Kad devedesetdevetogodišnja Eleutera Abus podigne desnu ruku, pravi grimasu od bola dok joj se slomljene kosti pomeraju. Prošlo je šest meseci od njenog pada.
„Sve što mogu da uradim je da joj ublažim bol“, kaže Alena Jap, dvadesetosmogodišnja doktorka koja je pregleda na njenom tremu.
„Kost treba da joj se učvrsti šipkom. Ali njena porodica odbija da je vodi u bolnicu.“
Eleuterine ćerke nisu bezdušne.
One su samo siromašne.
Najbliža hirurška ustanova nalazi se na stotinu kilometara od sićušnog ostrva Dit na kom žive.
Ono je jedno od grupice ostrva koja čine arhipelag Agutaja, nasukanog usred filipinskog mora Sulu.
Za oko 13.000 ljudi koji tu žive, doktorka Alena, kako je zovu, jedini je dostupan lekar.
- Jedan dan sa lekarom „medicinske pustinje“ u Srbiji
- „Plašim se da rodim bebu u Šri Lanki“
- Nestašica luka na Filipinima, košta kao „suvo zlato“
Sitne građe, sa naočarima i dugom kosom vezanom u rep, uvek nosi široki osmeh iza kog se krije tiha odlučnost.
Na arhipelagu postoji samo jedno ostrvo koje ona ne posećuje – Amanpulo, nazvano po luksuznom odmaralištu na njemu, koje je navodno ugostilo Toma Kruza i Bijonse.
Po vedrom danu, vidljivo je sa plaže Dita, udaljeno svega 20 kilometara.
Doktorka Alena je stigla neposredno pre epidemije korona virusa – i naučila da živi sa pretnjama smrću koje su usledila kad je insistirala da se ljudi izoluju.
Ali pandemija koja je progutala čitav svet bila je daleko od njenog jedinog izazova u često zaboravljenom kutku Filipina.
Borila se i protiv novih i starih bolesti podjednako, suočavajući se sa najvećim izazovima svoje zemlje.
Ona kaže da je na Agutaju došla da donese „prave promene“ – ali je otišla duboko razočarana.
Ova zabita, vulkanska ostrva nisu mesto na kom biste očekivali da zateknete diplomiranu doktorku sa najboljeg medicinskog fakulteta u zemlji, koja je provela čitav život u Manili, prometnoj prestonici Filipina.
Za razliku od mnogih njenih kolega koji su otputovali u potrazi za karijerom u Australiju, Ameriku i Veliku Britaniju, doktorka Alena se dobrovoljno prijavila za vladin program koji ju je poslao ovamo, u jednu od najsiromašnijih opština u zemlji.
Kovid kuca na vrata
Glavno ostrvo Agutaja nalazi se na dva i po dana puta od Manile.
Putovanje uključuje jedan let avionom, nakon koga sledi besani petnaestočasovni noćni prelazak trajektom s otvorenom palubom iz lučkog grada Iloilo na veće ostrvo zvano Kujo.
A onda je jedini put na Agutaju i sa nje vlažna, dvosatna toboganska vožnja kanuom sa bočnom potporom.
Dok iskusni čamdžija navodi kanu preko grebena i u plitke vode, Agutaja izgleda kao da je iz raja izašla.
Ispod palmama oivičene obale, u oba smera se prostire široki pojas belog peska.
Šaroliki kanui sa bočnom potporom ljuljuškaju se na vodi toliko bistroj da izgledaju kao da lebde u vazduhu.
Ali geografija je istovremeno blaženstvo i prokletstvo.
Raspršena na stotinama kvadratnih kilometara mora, desetak ostrva koja čine arhipelag odsečena su od sveta danima, nedeljama čak, kad stigne monsun, praćen vetrovima.
Prekrivena gustom šumom, brda sede na vrhu velikih polja bazaltnih stena.
Ima vrlo malo obradive zemlje. Ostrvljani se gotovo u potpunosti upućeni na okean.
Doktorka Alena je prvi put doplovila do Agutaje u februaru 2020. godine.
„Kad sam započinjala posao ovde, imala sam 26 godina i mnogo ljudi je mislilo da sam srednjoškolka“, kaže ona kikoćući se.
„Ljudi su odbijali da poveruju da sam doktorka.“
Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:
Njen prvi izazov stigao je u roku od mesec dana kad je korona virus doveo do zabrane kretanja na Filipinima.
Ostrva su bila zatvorena za saobraćaj.
„Prva godina nije bila previše teška“, kaže doktorka Alena.
„Nije bilo nijednog lokalnog slučaja oboljevanja. Ali druge godine [2021], vlada je dozvolila svima da putuju nazad do rodnih mesta. Odjednom smo imali ljude koji su se vraćali sa tako dalekih mesta što je Manila.“
Doktorka Alena bila je zadužena za sprovođenje karantinskih mera.
„Kad su ljudi saznali da će završiti u karantinu, reagovali su nasilno“, kaže ona.
„Dobijala sam pretnje smrću. Ljudi su govorili da žele da pucaju u mene.“
Ona je mogla da ih razume.
Ljudi ovde žive od dana do dana. Ono što ulove ujutro, pojedu za večeru.
Ako ne mogu da izađu iz kuća da bi lovili ribu, ostaće gladni.
Neomiljena u lokalnoj zajednici, doktorka Alena, koja je ostavila verenika u dalekoj Manili, sada je bila omražena kao vladin tiranin.
„Bilo je dana kada nisam mogla da radim ništa drugo nego da sedim i plačem. Bilo je mnogo suza“, kaže ona.
Da bi ublažila usamljenost, počela je da usvaja pse.
Bruno je krupan sa velikim repom koji nikad ne prestaje da maše, dok je Vigli mali i stidljiv.
Oni je prate svuda.
„Provela sam mnogo vremena odlazeći na plažu sa njima i gledajući zalazak sunca. Počela sam i da crtam. Moji crteži ništa ne valjaju, ali su neka vrsta umetničke terapije.“
Naredni izazov usledio je kad su počele da pristižu vakcine u leto 2021. godine.
„Morali smo da idemo od kuće do kuće u svakom ostrvskom seocetu“, kaže doktorka Alena.
„Najdalje ostrvo je na skoro tri sata vožnje brodom, a mnogi ljudi ne mogu da priušte kartu da bi stigli do klinike. I zato su odbijali da dođu.“
Mučna kolika je bila, udaljenost nije bila jedini problem.
„Bilo je mnogo oklevanja, mnogo lažnih vesti o vakcinama, da su loše ili da ubijaju ljude. Mnogi ovde vesti čitaju na društvenim mrežama i nisu dobijali prave činjenice.“
Do leta 2022. godina, pretnja od kovida počela je da popušta.
Uprkos otporu, vakcinacija je bila uspešna.
Samo je osam ostrvljana sa arhipelaga umrlo od virusa.
Ali to je donelo vrlo malo predaha.
‘Isceliteljka’
Red počinje da se stvara svako jutro tokom radne nedelje ispred glavne klinike na Agutaji dok je dnevni sastanak između doktorke Alene i njenog tima još u toku.
Toga dana, prvi u redu bio je čovek u pedesetim za kog se sumnja da je pretrpeo moždani udar.
„Pre nego što sam došla ovamo, mislila sam da će sve biti sveže i organsko“, kaže doktorka Alena, smejući se vlastitoj naivnosti.
„Ali ovde je veoma teško naći zdravu hranu.“
Pod jedan, meštani usoljavaju i suše ribu, što dovodi do visokog krvnog pritiska.
Dijabetes je takođe čest zato što je lakše naći sokove nego pijaću vodu.
Znak na ulazu u kliniku najavljuje drugi veliki zdravstveni problem: „uzimanje uzorka ispljuvka“ za tuberkulozu.
Doktorka Alena kaže da su 2022. godine zabeleženi 45 slučajeva, ali mnogi drugi se provlače bez postavljene dijagnoze.
Bakterijska infekcija, tuberkuloza je smrtonosna ako se ne leči.
Ona ubija milion ljudi godišnje, mada ju je kombinacija vakcina i antibiotika iskorenila iz nekih delova sveta pre polovine prošlog veka.
Procenjuje se, međutim, da Filipini i dalje imaju više od milion slučajeva.
„Dugoročni plan je da se iskoreni“, kaže doktorka Alena, dodavši da je to „nemoguće u bliskoj budućnosti“.
Ona kaže da se zbog lošeg pristupa zdravstvu ljudi često ponovo razbole i da su čak počeli da razvijaju sojeve otporne na lekove.
- Superbakterije otporne na antibiotike: Novi neprijatelj beba
- Šta su majmunske boginje
- Crna smrt od pre 700 godina i danas utiče na zdravlje ljudi
Kasnije toga jutra, žena dovodi malog sina na kliniku.
Bled i mlitav, dečak sedi izvaljen na stolici.
Doktorka Alena sumnja da ima dengu.
Nekoliko minuta kasnije, to se i potvrđuje.
Ona mu prepisuje paracetamol i govori majci da ga redovno hidrira.
Denga groznica je nova ovde.
Jedan slučaj u januaru pretvorio se u deset do marta, iako su doktorka Alena i njen tim prskali školska dvorišta kako bi ubili komarce koji je šire i delili stanovnicima prskane mreže.
Do 11 sati, doktorka se izvlači iz sve većeg reda pacijenata.
Njima će morati da pomogne njen sposobni tim bolničara zato što ona mora da pređe na Dit, posle 40 minuta vožnje brodom.
Ovo ostrvo lepše je od Agutaje, ali i siromašnije.
Nema struje ili toranj za signal mobilne telefonije, a jedini betonirani put dug je svega nekoliko stotina metara.
Dolazak „isceliteljke“, kako se doktorka Alena sa simpatijama ovde naziva, dočekuje se sa velikim uzbuđenjem.
Desetine školske dece trči preko plaže.
Ona su dobila slobodan dan da bi tim doktorke Alene za kontrolu denge mogao da poprska školsko dvorište insekticidom.
Dok hoda kroz selo, ona je poput čarobnog frulaša, sa dugom povorkom dece koja je prati.
Ona posećuje vremešni par koji sedi u invalidskim kolicima ispred svoje kuće na plaži.
Oboje su pretrpeli moždani udar i delimično su paralisani.
Ona meri njegov pritisak – 150 sa 90.
„Visok je, ali je prihvatljiv za njegove godine“, kaže ona.
Žena u četrdesetim probija se kroz masu koja se okupila.
Ona nosi dečaka, koji ima pet-šest godina.
Doktorka Alena joj govori da ga posedne na stolicu i počinje da pregleda dete.
On ima izuzetno predimenzioniran levi testis.
Baterijska lampa otkriva kilu u njegovom donjem abdomenu.
Deo njegovog creva probio je crevni zid, spustivši se do njegovih testisa.
„Moraće na operaciju“, kaže doktorka Alena majci.
Nada u ženinim očima prerasta u teskobu.
Doktorka Alena je pita da li poznaje nekoga kod koga može da odsedne na većim ostrvima.
Da, odgovora žena – na Kulionu, 12 sati vožnje brodom odatle.
„Čim im kažem da moraju na operaciju, na licu im vidite strah i tugu zato što shvataju da nema leka koji mogu da im dam da ih izleči“, kaže doktorka Alena.
„Vidite im u glavi kako razmišljaju o tome kako će ovo da priušte. Teško je biti vesnik takvih vesti.“
U drugim delovima sveta, operacije bruha je sitan zahvat.
Ali ovde može da istroši porodičnu ušteđevinu, ostavivši ljude u dugovima godinama.
„Kad bismo mogli da olakšamo putovanje, to bi činilo veliku razliku“, dodaje ona.
„Ali to je teško, zato što zahteva mnogo resursa.“
Posle tri godine provedene na ostrvu, doktorkin optimizam i ambicija zamenila je obeshrabrujuća svest o tome da će resursi – ili novac – uvek predstavljati najveći problem.
Izgubljeni raj
Betonski put prostire se podnožjem stenovitih planina koje okružuje glavno ostrvo Agutaja.
Izgradnja je započela u sklopu kampanje za lokalne izbore prošle godine.
Jedna traka bila je završena pre samog dana izbora, ali ostrvljani kažu da su radovi nakon toga stali.
Druga traka još ne postoji.
„Moraćemo da sačekamo sledeće izbore da se put završi“, šali se jedan meštanin.
Na drugom kraju ostrva, zarđala armatura viri iz nezavršene betonske građevine koju postepeno guta vegetacija.
To je trebalo da bude nova ruralna zdravstvena jedinica, kaže doktorka Alena.
Radovi su stali prošle godine zato što je lokalnoj vlasti ponestalo novca.
„Ali oni nisu ispunili svoj deo pogodbe“, kaže ona, dok je nezadovoljstvo na njenom licu očigledno.
Filipinsku politiku ne pokreću stranke već ličnosti, a njom dominiraju veliki, moćni klanovi čije glavešine obećavaju resurse iz Manile u zamenu za glasove.
Kako kaže jedna meštanka, Agutaja je suviše mala kao zajednica: „Tu nema dovoljno glasova da bi bila vredna trošenja novca.“
Lokalni političari imaju vrlo malo motiva za promenu a kad dođe vreme izbora, kupovina glasova toliko je uobičajena da sada izgleda kao da ima jasno definisanu tarifu: 500 pezosa, iliti 9 dolara po glavi.
Korupcija ima duboke korene, a novac upućen na ovu stranu ne deluje kao da stiže na odredište.
„Došla sam ovamo sa velikim idealima“, kaže doktorka Alena.
„Imala sam mnogo energije da pokušam da promenim način na koji funkcioniše lokalni zdravstveni sistem. Ali kako vreme prolazi, vi počinjete da shvatate da je tri godine premalo vremena da dovedete do bilo kakvih krupnijih promena.“
Kako se njeno vreme na Agutaji – pod trogodišnjim ugovorom – bližilo kraju, mnogi ostrvljani su joj govorili da će im biti žao kad ode.
„Vreme brzo leti“, kaže Rikardo, jedan od starijih medicinskih tehničara, koji ju je opisao kao „nesebičnu i marljivu“.
Ali u nedeljama od povratka u Manilu, doktorka Alena kaže da se oseća razočarano i čak cinično kad je u pitanju njeno iskustvo rada za lokalnu vlast.
Ponuđen joj je posao u pokrajinskoj zdravstvenoj administraciji u Palavanu, ali ga je ona odbila.
Umesto toga želi da radi za medicinsku dobrotvornu ustanovu ili nevladinu organizaciju.
Prošle nedelje se vratila na Agutaju u sklopu programa koji vodi jedna NVO.
Decenijama ta NVO, uz pomoć lokalnih i međunarodnih donatora, redovno šalje doktore specijaliste na ostrvo da bi tu obavljali manje operacije.
Ali ovaj put putovanje doktorke Alene nije trajalo dva i po dana.
Ona je, zajedno sa drugim doktorima, stigla tri sata posle polaska iz Manile – sleteli su na pistu na luksuznom ostrvu Amanpulo.
Pogledajte i ovu priču:
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
