Pleme Huičol iz zapadnih delova planine Sijera Madre u Meksiku u stanju je da razgovara sa duhovima.

Oni sopstvene zemaljske proplanke napuštaju ne bi li posetili životinje i svoje predake, sve to uz pomoć malog, zelenog kaktusa.

Ovaj kaktus, poznat i kao pejotl, seče se u diskove i sirov žvaće ne bi li ispustio halucinogene.

Pejotl avantura započinje „narastajućom euforijom“, za kojom ide rastući osećaj za šumove koji se čuju svuda okolo, a pre nego što se uroni u svet živopisnih snova.

Barem tako Barbara Majerhof, antropološkinja opisuje sopstveno iskustvo nastalo nakon uzimanja pejotla zajedno sa članovima plemena Huičol u zapadnom Meksiku u knjizi Lov na pejotl.

U pejotlu se nalazi meskalin, psihodelični sastojak koji stvara halucinacije slične onim koje proizvode i magične pečurke.

Diskovi imaju ‘neopisiv gorko-kiseli’ i ‘odvratni’ ukus, objašnjava Majerhof, ali i dodaje da je ubrzo izgubila osećaj za vreme i da je počela da prelazi iz jednog, zasebnog i živopisnog sna, u drugi.

„Iako sam shvatila da nisam sposobna da se pomeram, bila sam u stanju da ostanem mirna kada sam shvatila da to ionako nema nikakvog značaja jer nigde drugde nisam ni želela da budem“, napisala je ona, uz napomenu da kompletno iskustvo nije bilo nimalo strašno, već poprilično dirljivo.

Psihodelici se koriste tokom religioznih ceremonija, pred početak ratova i za rekreaciju na ovom kontinentu već vekovima.

Ajahuaska je, na primer, halucinogeno piće koje se pravi od određenih vrsta kuvanih loza i žbunova i koje konzumiraju domoroci u Južnoj Americi tokom njihovih religioznih i isceljivačkih rituala, poslednjih hiljadu godina.

Olmeci – jedna od najranijih centralnoameričkih civilizacija – i Majanci iz Meksika, takođe su, smatra se, koristili neurotoksine iz trščanih žaba krastača u svojim ritualima.

Oni su verovali da mogu da pričaju sa precima posle uzimanja veoma malih količina sušenih toksina (prevelike doze su fatalne).

Zbog čega se ovi psihodelici koriste u ritualima?

Verovatno zbog toga što kod korisnika izazivaju osećaj strahopoštovanja i divljenja.

Srednje i velike doze sličnih halucinogena stvaraju trajni osećaj blaženosti i pronicljivosti, kao i duhovno prosvetljenje.

Tokom 50-ih i 60-ih godina, postojalo je intenzivno zanimanje za korišćenje psihodelika u lečenju raznih poremećaja, od depresije, alkoholičarske zavisnosti, pa sve do šizofrenije.

U Americi su čak obavljani eksperimenti pod nazivima Projekat MK Ultra i Projekat MK Delta, da bi se utvrdilo da li LSD može da se koristi kao serum istine.

I dok su istraživanja o terapeutskim koristima halucinogena bili uglavnom obustavljeni pošto je LSD kriminalizovan tokom kasnih 60-ih godina, u poslednje vreme je obnovljeno interesovanje za korišćenje halucinogena kao što su ketamin i LSD u terapeutskim lečenjima, što je pratila i bujica novih naučnih studija.

Ali uzimanje ovih supstanci nije samo put ka samim halucinacijama.

Vizuelne aure su vrsta vizuelnih halucinacija koje su uobičajene i kao nešto što prati migrene.

Groznica takođe može da proizvede halucinacije – one su uobičajeni simptom kod malarije, recimo, a zabeležene su i kod nekih pacijenata tokom pandemije kovida-19.

Određene bolesti kao što su demencija, šizofrenija i neke očne bolesti, takođe mogu da izazovu halucinacije, kaže Prem Subramanjan, profesor oftalmologije na Univerzitetu u Koloradu.

Kod nekih ljudi koji počinju da gube sluh, takođe su primećene i muzičke halucinacije.

Slično tome, i tugu ponekada prate halucinacije, kada ljudi čuju, pa čak i vide preminulog partnera.

Isto tako, ljudi mogu da počnu da haluciniraju i ako su izloženi blještavim i treperavim svetlom.

Zbog čega zaista vidimo sve te iluzije, prava je zagonetka, ali sada počinjemo da otkrivamo šta se dešava sa našim umom tokom vizija, poređenjem halucinacija podstaknutih drogama, raznim bolestima i onih koje su veštački stimulisane.

Tako, na primer, blještavilo snega može da objasni zašto neki istraživači i planinari ponekada vide čudne pojave koje ih prate tokom ekstremnih belina.

Ser Ernest Šeklton je pomenuo takvu senzaciju u dnevniku pod imenom Jug, pisanom tokom ekspedicije na Antarktik 1919, gde je primetio da je „tokom dugog i mučnog 36-satnog marša preko neimenovanih planina i glečera u Južnoj Džordžiji često izgledalo kao da nas je četvorica, a ne trojica“.

Jedno od pojašnjenja ove specifične iluzije bi mogao da bude Gancfeldov efekat.

Posle izlaganja kontinuiranoj i uniformnoj stimulaciji (na primer, zurenje u određenu talasnu dužinu svetlosti), naš mozak koji pokušava da pronađe neki smisao u takvom signalu i da otkrije informaciju koje nema – počinje da proizvodi halucinacije.

Mašina za snove

Iluzije izazvane svetlošću mogu da budu i veštački indukovane i da pomognu naučnicima da otkriju poreklo halucinacija.

Činjenica da treperavo svetlo pri zatvorenim očima izaziva vizije boja, oblika i pokreta, „jedno je od najstarijih otkrića u neuronauci“, kaže Anil Set, profesor neuronauke na Univerzitetu u Saseksu i glavni naučnik na umetničko-naučnom projektu pod imenom Mašina za snove (Dream machine).

Stvorena kao alatka za beleženje raznolikosti koje nastaju prilikom korišćenja stroboskopske svetlosti u izazivanju halucinacija, Mašina za snove je bila promovisana tokom turneje po Velikoj Britaniji 2022.

Ona je zasnovana na malo poznatom izumu iz 1959. istog imena.

Pošto mi je bilo obećano da ću biti u stanju da iskusim psihodelične halucinacije bez korišćenja droga, usudio sam se da se upustim u ovu avanturu.

Sama mašina je oko dva sprata visoka, plava, osmougaona kutija.

Oko 20 učesnika se sprovodi iza zavese u centralnu, kružnu prostoriju koja je oivičena redom zakrivljenih stolica sa naslonima koji mogu da se obore da bi akteri mogli da gledaju u visinu, prema plafonu.

Na sredini plafona je ravan, beli disk koji emituje blagi sjaj, a oko njega se nalazi prsten sa velikim svetlima, kakva možete da vidite u pozorištima.

Zavalio sam se u sedište.

Sve počinje emitovanjem spore, elektronske muzike koja dolazi iz zvučnika koji se nalaze iza mene.

Svetla se pojačavaju i za početak sam iznenađen njihovim bleštavilom.

Stiskam i zatvaram oči, ali i dalje mi je neprijatno.

Kroz očne kapke belo blještavilo izgleda kao da je roze-narandžasto, a zatim svetla počinju da trepere i osciliraju.

Roze-narandžasto počinje da se menja u bliceve plave boje, što je rezultat „izbeljujuće desenzibilizacije“.

Ako ste se ikada slučajno zagledali u jarku svetlost i primetili zamućene mrlje u vidu još nekoliko trenutaka posle izlaganja, ovo je isti takav efekat.

Receptori za svetlo u vašoj mrežnjači su preterano stimulisani i potrebno im je kraće vreme da se oporave.

U Mašini za snove, narandžasta i plava boja počinju da se preklapaju i posle nekoliko minuta počinjem da primećujem pruge i ukrštene šare.

Ovakva vrsta efekata, koje izaziva strobo svetlost, naziva se treperavi fosfen i vizuelno je veoma sličan halucinacijama koje može da izazove droga.

Ovi jednostavni geometrijski obrasci verovatno vode poreklo iz primarnog vidnog korteksa.

Set kaže da frekvencija stroboskopa određuje jačinu halucinacija sinhronizacijom sa moždanim talasima u toj moždanoj regiji.

„Najefektnije frekvencije strobo svetlosti su u rasponu 10-15 herca. Ovakva frekvencija je slična alfa ritmu mozga koji dominira nad vidnim korteksom“, kaže on.

Druga istraživanja sugerišu da bi frekvencija mogla da odredi i oblike koji se prikazuju.

Na 20-30 Hz, neki ljudi primećuju spirale, talase, koncentrične krugove i linije, dok se na 10 herca pojavljuju cik-cak oblici, zatim oni u obliku saća i pravougaonici.

„Postoji dosta neslaganja po pitanju toga šta zapravo radi alfa ritam.

„On je upadljiviji kada zatvorite oči i kada ste opušteni. Neki neuronaučnici kažu da je to prazan hod mozga koji ne radi ništa. Drugi tvrde da alfa ritam određuje našu percepciju sveta – i da svaki ciklus alfa ritma, svaki period od 100 milisekundi, predstavlja okvir vizuelne percepcije“, dodaje Set.

Promenom muzike, pruge koje vidim postaju talasi.

Počinjem da uočavam male, bele tačke, kao neko sazvežđe, kako se uvijaju oko obojenih talasa.

Zatim se muzika menja, a sa njom i boje.

Scena sada izgleda kao pustinjski predeo – bež i braon boje koje se pružaju u daljinu – osim što sada mračni toranj blokira horizont ka kojem stremim.

Nemam pojma da li se frekvencija treperenja svetla promenila, ali oblici koje vidim imaju kontinuirani tok.

„Niko zapravo ne zna kako tačno Mašina za snove radi, samo znamo da radi“, kaže Set.

On pretpostavlja da se to dešava jer mozak ne očekuje nikakav svetlosni upliv – oči su zatvorene – ali ipak dobija neku informaciju jer su svetla izuzetno blještava.

„On pokušava da shvati vizuelni udar, ali ne može da u njemu pronađe neki smisao. Jedna od najinteresantnijih fokus grupa je bila ona sa osobama sa oštećenim vidom – ne sa ljudima koji su bili skroz slepi, već sa onima sa teškim vizuelnim problemima – i to je bilo zaista istinski dirljivo iskustvo“, kaže on.

„Izgledalo je kao da su proživljavali slične stvari onim koje smo zabeležili sa opštom populacijom. I to je, za mene, poprilično fascinantno.

„Kao i u snu, imao sam osećaj da se krećem unapred, ali nisam imao predstavu koliko je mašina već bila uključena ili koliko je vremena još preostalo.

„Jednog trenutka sam primetio da jedva da više obraćam pažnju na to što vidim, pa sam se zapitao da nisam na kratko zaspao. Ali onda sam se momentalno vratio u stvarnost“, kaže on.

Pustinju su potom zamenili višebojni geometrijski oblici, kao najobičniji kaleidoskop ili neki apstraktni prozor sa mozaikom.

Tu su bile jarke limeta zelene boje, žute, plave i crvene.

Oblici su počeli da mi se približavaju, kao da prozor počinje da se lomi.

Setio sam se da mi je na početku bilo objašnjeno da će sve boje koje ću videti, generisati moj mozak.

Taj deo mog iskustva je bio neodoljiv i kada je scena ponovo počela da se menja u nešto drugačije, osetio sam se kao da mi je nedostajala ta obojenost vitražnog stakla.

Zbog čega mozak stvara boje, oblike i šare u Mašini za snove i dalje nije najjasnije – ali Set i njegove kolege vredno rade na tome.

On kaže da su šare koje ljudi vide veoma povezane sa aspektima povezivanja sa primarnim vizuelnim korteksom.

,,Izgleda kao da stroboskop aktivira te vidne regije“.

Vizija u boji je fascinantno i subjektivno iskustvo.

Viralna fotografija haljine iz 2015. koja je podelila internet je jedan takav primer, kaže Set.

Tako da ono prastaro pitanje da li svi vidimo iste boje ima veoma jednostavan odgovor – ne vidimo.

U stvari, čak se i naša lična percepcija boja kontinuirano menja.

Leti se, na primer, žuta boja delimično pomera ka zelenoj, a zimi prema crvenoj.

Ovo se verovatno dešava zato što leti vidimo više zelene boje zbog vegetacije oko nas.

Tako kompenzujemo onaj višak zelene boje koju vidimo, što znači da zelenkasto-žuta boja leti izgleda kao čisto žuta, objašnjava Lorin Velborn, psihološkinja sa Univerziteta u Jorku u Velikoj Britaniji.

„Cela ta ideja da drugačije doživljavamo zajedničku okolinu nije ograničena samo na Mašinu za snove, već se dešava oko nas konstantno.

„Svi mi imamo jedinstveno perceptivno iskustvo i jedinstveni unutrašnji univerzum. Veoma malo se zna o ovoj vrsti unutrašnje raznolikosti“, kaže Set koji je i koautor knjigeBiti ti: Nova nauka o svesti.

Istraživanje te unutrašnje raznolikosti je deo Setovog novog projekta.

On i njegov tim naučnika i filozofa prave sliku opšte jedinstvenosti u perceptivni popis kreiran tako da obradi varijetete ličnih iskustava uz pomoć nekolicine jednostavnih pitanja.

A u mojoj Mašini za snove, muzika i svetlost polako blede, a instruktor nas obaveštava da je doživljaj okončan.

Poredim sopstveno iskustvo sa drugim učesnikom i primećujem da iako postoje sličnosti – osećaj trodimenzionalnog prostora, kovitlac zvezda i galaksija, geometrijski oblici – da je isto tako jasno da su naša putovanja kroz sopstvene umove bila prilično različita.

To je ta unutrašnja jedinstvenost koju Set i njegove kolege pokušavaju da obuhvate u svom popisu.

Složena slika

I dok su obične boje i šare koje sam video bile zanimljive, to nije bilo ništa u poređenju sa živopisnim svedočenjima ljudi koji su imali halucinacije indukovane drogama ili na neki medicinski način.

Zašto su takve vizije toliko složenije?

Ajuhaska i žablji toksini sadrže neurotransmitter DMT, koji je blizak rođak serotonina, melatonina i psilobicina – ovaj poslednji je hemikalija koja je zaslužna za halucinogene efekte kakve daju magične pečurke.

Serotonin i melanin imaju ulogu kontrolora spavanja, dok je serotonin zadužen i za osećaj gladi, našeg raspoloženja i zadovoljstva.

Veze između serotonina i supstanci poput DMT-a i psilobicina možda mogu da objasne kako ovi psihodelici funkcionišu.

DMT, psilobicin i LSD stvoren u laboratoriji aktiviraju receptore serotonina u našem mozgu.

Aktivacija ovih receptora serotonina uz pomoć halucinogena, čini se, izaziva kompleksne vizuelne halucinacije i tripoznije efekte psihodelika.

U jednoj studiji, učesnicima su davane kontrolisane doze LSD-a i još jedne hemikalije pod imenom ketanserin, koja blokira receptore serotonina, radi razumevanja uloge koju ovi receptori imaju u psihodeličnim halucinacijama.

Sa neblokiranim receptorima, primećuju učesnici, prethodno beznačajna muzika dobija pun smisao nakon uzimanja LSD-a.

Blokiranjem receptora ketanserinom, sprečavamo ova smislena osećanja.

Tako objašnjavamo spoznaju da psihodelične halucinacije obično prate duboka osećanja, navodi Ketrin Preler, vanredna profesorka na Univerzitetu u Cirihu, koja je glavna autorka ovog rada.

U jednoj kasnije sačinjenoj studiji, Preler je otkrila da LSD izaziva jaču povezanost mozga i naših osećanja, što bi moglo da objasni i izoštrenost naših čula.

Halucinacije indukovane narkoticima variraju u vizuelnom doživljaju od jarko obojenih geometrijskih oblika kao što su rešetke, paučina, tuneli i spirale, pa sve do prizora pejzaža u kojem mogu da se nalaze i ljudi, životinje, duhovi, vanzemaljci i monstrumi.

Postoje sličnosti između takvih halucinacija i aure koja je poznata onima koji pate od jakih migrena.

„Halucinacije koje dolaze iz primarnog vidnog korteksa su uniformnije.

,,Bude tu varnica, svetlosti i oblika“, kaže Subramanjan.

Migrenozne aure su uobičajen primer ovoga, dodaje on, a nešto ređe sreće i pacijente za tumorom na mozgu koji imaju slične simptome.

Ali složene halucinacije mogu da budu i bizarne i zastrašujuće i da sadrže strašne slike lica, ljudi ili predmeta.

Nekada su one indukovane narkoticima, ali ovakve halucinacije mogu da budu i simptom različitih bolesti, od šizofrenije do demencije.

Jedan od zanimljivijih primera halucinacija koje imaju veze sa nekom bolešću je Čarls Bonetov sindrom, koji se javlja kao rezultat gubitka vida.

Oštećenje mrežnjače ili bilo šta što može da smanji prolazak svetlosti kroz oko, kao katarakta, može da izazove da pacijent vidi halucinacije koje mogu da variraju od geometrijskih oblika, pa sve do bestelesnih lica i kostimiranih figura.

Nije poznato na koji način gubitak vida izaziva ovakve halucinacije, ali se pretpostavlja da kada vid počinje da slabi, mozak pokušava da kompenzuje gubitak informacija do kojih dolazi tim putem i spontano počinje da stvara izmišljene slike.

Čarls Bonetov sindrom se ponekada naziva i „fantomskom vizijom“ i poredi se sa sindromom fantomskog uda, pri kojem ljudi kojima je neki ekstremitet amputiran i dalje veruju da imaju taj nedostajući ud.

Još jedna vidna neobičnost je palinopsija, pri kojoj ljudi tokom kraćeg perioda vide zamrznute slike.

Ako, na primer, zurite u stolicu koja se nalazi na jednoj strani sobe, a zatim naglo pogledate na drugu stranu, može vam se učiniti da se stolica teleportovala.

Ovo je rezultat kašnjenja osvežavanja mrežnjače.

Fotopigmentima u našim mrežnjačama je potreban delić sekunde da se osveže nakon stimulacije.

Obično se ovo dešava veoma brzo – zbog toga filmovi koji su snimani sa 30 frejmova u sekundi izgledaju kao besprekoran pokret.

Ali kod pacijenata sa palinopsijom, taj ritam osvežavanja značajno kasni, pa slike ponekada ostanu zaglavljene u vidu.

Za razliku od indukovanih halucinacija – koje zahtevaju spoljašnju stimulaciju kao što je neki narkotik ili svetlost – Čarls Bonetov sindrom i palinospija su primeri halucinacija koje se dešavaju spontano.

Subramanjan kaže da greške u normalnom procesu koji reguliše vid mogu da stvore vizije.

„Čak i pacijenti koji imaju blag ili umeren poremećaj mogu da imaju ovakve halucinacije

„Postoji ozbiljan broj pacijenata koji imaju glaukom ili makularnu degeneraciju oka i koji su iskusili vizuelne halucinacije, ali o njima ne žele da pričaju da neko ne bi pomislio da su poludeli.

„Tako da je jako važno da doktori koji se brinu o ovakvim pacijentima budu pripremljeni na to da je kod njih relativno uobičajeno da haluciniraju“, kaže on.

Subramanjan podstiče svakoga ko ima halucinacije koje odudaraju od uobičajenog stanja da ih ne ignorišu i da potraže medicinski savet da bi bili sigurni da se ne radi o nečem abnormalnom.

Nije bilo nikakvih trajnih efekata posle mog vremena provedenog u Mašini za snove.

Ukoliko ne postoje razlozi zbog kojih bi blještavo svetlo moglo da izazove neke probleme, onda halucinacije izazvane svetlošću mogu da predstavljaju novo i zanimljivo iskustvo.

Razumevanje razloga zbog kojih svaki naš boravak u Mašini za snove izgleda nešto drugačije, za sada nije poznat, ali možda bi Set i njegove kolege mogli da nas približe spoznavanju kompletnog obima naših unutrašnjih iskustava.

Pogledajte i ovu priču