Majdan: Zašto se protesti u Srbiji porede sa ukrajinskim demonstracijama

Tačno deceniju od višemesečnih protesta na Trgu nezavisnosti u Kijevu, demonstracije Ukrajinaca na Majdanu sve se češće pominju u Srbiji.

Proruske i desničarske stranke u Srbiji, poput Zavetnika i Mi – glas iz naroda Branimira Nestorovića, gotovo horski upozoravaju da su protesti opozicije, koji se zbog sumnje u neregularnost izbora održavaju posle glasanja 17. decembra, „pokušaj Majdana“, a zvaničnici poručuju da neće dozvoliti „revoluciju“.

Oglasila se i Marija Zaharova, portparolka ruskog ministarstva spoljnih poslova, optuživši Zapad da ima veliku želju da „napravi nered“ na Balkanu i sprovede „Majdan“ u Srbiji.

„Takva poređenja su duboko neumesna i predstavljaju preuzimanje autokratske, represivne strategije moskovskog i sličnih režima u bivšem Sovjetskom savezu.

„To je pokušaj da se delegitimišu protesti koji su sve vreme bili mirni“, kaže Nebojša Vladisavljević, profesor Fakulteta političkih nauka, za BBC na srpskom.

Iako su, čini se, svima puna usta Majdana, treba podsetiti da su na čuvenom trgu održavani protesti dva puta, 2004. i 2014. godine, iz dva različita povoda.

• Od Miloševića do Lukašenka: U kojoj meri protesti u Belorusiji podsećaju na druge
• Uhapšeno 38 ljudi na protestu opozicije, povređeni i policajci i demonstranti
• Zašto Ukrajina želi da se pridruži EU

A šta, je u stvari, Majdan?

Majdan je, osim reči za trg, simbolički naziv za dva talasa protesta u razmaku od jedne decenije u glavnom gradu Ukrajine.

„Kada se u Srbiji govori o Majdanu, naročito od predstavnika vlasti i onih koji ih podržavaju, oni više misle na Narandžastu revoluciju i velike demonstracije krajem 2004. i početkom 2005. godine zbog izborne krađe“, kaže profesor.

Prvi, mirni, takozvani „narandžasti Majdan“ trajao je dva meseca tokom 2004. godine, a glavni motiv bile su evropske integracije Ukrajine, podseća Vladisavljević.

„Ukrajinski predsednik je tada prekinuo evropske integracije Ukrajine pod pritiskom Rusije i formalno se okrenuo Moskvi, a to je izazvalo velike demonstracije koje su oborile autoritarni režim.

Demonstranti u vrećama za spavanje, koji su na ulici jeli i logorovali tokom takozvane Narandžaste revolucije, pomogli su da na vlast dođe prozapadni predsednik Viktor Juščenko koji je pobedio rivala Viktora Janukoviča na ponovljenim izborima.

„Ruska vlast i Putinov režim su videli tu vrstu demokratizacije prvo Gruzije, a zatim i Ukrajine, kao veliku pretnju i tada su koristili termin ‘obojenih revolucija’, a kasnije su to uvezali u Majdan kako bi delegitimisali političke protivnike“, kaže Vladisavljević.

Drugi, takozvani Euromajdan protesti, odvijali su se na istom trgu od novembra 2013. godine i imali su snažan geopolitički aspekt: započeli su pošto je predsednik Janukovič, ponovo izabran 2010, pod pritiskom Moskve zvanično odložio potpisivanje sporazuma o pridruživanju Ukrajine Evropskoj uniji.

Za razliku od Janukoviča, koji je želeo tešnje veze sa Moskvom, svi učesnici Majdana bili su za blisku saradnju sa Evropom i protiv ulaska Ukrajine u carinski savez sa Rusijom.

Ukrajinska opozicija – „Otadžbina“ Julije Timošenko, koja je u tom trenutku bila u zatvoru, „Sloboda“ Olega Tjagniboka i UDAR Vitalija Klička – imala je poslanike u skupštini, Vrhovnoj radi.

Osim njih, u organizaciji pobune učestvovalo je desetak legalnih partija i organizacija, a otvoreno ili tajno, podržavali su ga i neki ukrajinski oligarsi, poput Pjotra Porošenka.

Najveći zagovornici bili su iz zapadnog dela zemlje, a glavna udarna snaga ukrajinski nacionalisti.

Kada su demonstracije prerasle u nerede u januaru 2014, Janukovič je potpisao niz zakona kojima se ograničava pravo na protest, što je stotine hiljada ljudi izvelo na ulice Kijeva.

Usledili su krvavi sukobi između policije i demonstranata, sa desetinama povređenih na svakoj strani.

Dva demonstranta su 22. januara ubijena u sukobima sa policijom, a protesti su se ubrzo proširili na istočnu Ukrajinu, region koji je tradicionalno podržavao Janukoviča i bliže veze sa Rusijom.

Demonstranti su zauzeli ministarstvo pravde u Kijevu, parlament je potom užurbano ukinuo mere protiv protesta i ubrzo je stotine uhapšenih pušteno iz zatvora u okviru sporazuma o amnestiji.

Vlasti su međutim ponovo zaoštrile stavove, odbijajući pokušaje opozicije da ograniče ovlašćenja predsedništva.

Nemiri su se vratili na ulice Kijeva, a bitka na ulicama je dobila smrtonosni preokret – više od 20 ljudi je ubijeno, a stotine ranjeno kada su vladine snage pokušale da povrate Majdan 18. februara.

Demonstranti u ukrajinskim gradovima na zapadu zauzeli su vladine zgrade, a zvaničnici EU zapretili su sankcijama Ukrajini ako nasilje ne bude zaustavljeno.

Do primirja nije došlo i u sukobima snaga bezbednosti i demonstranata poginulo je više od 100 ljudi.

„Bitno je reći da se to dešava u kontekstu jednog represivnog i nedemokratskog režima, jer ako zatvorite sve institucionalne kanale za delovanje opozicije, ako koristite nasilje protiv građana, onda je verovatno jedini odgovor sličnim sredstvima“, kaže Vladisavljević.

Najkrvavija nedelja u ukrajinskoj postsovjetskoj istoriji završena je 21. februara sporazumom Janukoviča i opozicionih lidera uz posredovanje EU koji je pozvao na prevremene izbore i formiranje privremene vlade jedinstva.

Parlament je odobrio promenu ustava iz 2004. godine, kojom su smanjena ovlašćenja predsedništva.

Privremena vlada je 24. februara optužila Janukoviča za masovno ubistvo u vezi sa smrću demonstranata na Majdanu i izdala nalog za njegovo hapšenje.

Ubrzo potom, marta 2014. Rusija je anektirala poluostrvo Krim, a na istoku Ukrajine u regionima Donjecka i Donbasa započeli su sukobi ukrajinskih snaga i proruskih pobunjenika.

Osam godina kasnije, Rusija je izvršila invaziju na Ukrajinu koja i dalje traje, a Janukovič živi u Rusiji.

Janukovič, čija se baza moći raspadala, pobegao je iz prestonice uoči glasanja o opozivu kojim su mu oduzeta ovlašćenja predsednika.

Po čemu se razlikuju Srbija i Ukrajina?

Za stavljanje Srbije i Ukrajine u isti koš, smatra Vladisavljević, važan je i lokalni element.

„Ključnim nosiocima režima (predsedniku Srbije Aleksandru) Vučiću i (ministru spoljnih poslova Ivici) Dačiću karijere su prekinute vrlo rano, dok su bili u usponu 2000. zbog velikih demonstracije protiv izborne krađe, oni se itekako plaše toga“, kaže Vladisavljević.

Vučić je bio ministar informisanja u vreme režima Slobodana Miloševića, a Dačić visoki funkcioner vladajuće Socijalističke partije Srbije, smenjene sa vlasti petog oktobra 2000.

Vladisavljević smatra da je Putinova „strategija“ borbe protiv demokratizacije „izvezena širom nekadašnjeg Sovjetskog saveza i prihvatile su je autokrate poput beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka, preko vlasti Azerbejdžana, do Srbije“.

„U suštini, oni se plaše svojih građana i pokušavaju urušavanjem izbora i ograničavanjem slobode medija da spreče fer političku utakmicu, tako da i ovo što se kod nas dešava – dolazi spolja“, objašnjava profesor koji se bavi istraživanjem društvenih pokreta i revolucija.

Koalicija Srbija protiv nasilja, na osnovu izveštaja brojnih domaćih i stranih posmatrača, pozvala je na proteste, tvrdeći da su izbori pokradeni.

Na protestima u nedelju, demonstranti su pokušali na silu da uđu u Skupštinu grada Beograda. Policija je odgovorila bacanjem biber spreja i suzavca, a bilo je povređenih na obe strane.

„Zbog par razbijenih prozora, ne može se govoriti o nekim nasilnim demonstracijama i zloupotrebljavati policija protiv mirnih demonstranata“, kaže Vladisavljavić.

On podseća da su mirni bili i dosadašnji svakodnevni protesti zbog sumnje na izbornu krađu 17. decembra, kao i protesti protiv nasilja koji su se održavali u Beogradu mesecima posle dve velike tragedije u kojima je ubijeno 19, mahom dece i mladih, gde je učestvovalo više desetina hiljada ljudi.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]