Mali proizvođači domaće hrane u Srbiji: Kako je Fejsbuk grupa promenila način na koji se mnogi hrane

Lenka Dmitrović je iz Beograda i ima 28 godina.

Ana Karanović je iz sela Rudnica kod Kopaonika i ima 30 godina.

Njih dve odrasle su u drugačijim okolnostima, imaju drugačija interesovanja i nimalo slična zanimanja, ali univerzum ih je nedavno spojio.

Na koji način? Pa, preko sira.

Dobro, preko sira i Fejsbuk grupe Mali proizvođači hrane u Srbiji.

• Šta sa viškom hrane: Aplikacija pomaže gladnima u Srbiji
• Koliko nam je hrane potrebno tokom izolacije potrebno
• Ko pomaže gladnima u Srbiji tokom epidemije korona virusa

„Valjda kako sam starija imam više osećaja za ljude oko sebe, pa volim da podržim lokalno i koliko god je to moguće izbegavam markete“, kaže Lenka za BBC na srpskom.

„Poručila sam sir od Ane i veoma smo zadovoljni i ja i dečko i porodica. A još se vežem i za ljude, priču…

„Devojka sama sve radi, ima starije roditelje, dole je kod Kopaonika… Možeš misliti kako je teško, treba to podržati“, dodaje.

Fejsbuk grupa Mali proizvođači hrane u Srbiji za veoma kratko vreme stigla je do više od 35.000 članova i mnogi sad tamo nabavljaju domaće namirnice.

Ana je završila biologiju i nema posao, tako da preko interneta prodaje Ukuse Kopaonika.

„Na početku sam pravila i prodavala kilogram sira dnevno, a sada napravim i desetak… Ne mogu da postignem koliko ljudi traže i žele da kupe“, navodi uz osmeh.

Jer ko može da odoli domaćem siru? A tek slaninici…

Samo sezonski

Grupu su na jesen 2019. godine pokrenuli Ana i Veljko Nešić.

„Internet pijaca, tj. platforma na kojoj se mogu poručivati domaći proizvodi na neki način je moja životna želja, dugo sam razmišljao kako da spojim male proizvođače i kupce“, kaže Veljko za BBC na srpskom.

Kako navodi, to funkcioniše na obostranu korist – proizvođači dobiju tržište na koje mogu plasirati proizvode, a kupci „proverenog čoveka sa sela“.

• Kroz tri države i 130 godina do odgovora – šta je „pravi“ ajvar
• Život između povojnice i poskurica: „Priča o hlebu je priča o nama samima“
• Najljuća paprika u Srbiji

Na njihovoj internet pijaci se tako svakodnevno kupuje i prodaje sve i svašta, ali samo domaće – sir, rakija, vino, kolači, med, ajvar, sokovi, voće, povrće, jaja…

U trgovini učestvuju ljudi iz cele Srbije – pa i dijaspore – postoji baza od (trenutno) 280 proizvođača i svi proizvodi kupcima stižu na kućnu adresu.

„Fantastično je to što se najviše kupuje ono u čemu je trenutno sezona, baš kako i treba da bude“, ističe Ana Nešić, inače autorka portala Ručak za 200 dinara.

„Sireva, vina i slatkog ima uvek, ali sok od zove treba da pijemo u maju, a paradajz da jedemo u avgustu“.

U poslednjih nekoliko meseci grupa je naročito aktivna. Razlog je jednostavan – korona virus.

„Kada je vanredno stanje proglašeno, moram da priznam da sam mislio da će svi pohrliti u supermarkete i da se neće mnogo brinuti o tome od koga kupuju. Međutim, desilo se upravo suprotno – grupa je buknula“, navodi Veljko.

• Pica, mafin, čips – koliko morate da vežbate kako biste sagoreli ove kalorije
• Sve više jedemo slatko – šta je problem sa šećerom
• Kako izgleda čizburger iz Mekdonaldsa star 10 godina

Ana tu dodaje da je kriza oko korona virusa naterala ljude da promene neke životne navike.

„Nisu mogli više da uživaju u čarima udobne, lake i jednostavne kupovine u supermarketima – umesto da samo uđu, izađu i gotovo, sad mora da se čeka u redovima, nema hrane na rafovima, a pijace zatvorene.

„I onda se pojavljuju neki mali proizvođači sa svežim sirom, pršutom, salatama, rumenim rotkvicama, zlatnim medom i ljudi odluče da batale sve one konzerve koje su nagomilali i kažu deder daj taj kajmak da zamezimo ko ljudi„, dodaje uz osmeh.

O siru

Ana iz Ukusa Kopaonika za to vreme nastavlja da pravi sir.

Specijalitet su joj, kaže, dimljeni kačkavalj od kravljeg mleka sa začinima i to nekoliko kombinacija – ljuta tucana paprika i beli luk, bosiljak i beli luk, origano, susam i kačkavalj bez dodataka.

A grupu je ušla potpuno slučajno, ističe.

„Kada sam videla šta se dešava i ja sam počela da proizvodim sir. Do tada sam prodavala samo domaće pečurke.

„Gajim šitaku pečurke i bukovaču. A i skupljam samonikle… Kod mene je sve to sasvim prirodno, nema veštačkih uslova“, dodaje uz osmeh.

I kako ide? Može li da se preživi?

• Ispovest radnice u klanici
• Ni miris, ni ukus, ali može da pomogne: Mikroalge kao superhrana budućnosti
• Zamrznute, sveže ili konzervirane namirnice: Koje su najhranljivije

„Još sam na početku, pa imam velika ulaganja… Znate kako je, ako nemate budžet, a krećete od nule, onda nije lako.

„Sve što zaradim, moram da uložim. Dobro je, skromno, nadam se da ću uskoro početi da više zarađujem“, ističe ona.

Ipak, ona ističe da se ljudi sve više okreću domaćoj hrani.

„Vidimo i sami kakva je situacija – možda je nešto u radnji lepo zapakovano, ali kada kupujemo domaće znamo šta je to i znamo koliko je u to uloženo truda“, ističe.

Kako je sve počelo?

Tako što je Ana Nešić, kako kaže, imala neprijatno iskustvo prilikom kupovine mesa u jednom beogradskom marketu.

Evo šta se dogodilo:

Znaš kako ima onih nekih marketa gde uđeš i sve je štrokavo, ali iznova i iznova iskuliraš i kažeš sebi – nema veze, siromašna smo zemlja, rade ljudi za 30.000 dinara, a i sve je to upakovano u plastiku, skuvaću ga na 100 stepeni…

I onda se dogodi da kap prelije čašu, da ti se baš creva prevrnu jer na svoje oči vidiš kako radnica prljavim rukama gacka piletinu pre nego što je izmeri, a oko nje krvave daske, krvavi noževi…

• Kako nahraniti slomljeno srce
• Tajne viralnih snimaka sa „porno hranom“
• Birtija „Kod poslednjeg zalogaja“: Kad je novinarima hrana beg od rata

Sve štrokavo, pa i onaj papir na kojem piše „operite ruke pre nego što uslužite mušteriju“.

Tako nešto se meni desilo, i toliko sam bila zbunjena da sam zaboravila da reagujem. Uzela sam to meso od tete koja ga je ispipala i nisam ništa rekla, jer sam sebi u glavi smišljala razloge zbog kojih ne treba da me brine to što sam videla.

Onda sam i platila, i izašla napolje. Pozvala sam mamu, koja je biotehnolog, i bavila se kvalitetom hrane celog života.

„Mama, šta da radim ja sad s ovim mesom“, pitala sam je. Mislim, znam za tih 100 stepeni, ali meni je gadno…

„Sine, ‘leba ti, baci to pored nekog kontejnera, možda se neko kuče ovajdi“, odgovorila je.

Ispostavilo se da je to nešto prilično često, a da je zapravo mnogo gore ono što se dešava dok ne gledamo taj štrokavi pult sa svežim-smrduckavim mesom.

Podelila sam tu priču na Ručku za 200 dinara, blogu na kojem me prati skoro 40.000 ljudi i dobila još mnogo, mnogo priča od kojih se želudac prevrće.

Zato danas ćevape ne kupujem više u supermarketu.

Ubrzo se stvorio impuls da se napravi grupa, iako sam ja planirala da platformu Mali proizvođači pravim malo duže, malo detaljnije i natenane.

Kad sam je napravila, ušlo je u nju odmah nekih hiljadu-dve ljudi i sve se zarolalo.

Anina i Veljkova priča

Ana i Veljko rođeni su 1991. godine, u razmaku od samo nekoliko dana – on u Beogradu, ona u Kraljevu.

Prošle godine su se venčali, a oduvek se znalo šta od hrane valja.

„Nedeljom sam se kao studentkinja vraćala u Beograd sa crvenom kariranom torbom u koju su spakovane namirnice koje su proizveli moji u baštici“, kaže Ana uz osmeh.

„Ili mi je poslao ujka Pero iz Rtiju, ili teta Milanka iz Viče, ili je kupljeno od komšije koji ima svoje piliće, a moja baba Rosa iz Dragačeva je imala ruke otekle, potamnele i očvrsnule od rada, da bi proizvela sir, maline i krompir, i da bi ih prodala budzašto, da zaradi koji dinar.

„Domaća hrana je nešto na čemu sam odrasla, i što sam naučila da bezrezervno cenim“, dodaje ona.

• Kako da bacate manje hrane
• Može da vam skrati život i naškodi zdravlju: Šta je ultra-prerađena hrana
• Super Mariove pečurke i iguana na štapu: koja su najukusnija jela iz video igara?

Kako kaže, kada si student onda ti je i jogurt na akciji pred istek roka kao nektar bogova, ali kada su ona i Veljko počeli da zarađuju malo po malo su birali domaće proizvode.

„Danas ozbiljan deo namirnica poručujemo od malih proizvođača. Pre svega zbog kvaliteta proizvoda, ali i pomoći malom poljoprivredniku“, kaže Veljko.

Ana tu ističe da je sve mnogo lakše kad si u paru sa nekim ko razmišlja kao i ti.

„Međusobno smo se gurali da da izađemo iz zone komfora, tj. supermarketa“, priseća se.

„Budemo pored marketa i ja kažem ‘joj nemamo jaja, aj da kupimo ovde, nema veze’, a onda Veljko kaže ‘evo idem ja – do prodavnice koja nikako nije usput – koja ima domaća jaja, nije mi teško'“.

Koliko u tome ima i nekog njihovog patriotizma?

„Pa ja mislim da je ovo prilično patriotski akt“, kaže Veljko.

„Ako uspemo da za jedan pedalj pomognemo ljudima sa sela da ponude neki dobar proizvod i da od toga mogu da žive i izdržavaju porodice, uradili smo veliku stvar. To bi mi bilo veoma, veoma drago.

• Zašto u Srbiji u doba virusa korona stoka jede hranu za ljude
• „Mnogi se neće vratiti na tezge“: Volonteri menjaju način prodaje hrane u Srbiji

„Naravno, sva zasluga za to ide proizvođačima, jer bi bez onoga što oni nude sve ovo bilo samo trubljenje po društvenim mrežama“.

Šta dalje?

Pa, voće se bere, domaći sir se maže na hleb, a ajvari nestrpljivo čekaju njihov red na jesen.

„Ukusi Kopaonika su jedini koje sam naručila za sada, ali pravim listu šta je sledeće – čekam platu, korona me sprečila“, kaže Lenka uz osmeh.

„Svakako mi je plan da u budućnosti, kada budem imala svoju porodicu, napravim malu mrežu ljudi kod kojih bih kupovala sve te domaće stvari. Porodično smo takvi, imamo našu slaninu, buđolu, kobasice, a jaja od strine uzimamo“, dodaje.

Ana i Veljko za to vreme nastavljaju da šire njihovu priču.

„Dostava je ozbiljan izazov za proizvođače – jer se mi kao administratori grupe ne bavimo time – i nadam se da bi ovo pitanje moglo biti rešeno na neki način u budućnosti“, kaže Veljko.

„Dakle, postoji prostor na tržištu dostave hrane iz sela u grad i nadam se da će ga neko popuniti“, ističe.

A koliko je moguće promeniti svest ljudi kada je hrana z pitanju?

„Ljudskim bićima je kroz evoluciju prioritet bila i ostala ušteda energije“, kaže Ana.

„Zbog toga ne možemo da kažemo da su bezosećajni, nezainteresovani, glupi ili ludi jer se odlučuju za kupovinu u supermarketima, iako možemo da nabrojimo mnogo razloga zbog kojih bi trebalo prioritet dati malim proizvođačima.

„Ljudi su samo ljudi, biraju ono što im je lakše i za šta im treba manje truda“, ističe.

Veljko dodaje da ljudi danas ipak sve više žele da znaju šta jedu i od koga kupuju.

„Živimo u skladu sa onim što nam je dostupno, a realno nam je dostupno to da 24/7 možemo vrlo širok spektar proizvoda da pronađemo u krugu od 200 metara od kuće“, navodi on.

„Zato je cilj naše grupe da i domaće proizvode učini što dostupnijim kupcima, u skladu sa onim što moderan način života omogućava i podrazumeva“.

A na nama je samo da seckamo i mažemo.

Jer ko može da odoli domaćem siru?

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]