Upozorenje: U tekstu su opisi nasilnih scena koji mogu biti uznemirujući za pojedine čitaoce.
„Musliman ili ne?“, neprestano su ponavljali naoružani islamski ekstremisti u radničkom naselju Šifa Habril, nadomak alžirskog mesta Tamezgida, tokom rane večeri tog 14. decembra 1993. godine.
Pitanje je bilo upućeno vezanim radnicima zagrebačkog građevinskog preduzeća Hidroelektra, a među 22 zarobljenih Hrvata i Bošnjaka bio je Marko Konforta.
Osmorica njegovih kolega, među kojima je bilo četvoro bosanskih muslimana i četvoro Hrvata, uspelo je da se spasi, jer su „izrecitovali stihove iz Kurana, što su od njih tražili“, priseća se Konforta za BBC na srpskom.
„Nas ostale su onda odvlačili jednog po jednog, nisu nas ubijali tu gde su nas držali vezane, već bismo iz nekakvog žbunja čuli samo krik ubijenih i onda tišinu“, prepričava mirnim glasom tadašnji šef mehanizacije Hidroelektre u Alžiru, a danas 73-godišnji penzioner iz Zagreba.
„Mene su dva puta nožem presekli preko vrata, ali sam nekako rukom uspeo da pridržim vrat i zaustavim krvarenje, pa sam ostao živ, kao i još jedan kolega koga su isekli preko usta“, dodaje Konforta.
Za 12 drugih nije bilo spasa.
Odgovornost za napad preuzela je Oružana islamska grupa (GIA), ekstremistička paravojna organizacija, koja je tvrdila da su radnici hrišćanske vere pogubljeni zbog „masakra njihove muslimanske braće“ tokom rata u Bosni, navodi se u saopštenju grupe za list Al-Hajat, koje je 17. decembra preneo Njujork tajms.
- Srbin, Hrvat, Bošnjak: Treba li lična karta da odaje nacionalnost u Bosni
- Kako su arhitekte iz Jugoslavije gradile Afriku
- „Sve je počelo u Beogradu“. Šta je danas sa Pokretom nesvrstanih
Bilo je to najmasovnije ubistvo stranaca u Alžiru 1993. godine, a ekstremisti su prethodno izdali ultimatum stranim državljanima da napuste državu do početka decembra, uz pretnju smrću.
Te godine se u ovoj afričkog zemlji odvijao građanski rat vojske i islamskih ekstremista predvođenih Frontom islamskog spasa (FIS).
Istovremeno, na Balkanu su se odigravale najkrvavije epizode sukoba Hrvata i Bošnjaka, odnosno Republike Bosne i Hercegovine i samoproglašene Herceg-Bosne, koju je podržavala Hrvatska.
Obe su deo šireg ratnog sukoba u kome se raspala socijalistička Jugoslavija.
Za hrvatsko Ministarstvo spoljnih poslova, to je bio glavni uzrok napada na radnike Hidroeleketre.
Tadašnji zamenik ministra Ivo Sanader saopštio je da je poseta Ejupa Ganića, tadašnjeg člana Predsedništva Bosne i Hercegovine, koja se dogodila nekoliko dana pre ubistva, „povezana sa maskrom“, iako nije objasnio na koji način.
Sanader trenutno služi dugogodišnju zatvorsku kaznu u Hrvatskoj zbog korupcije i nije bio dostupan za komentar.
Mate Granić, koji je 1993. godine bio šef hrvatske diplomatije, nije želeo da govori za BBC na srpskom o ovoj temi.
Ejup Ganić u pisanom odgovoru za BBC na srpskom ističe da „nije imao bilo kakvu vezu s tužnom pričom o stradanju hrvatskih radnika u Alžiru“.
Spominjanje njega i drugih bosansko-hercegovačkih zvaničnika u tom kontekstu je „bespredmetno i ne bazira se na bilo kakvoj stvarnoj poveznici“, dodaje.
Nož na grlu, dva puta
Taj decembarski utorak nije se mnogo razlikovao od drugih dana za Hidroelektrine radnike, sve dok nisu došli večernji sati.
Posle kraja smene i večere, uglavnom bi u stanovima gledali vesti i pratili situaciju u Jugoslaviji, kako je bilo i tog 14. decembra.
Ali, „nešto pre osam uveče“, situacija u naselju se naglo promenila, kaže Marko Konforta.
„Oni su došli, opkolili ceo kamp u kojem smo živeli, a u naselju je bilo i arapskih radnika koje su odvojili i zatvorili ih u jednu prostoriju, među njima i jednog našeg, koji je bio musliman i oženjen Alžirkom, sa kojom je imao i dete.
„Onda su nas polovili, svezali nas i izveli napolje – jednog po jednog“, priča Marko, koji je tada imao 43 godine.
Počela su pogubljenja, čuli su se krici, a kada su odveli Stipeta, kolegu koji je vezan ležao do njega, Konforta je shvatio da je sledeći.
„U meni je bilo nekakvog bunta, mislio sam da ću se odupreti, ali sam pomislio da će me izbosti nožem i da će moji problemi tada postati još veći.
„Teško je danas i prepričati kakav je to osećaj“, uzdiše penzioner.
Jedan od napadača mu je prišao, oborio ga je i skočio mu na leđa.
„Potegao mi je nož preko grla, kriknuo sam i oni su otišli dalje, ali nisam uspevao da se kontrolišem i pravim mrtav, sav sam se tresao od straha i hladnoće“, priča on.
Napadači su se ubrzo vratili, jedan od njih je prošao pored Marka i shvatio da nije mrtav.
„Video je kako se tresem i stiskam vrat da mi što manje krvi iscuri – imao sam sreću da me nisu vezali žicom, već nekim čaršavom, pa sam nekako uspeo da oslobodim ruke.
„Onda me je zgrabio za kosu, ponovo me isekao po vratu i osetio sam da je obrisao nož o moja leđa, ali opet osetim da sam živ, iako sam imao osećaj da mi glava pada, pa sam je rukom pridržavao“, seća se Konforta drame koju je preživeo 14. decembra 1993. godine.
Smogao je snage da se vrati do kampa, razbije vrata i zamota vrat čaršavom koji je pronašao unutra, a potom se onesvestio.
Kada se probudio, čuo je tenkove i pomislio da njima upravljaju ekstremisti, koji su, verovao je tada, uspeli da poraze alžirsku vojsku.
„Ali, pomislio sam da ću svakako umreti ako ne izađem napolje i to sam i uradio.
„Vojnik je u mene uperio pušku, a ja sam jednu ruku podigao u vis, a drugom držao vrat.
„Onda su me ubacili u vozilo, prebacili do bolnice, tamo su mi zašili vrat i tako sam preživeo“, seća se Konforta.
Dva Alžira i dve Jugoslavije
Trogodišnji boravak u Alžiru između 1990. i 1993. za Marka Konfortu nije bio prvi.
Kao radnik Hidroelektre, staž u jednoj od najmnogoljudnijih zemalja Afrike sticao je i tokom 1986. i 1987. godine.
Tada su, priča ovaj 73-godišnjak, „stvari bile skroz drugačije“.
„Jugoslavija i Alžir su bile dve prijateljske zemlje, gde god da smo došli, svi su znali za Jugoslaviju i Tita, smatrali su nas prijateljima i nije bilo nikakvih problema.
„Ako biste upali u neki problem, svi bi vam pomogli kada bi čuli da ste iz Jugoslavije“, prepričava Konforta.
- Pokret nesvrstanih i Beograd – ima neka tajna veza
- Ko je bio Hajle Selasije – „crni Mesija“, Titov saigrač i prvi rastafarijanac
- Kada je Beogradu bio bliži Izrael, a kada Palestina
I Hrvoje Klasić, hrvatski istoričar, tokom 1980-ih je „svako leto provodio u Alžiru“, gde mu je tetka radila za Hirdoelektru kao prevoditeljka sa Francuskog, priča on za BBC na srpskom.
Tako je bilo sve do 1991, kada ga je rat na teritoriji Hrvatske sprečio da još jednom poseti familiju.
Kako kaže, „apsolutno nikada“ nije mogao da nasluti, čuje ili oseti bojazan kod jugoslovenskih radnika da će se dogoditi incident poput onog iz 14. decembra 1993.
„Odnos alžirskih i jugoslovenskih radnika je bio zaista dobar, tetka je sjajno sarađivala sa njihovim zvaničnicima, iako je činjenica je da su se vremenom pogoršavali ekonomski uslovi, ali to nema veze sa odnosima između ljudi i dve države“, prepričava Klasić.
Jugoslavija je 1961. godine postala prva zemlja u Evropi koja je priznala alžirsku nezavisnost od Francuske, a godinu dana kasnije, uspostavljeni su i formalni diplomatski odnosi.
Jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito pet puta je posećivao Alžir, prvi put 1965. godine.
Godinu dana ranije, u posetu Beogradu stigao je Ahmed Ben Bela, prvi predsednik te zemlje posle osamostaljenja.
Dve prijateljske zemlje iz Pokreta nesvrstanih početkom 1990-ih delile su nesrećne sudbine, a politička previranja, nestabilnost i krvavi građanski rat postali su realnost za obe.
Front islamskog spasa (FIS), radikalna islamistička partija, pobedila je na lokalnim izborima u Alžiru 1990. godine.
Tada se i Marko Konforta vratio u ovu državu, potaknut problemima u Hrvatskoj i Jugoslaviji.
Dotad je živeo i radio u Benkovcu, mestu u severnoj Dalmaciji nedaleko od granice sa Bosnom i Hercegovinom, gde su u avgustu iste godine počele pobune lokalnih Srba.
„Počele su da se organizuju pobune i barikade, zatvarala su se gradilišta i, kada sam došao u sedište firme u Zagreb, rekli su mi da me šalju u Alžir, jer se radno mestu u Benkovcu zatvara.
„Tada mi se nikako nije išlo opet u Alžir, ali je ovde situacija bila… znate i sami kakva“, priča Konforta, uzdahnuvši nekoliko puta.
Po povratku u afričku državu, ubrzo je stekao „osećaj da je došao u neku drugu zemlju“.
„Tamo, ovde, tamo, ovde – kad god sam se vraćao i u Jugoslaviju i u Alžir, svaki put je bilo sve lošije na oba mesta“, prepričava tihim glasom.
FIS je ubedljivo slavio i u prvom krugu parlamentarnih izbora decembra 1991.
Ta partija slovila je za izrazitog favorita i u drugom krugu koji je trebalo da bude održan u januaru 1992. godine, ali je vojska istog meseca sprovela puč, primorala tadašnjeg predsednika Šadlija Benđedida da se povuče i preuzela kontrolu nad zemljom.
FIS je bio partija koja je „želela da dobije legalitet i legitimitet“ pobedom na izborima, ali su se zalagali i da on bude „suprotan od revolucionarnog legitimiteta, koji je imala tadašnja i sadašnja alžirska vlada“, kaže Bahtijar Aljaf, direktor Instituta za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES) u Ljubljani, za BBC na srpskom.
Tako je počeo sukob formalne vojske protiv FIS-a i Oružane islamske grupe (GIA), koji je zvanično okončan tek 2004. godine i odneo je više od 100.000 života, navodi se na sajtu enciklopedije Britanika.
Alžirska revolucija, odnosno rat za nezavisnost od Francuske, trajao je osam godina, od 1954. do 1962, a u julu te godine okončan je proglašenjem nezavisnosti Alžira.
Borbu za nezavisnost predvodio je Front nacionalnog oslobođenja (FLN), koje je osnovan 1954, a njegov lider bio je Ferhat Abas, prvi predsednik vlade Alžira, koji je tokom njenog formiranja još bio pod francuskom vlašću.
Pogledajte i ovu priču:
Stranci na nišanu i ‘poslednji kilometar’
Dok su se sukobi vladinih snaga i islamskih ekstremista u Alžiru zaoštravali tokom 1992. i prve polovine 1993, jugoslovenski radnici se još nisu osećali ugroženim.
Stranka FIS bila je „zabranjena“ i „povukla se u ilegalu“, priseća se Marko Konforta.
„Pravili su tada diverzije na razne načine, ali nas strance još nisu dirali“, dodaje on.
Ali, tokom jeseni 1993. godine Alžir više nije bio bezbedna zemlja za strance.
U septembru je ubijeno dvoje francuskih državljana, a narednog meseca stradali su Rusi, Kolumbijci, Filipinci i Peruanci, prenela je agencija Rojters.
Oružana islamska grupa (GIA) kidnapovala je troje Francuza 24. oktobra, a prilikom njihovog oslobađanja nekoliko dana kasnije, objavili su upozorenje strancima da napuste Alžir do početka decembra, izvestio je Rojters.
Predstavnici Hidroelektre obustavili su saradnju sa alžirskom vladom na infrastrukturnim projektima, mnogi jugoslovenski radnici su otišli iz zemlje, ali je Marko Konforta morao da ostane još nekoliko nedelja sa grupom kolega.
„Mi smo radili tunel za vodu dugačak 12,5 kilometara, praktično smo spajali dve reke u jednu veliku branu i falio nam je još jedan kilometar da završimo posao, pa je nekolicina nas ostala da održava to i pobrine se za opremu“, seća se Marko.
Stigao je decembar, a već drugog dana tog meseca i prva strana žrtva GIS-a posle isteka ultimatuma koji je ta grupa postavila.
„Jednog Španca su ubili blizu nas i, kada sam video da su počeli da ubijaju ljude, tada je već bilo straha.
„Imali smo plan da se preselimo na naše drugo gradilište u glavnom gradu Alžiru i, da smo to uspeli, verovatno ne bi došlo do onoga, jer je to milionski grad i bilo je nemoguće da dođe do organizovanog ubijanja“, smatra Konforta.
Da li je rat u Jugoslaviji presudio Hrvatima u Alžiru?
Uprkos strahu, niko u Markovoj grupi nije verovao da će sledeće žrtve nasilne islamističke grupe biti baš oni.
Konforta, ipak, smatra da se njihov slučaj razlikuje od ostalih po masovnosti i načinu na koji je zločin sproveden.
„Mi smo bili prva grupa i firma koju su organizovano napali i mislim da je to bila politička stvar zbog toga što je Ejup Ganić održao govor u Alžiru i kritikovao ih što oni drže hrvatske radnike u zemlji, dok Hrvati tuku Bošnjake u ratu u Jugoslaviji.
„Drugi dan posle toga su došli i pokupili su nas, iako smo se mi bavili poslom, ne politikom, a u našoj firmi su radili i Hrvati i Srbi i Bošnjaci, hrišćani i muslimani“, opisuje bivši radnik zagrebačke Hidroelektre.
U svojstvu člana Predsedništva Bosne i Hercegovine između 1990. i 1995. Ganić je obilazio i zemlje Magreba, gde spadaju Maroko, Alžir, Tunis i Libija, u društvu tadašnjeg ambasadora Nerkeza Arifagića, koji je tu funkciju obavljao i u bivšoj Jugoslaviji, navodi Ejup Ganić za BBC na srpskom.
„Ti razgovori su se uvek odvijali sa zvaničnicima i odnosili su se na pomoć ovih zemalja da se kroz mehanizam UN-a zaustavi agresija na Bosnu i Hercegovinu“, tvrdi on.
„U vezi sa stranim radnicima u zemljama Magreba, nismo raspolagali nikakvim informacijama, osim nagađanjima da u Libiji borave stručnjaci iz Srbije koji Gadafijevom režimu održavaju vojnu opremu“, dodaje Ganić.
Kao argument u prilog tim tvrdnjama navodi i činjenicu da je nosilac priznanja Red kneza Branimira u Hrvatskoj, koji mu je 2015. uručio tadašnji predsednik Ivo Josipović.
- „Ne pucaj, ne pucaj“: Reči koje nisu sprečile Dobrovoljačku, krvavu epizodu rata u Sarajevu
- Kad je zaista počeo rat u Bosni i Hercegovini
- Kako su izbeglice iz Bosne i Hercegovine pronašle utočište u dalekom Pakistanu
- Kako je razum pobedio oružje u bosanskom selu Baljvine: „Pusti rat, nemamo vodu u 21. veku“
Dragomir Vučićević, ambasador Jugoslavije u Alžiru u periodu od 1989. do 1994. godine, napominje da je do zločina nadomak mesta Tamezgida došlo iz želje radikalnih islamista da „destabilizuju zemlju i tako dođu do pozicija vlasti“.
„Nije to bio neprijateljski akt protiv bilo koga iz Jugoslavije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine ili bilo koje druge države i njenih državljana.
„Taj akt je bio samo deo koncepta sprovođenja nasilja, akt terorizma, kojim je ova ekstremistička grupa želela da privuče pažnju i afirmiše se usled svega što se dešavalo u Alžiru“, objašnjava ovaj bivši diplomata za BBC na srpskom.
Rat u Jugoslaviji, sukobi između Hrvata i Bošnjaka te 1993. godine, te posete Ejupa Ganića Alžiru tokom ratnih godina, „nisu imali nikakvog uticaja“ na ovaj događaj, smatra.
„Ogroman procenat građana Alžira bio je još izuzetno prijateljski nastrojen prema Jugoslaviji zbog veoma dobrih odnosa tokom dugog niza godina“, ističe.
Vučićević se, kako kaže, pre izbora 1991. susretao i sa rukovodiocima tog pokreta koji su želeli da znaju više o odnosima Jugoslavije i Alžira i iz razgovora sa njima nije primetio nikakvu netrpeljivost prema jugoslovenskim narodima.
„Rekao sam im da su odnosi vrlo dobri, bliski i prijateljski, a oni meni da to pozdravljaju i da će odnosi biti još bolji, ukoliko oni dođu na vlast“, priča Vučićević.
Te 1993. godine, Bahtijar Aljaf je bio dopisnik saudijskog lista Okaz za Balkan i bivšu Jugoslaviju i seća se Ganićevih poseta Alžiru pre ubijanja radnika Hidroelektre.
Član Predsedništva BiH je „promovisao njegovu politiku i politiku njegove vlade“, ali ne smatra da je to doprinelo incidentu nadomak Tamezgide, navodeći više argumenata.
„Alžir nije bio prioritet za Bosnu i Hercegovinu u spoljnoj politici, u to vreme su imali unutrašnje probleme i nisu bili bogata država, a prioritet su, pre svega u smislu prikupljanja sredstava, bile države Persijskog zaliva.
„Hrvatska i predsednik Franjo Tuđman su takođe gajili dobre odnose sa pretežno muslimanskim zemljama Bliskog Istoka i Severne Afrike, zagrebački muftija Ševko Omerbašić je dobio odmah diplomatski pasoš i putovao je u te države bez problema“, priča Aljaf.
Povratak i reakcije
Posle napada, Konfortu i njegovog kolegu Gorana Matkovića su vojnim vozilima prebacili u obližnju bolnicu, gde su mu zašili rane na vratu.
Ali, obojica su smatrala da to nije bilo bezbedno mesto za njih.
„Bila je to bolnica otvorenog tipa, a pronela se vest da smo nas dvojica ostali živi, pa sam mislio da će neko doći i ubiti nas.
„Bio sam u velikom grču i strahu i verujem da možda ne bismo ostali živi da smo ostali tamo – dovoljno je bilo da neko počupa žice aparata na kojima smo bili“, prepričava Marko.
Dan posle masovnog ubistva, u Alžir je stigao Ivo Sanader, tada zamenik ministra spoljnih poslova Hrvatske, koji im je „mnogo pomogao“, seća se Konforta.
„Zamolio sam ga da nas prebace na sigurnije mesto, što lekari nisu želeli, ali je onda rekao da se ni on neće pomaći iz bolnice dok nas ne prebace na sigurno.
„Prvo su nas prevezli u grad Alžir u vojnu bolnicu, a onda su nas nekoliko dana kasnije avionom vratili u Zagreb“, prepričava.
Priseća se i osećaja kada se vratio u domovinu.
„Fizički sam bio veoma slab, ali, kao i svaki čovek koji se vrati kući posle takvih događaja, naravno da sam bio srećan“, opisuje.
U zagrebačkoj bolnici proveo je još mesec dana, što je značilo da nije mogao da prisustvuje sahrani ubijenih kolega, čija su tela prebačena u prestonicu Hrvatske pre nego što su on i Matković stigli drugim letom.
Ali, strahote koje su prošli tada nisu bile udarna tema u Hrvatskoj, kao ni u drugim bivšim jugoslovenskim republikama.
Istoričar Hrvoje Klasić, tada student, „kroz maglu se seća vesti o tom događaju“.
„Kako je tada bio rat u Hrvatskoj i u Jugoslaviji, svima nam je tada već dve godine glava bila u torbi i naša muka i naše žrtve su za nas bile najveće.
„Sećam se da sam bio u šoku zbog okrutnosti verskog fanatizma, ali mislim da to nije uticalo na percepciju ljudi u Hrvatskoj o Alžiru kao državi i Alžircima kao narodu“, priča.
Hrvatski Večernji list tek je u izdanju 17. decembra posvetio čitavu stranu masovnom ubistvu u Alžiru, a pored profila ubijenih, stajao je naslov „Jedini jezik – nož“.
Bahtijar Aljaf, koji je tada radio kao novinar, priseća se da su „analize i dublje izveštavanje o tome usledili tek nekoliko dana kasnije“.
„Srpski mediji su, primera radi, ignorisali taj događaj – za njih je to bila drugorazredna vest.
„Svakodnevno je ginulo mnogo više ljudi u ratu u Hrvatskoj ili Bosni, pa su verovatno smatrali da smrt 12 Hrvata u dalekom Alžiru nije naročito bitna stvar u tom trenutku – kao da se desila neka rudarska nesreća negde u svetu“, opisuje Aljaf.
Gotovo dve decenije kasnije, ova krvava epizoda građanskog rata u Alžiru opisana je u filmu O bogovima i ljudima iz 2010. godine, koji je nagrađen na festivalu u Kanu.
Na njoj je zasnovana i knjiga Zbogom pustinjo hrvatskog književnika Dražena Katunarića iz 2021. godine, koju je odlučio da napiše i zbog toga što se u Hrvatskoj danas mnogi ne sećaju tog događaja, „kao da to nema veze sa nama“, karekao je pisac posle objavljivanja knjige.
Ono čega se mnogi ne sećaju, Marko Konforta nikada neće zaboraviti.
Posledice oseća i mnogo godina kasnije.
„Imao sam dosta psihičkih posledica, naravno, pre svega strah…“, tiho govori 73-godišnji Marko.
Ispričao je i kakve uspomene na ovaj incident nosi na telu.
„Srećom, nisu mi tada prerezali neku ključnu venu ili arteriju, ali jesu limfne čvorove na vratu.
„Bilo mi je sve natečeno, posle bolnice sam išao na mnoge terapije i masaže kako bi sve to moglo polako da počne da funkcioniše“, prepričava.
Kratko zastaje, kao da će nastaviti da govori o vidljivim i nevidljivim ožiljcima, ali odlučuje drugačije.
„Teško je to, teško… Šta više da vam kažem o tome.“
Pogledajte i ovu priču:
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
