Poslednjih dana Evropa pomno prati burne događaje u Belorusiji i pokušava, između ostalog, da napravi poređenje sa drugim demokratskim revolucijama u regionu u poslednjih dvadeset godina, kako bi shvatila šta da očekuje.
Režim koji je uspostavio Aleksandar Lukašenko u mnogome se razlikuje od onoga što se dešavalo u drugim zemljama, međutim, korisno je da se prisetimo tih razlika.
U poslednjih dvadeset godina pod pritiskom masovnih protesta menjala se vlast u nekoliko zemalja: Srbiji, Gruziji, Ukrajini (dva puta) i Jermeniji.
BBC na ruskom je rešio da uporedi te revolucije po pet kriterijuma: prisustvo organizovane opozicije i/ili raskol upravljačke elite; socijalna, regionalna i etnička osnova protesta; geopolitička orijentacija vladajuće strukture i njenih protivnika u odnosu na Zapad ili Istok; stepen autoritarnosti režima; spremnost vlasti da primeni silu.
- Previranja u Belorusiji: Nobelovka Svetlana Aleksijevič na meti „maskiranih“, hapšenje opozicionara, Kolesnikova u zatvoru
- Slobodan Milošević: Misterija mozga
- Rusi izglasali promene ustava, Putin može da ostane na vlasti do 2036.
Smena vlasti ili njen pokušaj putem masovnih protesta u ovom veku su se događala i drugim zemljama: Kirgiziji, Turskoj, Tunisu, Egiptu, Venecueli, Boliviji i Libiji.
U Belorusiji nije postojala organizovana i jaka opozicija sve do sadašnjih predsedničkih izbora: godine represije su „uništile pogodno tlo“ za razvoj opozicije.
Nove strukture su nastale u hodu, tokom predizborne kampanje, a sada se formiraju tokom protesta.
Takođe se ne vide ni uticajni tajkuni ili političari koji su se pridružili opoziciji.
U Belorusiji ne postoje nezavisna sociološka istraživanja, stoga ne postoje pouzdane procene ko protestuje protiv Lukašenka.
Ali prema talasu poruka koje dolaze iz zemlje može se pretpostaviti da protestuju predstavnici svih slojeva, osim birokratije i bezbednosnih snaga.
U protestima još uvek nema geopolitičkog faktora. Demonstranti i ne pomišljaju na raskidanje najtešnjih veza sa Rusijom.
Prema stepenu pokazane represije i spremnosti na nasilje, Belorusija Aleksandra Lukašenka je daleko ispred ostalih istočnoevropskih zemalja u kojima su ljudi svrgnuli ili pokušali da svrgnu nevoljenog lidera.
Za one koji se dobro sećaju istočnoevropskih revolucija, jasno je da se one veoma razlikuju od onoga što se dešava u Belorusiji.
Glavna razlika je u tome što te zemlje nisu bile ni približno autokratske koliko je to Belorusija u vreme Lukašenka.
Slične crte mogu da se nađu samo u režimu Slobodana Miloševića.
Jermenija 2018. godine
Protesti u Jermeniji u martu i aprilu 2018. godine počeli su nakon što je predsednik Serž Sargsjan, nakon odslužena dva dozvoljena mandata, odlučio da ostane na vlasti tako što je prešao u premijersku fotelju.
U tom trenutku opozicija u Jermeniji je bila jaka, organizovana i odlično zastupljena u parlamentu.
I sam vođa protesta Nikola Pašinjan bio je član parlamenta i jedan od lidera opozicionog političkog saveza „Elk“ („Izlaz“).
„Postojao je centar, postojao je vođa koga su pratili ljudi i koji je jasno upravljao procesom. U tom smislu, naravno, Jermenija je se veoma razlikuje od Belorusije jer sve što se dešava u Belorusiji, dešava se putem interneta“, objašnjava bivši novinar BBC-ja, a do skora direktor Društvenog radija Jemenije, Mark Grigorjan.
Socijalna baza protesta bila je prilično široka. Kao katalizator protesta istupila je obična, apolitična, gradska omladina, seća se Mark Grigorjan.
Ali ubrzo su se pridružili drugi slojevi stanovništva. Ankete su pokazale da je velika većina Jermena nezadovoljna Sargsjanom i njegovom vladom.
Nije došlo do geopolitičkog preusmeravanja Jermenije kao posledice promene vlasti i to nije ni moglo da se dogodi.
Jedini saveznik Jermenije, koja je pritisnuta između neprijateljski nastrojenih Azerbejdžana i Turske, je Rusija.
Upravo zbog toga je, veruju mnogi ruski komentatori, Moskva neobično mirno reagovala na još jednu u nizu „obojenih revolucija“ na postsovjetskim prostorima.
Što se tiče autoritarnosti i spremnosti da se primene represivne mere, po mišljenju Marka Grigorjana, Sargsjan je bio prilično demokratski nastrojen lider.
Osim toga, zemlja i konkurencija mu nisu dozvolili da ode u stranu žestokog autoritarizma. Čim je Sargsjan poželeo da ostane na vlasti, odmah je bio svrgnut.
Tokom protesta bilo je manjih sukoba sa policijom, Pašinjan je uhapšen a zatim odmah pušten i generalno je sve proteklo sasvim mirno.
„To kako je sve prošlo između ostalog govori o lideru. Jer kada je Serž Sargsjan video da je previše ljudi izašlo da protsetuje protiv njega, odmah je dao ostavku.
„Slučajeve bilo kakvog nasilja u Jermeniji si mogao da nabrojiš na prste jedne ruke. To je bila zaista mirna revolucija“, priča Grigorjan.
Ukrajina 2014. godina
Protivnici svrgnutog predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča optuživali su ga da namerava da izgradi autoritarni sistem nalik onom u Rusiji.
Ali 2013. godine, do početka Evromajdana, a još više 2004. godine, tokom prvog, mirnog „narandžastog Majdana“, Ukrajina je bila, ako ne u potpunosti demokratična, onda barem zemlja sa vrlo pluralističkom politikom.
Ukrajinska opozicija je bila legalna, organizovana i jaka. Partije „Otadžbina“ Julije Timošenko (koja je u tom trenutku bila u zatvoru), „Sloboda“ Olega Tjagniboka i UDAR Vitalija Klička bili su predstavljeni u Vrhovnoj radi.
Osim njih, u organizaciji pobune učestvovalo je desetak legalnih partija i organizacija.
Skoro sve vođe Majdana bili su poslanici u parlamentu, a mnogi su bili na vlasti, čak i za vreme predsednika ili premijera Janukoviča.
Arsenij Jacenjuk je u različitim periodima bio ministar privrede, ministar spoljnih poslova i predsednik Vrhovne rade.
Jurij Lucenko bio je ministar unutrašnjih poslova za vreme predsednika Viktora Jušenka.
Milijarder Pjotr Porošenko bio je ministar spoljnih poslova u vreme kada je Julija Timošenko bila premijerka i za vreme mandata oba predsednika, a bio je i ministar privrede za vreme predsednika Janukoviča.
Kako ističu ukrajiniski politikolozi analitičari, Majdan je imao i političke lidere, predstavnike u parlamentu, kontakte sa vlastima i borbeno krilo predvođeno ljudima poput Dmitrija Jaroša.
Beloruski protest nema ništa od toga.
„Na Majdanu su bili političari koji su komunicirali sa vlastima [Jacenjuk, Tjagnibok, Kličko]. Sa druge strane, Tihanovskaja stalno pokušava da drži mirovne govore i poziva na prekid nasilja.
„To joj ne daje moralnu snagu da predstavlja demonstrante, bez obzira na to koliko bi oni sami to želeli“, rekao je za BBC ukrajinski politikolog, predsednik udruženja analitičara „Levijatan“ i bivši aktivista Majdana, Nikolaj Meljnik.
- Tihanovskaja za BBC: Ako protesti utihnu, postaćemo „robovi“
- Aleksej Navaljni se probudio iz kome posle trovanja
Osim toga, Majdan su otvoreno ili tajno podržavali neki ukrajinski oligarsi, uključujući Porošenka.
Neki su se bojali da će im vladajuća Partija regiona oduzeti biznis, nekima su već nešto oduzeli i nadali su se da će to povratiti.
Socijalnu bazu drugog Majdana činili su proevropski nastrojeni Ukrajinci, ali njegovi najveći zagovornici bili su ljudi iz regiona zapadne Ukrajine, a glavna udarna snaga ukrajinski nacionalisti.
Stanovnici zapadnih regiona „odokativnom“ procenom činili su najmanje polovinu ljudi u šatorskom naselju na Trgu nezavisnosti.
Odlučne grupe nacionalista, kao i vlast, su tri puta davale protestima novi impuls i podizale sukobe na viši nivo.
Geopolitički aspekt Evromajdana 2013-2014. je očigledan: započeo je nakon što je predsednik Janukovič pod pritiskom Moskve zvanično odložio potpisivanje sporazuma o pridruživanju Ukrajine Evropskoj uniji.
Svi učesnici Majdana bili su za blisku saradnjau sa Evropom i protiv ulaska Ukrajine u carinski savez sa Rusijom.
„Majdan je započet ne samo protiv Janukoviča već protiv njegovog geopolitičkog pravca“, podseća Nikolaj Meljnik.
A protesti u Belorusiji, prema njegovoj proceni, nemaju geopolitičko opredeljenje već su usmereni protiv Lukašenka.
Okolnosti nisu dozvolile da Viktor Janukovič postane autoritarni vladar ali je optužen da je pokušao da suzbije opoziciju i vlada bez kontrole.
Nakon što je postao predsednik, Janukovič je poslao u zatvor suparnicu na izborima, Juliju Timošenko na sedam godina zbog zloupotrebe položaja prilikom sklapanja ugovora sa Rusijom. Ona je oslobođena nakon pobede na Majdanu.
Osuđen je i bivši ministar unutrašnjih poslova Jurij Lucenko, na četiri godine zbog „prisvajanja imovine“.
Evropski sud za ljudska prava presudio je da je ovaj slučaj bio politički motivisan i Janukovič je pomilovao Lucenka.
Osim toga, Ukrajina je obogatila ruski i druge jezike novom rečju „tituški“, koja označava snažne, mlade ljude koje vlast (ili bilo ko drugi) angažuje da napada akcije opozicionara.
Ipak, da preduzme drastične mere i rasturi Majdan silom, što bi značilo prolivanje mnogo krvi, Janukovič i ljudi iz njegovog okruženja nisu hteli ili nisu mogli.
Nakon pobede na Majdanu nova vlada ga je, između ostalog, optužila za organizovanje masovnog ubistva, ali 18. i 20. februara kada je većina od 106 žrtava u sukobima poginula, događaji su se jednostavno izmakli kontroli.
Gruzija 2003. godine
Gruzijska „revolucija ruža“ odigrala se nakon parlamentarnih izbora 2. novembra 2003. godine.
Centralna izborna komisija saopštilila je da je većinu glasova dobio blok „Za novu Gruziju“ predsednika Edvarda Ševarnadzea i njegovih koalicionih partnera.
Opozicija je, oslanjajući se na ankete i ocenu posmatrača OEBS-a, optužila vlast za nepravilnosti i prevaru i počeli su masovni protesti.
Nakon 20 dana demonstranti su na čelu sa Mihailom Sakašvilijem sa ružama u rukama zauzeli zgradu parlamenta, a dan kasnije Ševarnadze je podneo ostavku.
„U 2003. godini Gruzija je imala veoma organizovanu opoziciju. To je bila opozicija koja je izašla iz sistema“, seća se politikolog Gela Vasadze.
Sva tri lidera protesta zauzimala su visoke položaje za vreme Ševarnadzea: Mihail Sakašvili je bio ministar pravde, a u trenutku revolucije predsedavajući gradskim parlamentom Tbilisija.
Zurab Žvanija i Nino Burdžanadze u različito vreme su bili na funkcijama predsednika parlamenta.
- „Ne možemo preko ponosa”: Kako se Abhazija i Južna Osetija nose sa korona virusom
- Vladimir Putin: 20 godina u 20 fotografija
Lideri su se oslanjali na jake stranke. Pored toga, Gruzija je imala razvijen sistem nezavisnih javnih organizacija koje su igrale važnu ulogu u organizovanju protesta.
Društvena osnova protesta bila je veoma široka, priča Gela Vasadze.
„Nismo imali takav proletarijat kao u Belorusiji. Fabrike nisu bile sačuvane, ali bilo je raznih, od sitnih trgovaca, preko vozača minibuseva do takozvane kreativne klase i, naravno, predstavnika nevladinih organizacija.
„To je bila prilično široka osnova. A na Ševarnadzeovoj strani nije ostao ni administrativni aparat, zato što je većina državnih službenika bila za promene“, seća se on.
Gruzija je tada bila u teškoj ekonomskoj krizi, a ljudi su smatrali da je dodatno pogoršavaju korupcija, bezakonje, problem otcepljene Abhazije i Južne Osetije i polunezavisne Adžarije pod vođstvom Aslana Abašidzea.
Ševarnadze je vodio zemlju 10 godina i većina stanovništva izgubila je veru u njegovu sposobnost da nešto promeni.
Geopolitički pravac „revolucije ruža“ izgleda jasno – na vlast je došao čovek sa izraženom prozapdnom, čak proameričkom orijentacijom, Mihail Sakašvili.
Ali ni Eduard Ševarnadze, koautor perestrojke i ministar inostranih poslova SSSR-a u vreme Mihaila Gorbačova, nikako nije bio antizapadnjački orijentisan.
Dok je on vladao Gruzija je ušla u NATO-ov program „Partnerstvo za mir“, a zatim je ulazak u NATO objavila kao zvanični cilj spoljne politike.
Rusija, predvođena tada još mladim Vladimirom Putinom, podržala je smenu Ševarnadzea i Aslana Abašidzea.
Bivši ministar spoljnih poslova i šef Saveta bezbednosti Igor Ivanov nagovorio je Abašidzea da napusti Gruziju.
„U to vreme, promena vlasti u Gruziji odgovarala je svima. I Zapadu koji je, u stvari, odgojio ptiće ‘revolucije ruža’ i Moskvi.
„Ševarnadze kao lider u tom trenutku nije odgovarao Putinu, a Moskva je ozbiljno mislila da će biti lakše da se postigne dogovor sa novim vlastima „, kaže Gela Vasadze.
Ševarnadze nije bio tiranin, pa čak ni autokrata: nije progonio protivnike, nije gušio opoziciju i nezavisnu štampu.
On bi se čak, najverovatnije, sam povukao 2004. godine kada mu je isticao predsednički mandat, osim ukoliko ne bi pokušao da na ovo mesto postavi vernog naslednika.
Ševarnadze takođe nije pokušao da silom suzbije „revoluciju ruža“.
„Jednostavno nije imao resursa za to. Svi su shvatili da ni vojska ni policija neće rasterati demonstrante. Ogromna je razlika u odnosu na ono što vidimo u Belorusiji“, priča Vasadze.
„Da parafraziram Tolstoja: sve neuspele revolucije su slične jedna drugoj, a sve uspešne su uspešne na svoj način“.
Srbija 2000. godine
Svrgavanje predsednika SR Jugoslavije Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. godine je verovatno prvi slučaj u Evropi nakon raspada SSSR-a i socijalističkog tabora kada je autoritarni režim oboren mirnim protestima.
Istovremeno, to je bila prva demokratska revolucija u modernoj istoriji, za čije učesnike je poznato da su koristili knjige američkog politikologa Džina Šarpa, koji je razvio „198 metoda nenasilnog delovanja“, protiv vlade koja nije dozvoljavala da bude smenjena na slobodnim izborima.
Kada Lukašenko, Putin i drugi govore o misterioznim „priručnicima za obojene revolucije“, oni najverovatnije misle na javno dostupne knjige Džina Šarpa, a autora jednostavno ne pominju po imenu.
Iako je Milošević bio optužen za nasilje nad protivnicima, pritisak na medije i falsifikovanje izbornih rezultata, opozicija u Srbiji je 2000. godine bila prilično živahna i energična.
Problem je bio što tih 25 stranaka i pokreta dugo vremena nije moglo ništa da uradi oko Miloševića, jer nisu mogli da postignu međusobni dogovor.
„Tek kada su uspeli da se ujedine protiv Miloševića, uspeli su nešto da urade“, kaže Aleksandra Nikšić, novinarka BBC-ja na srpskom.
Glavne opozicione političke stranke spajala je samo želja da se otarase Miloševića. Najjača je bila stranka konzervativnih desničara, a druga je bila levičarska.
„Nikada se ne bi složili ni o čemu drugom. Ali su se onda dogovorili o jedinom kandidatu koji bi mogao da bude konkurencija Miloševiću“, priča Nikšić.
Taj kandidat na predsedničkim izborima 24. septembra bio je Vojislav Koštunica, koji nije bio najbolji političar već figura prihvatljiva većini opozicionara i glasača.
Prema prvim zvaničnim podacima Koštunica je pobedio Miloševića, ali falilo mu je 0,04 odsto glasova za pobedu u prvom krugu.
Opozicija je optužila Miloševića za lažiranje izbora, na ulicama Beograda okupilo se na stotine hiljada demonstranata i uspeli su da izdejstvuju ponovno prebrojavanje glasova.
Prema tim novim rezultatima prebrojavanja Koštunica je dobio 50,24 odsto, a Milošević 37,15 odsto.
Prema rečima Aleksandre Nikšić, društvenu osnovu opozicije u ratom izmučenoj Srbiji činilo je otprilike 60 odsto građana i 40 odsto seoskog stanovništva.
Protiv Miloševića istupili su ljudi sa različitim stavovima – od proevropskih liberala do radikalnih nacionalista.
Osim opozicionih partija, pokretačka sila je bila omladinska organizacija „Otpor“ koja je radila prema Šarpovim uputstvima i imala podršku fondacije Džordža Sorosa.
„Mnogo meseci pre revolucije počeli su da organizuju fleš mobove, crtaju grafite, održavaju rok koncerte i slično.
„Nakon nekog vremena postali su trn u oku policiji i ona je počela da ih bije […] A kada su majke videle da njihovu decu tuku i zatvaraju, shvatile su da moraju da izađu na ulicu“, rekla je Nikšić.
Što se tiče geopolitičkog pravca, Srbija je nakon svrgavanja Miloševića pokušala da poboljša odnose sa Evropskom unijom i Zapadom.
Ali u vreme revolucije 5. oktobra, ni šarenolika opozicija nije bila prozapadna, niti je Milošević bio naročito proruski raspoložen.
Prema rečima Nikšić, Milšević nije bio sto posto žestok diktator: „On je težio da kontroliše novac, policiju i u nekoj meri da se brine o, kako su to tada nazivali, socijalnoj pravdi“.
Premda su se za vreme Miloševića dešavala premlaćivanja opozicionih političara, pa čak i ubistvo njegovog kritičara Ivana Stambolića, takođe je postojala cenzura državnih medija i pritisak na nezavisne medije.
- „Fatalni zaokret“: Dvadeset godina od otmice Ivana Stambolića
- Ima li života za ruševine Bambilenda u Požarevcu
„On ne bi proganjao opozicionog novinara zbog članka, već bi samo poslao poresku inspekciju kod izdavača“, seća se Nikšićeva.
Ne treba zaboraviti na desetine hiljada ljudi koji su poginuli u ratovima u bivšoj Jugoslaviji, čiji je jedan od glavnih pokretača bio Milošević.
Zbog čega je godinu dana nakon revolucije bio izručen Međunarodnom sudu u Hagu, gde je umro tokom suđenja 2006. godine.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
