Kada je prvi put došao na trening, bilo mu je potrebno manje od poluvremena košarkaške utakmice da trenerima pokaže talenat.

Luka Dončić imao je osam godina kada je u školi košarke ljubljanske Olimpije počeo ono što će ga samo deceniju kasnije promovisati u jednog od najboljih igrača najjače lige na svetu, američke NBA.

„Za tih 16 minuta, video sam druge dimenzije igre – visina, fizičke predispozicije, odnos prema lopti.

„Meni je isto, Luka tada i Luka sada. On se košarke – igra“, priseća se Grega Brezovec, prvi Dončićev trener.

Posle samo 16 minuta, Dončić je poslat da trenira sa školom košarke za 12-godišnjake, da bi ubrzo potom odatle bio prosleđen klupskoj selekciji najboljih 12-godišnjaka.

Posle godina školovanja u Olimpijinom košarkaškom sistemu, među brojnim evropskim klubovima koji su ga želeli, Dončić prelazi u Real iz Madrida gde će igrati sve do 2018.

Tada odlazi u Sjedinjene Države, gde postaje uzdanica Dalas Meveriksa i u prvoj sezoni dobija titulu najboljeg novajlije NBA lige, dok igra kluba postaje u potpunosti oslonjena na košarkaško umeće Slovenca.

Sa njim u timu, reprezentacija Slovenije osvaja zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu 2017. godine i četvrto mesto na Olimpijskim igrama u Pekingu 2020.

Košarka u kući

Kada se Luka rodio, njegov otac Saša igrao je do tada najbolju košarku u životu za klub iz Laškog koji je nosio ime Pivovarna.

„Mislim da je Luka prvi put na utakmicu išao kad je imao dva ili tri meseca.

„Plašio sam se kako će reagovati na ljude i buku, ali kako je krenula galama, on se ućutao i gledao – to je bilo jedino vreme kad je bio miran“, kaže Dončić senior uz osmeh.

Sašina karijera tada je tek počela da se menja, iako tvrdi da nije ni pomišljao da bi sin mogao biti košarkaš.

„Apsolutna je istina da ti se život promeni kad dobiješ dete – ali na bolje, dobiješ viši cilj, odgovornost.

„Bilo je neprospavanih noći, prehlada koje prvi put deluju komplikovano, ali sve to bude nebitno.“

Saša Dončić promenio je devet klubova sve dok 2007. nije došao u ekipu koja je sinonim za slovenačku košarku – ljubljansku Olimpiju.

„U prvom razredu osnovne škole, Luka je već bio siguran da želi da trenira košarku.

„Uvek je gledao moje utakmice, jedva je čekao poluvreme ili zagrevanje da bi mogao da uđe na teren da puca na koš.“

Odlazak na prvi trening u Olimpiju bio je logičan sled događaja jer se ljubljanski košarkaški svet dobro poznaje.

Preostalo je još da se savlada konačni izazov savremene košarke: prisustvo roditelja na treningu, a posebno oca-košarkaša na terenu.

„Voziš ga na trening, nemaš šta da radiš, pa ostaneš tu, gledaš.

„Nikad nisam vikao sa tribina, gledao sam da sednem diskretno i da uživam, gledam decu koja su na igralištu, kako nemaju kalkulacije, požrtvovani su, a ne da sedim sa večito nezadovoljnim komentatorima“, kaže Dončić senior, sa čime će se saglasiti i Lukini treneri.

Arhiva — Otac i sin Dončić u dresovima ljubljanske Olimpije

Ipak, košarka se nije završavala u hali – za oca i sina, ona je postala tema koja nikada ne prestaje.

„Nikad se nismo posvađali zbog košarke.

„Roditelji moraju da budu podrška, a ne da drže još jedno predavanje detetu koje to već čuje na terenu od trenera, čiji je to i posao.“

Zajedničko gledanje utakmica bilo je porodični ritual.

„Bio je temperamentan pred televizorom, baš kao što je i danas.

„Prati i takmičenja poput slovenačkog kupa, ali i sve utakmice NBA – to mi je fascinantno.“

Zbog tolike ljubavi, košarka je služila i kao sredstvo discipline i vaspitanja.

„S treninzima smo pokušavali da ga kontrolišemo i u školi – loša ocena ili neurađeni domaći zadatak značili su da nema odlaska na trening“, kaže Dončić, mada i sam priznaje da je bilo teško odoleti Lukinim željama da ne propusti nijedan trening.

Saša Dončić razveo se od Lukine majke Mirjam Poterbin 2008, a slovenačka javnost pažljivo je pratila ovaj burni rastanak i njegov kasniji uticaj na karijeru sadašnjeg NBA asa.

„Mislim da tu nema nikakvih problema, ja sam se trudio da Luka nikad ne oseti taj razvod“, kratko kaže Saša Dončić.

Napredovanje kroz sistem

Prvih 16 minuta prvog treninga Luke Dončića u zelenom dresu Olimpije samo su delić mozaika sistema koji je učestvovao u stvaranju jednog od najboljih košarkaša današnjice.

Kao đak ljubljanske osnovne škole „Miran Jarc“, koja ime nosi po slovenačkom pesniku s početka 20. veka, Dončić je bio pod nadzorom trenera nekoliko selekcija Olimpije, u čijoj je orbiti funkcionisala košarkaška sekcija ove škole.

Ljubljanski klubovi prisutni su već u osnovnim školama – po blizini ili tradiciji, klub otvara sopstvenu sekciju u saradnji sa profesorima fizičkog.

Talentovani dečaci dobijaju poziv da se pridruže školi košarke pri klubu, da bi potom najbolji bili poslati u klupsku selekciju vršnjaka.

„Taj sistem daje uvid u to ko se bavi košarkom, gde se dobro ili loše radi, gde ima perspektive i gde su najbolji igrači“, kaže Radoslav Nesterović, nekada slavni košarkaš, a danas generalni sekretar Košarkaškog saveza Slovenije (KSS).

Kroz ovaj višestepeni sistem prošao je i plavokosi dečačić koga je otac sa osam godina doveo na prvi trening.

Prošao ga je munjevitom brzinom.

„Posle prvih 16 minuta na terenu, rekao sam da nema smisla da bude sa klincima i prebacili smo ga sa dve godine starijim dečacima.

„I tu su treneri rekli da ni to nema smisla, odmah su ga prebacili u klupsku selekciju do 12 godina, a kod mene je dolazio samo petkom, da se malo druži i vidi sa vršnjacima i za vikend odigra koliko god je utakmica mogao“, kaže Dončićev prvi trener Grega Brezovec, danas portparol KSS.

Dončić je došao do selekcije dečaka rođenih 1996. godine koju je predvodio Jernej Smolnikar.

„Luka nije imao glavnu ulogu kad je došao u moju ekipu, a selekcija je bila veoma jaka.

„On je dobijao minute kad možemo da mu ih damo ili kad vidim da je na drugoj strani igrač protiv koga može da igra – bio je visok, ali i dalje nije bio dovoljno snažan“, kaže Smolnikar, danas zaposlen kao jedan od glavnih menadžera u ljubljanskoj pivari, daleko od košarkaške trenerske klupe.

Iako upadljivo mlađi od saigrača, Dončić je dobro osećao atmosferu.

„Brzo se uklopio, a i drugari su ga prihvatili jer voli da se takmiči.

„Bio je pozitivac, ponekad smo ga osećali i kao maskotu tima.“

Iako je fizički zaostajao za momcima koji su već uveliko vodili pubertetske bitke, na terenu se razlika smanjivala svakim danom.

„Mi smo već tad probali da stavimo klince u neke okvire – da dobiju radne navike, da se sami organizuju za treninge.

„Ali njegov talenat uvek je bio na strani igre, da baci ekstra pas, vidi ono što drugi ne vide i on je to pokušavao i na treninzima, birao je pravi momenat kad može da se igra, a kada da bude deo sistema“, kaže Smolnikar.

Karakter pobednika

Biografije sportskih pobednika veoma lako pretvore se u romansirane priče o pravolinijskom putu do uspeha.

Ipak, Srečko Bester, višedecenijski koordinator Olimpijine košarkaške škole i svojevrsni hroničar kluba, kaže da se Dončićeva karijera mora pažljivije posmatrati.

„Svi vide Lukinu priču kao niz dobrih stvari, a on je pre svakog uspeha imao po jedan neuspeh.

„Mora da napravi korak nazad, da bi napravio tri koraka napred i to je tako od škole košarke, pa do Evrolige.“

Bester je sa selekcijama u kojima je igrao Luka putovao širom Slovenije, ali i Evrope, pa ističe važnost međunarodnih turnira na kojima su dečaci mogli da uporede svoje košarkaško znanje sa vršnjacima.

Sa neskrivenim oduševljenjem i blagom setom, Bester će se podsetiti Dončićevih bravura u finalu turnira u italijanskom Pordenoneu 2011. godine.

Buduća zvezda postigla je 41 poen od ukupno 46 njegove ekipe, dok su protivnici iz italijanskog Leonćina ubacili 43.

„Način kako je on postizao te koševe… Mogao si samo da gledaš i uživaš.

„Raznovrsnost i razmišljanje, pronalaženje načina za postizanje poena bili su fascinantni.“

Dok su se treneri u Olimpijinom košarkaškom sistemu smenjivali na treninzima čiji je redovni deo bio i Dončić, Bester je mladog košarkaša posmatrao i van pravougaonika sa koševima.

„Bio je ne samo deo grupe, nego i njen vođa.

„Znao je da u šali spotakne igrača, da se gurkaju – bio je pozitivno drzak, ali nikako bezobrazan.“

Za sve koji su radili sa Dončićem dok je trenirao u Ljubljani, zajednička će biti jedna ocena: Luka je voleo da se igra košarke.

Ipak, Srečko Bester kaže da je u toj igri bilo i prostora za napredak.

„Bio je veoma prilagodljiv da si mogao da mu kažeš i da ne igra na koš kada je ishod utakmice odlučen, već da se usmeri samo na dodavanja.

„On je i to shvatao kao novi cilj u igri, nalazio je novu motivaciju.“

Dončićev trener Jernej Smolnikar kaže i da uspeh nije uvek izazivao pozitivne reakcije.

„Bilo je mnogo ljubomornih na njega, a neki su to pokazivali na terenu ili na tribinama.

„Njemu je to bilo teško, emotivno je reagovao na nepravde, ali je uvek bio skroman – i kada su mu maltene kao detetu tražili autograme.“

Bitku za sopstveni mir vodio je i Lukin otac Saša.

„Ranije su me nervirali komentari po internetu – ljudi koji nisu smeli da se potpišu, a izražavali su svoje frustracije koje se sigurno i dalje mogu naći zapisane.

„Ja sam Luki rekao da takve stvari treba na jedno uvo da mu uđu, a na drugo izađu i on je to dobro primenio.“

Sledeći Luka Dončić

Dončićev otac kaže da su ozbiljna razmišljanja o sinovljevoj karijeri počela kad je Luka napunio 12 godina.

„U mlađim kategorijama, igralo se na rezultat, na taktiku, a ne na kreativnost.

„Ja sam video da se on zaljubio u košarku i zato sam se zapitao da li je ovo dobra sredina za njega.“

U bici klubova širom Evrope, Real iz Madrida dobio je priliku da potpiše ugovor sa Lukom.

„Ako mene pitate, za klub je otišao – prerano, ali to kažem kao čovek koji radi u klubu.

„Ipak, za njega i slovenačku košarku – mislim da je otišao na vreme“, realno sagledava situaciju Srečko Bester.

Slično Bester odgovara i na pitanje nestrpljivih – ima li novog Dončića na vidiku.

Poručuje im da „bar 50 godina mogu da budu mirni jer se bar toliko neće ponoviti sličan igrač“.

„Sindrom Luke Dončića, svakako ne sam Luka Dončić, imao je i negativan efekat na neku decu – svi sada vide njega kao uzor.

„Ja roditeljima uporno govorim da deca nisu mašine, već da treba da se igraju, zabavljaju, ali i treniraju.“

Na preterani porast ambicija upozorava i generalni sekretar Košarkaškog saveza Slovenije Radoslav Nesterović.

„Koliko je on za nas super, toliko ima i negativnih stvari – sad bi svi roditelji da im deca odu u Real, u Španiju.

„A on je jedan jedini, koji se rodi sa takvim talentom i razmišljanjem.“

On upozorava da se bitka sportova da osvoje školarce pretvara u surovo prekidanje detinjstva.

„Sa osam ili devet godina, to su još deca – ja se zalažem da deca do 12 ili 14 godina treba da treniraju sve, atletiku, gimnastiku, pa da tek onda odaberu sport.

„Ovako se dešava i da porodice kroz sport pokušavaju da reše svoju egzistenciju“, upozorava Nesterović.

Lukin otac Saša danas je trener prvog tima Ilirije, ljubljanskog tima koji se takmiči u Prvoj ligi Slovenije.

Na pitanje da li bi voleo da se sa sinom nađe na istom terenu, u ulozi trenera ili selektora ekipe koju predvodi Luka, najpre će se nasmejati.

„Iskreno, više volim da uživam u njegovim igrama nego da mu budem trener.

„Ne znam da li je to dobra kombinacija, ali ne znam ni da li bi to bilo loše.“

Pogledajte – Da li se novi Luka Dončić možda krije u Dubaiju