u noći – niti je bilo pokrenuto bilo kakvom vrstom alarma (ove je izmislio tek 1787. jedan Amerikanac koji je – pomalo ironično – morao da se probudi na vreme da bi prodao satove).

Umesto toga, buđenje se događalo potpuno prirodno, baš kao i ujutru.

Period budnosti koji je usledio bio je poznat kao „sat“ – i to je bio iznenađujuće koristan prozor u kojem se stvari mogu obaviti.

„(Zapisi) opisuju kako su ljudi radili skoro sve i svašta nakon što bi se probudili iz prvog sna“, kaže Ikirč.

Pod slabim sjajem Meseca, zvezda i uljanih lampi ili „žarulja“ – neke vrste sveće za obična domaćinstva, napravljene od voštanih stabljika trske – ljudi bi težili običnim poslovima, poput dodavanja drva u vatru, uzimanje lekova ili odlazak na mokrenje.

Za seljake je buđenje značilo da se vrate ozbiljnijem poslu – bilo da je to uključivalo odlazak da provere životinje na farmi ili obavljanje kućnih poslova, kao što su krpljenje tkanine, češljanje vune ili guljenje trske za potpalu.

Ikirč se setio sluškinje koja je jedne noći, između ponoći i dva ujutru, čak spremila gomilu piva za poslodavca iz Vestmorlenda.

Naravno, kriminalci su iskoristili priliku da se ušunjaju okolo i prave probleme – poput ubice u Jorkširu.

Ali sat je bio i vreme za religiju.

Za hrišćane su postojale razrađene molitve koje je trebalo završiti, sa posebnim propisanim molitvama za tačno ovaj deo vremena.

Jedan otac je to nazvao „najisplativijim“ satom, kada – nakon što svariš večeru i odbaciš trudove sveta – „neće te niko tražiti osim Boga“.

U međuvremenu, oni koji su filozofski raspoloženi mogli su da koriste sat kao miran trenutak za razmišljanje o životu i razmišljanje o novim idejama.

Krajem 18. veka, londonski trgovac je čak izmislio poseban uređaj za pamćenje svih vaših najkorisnijih noćnih ideja – „noćni spomenar“, koji se sastojao od zatvorenog pergamenta sa horizontalnim otvorom koji se mogao koristiti kao vodič za pisanje.

Ali najviše od svega, sat je bio koristan za druženje – i za seks.

Kao što Ikirč objašnjava u knjizi At Day’s Close: A History of Nighttime, ljudi bi često samo ostajali u krevetu i ćaskali.

A tokom tih čudnih sati u sumrak, prijatelji u krevetu su mogli da dele nivo neformalnosti i ležernog razgovora koji je bilo teško postići tokom dana.

Za muževe i žene koji su uspeli da se snađu u logistici deljenja kreveta sa drugima, to je takođe bio zgodan interval za fizičku intimnost.

Ako su imali dug dan fizičkog rada, prvi san je eliminisao njihovu iscrpljenost i kasnije se smatralo da je odličan period za začeće velikog broja dece.

Nakon što bi ljudi bili budni nekoliko sati, obično bi se vraćali u krevet.

Ovaj sledeći korak se smatrao „jutarnjim“ spavanjem i mogao bi trajati do zore ili kasnije.

Baš kao i danas, kada se ljudi konačno probude zavisi od toga u koliko sati su otišli na spavanje.

Kancelarija za javnu evidenciju bila je dom hiljadama krivičnih dokaza iz srednjeg veka, koji se sada čuvaju u Nacionalnom arhivu u Kjuu

Drevna adaptacija

Prema Ikirčovim rečima, postoje reference na sistem dvokrtatnog spavanja koji je zapažen tokom klasične ere, što sugeriše da je tada već bio uobičajen.

Nehajno je ubačen u dela tako slavnih ličnosti kao što su grčki biograf Plutarh (iz prvog veka nove ere), grčki putnik Pausanije (iz drugog veka nove ere), rimski istoričar Livije i rimski pesnik Vergilije.

Kasnije su tu praksu prihvatili hrišćani, koji su odmah videli potencijal sata kao priliku za recitovanje psalama i ispovesti.

U šestom veku nove ere, Sveti Benedikt je zahtevao da monasi ustanu u ponoć za ove aktivnosti, a ideja se na kraju proširila širom Evrope – postepeno se probijajući do masa.

Ali ljudi nisu jedini koje su otkrili prednosti podele sna – ona je široko rasprostranjena u prirodi, sa mnogim vrstama koje se odmaraju u dva ili čak nekoliko odvojenih delova.

Ovo im pomaže da ostanu aktivni u najpovoljnije doba dana, na primer kada će najverovatnije pronaći hranu, a izbegavaju da sami završe kao užina.

Jedan primer je prstenasti lemur.

Ovi kultni primati Madagaskara, sa sablasnim crvenim očima i uspravnim crno-belim repovima, imaju neverovatno slične obrasce spavanja kao i predindustrijski ljudi – oni su „katemeralni“, što znači da su budni noću i danju.

„Postoje široki rasponi varijabilnosti među primatima, u smislu načina na koji oni distribuiraju svoju aktivnost tokom dvadesetčetvoročasovnog perioda“, kaže Dejvid Samson, direktor laboratorije za spavanje i evoluciju ljudi na Univerzitetu u Torontu, Misisaga, u Kanadi.

I ako je dvostruko spavanje prirodno za neke lemure, zapitao se: da li je to način na koji smo i mi evoluirali da spavamo?

Ikirč je dugo gajio isti predosećaj.

Ali decenijama nije bilo ničega konkretnog što bi to dokazalo – ili rasvetlilo zašto je možda nestalo.

Zatim, davne 1995, Ikirč je čitao na internetu kasno jedne noći kada je pronašao članak u Njujork Tajmsu o eksperimentu sa spavanjem od nekoliko godina ranije.

Istraživanje je sproveo Tomas Ver, naučnik o spavanju sa Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje, a uključivalo je petnaest muškaraca.

Posle početne nedelje posmatranja svojih normalnih obrazaca spavanja, noću im je uskraćeno veštačko osvetljenje kako bi skratili svoje sate „dnevnog svetla“ – bilo prirodno ili električno generisanog – sa uobičajenih šesnaest sati na samo deset.

Ostatak vremena, oni su bili zatvoreni u spavaćoj sobi bez svetla i prozora, i potpuno obavijeni baršunastim crnilom.

Nije im bilo dozvoljeno da puštaju muziku ili da vežbaju – i umesto toga su bili podstaknuti da se odmaraju i spavaju.

Na početku eksperimenta, svi muškarci su imali normalne noćne navike – spavali su u jednoj neprekidnoj smeni koja je trajala od kasnih večernjih sati do jutra.

Onda se dogodilo nešto neverovatno.

Posle četiri nedelje desetočasovnog dana, njihovi obrasci spavanja su se promenili – više nisu spavali u jednom delu, već u dve polovine otprilike iste dužine.

One su bile isprekidane periodom od jednog do tri sata u kome su bili budni.

Merenja hormona spavanja melatonina su pokazala da su se i njihovi cirkadijalni ritmovi prilagodili, pa je njihov san promenjen na biološkom nivou.

Ver je ponovo izmislio dvofazni san.

„To (čitanje o eksperimentu) je bio, osim mog venčanja i rođenja moje dece, verovatno najuzbudljiviji trenutak u mom životu“, kaže Ikirč.

Kada je poslao imejl Veru da objasni izvanrednu podudarnost između njegovog sopstvenog istorijskog istraživanja i naučne studije, „mislim da vam mogu reći da je bio jednako uzbuđen kao i ja“, kaže on.

Tokom većeg dela ljudske istorije, oni koji nisu mogli da priušte krevet morali su da spavaju na slami ili drugom sušenom rastinju

Nedavno je Samsonovo istraživanje podržalo ove nalaze – sa uzbudljivim obrtom.

Još 2015. godine, zajedno sa saradnicima sa mnogih drugih univerziteta, Samson je regrutovao lokalne volontere iz udaljene zajednice Manadena na severoistoku Madagaskara za studiju.

Lokacija je veliko selo koje se nalazi u zaleđu nacionalnog parka – i nema infrastrukture za struju, tako da su noći mračne gotovo kao što su bile milenijumima.

Od učesnika, koji su uglavnom bili farmeri, zatraženo je da nose „aktimetar“ – sofisticirani uređaj za detekciju aktivnosti koji se može koristiti za praćenje ciklusa spavanja – tokom deset dana, kako bi pratili obrasce spavanja.

„Ono što smo otkrili je da je (kod onih bez veštačkog svetla) postojao period aktivnosti odmah posle ponoći od oko jedan do jedan i trideset ujutru“, kaže Samson.

„Onda bi ponovo zaspali i bili neaktivni sve dok se ne probude u šest ujutru, što se obično poklapa sa izlaskom Sunca“.

Kako se ispostavilo, dvofazni san nikada nije potpuno nestao – on i danas živi u delovima sveta.

Novi društveni pritisak

Zajedno, ovo istraživanje je takođe dalo Ikirču objašnjenje za kojim je žudeo zašto je veći deo čovečanstva napustio sistem sa dva spavanja, počevši od ranog 19. veka.

Kao i kod drugih nedavnih promena u našem ponašanju, kao što je pomak ka zavisnosti o vremenu, odgovor je bio industrijska revolucija.

U 17. veku, bogata elita je obično spavala u drvenim krevetima sa baldahinom od zavesa, kako bi stanarima bilo toplije i kako bi isključili radoznale poglede posetilaca

„Veštačko osvetljenje postalo je preovlađujuće i snažnije – prvo je postojalo gasno (osvetljenje), koje je uvedeno prvi put u Londonu“, kaže Ikirč, „a zatim, naravno, električno osvetljenje krajem veka.

I osim što menja cirkadijalne ritmove ljudi, veštačko osvetljenje je takođe prirodno omogućavalo ljudima da ostanu budni do kasno.“

Međutim, iako ljudi više nisu išli na spavanje u devet uveče, i dalje su morali da se probude u isto vreme ujutru – tako da im je odmor bio skraćen.

Ikirč veruje da je to učinilo njihov san dubljim jer je bio komprimovan.

Osim što je promenilo cirkadijalne ritmove stanovništva, veštačko osvetljenje je produžilo prvi san i skratilo drugi.

„I uspeo sam da pratim (ovo), skoro deceniju po deceniju, tokom 19. veka“, kaže Ikirč.

Intrigantno je da je Samsonova studija na Madagaskaru uključivala drugi deo – u kojem je polovini učesnika dato veštačko svetlo nedelju dana, da bi se videlo da li su napravili neku razliku.

I u ovom slučaju, istraživači su otkrili da to nije imalo uticaja na njihove segmentirane obrasce spavanja.

Međutim, istraživači ističu da nedelju dana možda neće biti dovoljno da veštačko svetlo dovede do velikih promena.

Tako da se misterija nastavlja…

Čak i ako veštačko osvetljenje nije u potpunosti krivo, do kraja 20. veka podela između dva spavanja je potpuno nestala – industrijska revolucija nije promenila samo našu tehnologiju, već i našu biologiju.

Nova anksioznost

Jedna od glavnih nuspojava većeg dela promene navika u spavanju čovečanstva je promena stavova.

Kao prvo, brzo smo počeli da sramotimo one koji spavaju i razvili smo preokupaciju vezom između ranog buđenja i produktivnosti.

„Ali za mene, najzadovoljniji aspekt svega ovoga“, kaže Ikirč, „odnosi se na one koji pate od nesanice usred noći“.

Objašnjava da su naši obrasci spavanja sada toliko izmenjeni da nas svako buđenje usred noći može dovesti do panike.

„Ne želim to da omalovažavam – zaista, i sam patim od poremećaja spavanja. I uzimam lekove za to…“.

Ali kada ljudi saznaju da je to možda bilo sasvim normalno milenijumima, on otkriva da se donekle smanjuje njihova anksioznost.

Međutim, pre nego što Ikirčovo istraživanje dovede do razvoja Paleo ishrane, i ljudi počnu da bacaju lampe – ili još gore, veštački dele san na dva dela budilnikom – on želi da naglasi da napuštanje sistema sa dva spavanja ne znači da je danas kvalitet našeg sna lošiji.

Uprkos gotovo stalnim naslovima o rasprostranjenosti problema sa spavanjem, Ikirč je ranije tvrdio da je, na neki način, 21. vek zlatno doba za spavanje.

To je vreme kada većina nas više ne mora da brine da će biti ubijena u krevetu, da će se smrznuti do smrti ili zaraziti vaškama, kada možemo da zadremamo bez bola, pretnje vatre ili straha da će se stranci ušunjati pored nas.

Ukratko, pojedinačni periodi sna možda nisu „prirodni“.

Pa ipak, nisu ni otmeni ergonomski dušeci ni moderna higijena.

„Ozbiljnije, nema povratka na staro jer su se uslovi promenili“, kaže Ikirč.

Dakle, možda propuštamo poverljiva ponoćna ćaskanja u krevetu, psihodelične snove i noćna filozofska otkrovenja – ali barem se nećemo probuditi prekriveni ljutim crvenim ugrizima.

Pogledajte i ovaj video: Zašto imamo noćne more