Kad žena da otkaz na poslu koji joj se ne dopada, napusti grad koji više ne odgovara njenim potrebama ili okonča vezu sa nekim u koga više nije zaljubljena – zapadno društvo je poslednjih decenija počelo da podržava tu vrstu osnažujućih odluka.

Ali šta ako je odluka koju ona donese da ostavi svoju decu?

Uprkos velikim koracima napred u rodnoj ravnopravnosti, majke koje donesu tešku odluku da žive odvojeno od dece često su sve samo ne slavljene.

„Čak i ako su oboje roditelja sjajni u odgajanju vesele, zdrave dece, ukoliko ona ne žive sa majkom, žene će i dalje biti anatemisane“, kaže Melisa, koja živi na sat i po vožnje od njeno dvoje dece i administrira onlajn grupu za podršku ženama u sličnim situacijama.

„O tim majkama se govori kao da sa njima nešto nije u redu, kao da je nešto duboko u njihovoj srži poremećeno.“

Skorašnji Netfliksov film Izgubljena ćerka bacio je novo svetlo na tu vrstu reakcije prema majkama koje ne žive sa njihovom decom.

U filmu, zasnovanom na istoimenom romanu Elene Ferante, glumica Olivija Kolman tumači ulogu majke koja ostavlja svoju decu sa mužem na tri godine da bi ostvarila ciljeve u poslovnoj karijeri.

I ona sama i drugi njenu odluku doživljavaju kao sebičnu, što je u velikom kontrastu sa ocem u filmu koji takođe ostavlja decu (u tumačenju Eda Harisa), naizgled bez mnogo osude.

Iako su u stvarnom životu roditelji oba roda napuštali decu vekovima, postoje anegdotalni dokazi koji ukazuju na to je broj majki koje ostavljaju decu trenutno u porastu.

Melisa kaže da se broj članica onlajn grupe za podršku koju administrira broji u stotinama i da je u stalnom porastu.

A terapeutkinje kao što je Rene Sing, portparolka Britanskog saveta za psihoterapiju (UKCP), kažu da primećuju „blagu promenu“ i da više majki odlučuje da se odrekne roditeljstva u istoj kući.

Pogledajte i ovaj video o postporođajnoj depresiji:

„Dok sam dojila ćerku, zamišljala sam kako je bacam kroz prozor“

Podaci iz Velike Britanije i Amerike takođe sugerišu da postoji porast procenta domaćinstava sa samohranim očevima, mada se tu ne pravi razlika u odnosu na porodice u kojima deca i dalje provode veliki deo vremena sa majkama – ili ne – ili na koji način je došlo do odluke o takvom načinu staranja o deci.

Kakve god da su tačne cifre, problem žena – pre nego muškaraca – koje napuštaju porodično gnezdo i dalje izaziva veliku raspravu u zapadnim kulturama.

Na primer, jedna od tenzija u filmu Izgubljena ćerka (nagoveštena u samom naslovu) jeste pitanje: da li je „izgubljena“ ćerka koju je ostavila majka, ili pak, majka koja ostavlja ćerku – potcrtavši tako činjenicu da i dalje postoji duboka emocionalna reakcija na ovu vrstu postupaka.

Na mnogo načina to može da deluje iznenađujuće, imajući u vidu ogroman talas društvene i medijske podrške rodnoj ravnopravnosti u drugim aspektima društva.

„Spojene porodice, istopolni roditelji – sve smo to prihvatili u mnogo većoj meri nego zaposlene majke koje su roditelji na daljinu“, kaže Tom Bjukenen, profesor sociologije na Univerzitetu Maunt Rojal u Klagariju, u Kanadi.

„Tu kultura zaostaje“, dodaje on.

I, kažu eksperti, to se verovatno u skorije vreme neće promeniti.

Razlozi za odlazak od kuće

Akademici i terapeuti koji prate „blagu promenu“ u većem broju majki koje se odlučuju da žive odvojeno od dece kažu da postoji širok spektar razloga zašto se to dešava.

Neke odlaze da bi prihvatile novi posao, zaduženja ili da bi studirale u drugim gradovima, dok su i dalje u vezi sa ocem njihove dece ili posle razlaza sa njim.

„Vremena su se dovoljno promenila da se žene osete slobodnijim i da imaju pravo da grade karijeru ili slede vlastita interesovanja“, kaže Sing, „čak i ako to znači život daleko od porodičnog doma.“

Druge žene odlučuju da je bolje da njihova deca žive sa njihovim ocem posle raskida iz praktičnih ili finansijskih razloga.

„Deca su živela u lepoj kući na farmi na selu i išla su u dobre škole, sa voljenim prijateljima“, kaže Melisa.

„Nisam znala kako ću priuštiti kuću za njih.“

Ostavivši decu sa njihovim ocem, uspela je da oporavi svoju karijeru kao slobodnjak u medijima i da se preseli u jeftiniju četvrt bližu vlastitoj široj porodici.

„Bila sam i prilično iscrpljena onim što se dešavalo u braku i trebalo mi je vremena da se oporavim.“

olivija kolman u adaptaciji romana Elene Ferante Izgubljena ćerka — Adaptacija romana Elene Ferante Izgubljena ćerka bacila je novo svetlo na tabu koji okružuje majke koje ostavljaju decu

Dalje na spektru izbora nalaze se majke koje napuste dom zbog drugačijeg načina života ili nove veze.

„Osećala sam se zatočeno, potpuno zatočeno u toj situaciji“, kaže Kejti, nastavnica koja je ostavila petoro dece sa njihovim ocem 2018. godine i preselila se u drugi kraj Evrope.

„Udala sam se u 22. godini, prvo dete sam dobila sa 25, a onda je samo bilo ‘bum bum bum’ – dete za detetom, za detetom. I iako su ona bila ono što sam želela u to vreme, imala sam osećaj da nikad ništa nisam uradila samo za sebe.“

Na samom kraju spektra izbora su majke koje su pobegle iz toksičnih veza.

Za ovu grupu, ostavljanje dece za sobom moglo bi da bude neka vrsta poslednjeg pribežišta u želji da prevaziđu ozbiljne probleme sa mentalnim zdravljem i nastave dalje sa životom.

Takav je slučaj sa Natali iz Australije, koja je postala teško depresivna dok je živela u inostranstvu sa bivšim mužem.

Ona kaže da dinamika između njih dvoje nije bila zdrava, ali da se on sjajno starao o deci, tako da se ona na kraju preselila nazad u svoju rodnu zemlju bez njih.

„Moja deca su imala oca i širu porodicu koja ih voli, rutinu i dom. Odlazak je bio jedini način da spasem sebe“, kaže ona.

„Jednom kad dotaknete dno, morate da postanete kreativni.“

Sing veruje da često ukazivanje na važnost mentalnog zdravlja utiče na odluku majki da napuste porodično gnezdo, za razliku od prethodnih generacija, kada su se žene često osećale da moraju da istrpe postojeće stanje stvari u domaćinstvu.

Na primer, aktuelne knjige o samopomoći i podkasti o rastavama ili brigu o sebi mogu da pruže utehu i validaciju ženama koje su donele tešku odluku da žive razdvojeno od dece.

Međutim, Sing upozorava da deo ove literature postoji samo zbog neprolaznih stereotipa o majčinstvu i ona se brine da neke žene možda osećaju da moraju da koriste diskurs o mentalnom zdravlju kako bi „opravdale ili legitimisale svoje izbore“.

„Da je društvo ravnopravnije i više fer, onda one možda ne bi morale toliko da se oslanjaju na literaturu da bi bile u miru sa odlukama koje su morale da donesu. Trudim se da pomognem ženama da postanu snažnije i vernije svojim izborima i da misle; ‘oh, pa dobro, društvo može da priča ‘šta hoće’, ali ja u ovom trenutku želim da radim ovo'“, tvrdi ona.

„Ponekad je ova opcija jedina koja im je na raspolaganju… tako da je korisno dati im dozvolu da odu i da osećaju da je to u redu.“

Možda će vas zanimati i ovaj video o porodičnom nasilju:

Zašto je prvih 24 sata posle nasilja u porodici najvažnije

Neprestana stigma

Sloboda da se ode nije dovela do slobode od osude.

Žene – posebno na Zapadu – i dalje se suočavaju sa negativnim reakcijama prijatelja, porodice i šireg društva zbog nekonvencionalne odluke da žive odvojeno od dece, kakvi god razlozi da stoje iza toga.

„Česta tema u našoj onlajn grupi je koliko su žene bile iznenađene skučenošću onoga što društvo i dalje očekuje od njih“, kaže Melisa.

Ona kaže da su čak i članice koje žive odvojeno od njihove dece da bi sledile karijeru u vojsci ili zbog postdiplomskih studija delile iskustva da su bile „anatemisane“ zbog njihovih izbora.

Novi poznanici često pitaju članice: „Kako to mislite vaša deca ne žive sa vama? Kakva to majka ne želi da bude sa vlastitom decom?'“, kaže ona.

„Kao da je to prosta odluka koju samo majka može da donese. Kao da očevi nemaju nikakvog uvida, uticaja ili odgovornosti.“

Prema Sing, to je uglavnom zbog toga što se diskurs i očekivanja od majčinstva nisu menjali istim ritmom kao napredak žena u drugim oblastima.

Drugim rečima, od žena se i dalje očekuje da igraju ulogu starateljke, kakve god da su spoljašnje okolnosti.

„Još uvek postoji stigma u vezi sa ženom koja napušta njene dužnosti i odgovornosti“, kaže ona.

„To ima mnogo veze s istorijom, kulturološkim idejama i rodnim ulogama.“

Ona ističe da je ovaj narativ posebno čest u zapadnjačkim individualističkim društvima, za razliku od kolektivnijih društava.

„Na Filipinima ili u Indiji, prilično je uobičajeno da žene odu da zarađuju novac u drugu zemlju i šalju ga kući dok se o deci stara šira porodica ili deda i baka.“

Za žene u zapadnjačkim kulturama koje napuste porodično gnezdo da bi sledile određeni način života ili novu vezu, stigma je često akutnija nego za one koji odu iz praktičnih ili poslovnih razloga.

Kejti kaže da mnogi njeni rođaci nisu pričali sa njom mesecima, iako je odluka da njena deca ostanu u porodičnom domu umesto da pođu s njom bila doneta, kaže ona, zajednički sa njihovim ocem.

„Muškarac može to da uradi, da nema nikakvog kontakta sa svojim detetom i to je prihvatljivo“, kaže Kejti.

„Ali ako to uradi žena – a ja i dalje imam kontakt sa mojom decom – ljudi zaista misle da sam loša majka, da sam ih napustila. Ja sam mislila da činim ono što je najbolje za njih“, kaže ona, dodajući da je kojim slučajem ostala, njena iscrpljenost i nezadovoljstvo bi samo eskalirali.

„U to vreme nisam bila svesna svih posledica, sve te osude koju ću dobiti.“

Četiri godine posle odlaska, Kejti kaže da je neki njeni prijatelji i članovi porodice i dalje smatraju „lošom majkom“, i za sve probleme sa kojima se susreću njena deca krive njenu odluku da ode.

Deljenje njene priče sa novim prijateljima nije pomoglo da joj olakša muku: nekoliko ljudi sa kojima se zbližila udaljilo se od nje kad je saznalo za njenu prošlost, tako da sada generalno izbegava da priča o svojoj deci.

„Teško je, zato što svakog dana kad pomislim: ‘Da, za ovo je bila potrebna velika hrabrost’, neko će nešto prokomentarisati, i vi ćete se vratite na to da mislite da ste najgora osoba na svetu.“

Melisa kaže da žene koje priznaju da je porodično nasilje bilo faktor u odluci da odu – čak i ako veruju da njihov bivši partner neće povrediti decu – nailaze na „možda najsuroviju“ osudu drugih ljudi.

„U porodičnom nasilju, žene se jedva izvuku žive, a kamoli sa netaknutim mentalnim zdravljem“, kaže ona.

Ipak, ovu grupu majki će i neznanci i ljudi koje poznaju često pitati: „Kako si mogla?“ ili „Da li se deca slažu s tim?“

„Vrlo retko ljudi pitaju: ‘Kako si ti?’ ili ‘Da li si dobro?'“, kaže Melisa.

dete — Neke majke odlaze od kuće da bi prihvatile novi posao ili studirale u drugom gradu, dok ostaju u vezi sa ocem dece ili nakon razlaza sa njim

Stavovi prema očinstvu doprinose teretu majki

Istorijski gledano, očevi koji napuste porodični dom mnogo su prihvaćeniji i u društvu i u popularnoj kulturi od majki, slaže se Bjukenen.

On navodi primer pesme slavnog američkog muzičara Brusa Springstina „Hungry Heart“, koja počinje stihovima: „Imam ženu i decu u Baltimoru, Džek, izašao sam da se provozam i nikad se više nisam vratio.“

Za deo ovog prihvatanja zaslužan je stereotip koji u društvu važi za muškarca baš kao i za ženu: očevi se tradicionalno doživljavaju kao manje sposobni staratelji od majki.

To takođe ima veze sa vrednošću koja se pripisuje neplaćenom kućnom poslu kao što je staranje o deci, za razliku od poslova sa zvaničnom platom, tvrdi Bjukenen.

To je i doprinelo stavu da je prihvatljivije da muškarci napuste dom ako mu doprinose finansijski, dok se žene doživljavaju kao da napuštaju kućanske dužnosti.

Zašto se očekuje da „ona vodi kuću, a on da pomaže“

„Očevi su skloni da doživljavaju samo plaćeni posao sa tržišta kao pravi ‘posao’. I dok se to ne promeni, mislim da će postojati veliki pritisak na ženama“, tvrdi on.

„Očevi sami moraju da priznaju, progovore i ospore stigmu da su oni samo ‘hranitelji’, a ne nužno i ‘roditelji’.“

Bjukenen veruje da uprkos svemu tome, današnji očevi koji napuste dom „nisu potpuno nestigmatizovani“ i da „verovatno nemaju baš sjajnu reputaciju“.

Međutim, on priznaje da je to sasvim „drugačiji stepen stigme“ od onoga za žene koje napuste porodicu u toj vrsti okolnosti.

„Kad se to desi majkama, to postane krupan problem i on je izrazito rodno definisan.“

Sing dodaje da društvene stigme čak mogu da odigraju ulogu u tome kako deca reaguju na odluku njihove majke da se isele iz porodičnog doma.

Ona je radila sa mnogo odraslih klijenata koji su prisustvovali neverstvu roditelja dok su odrastali i kaže da ljudi obično strože osuđuju majke koje odu nego očeve i „teško im je da im oproste, čak i kasnije u životu“.

Pogledajte i ovaj video o prenatalnim časovima za buduće tate:

Tolulope Adeleke se preselila u Nigeruju, gde obučava očeve da brinu o deci.

Prisutna na daljinu

Natali opisuje njen odnos sa decom kao „veoma blizak“ i kaže da pričaju više puta nedeljno, redovno se dopisuju preko poruka i posećuju jedni druge.

„Kvalitetno vreme koje provodimo zajedno je magično i normalno. Uspevamo da uvrstimo i dosta zabave, a tu sam i da se izborim sa dramama i domaćim zadacima.“

Za razliku od nje, Kejti je ustanovila da joj je teško da održava redovan kontakt sa nekima od njeno petoro dece i ima posebno krhak odnos sa najstarijom ćerkom.

A opet, dok je pandemija otežala posećivanje dece, ona kaže da je uspevala da im pruži onu vrstu kvalitetno provedenog vremena koje je teško postizavala dok je žonglirala roditeljstvo sa anti-socijalnim radnim vremenom.

„Idemo na plažu, izlazimo, imamo piknike u parku… takve stvari“, kaže Kejti.

„Nisam zažalila zbog svoje odluke. Uradila sam ono što sam u to vreme osećala da moram da uradim. Žalim zbog toga što sam to priredila deci zato što mislim da im je bilo teško. Volela bih da jednog dana moja deca odrastu i da me pogledaju i kažu: ‘Moja mama nije bila srećna, ali ona to nije samo trpela. Uradila je nešto po tom pitanju’.“

U onlajn grupi za podršku, mnoge žene redovno dele osećanje krivice, društvene izolacije i anatemisanja, kaže Melisa, zato što je teško pričati sa drugima o onome kroz šta prolaze.

„Najčešća opaska novih članica naše grupe je koliko su usamljene bile. One kažu da im pronalaženje naše grupe pomaže zato što se osećaju kao da ih neko razume i da nisu satanizovane zbog njihovih životnih okolnosti.“

Ona smatra da širi stavovi društva moraju da se promene, da se bolje razume da „žene koje odu… vole svoju decu jednako kao majke koje žive tradicionalnije živote“.

Društvo koje će imati više razumevanja?

Da li će društvo na kraju imati više razumevanja za majke koje žive odvojeno od njihove dece ostaje predmet rasprave.

Bjukenen smatra da će se stvari popraviti, ali samo u određenim okolnostima.

„Ako je to poslovan potez, mislim da ćemo to uspeti da prevaziđemo kad je u pitanju stigmatizacija“, kaže on.

To će, tvrdi on, biti nuspojava opšteg poboljšanja rodne ravnopravnosti kod kuće i na poslu – očevi će sve više učestvovati u životu u kući, a biće i sve više žena na liderskim pozicijama.

„Odlazak iz porodice samo zato što su žene želele nešto drugačije u životu – mislim da će to uvek biti stigmatizovano.“

„Mislim da se stvari neće mnogo promeniti u budućnosti“, slaže sa Melisa, administratorka onlajn grupe za podršku.

Deset godina otkako se iselila iz porodičnog doma, ona kaže da je doživela malo napretka u stavovima društva prema majkama koje žive odvojeno od njene dece poput nje.

Natali, međutim, ima više vere u to da će žene koje napuste dom iz razloga koji nisu poslovni doživeti da se njihovi izbori „normalizuju“ u budućnosti uz „dovoljno edukacije i svesti“.

Ali da bi se to dogodilo, ona kaže da i društvo mora da postane otvorenije prema ideji očeva koji su jednako sposobni kao staratelji.

Ta vrsta promene, tvrdi Sing, mora da se desi u skladu sa širim, uviđavnijim prihvatanjem čitavog spektra opcija otvorenih za savremene zaposlene majke, izvan tradicionalnog modela domaćinstva.

„Bilo da je rađanje dece kasnije u životu, život bez dece uopšte, rađanje dece a potom prepuštanje nekom drugom da bude njihov primarni staratelj, mi žene moramo da uradimo još mnogo toga, samo da bismo bolje prihvatile činjenicu da danas postoje izbori“, tvrdi ona.

„U redu je izabrati nešto malko drugačije… ali svaka od tih odluka dolazi sa cenom.“

*Prezimena Melise, Kejti i Natali nisu objavljena da bi se zaštitila njihova i privatnost njihovih porodica

Pogledajte i video o tatama koji ćerkama prave frizure: