Kad je Dejvidu Spiglu rečeno da ga čeka njegov sledeći pacijent, nije morao da pita za broj sobe.
Mogao je sa pola hodnika da čuje kako zviždi dok diše.
Ušavši u pacijentovu sobu, video je šesnaestogodišnjakinju riđe kose kako sedi uspravno u krevetu, zglavaka belih od stiskanja, usred napada astme.
Uz krevet, njena majka je plakala.
Bio je to treći put da je devojka zbog astme završila u bolnici u isto toliko meseci.
- „Bila sam spremna na sve, samo da mi bude dobro“
- Kada sme da se veruje instinktu
- „Vidim stvari kojih nema – ali nisam luda“
Spigl je sedamdesetih bio student medicine na pedijatrijskoj praksi u Bostonskoj dečjoj bolnici u Masačusetsu, u SAD.
U sklopu svoje obuke, uzimao je i časove iz kliničke hipnoze.
Medicinski tim mlade pacijentkinje obolele od astme već je pokušao da joj uradi dilataciju disajnih puteva injekcijama adrenalina.
Posle dve injekcije, napad kroz koji je prolazila nije jenjavao.
Spigl nije znao šta drugo da uradi.
„Da li želiš da naučiš vežbu disanja?“, pitao ju je on.
Ona je klimnula i tako je Spigl hipnotisao svog prvog pacijenta.
Jednom kad je devojka ušla u stanje nalik transu karakteristično za hipnozu, Spigl je bio spreman da joj da sugestiju – „aktivni činilac“ hipnotičkog tretmana, obično pažljivo sročen iskaz koji će proizvesti refleksnu reakciju.
Ali dok je devojka sedela na krevetu, smirena i usredsređena, Spigl se zapitao kakvu sugestiju uopšte da joj da.
Nisu još stigli do astme na njegovim časovima hipnoze.
„I zato sam smislio nešto na licu mesta“, kaže Spigl, dok se priseća ovog slučaja.
„Rekao sam joj: ‘Svaki sledeći udisaj koji napraviš biće malo dublji i malo lakši.'“
Improvizacija je uspela.
U roku od pet minuta, pacijentkinjino zviždanje je prestalo i ona je ponovo ležala na krevetu, dišući neometano.
Njena majka više nije plakala.
Bio je to formativni susret i za lekara i za njegovu pacijentkinju.
Kad je odrasla, ona je postala respiratorna terapeutkinja, dok je Spigl ostvario karijeru u kliničkoj hipnozi.
U narednih 50 godina, on će osnovati Centar za integrativnu medicinu na Univerzitetu Stenford i, prema njegovoj vlastitoj proceni, hipnotisati više od 7.000 pacijenata.
Na prvi pogled, hipnoza deluje kao jedan od onih psiholoških fenomena koji naprosto ne bi smeli da rade.
Ali, najzanimljivije od svega, najčešće rade.
Ulazak u hipnotičko stanje, svesno usredsređivanje i slušanje sugestije je, za mnoge ljude, dovoljno da ta sugestija postane stvarnost.
Kad se osobi podložnoj hipnozi kaže da će njena ruka početi da se kreće sama od sebe, ona će to i učiniti.
Kad osoba čuje da neće moći da razdvoji vlastite isprepletene prste, biće to kao da su oni zalepljene lepkom.
A kad joj se kaže da neće prepoznati sebe u ogledalu, videće blago poznatog neznanca koji oponaša njene pokrete u odrazu na prozorskom staklu.
Ako je sugestija da će hronični bol da umine, ili da će anksioznost postepeno da popusti, hipnoza postaje vredna terapeutska alatka.
Sve veći korpus dokaza ukazuje na to da je hipnoza efikasna kod mnogih ljudi koji imaju problema sa bolom, anksioznošću, PTSP-om, stresnim trudovima i porođajem, sindromom nervoznih creva i mnogim drugim tegobama.
Za neka od ovih stanja, hipnoza pokazuje mnogo bolje rezultate od standardnih metoda lečenja kad su u pitanju troškovi, efikasnost i nuspojave.
Ali uprkos decenijama istraživanja o njenoj terapeutskoj vrednosti i sve većim razumevanjem njenog mehanizma u mozgu, aktivna primena kliničke hipnoze bila je izuzetno spora.
Za najveći deo toga zaslužna je rasprostranjena zabluda da je hipnoza jedva nešto više od jeftinog mađioničarskog trika.
„Hipnoza je i dalje ukaljana utiskom da je uvrnuta“, kaže Spigl.
„Ljudi tvrde ili da je beskorisna ili da je opasna, nema sredine. A obe grupe greše.“
Pogledajte video:Služio u Avganistanu, a sad se ovako bori protiv posstraumatskog poremećaja
Počeci mesmerizma
Praksa slična hipnozi postoji već vekovima u mnogim kulturama širom sveta.
Od transa u tradicionalnim južnoafričkim isceliteljskim praksama, preko šamanizma u Sibiru, Koreji i Japanu, do lečenja američkih Indijanaca, mnoge ove prakse koriste sposobnost tela da uđe u stanje nalik hipnozi.
Primivši se malo kasnije u Evropi i Severnoj Americi, poreklo zapadnjačke verzije hipnoze datira s kraja 18. veka.
Godine 1775, nemački fizičar Franc Mesmer popularisao je teoriju životinjskog magnetizma.
Mesmer je verovao u nevidljivu, magnetsku tečnost koja kola ljudskim telom, utičući na naše zdravlje i ponašanje.
Mesmer je dao sebi u zadatak da manipuliše tom tečnošću, rafinišući tehnologiju koja je postala poznata kao „mesmerizam“.
Radeći kao lekar u Habsburškoj monarhiji i kasnije u Parizu, otkrio je da kad gleda u oči pacijenta i fokusira se na njega, ponekad praveći pokrete kao što je prebacivanje šake sa njihovog ramena duž čitave ruke, postizao je terapeutske rezultate.
Brzo se proslavio zbog svog izuma i postao ekscentričan u njegovoj primeni – u Parizu su njegovi saloni bili „mračni i sugestivni, sa navučenim zavesama, debelim tepisima i astrološkim dekoracijama na zidovima“, piše Džesika Riskin, vanredna profesorka istorije na Univerzitetu Stenford.
„Sam Mesmer oblačio se ekstravagantno u lila odore od tafta“, dodaje ona.
Uprkos Mesmerovoj popularnosti, životinjski magnetizam uskoro je izašao iz mode, ali je fenomen koji je Mesmer istražio pobio zamajac u 19. veku pod novim imenom: hipnoza.
- Kako nega mentalnog zdravlja zavisi od toga ko ste i gde živite
- Četkicom i bojom do snažnijeg mentalnog zdravlja
- „Seksualno me je zlostavljao šaman u centru za ajahuasku“
Niz čuvenih lekara razvilo je sukcesivne teorije o njenoj prirodi – distancirajući hipnozu od njenih mesmerističkih korena.
Najslavnije, osnivač zapadnjačke psihoterapije Sigmund Frojd uradio je neke od najpoznatijih analiza na osnovu studija slučajeva pacijenata kao što su „Ana O“ (Berta Papenhajm, austrijsko-jevrejska feministkinja), koju je Frojdov saradnik Jozef Breuer lečio hipnozom od 1880. do 1882. godine.
Frojd se kasnije udaljio od hipnoze u korist svoje „tehnike slobodne asocijacije“, ali ne pre nego što je hipnotička terapija postavila temelje zapadnjačke psihoterapije.
I dok su lekari istraživali terapeutski potencijal hipnoze, ona je isto tako razvijala kičastiju reputaciju na sceni.
Ozloglašeni popularni hipnotizeri išli su na turneje po Evropi, sugerišući učesnicima da oponašaju kokoške, ukrute se poput daske ili svedoče prikazanju Device Marije.
Javna rasprava o hipnozi bila je uzavrela tokom čitavih 1880-tih, sve dok neke zemlje nisu počele da usvajaju zakone kojima se reguliše njena primena.
Zabrinutost povodom navodnih dalekosežnih posledica hipnoze dostigla je tačku ključanja na prelasku u novi vek.
U septembru 1894. godine, dvadesetdvogodišnja Ela Salamon umrla je nakon što ju je okultista hipnotisao u zabitom mađarskom zamku.
Ova priča kružila je po medicinskoj zajednici i u popularnoj štampi u Evropi i Severnoj Americi.
Tri meseca kasnije, u Nemačkoj, baronica Hedvig Fon Cedlic Und Nojkirh, koja je želela da nađe lek za svoju stomakobolju i glavobolju, upoznala je „magnetičkog iscelitelja“ po imenu Česlav Činski.
On je navodno koristio hipnozu da zavede baronicu tokom brojnih sesija, što je kulminiralo lažnim brakom koji je izazvao zgražavanje u čitavoj nemačkoj aristokratiji.
(Baronica je mesecima posle toga nastavila da tvrdi da je stvarno zaljubljena u Činskog, koji je imao prodorne oči, bujnu kosi i blistavobele zube).
Iste godine rođen je i fiktivni hipnotizer Svengali u bestseleru Trilbi Džordža Di Morijea.
Javnost je gutala knjigu zajedno sa novinskim reportažama o slučaju Činskog, za koje se priča da su imali neke sablasne paralele.
Skandali poput ovih navodili su lekare da se distanciraju od scenskih hipnotizera i okultista, i da legitimišu vlastiti rad.
Mnogi medicinari tvrdili su da hipnozu uopšte ne bi smeli da obavljaju laici.
Više od jednog veka kasnije, ova tenzija još nije razrešena.
Mnogi akademski istraživači i klinički lekari sa kojima sam razgovarala tvrde da je laička hipnoza rizična i da je njena reputacija osujetila širu primenu hipnoze u medicini.
Ali uz sve brojniji korpus literature o njenoj kliničkoj efikasnosti i novim uvidima u njene mehanizme u mozgu, istraživači i klinički lekari vredno rade na rehabilitaciji hipnoze.
Nasleđe Mesmerovih ekscentričnih eksperimenata je kaleidoskopski niz istraživanja – od improvizatorskih eksperimenata iz sredine 20. veka koji su mešali hipnozu, koncentrovanu kiselinu i zmije, do studija objavljenih u vrhunskim medicinskim časopisima o hipnozi kao moćnom sredstvu za ublažavanje bola bez upotrebe lekova.
Pre nego što ih sve protresem, odlučila sam da ne bi bilo loše da prvo odem i iskusim hipnozu na rođenoj koži.
Dok se jednog ponedeljka posle podne približavam kancelariji kognitivnog neuronaučnika Devina Terhuna u Goldsmitsu, hvata me nervoza iz dva razloga.
Prvo, nikad još nisam bila hipnotisana, i, iako sam do tog trenutka razgovarala sa brojnim istraživačima i kliničkim lekarima, znati ponešto o teoriji ne čini da se osećam pripremljenom za pravu stvar.
Neki ljudi su govorili o potresnim iskustvima tokom hipnoze, od vantelesnih iskustava do halucinacija.
Drugo, postoji šansa da će se desiti upravo suprotno, sedeću zatvorenih očiju 20 minuta, ne reagujući na bilo kakvu hipnotičku sugestiju.
Svega 10-15 odsto stanovništva klasifikuje se kao „izuzetno podložno hipnozi“, što znači da reaguju na većinu sugestija.
Poznati u hipnotizerskoj zajednici kao „visoki“, ova grupa ima snažna, ponekad potresna iskustva tokom hipnoze.
Većina stanovništva, međutim, ima prigušeniju reakciju.
Ovi srednje podložni pojedinci mogu da reaguju na svega nekoliko hipnotičkih sugestija, ali ne prolaze na zahtevnijim testovima.
A onda je tu i preostalih 10-15 odsto, koji su poznati kao „niski“.
Niski mogu da reaguju na svega par lakih sugestija ili ni na jednu.
Bilo da ste „visoki“ ili „niski“, istraživanje pokazuje da ste tokom čitavog života osuđeni na svoj nivo podložnosti hipnozi.
Studija iz 1989. godine na Univerzitetu Stenford testirala je 50 brucoša sa studija psihologije na njihovu podložnost hipnozi i ponovo ih testirala 25 godina kasnije.
Bivše kolege imale su neverovatno stabilne ocene tokom godina, stabilnije čak i od drugih pojedinačnih razlika kao što je inteligencija.
Šta se krije iza ove osobine još je predmet istraživanja koje je u povoju.
Postoje naznake da je sa ovom podložnošću hipnozi povezan nivo dopamina, neurotransmitera (hemijski prenosilac poruka) u mozgu.
Preliminarne studije ukazale su na gen po imenu KOMT, koji učestvuju u metabolizmu dopamina, ali nalazi su bili kontradiktorni i tek treba da se pokaže jasna genetska slika.
Jedan drugi neurotransmiter, gama-aminobuterna kiselina (GABA), takođe je povezana sa podložnošću hipnozi.
U jednoj studiji Spigla, Danijele De Souza i drugih kolega sa Stenforda, istraživači su otkrili da su ljudi visoko podložni hipnozi imali više nivoe neutransmitorske GABA-e u delovima mozga za koje se veruje da su tesno povezani sa hipnozom.
Ova oblast mozga, prednja cingularna kora, učestvuje u kognitivnoj kontroli i volji, između ostalog.
GABA ima inhibitorni efekat na moždane ćelije, navevši De Souzu i Spigla da sugerišu da veće količine GABA-e u ovoj moždanoj oblasti mogu da pomognu da „visoki“ spremnije uđu u hipnotičko stanje.
Postoje i neki pokazatelji da su sa podložnošću hipnozi povezane karakterne osobine, ali ne na nivou „Velikih pet“ osobina: i „visoki“ i „niski“ mogu da budu ekstroverti i introverti, prijatni ili neprijatni, neurotični ili emotivno stabilni, otvoreni ili zatvoreni za nova iskustva, savesni ili visoko neorganizovani.
Međutim, neke suptilnije karakteristike češće se javljaju kod „visokih“, kao što je veća imaginativna angažovanost, podložnost signalima okruženja ili predispozicija za samo-transcedenciju, kaže Terhun.
Na osnovu iskustava, istraživači hipnoze sa kojima sam razgovarala opisuju neke osobine koje češće sreću kod „visokih“.
Oni su ljudi koji se toliko udube u knjigu da postanu nesvesni okruženja ili glasno vrište tokom strašnih scena u filmovima.
Dok sam išla do Terhunove kancelarije, setila sam se onog puta kad sam zakasnila na nov posao zato što sam otišla na pogrešan kraj Londona glave zaronjene u knjigu Snaga Naomi Alderman.
Razmišljala sam i o činjenici da izbegavam u bioskopu bilo šta i najmanje strašno još otkako sam ispustila krik od kojeg se ledi krv u žilama tokom notorno strašnog Harija Potera i dvorane tajni.
Počela sam da se pitam da li sam možda ipak podložna hipnozi.
- „Naš mozak ima više nervnih ćelija nego što je zvezda u galaksiji“
- Neurohirugija i najveća misterija našeg organizma: „Mozak nas uvek iznenadi“
- Istine i zablude o neuronauci
Refleksna reakcija
Na sivoj sofi u Terhunovoj kancelariji nalazi se veliki jastuk, postavljen kao da je spreman da podupre glavu nekoga ko se odjednom oseti pospano.
To i upadljivo obična crna kutija, nešto nalik predimenzioniranoj kutiji za cipele, jedini su predmeti u prostoriji po kojima se ona razlikuje od bezbroj kancelarija drugih univerzitetskih profesora na kampusu Univerziteta Goldsmit u južnom Londonu.
Ovde Terhun istražuje brojne aspekte svesti, od hipnoze do metakognicije, a ovo su njegovi rekviziti u eksperimentima.
Nakon što dobija moj pristanak da izvrši nekoliko osnovnih testova kako bi video koliko sam podložna hipnozi, Terhun crta malu tačku na beloj tabli preko puta sofe, koju zove „meta“ i poziva me da se usredsredim na nju.
Ja to i činim, a on počinje da čita scenario sporim, smirenim glasom:
„Pomoći ću vam da se opustite, a za to vreme dopustite da vam izložim niz uputstava koje će vam pomoći da postepeno uđete u stanje hipnoze.
„Nastavite da se usredsređujete na metu. Molim vas, gledajte u metu. I, dok je gledate, pažljivo slušajte moje reči.
„Možete biti hipnotisani ako ste voljni da radite ono što tražim od vas i ako se skoncentrišete na metu, kao i na ono što vam govorim…“.
U roku od par minuta, moje oči su zatvorene i osećam se opušteno.
Neobično opušteno.
Primećujem to prvo po svom licu, jer nestaje moj stalno ugađajući osmeh.
Potom osećam kako popušta napetost u mojim ramenima i ona se pomeraju malo dalje od mojih ušiju.
Oslanjam se na jastuk iza glave.
Opuštena sam, ali sam i dalje svesna svega što se dešava i moj um nije potpuno prazan.
Kroz glavu mi povremeno prolazi misao („Jesam li, dakle, sada stvarno hipnotisana? Mogu li da se prenem iz ovoga ako želim?“, „Osećam kako mi lupa srce, jesam li suviše anksiozna da bi ovo funkcionisalo?“, „Koliko će ovo biti neobičan osećaj? Hoću li moći da ga kontrolišem?“).
Trudim se da ne jurim vlastite misli u krug. Terhun me podseća na to da se usredsredim samo na glas i moje mentalne smetnje popuštaju.
„Voleo bih za početak da ispružite ruku u visini ramena“, kaže Terhun.
Čekam da moja ruka počne da se pomera sama od sebe, ali ona ostaje opuštena uz mene.
Momentalno osećam ubod razočaranja („Oh ne, potpuno sam nemoguća za hipnotisanje!“).
Terhun zastaje i potom nastavlja smirenim, strpljivim glasom: „Ovo još nije sugestija, ne brinite, slobodno samo ispružite ruku ispred sebe, kao što biste inače uradili.“ („Oh, u redu, dakle smem to da uradim svesno.“).
Dobrovoljno pružam ruku.
„Eto ga“, kaže on.
A sada dolazi prava sugestija.
„Želim da pomno pratite svoju ruku – šta osećate u njoj, šta se u njoj dešava.
„Obratite pažnju na to da li je vaša ruka blago utrnula ili da li kroz nju prolaze žmarci. Zabeležite i najmanji napor koji je potreban da ne biste savili ruku u zglobu.
„Pažljivo pratite ruku. Želim da zamislite da držite nešto veoma teško u toj ruci, kao što je teška knjiga. Nešto veoma, veoma teško. Držite knjigu u toj ruci.
„Sada su vaša šaka i vaša ruka veoma teški od težine knjige koja vas pritiska.“
Niotkuda, eto je u ruci.
I dalje zatvorenih očiju, čudim se njenoj težini.
Osećam se kao da držim neku stvarno tešku knjigu u ispruženoj ruci – jedino po čemu znam da se ne radi o pravoj knjizi je što ne mogu da osetim dodir njenih korica na dlanu.
„Kako ona postaje sve teža i teža, vaša ruka se sve više i više spušta, sve je teža, i teža, i teža, vaša ruka se spušta, još više, skroz do dole…“.
I to se zaista i dešava. Terhun jedva da ima vremena da završi sugestiju pre nego što moja ruka udari u sofu.
Iz pravca radnog stola čujem škrabanje olovke po papiru.
I dalje se osećam smireno i opušteno, ali negde u svojoj glavi čujem tanušni glas koji govori: „Vidi ti to!“.
Potom kreće još jedan test – Terhun mi govori da pružim ruku pravo ispred sebe.
„Ovaj put želim da mislite na to kako vam ruka postaje izuzetno ukrućena i ukočena“, kaže on.
Odjednom se osećam kao da mi je lakat sačinjen od suvog, krtog drveta.
Senzacija nije toliko jaka kao teška knjiga, ali svakako osećam otpor dok pokušavam da savijem ruku u laktu.
Trenutak kasnije, uspevam da probijem barijeru i ova senzacija popušta.
Ali morala sam da uložim veliki napor.
Potom sledi još nekoliko testova – Terhun sugeriše da zaspim i da sanjam hipnozu.
Osećam se pospano i svesna sam prolaznih slika.
Na trenutak se pojavljuje škotski terijer koji se igra na zelenoj poljani – ali to nije pravi san, već više kao oni trenuci pre nego što zaspite, kad vaš um počinje da luta.
Ali kakve veze imaju škotski psi sa hipnozom, pojma nemam.
Nakon toga mi Terhun govori da pušta pesmu Zvončići, zvončići, vrlo tiho isprva, a potom sve glasnije.
Ne čujem ništa sem šuštanja lišća na drveću ispred prozora.
Završavamo sa još dva testa. U prvom, pružam ruke ispred sebe kao da u njima držim fudbalsku loptu.
Terhun sugeriše da ruke počinje da mi razdvaja neodoljiva sila.
Senzacija je pomalo kao eksperiment sa nevidljivom loptom, ali mnogo jača.
Ovaj put sam radoznala da vidim šta će se desiti ako pružim mali otpor.
Oprezno pokušavam da spojim dlanove, ali je teško odupreti se sugestiji.
U roku od nekoliko sekundi, ruke su mi raširene koliko uopšte mogu da budu.
Na poslednjem testu, Terhun sugeriše da moja leva ruka postaje izuzetno teška i moram da pokušam da podignem levu ruku iz krila.
Jednako je teško kao kad sam pokušavala da savijem ruku u laktu – težak posao, ali uspevam da podignem ruku nekoliko centimetara.
Nakon što sam završila sve testove, Terhun polako odbrojava od 20 do nula da bih izašla iz hipnoze.
Na pet, otvaram oči.
Osećam se blago ošamućeno, kao da sam se uspavala i potom prebrzo probudila.
Terhun mi kaže da na osnovu ovih testova procenjuje da spadam praktično u samu sredinu normalne distribucije podložnosti hipnozi.
Testovi na koje sam snažno reagovala (težina u mojoj ispruženoj ruci i sila koja mi razdvaja ruke) oni su koji funkcionišu na većini ljudi.
Na testu teškog tereta, oko 90 odsto populacije osetiće nešto, kaže Terhun – pa čak i on, iako je on „niski“.
Malo su ređe reakcije na testove sa kojima sam se mučila (ukočena ruka i teška ruka).
Druga dva testa su veoma teška – malo ljudi će reagovati na sugestiju da usni živopisan san kao po komandi, a još manje da čuje Zvončiće kako sviraju u tihoj prostoriji.
Terhun je ubacio te testove samo da bi video da li sam slučajno „visoka“.
Bilo je još nekoliko drugih testova koje nije isprobao. Jedan od njih je agnozija, gde je sugestija da se zaboravi ime nekog prostog predmeta, kao što su makaze, i čemu one služe.
Tu mi Terhun pokazuje šta bi mi uradio na tom testu – vadi makaze i, zajedno sa malo selotejpa, olovkom i lenjirom, stavlja ih na crnu kutiju koju sam zapazila ranije.
Tražio bi od mene da uprem prstom u makaze, što osoba izuzetno podložna hipnozi ne bi uspela da uradi.
Kad biste joj tad pružili parče papira i zamolili je da upotrebi makaze, ona bi ostala zbunjena.
Drugi test je hipnotička amnezija, kad se nekome kaže da zaboravi sve što se desilo tokom same hipnoze.
Ali reakcije na takve testove su retke – obično oko 12 odsto ljudi reaguje na njih, ustanovio je Terhun.
Ako nikad ranije niste bili hipnotisani, statistički su velike šanse da bi vaše iskustvo bilo slično mom.
U vozu do kuće posle moje hipnoze, još u zaostalom stanju spokoja, razmišljam o svemu što se desilo.
Koliko god mi sve delovalo stvarno, osećam neku vrstu zdravog skepticizma prema kredibilitetu subjektivnih izveštaja kao naučnih dokaza.
Moja hipnoza toliko nije ličila ni na šta što sam do sada doživela, da sam imala potrebu da dođem do malo objektivnijih svedočanstava o onome kroz šta sam upravo prošla.
- Pet saveta za samopomoć od pre 400 godina koji vrede i danas
- Iznenađujuće koristi od igara rešavanja ubistva
- Šest pokazatelja kako pamćenje može da vas prevari
Hipnotisani mozak
Slavni test zvani Strup nudi neke korisne dokaze.
Ovaj test meri koliko je ljudima teško da identifikuju boju kojom je neka reč napisana kad je sama ta reč ime za neku drugu boju.
Na primer, zamislite reč „crvena“ napisanu plavom bojom.
Ljudima treba više vremena da kažu da je ta boja plava nego kad je boja odgovarajuće crvene.
Kad je hipnotisanim učesnicima rečeno da više ne znaju da čitaju, slova su postala oblici bez smisla – i zato su oni postali brži u identifikovanju boje kod neuparenih reči, zato što im više nisu odvraćale pažnju reči na stranici.
Čini se da postoje razlike i u moždanoj aktivnosti kad se od nekoga zatraži da „lažira“ da je hipnotisan, za razliku od onoga kad doživljava pravu refleksnu reakciju.
U jednom malom eksperimentu, istraživači su pregledali 12 zdravih učesnika na skeneru za pozitronsku emisionu tomografiju (PET), kako bi izmerili metaboličku aktivnost u delovima mozga.
U jednom nizu testova, učesnici su dobili uputstva da „lažiraju“ da ne mogu da pomere nogu.
U drugom nizu testova, isti ljudi bili su hipnotisani i dobili su sugestiju da im je noga paralisana.
Studije snimanja mozga pokazale su da su u ova dva različita stanja aktivne bile konkretno različite moždane regije.
Jedna kasnija studija proširila je isto pitanje hipnotizma ili lažiranja, ovaj put uz pomoć magnetne rezonance, koja daje više detalja kad se posmatraju meka tkiva.
Ovaj put, istraživači su videli da motorna kora – deo mozga koji kontroliše pokrete tela – pokazuje aktivnost kod pacijenata pod hipnozom.
Ovo sugeriše da su se hipnotisani ljudi stvarno pripremali da pokušaju da pomere ud, uprkos tome što se nisu pomerili više od grupe koja je lažirala paralizu uda.
Dakle, ima li nekih obeležja hipnotisanog mozga koja mogu da objasne neobičnu senzaciju i iskustva hipnotisane reakcije?
To je oblast istraživanja u povoju, ali postoji nekoliko kandidata.
Deo priče može da se pronađe u moždanoj mreži istaknutosti, kaže Spigl.
Ova mreža pomaže nam da identifikujemo koji aspekti našeg okruženja su vredni posvećivanja pažnje – prosejavajući relevantne informacije u obilju čulnih podataka kojima su naši mozgovi zasuti tokom svake sekunde u danu.
U jednom eksperimentu, on i njegove kolege hipnotisali su i „visoke“ i „niske“ kandidate dok su im snimali mozgove.
Visoki su tokom hipnoze imali smanjenu aktivnost u mreži istaknutosti.
„Kad se to desi, manje se brinete šta bi još moglo da se dešava oko vas“, kaže Spigl.
„To vam omogućuje da se isključite iz ostatka sveta“, dodaje on.
To bi moglo umnogome da objasni osećanje velike usredsređenosti tokom hipnoze, ali šta je sa neobičnom senzacijom da vaše telo radi stvari na svoju ruku?
Najbolji dokazi ukazuju na moždanu mrežu zadatog rada, kaže Terhun, set moždanih regija koje su najaktivnije kad se odmaramo.
„Veruje se da je to sastavni deo mentacije okrenute ka sebi – sanjarenja, lutanja misli i tome sličnog“, kaže Terhun.
Smatra se da posebno jedan deo ove mreže – prefrontalni korteks – igra ključnu ulogu u hipnozi.
„Izgleda da ta regija učestvuje u obradi okrenutoj ka sebi, metakogniciji [razmišljanje o razmišljanju] i sposobnosti da kontrolišete vlastite misli“, kaže Terhun.
„Onim procesima koji bi mogli biti prigušeni zbog hipnotičke indukcije.“
Sa privremeno ometenom aktivnošću u mreži zadatog rada, može postati teže razmišljati o sebi kao o svesnom biću.
Tu bi mogao da se krije koren one izuzetne senzacije da nemate do kraja kontrolu nad vlastitim telom.
Relevantnost ovog dela mreže zadatog rada u hipnozi pokazala se u mnogim studijama, ali Terhun dodaje i notu upozorenja: „Ponekad ne znamo šta je kauzalni sastojak.“
Na primer, prefrontalni korteks učestvuje i u zaključivanju o mentalnim stanjima drugih ljudi.
Moguće je da dok vas hipnotišu, vi sasvim slučajno razmišljate o eksperimentatoru i o čemu on razmišlja.
„Ali to je najbolja grana dokaza koje imamo“, zaključuje Terhun.
„Umanjena obrada koja se tiče vas samih i metakognicije.“
Od laboratorije do klinike
I dok akademski građani pokušavaju da iscede detalje o tome zašto hipnoza funkcioniše na način na koji funkcioniše, klinički lekari iskorišćavaju njene efekte – baš kao što su to radili vekovima.
Možda najbolje istražena medicinska korist od hipnoze jeste fascinantni potencijal u smanjenju bola bez lekova.
Veliki broj meta-analiza (istraživačkih studija koje analiziraju nalaze opsežnog dijapazona studija, procenjujući kvalitet i osmišljenost svakog od njih) doneo je dosledne rezultate.
Učesnici koji su hipnotisani doživljavaju veće smanjenje bola nego oko 73 odsto kontrolnih učesnika, pokazala je jedna skorašnja meta-analiza 45 testova hipnoze na smanjenje bola.
Dve meta-analize iz ranih 2000-ih zaključile su da je hipnoza mnogo bolja od standardne nege i pozvale da se koristi više u kliničkim okruženjima.
I kao što možete da očekujete, ovi efekti nisu isti za sve – što je neko podložniji hipnozi, veće je smanjenje njegovog bola, prema pregledu 85 kontrolisanih eksperimentalnih studija autora među kojima je i Terhun.
Neki od najuzbudljivijih nalaza su iz oblasti hroničnog bola, koji se definiše kao bol koji traje duže od tri meseca.
U Velikoj Britaniji, između 13 i 50 odsto ljudi pati od hroničnog bola, dok je u SAD to oko jedna trećina ljudi.
Globalno gledano, skoro dve milijarde ljudi doživljava iznova glavobolju od napetosti, što je najčešći oblik hroničnog bola.
Po samoj svojoj prirodi, hronični bol je posebno težak za lečenje lekovima, jer su opiodni analgetici adiktivni, dolaze sa teretom nuspojava i doprinose epidemiji opioida.
Ispostavilo se da hipnoza smanjuje i intenzitet bola i njegov uticaj na svakodnevni život, pokazala je jedna meta-analiza devet randomizovanih kontrolisanih ispitivanja – pacijenti koji su imali osam ili više sesija osetili su značajno smanjenje bola.
Spigl je 2000. godine izveo randomizovano ispitivanje hipnotičke analgezije na 241 pacijentu koji su prolazili kroz invazivne hirurške zahvate izvedene bez totalne anestezije.
Pacijenti su bili podeljeni u tri grupe: jedna grupa je primila standardnu negu, jedna je imala srdačnu medicinsku sestru koja je pružala dodatnu podršku, a jedna je bila hipnotisana.
Sve tri grupe imale su pristup dugmetu kojim su mogli sami sebi da daju koktel fentanila, snažnog opioidnog sredstva protiv bolova, i midazolama, leka koji izaziva pospanost i zaboravnost.
Svakih 15 minuta pre, tokom i posle zahvata pacijenti su zamoljeni da ocene svoj bol i stepen anksioznosti od nule (smirenost i odsustvo bola) do 10 (izraženi strah, anksioznost i bol).
Grupa pod standardnom negom iskoristila je više nego duplu količinu fentanila i midazolama od obe druge grupe, i one sa srdačnom sestrom i hipnotisanima.
Vreme potrebno za izvršavanje zahvata takođe je bilo najduže kod grupe sa standardnom negom (78 minuta u proseku), a najkraća među hipnotisanima (61 minut).
„Nivo anksioznosti uopšte nije postojao kod hipnotisane grupe“, kaže Spigl.
„Prosto je bilo manje problema tokom zahvata.“
Na njegovo veliko nezadovoljstvo, nije bilo značajnog porasta korišćenja kliničke hipnoze posle objavljivanja ove studije.
Spigl je sada razvio aplikaciju za samo-hipnozu pod imenom Reveri, za koju se nada da će učiniti dokazanu hipnoterapiju dostupnijom onima koji žele da je koriste.
Kad se ima u vidu efikasnost hipnotičkog lečenja kod velikog dijapazona stanja, postavlja se pitanje zašto je uvođenje ovog tretmana u širu praksu bilo toliko sporo?
Pitanje prinude
Većina rezervisanosti ne potiče od nedostatka dokaza, već od mešavine zabrinutosti i zabluda povodom nedobrovoljne prirode hipnotičke reakcije.
„To je jedan od najrasprostranjenijih mitova“, kaže Terhun.
„Da ako uđete na hipnotičku sesiju sa mnom, ja mogu da vas kontrolišem, da vas nateram da radite nekakve neprimerene stvari. Dokazi za to su vrlo slabi.“
Amanda Barnijer, profesorka kognitivne nauke na Univerzitetu Makari u Australiji, istraživala je ovo pitanje u studiji koja je pametno iskoristila razglednice.
Ona je učesnike studije podelila u dve grupe – u jednoj grupi su ljudi visoko podložni hipnozi dobili hrpu razglednica i, posle hipnotičke indukcije, dobili sugestiju da šalju po razglednicu svakog dana Amandi Barnijer dok ih ona ne pozove.
Narednog dana, razglednice su počele da pristižu – i nastavile da stižu.
Kad je Barnijer konačno ponovo pozvala učesnike, njihove refleksije bile su fascinantne.
„Ljudi koji su bili hipnotisani su rekli: ‘Oh, moj Bože, to je bilo van moje kontrole. Napolju bi pljuštala kiša a ja bih i dalje izlazila da vam pošaljem razglednicu, nisam mogla tome da se oduprem. Prosto sam morala to da uradim'“, priseća se Barnijer.
Ali eksperiment se nije završio na tome. Barnijer je iskoristila i kontrolnu grupu – ljude koji nisu bili hipnotisani, ali su prosto zamoljeni da joj šalju po razglednicu svaki dan.
„Rekla sam: ‘Ja sam doktorantkinja i pokušavam da napišem tezu. Evo nekih razglednica, da li možete da mi pošaljete po jednu svaki dan?'“.
Možda će vas iznenaditi, ali i ova grupa je to učinila.
Kad ih je Barnijer pozvala da razgovara sa njima o njihovom iskustvu, oni su bili prozaičniji: „Rekli su: ‘Delovali ste očajno.'“
Na osnovu toga, Barnijer je zaključila da hipnotisani ljudi nisu bili navedeni da rade ništa što inače ne bi uradili – iako možda deluje tako.
Raniji eksperimenti, sprovođeni u vreme manje stroge etičke regulacije, pokazali su da su ekstremniji zahtevi izazvali slične reakcije.
Godine 1939, jedan zabrinjavajući eksperiment dao je hipnotisanim učesnicima sugestiju da uhvate rukom veliku dijamantsku zvečarku.
Učesnicima je rečeno da je zmija samo namotaj konopca.
Jedan učesnik je krenuo da je uhvati – ali ga je u tome sprečila staklena pregrada.
Jedan drugi se probudio iz hipnoze i odbio to da učini.
Dvoje drugih hipnotisanih učesnika nije ni dobilo informaciju da je zmija konopac, a oboje je svakako pokušalo da je uhvati rukom.
Dvoje učesnika je potom dobilo sugestiju da su ljuti na asistenta u eksperimentu što ih je doveo u tako opasnu situaciju.
Rečeno im je da neće moći da odole porivu da pljusnu flašicu koncentrovane kiseline u lice asistenta – oboje su to i uradili (kao u mađioničarskom triku, prava flaša sa kiselinom zamenjena je pre toga bezazlenom tečnošću iste boje).
Kontrolna grupa nehipnotisanih takođe je zamoljena da učestvuje – ali većina nije stigla daleko jer se plašila zmije i nije htela ni da joj priđe.
Nalazi su ponovljeni u jednoj drugoj studiji iz 1952, ali su kasnije istrage kritikovale studiju da kontrolna grupa nije bila stavljena pod isti pritisak kao i hipnotisana grupa, čineći da poređenje na kraju ne bude ravnopravno.
Eksperiment iz 1973. godine pozabavio se ovim pitanjem robusnije, dovevši hipnotisane i nehipnotisane učesnike u isti položaj.
Jedna grupa univerzitetskih studenata bila je hipnotisana i dobila je sugestiju da izađe na kampus i prodaje ono za šta joj je rečeno da je heroin, dok je druga grupa prosto najobičnije zamoljena da to učini – obe grupe su otišle i to uradile.
Eksperimentatori su, međutim, upali u nevolje, zato što je otac jedne od učesnica bio profesor na kampusu.
On baš „nije bio oduševljen“ kad je otkrio da je njegova ćerka pokušavala da prodaje heroin kolegama.
„Zaključak je da su redovni studenti spremni da rade neke sulude stvari“, kaže Terhun.
„Nema to nikakve veze sa hipnozom.“
Kao i sa nalazima Amande Barnijer, mnoge od iznenađujućih stvari koje ljudi rade pod hipnozom nemaju nikakve veze sa hipnozom, već će prosto ljudi raditi svakakve ekstravagantne stvari ako ih zamolite.
Ono na šta, međutim, ovi eksperimenti ne daju definitivan odgovor jeste da li neko pod hipnozom zaista može da bude primoran da radi nešto protiv svoje volje.
Gledano izvan akademskog konteksta, postoje mnogi slučajevi u kojima je hipnoza korišćena sa zlom namerom.
Upotreba i zloupotreba
Noć je, a saobraćaj mili prometnim putem u Severnom Londonu ispred prodavnice duvana.
Unutra, prodavac razmešta nekoliko artikala, kad ulazi mladić samouverenog izgleda, u sivoj majici i tamnoj jakni i farmerkama.
On prilazi prodavcu i dodiruju ga po ruci.
Na zrnastom snimku sa sigurnosne kamere može da se vidi da se posle toga dešava nekoliko neobičnih stvari.
Prodavac ostaje ukopan u mestu, delujući kao da je upao u trans.
Čovek dodiruje njegove grudi i rame, a potom mu pretresa džepove.
Prodavac samo stoji, kao da to ne primećuje.
Tek kad lopov izađe, prodavac kao da shvata da je bio opljačkan.
„Kao naučniku, veoma mi je teško da tumačim ove slučajeve, zato što ne znamo sve činjenice“, kaže Terhun.
„Možete li da upotrebite skretanje pažnje da biste počinili zločin? Svakako. Da li možete da ubacite nekoga u trans i opljačkate ga ili napadnete? Veoma je teško reći zasigurno i veoma je komplikovano to učiniti.“
Pljačka u Severnom Londonu samo je jedna na dugom i ponekad mučnom spisku zločina, od kojih mnogi uključuju seksualno zlostavljanje pacijentkinja koje su počinili nekontrolisani hipnotizeri, često iskorišćavajući neravnopravnost između zlostavljača i žrtve.
„To je očigledno odurno i užasno“, kaže Terhun.
„Ovi slučajevi su teški, zato što se dešavaju u već ionako nesvakidašnjoj dinamici moći sa ekspertom ili profesionalcem kom ljudi veruju.
„Koliko god da su ovi događaji užasni, oni su dešavaju i u mnogim situacijama sa različitim odnosima moći, kao što su treneri, nastavnici ili zdravstveni radnici.“
Pored dinamike moći, tu su još i drugi faktori koje je teško razdvojiti, kaže Barnijer, kao što su percepcije ili stereotipi o hipnozi koje mnogi ljudi imaju (kao što su: „Pod hipnozom gubim kontrolu nad sobom“).
Imajući u vidu sve ove zamršene faktore, „nije najjasnije da li je sama hipnoza agent ranjivosti ili se radi o širem kontekstu“, kaže Barnijer.
Sve ovo postavlja pitanje – kako neko ko želi da koristi hipnozu može da preduzme mere predostrožnosti da bi bio siguran da je njegovo lečenje bezbedno koliko to može da bude?
Sve se svodi na jedno zlatno pravilo: „Ako neko ne može da vas leči hipnozom, on ne treba da vas leči hipnozom“, kaže Barnijer.
Svaki klinički lekar i istraživač kog sam kontaktirala povodom ovog teksta, uključujući Hilari Voker, izvršnu direktorku Britanskog udruženje za kliničku i akademsku hipnozu, i Džoa Tramontanu, novoizabranog predsednika Američkog udruženja za kliničku hipnozu, složili su se ovim pristupom.
Britanski Kraljevski koledž psihijatara takođe preporučuje da se uvek prvo provere kvalifikacije terapeuta:
„Hipnoterapiju treba da izvode samo kvalifikovani zdravstveni profesionalci koji odgovaraju nekom profesionalnom telu“, piše koledž na vlastitoj internet stranici.
„Na primer, oni treba da su lekar, psiholog, medicinska sestra, okupacioni terapeut ili fizioterapeut.“
Jedan od razloga zbog čega je ovo važno je zato što u mnogim zemljama, među kojima i Velika Britanija i Australija, nema zvaničnog tela koje reguliše laičku hipnozu.
„U Australiji ćete naći ljude koji su išli na vikend kurseve ili šest meseci na akademiji za hipnozu“, kaže Barnijer.
A ako nešto pođe po zlu posle tretmana?
„Ne postoji profesionalna agencija kojoj možete da odete i žalite se.“
U nekim zemljama, koledži za hipnoterapiju mogu da odaberu da budu povezani sa organizacijom koja registruje laičke hipnoterapeute – u Velikoj Britaniji, na primer, postoji Opšti savet standarda hipnoterapije (GHSC).
Ali kako mi sam savet kaže, nijedna od ovih organizacija ne može da tvrdi da je zvanično regulatorno telo zato što „hipnoterapeut“ i „hipnotizer“ nisu zaštićene titule na način na koji su to „doktor“ i „fizioterapeut“.
GHSC, na primer, traži od hipnoterapeuta koji se prijave kod njih da se pridržavaju etičkog kodeksa, i vodi žalbenu proceduru za pacijente svojih registrovanih članova.
„Međutim, zato što hipnoterapija nije podložna statusnoj regulaciji, ni mi niti bilo koja druga organizacija [koja registruje hipnotizere laike] ne mogu da spreče praktikanta koji je uklonjen iz registracije da nastavi da se bavi praksom nezavisno“, kaže portparol saveta.
Savet kliničkih lekara i profesionalnih tela sa kojima sam razgovarala ostaje pri tome da morate da budete sigurni da osoba od koje tražite pomoć ima odgovarajuće zdravstvene kvalifikacije.
Ako posle toga imate neku pritužbu na svoje zdravlje, obratite se svom lekaru opšte prakse.
Uprkos njenoj upornoj reputaciji kao „iščašenoj“ kako to kaže Barnijer, hipnoza se ne razlikuje previše od mnogih iskustava koje proživljavamo svaki dan.
Za mnoge ljude redovna je stvar da se zaborave dok čitaju dobru knjigu ili da se toliko užive u film (možda čak i film o Hariju Poteru) da im to postane previše.
Ili možda prestanete da primećujete obeležja kraj puta dok vozite na autoputu.
Ako vam se to desilo, onda ste doživeli nešto što se ne razlikuje previše od hipnoze, tvrdi Barnijer.
Postoje čak i paralele između uživljenosti u vaš pametni telefon i hipnoze – oba izvitoperuju percepciju vremena, smanjuju svest o vašem spoljnom okruženju i donose smanjeni osećaj svojevoljnosti (osećaj da prosto ne možete da prestanete sa skrolovanjem).
Ali ako ne doživljavate često ovakvu vrstu dubokog uživljavanja, i to je normalno.
„To je kao razlika između ekstrovertnosti i introvertnosti“, kaže Barnijer.
„Neki ljudi prosto žive u svojoj koži na drugačije načine na ovom svetu“, dodaje ona.
Na isti način na koji se hipnoza ne razlikuje previše od svakodnevnog sveta, ona kao medicinska intervencija ima mnogo toga zajedničkog sa drugim alatima.
Uzmite na primer iglu i špric, ili skalpel – u pogrešnim rukama, svaki od njih ima potencijal da nanese veliku štetu.
Ali u umešnim rukama, to mogu da budu moćni alati za činjenje dobra.
Pogledajte video:Jarići kao iscelitelji
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
