Međunarodni dan pismenosti i Srbija: Zašto su važni časovi srpskog jezika i kako utiču na pismenost đaka

Učenica drugog razreda srednje škole već deset minuta detaljno analizira lik Ane Karenjine, glavne junakinje obavezne lektire za tu školsku godinu.

U učionici je muk i svi pomno prate njeno odgovaranje.

Profesorka otvara crveni dnevnik, zadovoljno upisuje ocenu i proziva sledećeg učenika.

Ovakav prizor sve je ređi u školama u Srbiji.

Učenike danas sve manje zanima svet imenica, zamenica, glagola i prideva, a pažnju im ne privlače ni prozna dela.

Zanimljiviji su im sadržaji na četvrtastom ekranu.

„Učenici ne razgovaraju, ne umeju da se izražavaju – ni pismeno ni usmeno.

„Ne umeju da iskažu misao do kraja“, priča Katarina Vasiljević, profesorka srpskog jezika i književnosti iz Požege, za BBC na srpskom.

• Koliko smo (ne)obrazovani
• Kako test sa kokoškom i aspirinom određuje koliko su deca u Srbiji funkcionalno pismena
• Ovi učitelji đake obrazuju, ali ih i voze u školu i sa njima igraju fudbal

Podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da je oko 4.500 dece i mladih od 10 do 19 godina u Srbiji nepismeno.

Osnovna znanja iz čitalačke pismenosti nema oko 38 odsto učenika prvog razreda srednje škole.

Zato je na adresu Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja stigla Inicijativa Društva za srpski jezik i književnost Srbije da se broj časova srpskog jezika u osnovnim i srednjim školama poveća.

Uoči Međunarodnog dana pismenosti koji se od 1967. obeležava svakog 8. septembra iz Ministarstva za BBC kažu da srpski jezik zaslužuje takav status, ali da treba „sagledati celokupnu sliku, da se do sada više puta razgovaralo na tu temu, ali da mora da postoji široki dijalog svih relevantnih institucija.“

Inicijativa je dalje dostavljena Nacionalnom prosvetnom savetu, Zavodu za vanredno obrazovanje i vaspitanje i Zavodu za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja i sada se čekaju njihove preporuke.

Boban Arsenijević, profesor slovenske lingvistike na Univerzitetu u Gracu, smatra „da je broj časova srpskog jezika odgovarajući i da ono što treba menjati je njihov sadržaj i kvalitet“.

Jezik nepoznat, knjige dosadne

Da se telefon sve češće nalazi u dečijim rukama primećuje i Sonja Denić iz Niša, majka dvoje dece.

Njen sin je učenik petog razreda i nije mu zanimljivo da sazna kako se Robinzon Kruso našao na pustom ostrvu.

Ne privlače ga ni avanture Toma Sojera i njegovog nerazdvojnog druga Haklberi Fina.

Pravda se da ne razume jezik kojim su lektire napisane i radije bi da pogleda neki šaljivi video na pametnom telefonu.

„Roditelj sada mora da čita sa njima, da im sve objasni.

„On u svakoj rečenici nađe po jednu nepoznatu reč“, priča Denić.

Primećuje da se gradivo ne razlikuje mnogo u odnosu na njene školske dane, a smatra da su pojava savremenih uređaja i učenje na daljinu tokom pandemije korona virusa odvukli decu od pisanja i čitanja.

Časove srpskog jezika i književnosti njen sin će od ove godine imati pet puta nedeljno.

„Mislim da je to potrebno i podržavam ideju da se njihov fond u svim školama poveća“, kaže odlučno ova mama.

‘Više se radi na tome da razumemo širu sliku, a ne da napamet naučimo nekoliko rečenica’

Katarina Golubović je šest godina starija od 11-godišnjeg sina Sonje Denić.

Žive u istom gradu i imaju isti broj časova maternjeg jezika na nedeljnom nivou, ali to je jedino što ih povezuje.

Golubović uživa u mirisu hartije i redovno posećuje školsku biblioteku.

Smatra da su lektire za društveno-jezički smer koji pohađa prilagođene njihovom uzrastu.

Dovoljno pažnje se posvećuje i samom jeziku i stilu, a često to bude u formi kreativnih radionica.

Kada sluša mamine đačke uspomene, čini joj se da je školovanje sada opuštenije, ali u pozitivnom smislu i da to što uči, sutra može i da primeni.

„Više se radi na tome da razumemo širu sliku, a ne da napamet naučimo nekoliko rečenica koje ćemo vrlo brzo zaboraviti“, kaže Golubović, učenica trećeg razreda niške gimnazije „Bora Stanković“ za BBC na srpskom.

Zato se u njenom odeljenju nije razgovaralo o tome da li je glavna junakinja romana ruskog pisca Lava Tolstoja nosila crnu ili plavu haljinu na balu.

Pokušavali su da u zajedničkom razgovoru sa profesorkom shvate kako se ona u tom trenutku osećala, kojim stilskim figurama je Tolstoj opisivao junake i kakva mu je konstrukcija rečenice.

Da se pred njom nalazi listić sa pitanjem da li podržava ideju da se raspored upotpuni još kojim časom maternjeg jezika, u sekundi bi odgovorila potvrdno.

Da li je bitniji kvalitet ili kvantitet časova?

Statistike, pak, pokazuju da je svaki treći učenik petnaestogodišnjak u Srbiji funkcionalno nepismen.

Na poslednjem Međunarodnom programu procene učeničkih postignuća – PISA testiranju, od rangiranih 79 zemalja, Srbija je bila na 45. mestu.

Profesorku Vasiljević iz Požege to rastužuje, ali ne iznenađuje.

„Učenici informatičkog odeljenja se često bune što treba da čitaju i pišu, jer je, kako kažu, sve dostupno u samo nekoliko klikova.

„Pokušavam da im ukažem da sutra treba da napišu poslovno pismo, prijave se za posao, popune dokument – pismenost je opšta kultura“, kaže ona.

Ovi podaci ne iznenađuju ni njenu koleginicu Isidoru Bjelaković.

Tokom višegodišnjeg rada sa studentima, na katedri za srpski jezik i lingvistiku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, primećuje velike jezičke propuste i neznanje.

„Kada čitate naučne radove i tekstove studenata koji se ne školuju za profesora srpskog jezika, stepen pismenosti je zabrinjavajući.

„To su elementarne stvari koje se uče u osnovnoj i srednjoj školi, na primer rečcu ‘ne’ pišu uz glagol, mešaju je l i jer, a to ne bi smelo da se dešava“, priča profesorka.

Preporuka Evropske unije je da četvrtina školskog plana i programa bude posvećena časovima maternjeg jezika.

„Naši učenici u osnovnim školama nedeljno imaju 28 časova, što znači da bi u proseku trebalo da imaju sedam puta nedeljno ovaj predmet, a oni u proseku imaju četiri“, ukazuje profesorka sa novosadskog fakulteta.

Podaci iz iste publikacije pokazuju da je Hrvatska na najnižem mestu među EU državama članicama jer u školama na godišnjem nivou ima oko 525 časova hrvatskog jezika, dok je Francuskoj to tri puta više.

U državama poput Bugarske, Kipra, Slovačke i Turske taj procenat je iznad preporučenog – 30 odsto.

„Kada ovo čujete, ne treba da vas iznenađuje što imamo nizak stepen pismenosti“, smatra Bjelaković.

• PISA test i zašto je Srbija tako daleko od najboljih
• Koji su najveći problemi u srpskom obrazovanju
• „Kec“ u dnevniku – besplatna članarina u biblioteci

Kada Boban Arsenijević uporedi studente u Srbiji sa njihovim vršnjacima u drugim zemljama, zaključuje da „stvari ne stoje dobro.“

Pre nego što je postao profesor na austrijskom univerzitetu, radio je u rodnom Nišu na istoj katedri koju je i završio – za srpski jezik i književnost.

„Za 12 godina nastave maternjeg jezika, u drugim državama se postigne značajno više, jer su njihovi programi prilagođeni savremenom životu, obuhvataju mnogo više praktičnih sadržaja vežbi: kako napisati horor priču, motivacioni govor, poetsko književno delo, kako kritički pristupiti tekstu.

„Kod nas se nastava svodi na suvoparne gramatičke elemente i čitanje književnih dela“, pojašnjava on.

Međutim, upozorava da treba biti oprezan sa statistikama i mnogobrojnim analizama.

Njegova deca pohađala su austrijsku, nemačku i holandsku osnovnu školu i broj časova maternjeg jezika bio je gotovo jednak broju časova koje imaju njihovi vršnjaci u Srbiji.

Drugi problem je sama definicija pismenosti.

„Danas je u nauci jasno šta ona podrazumeva, dok kod nas još uvek vladaju zastarele ideje da je to znanje svih slova, sposobnosti čitanja i pisanja, kao i nadgradnja pisanja sastava na temu ‘Jesen u mojoj ulici'“, objašnjava ovaj profesor.

On ukazuje da jezički deo PISA testa može da posluži da se uvidi gde je Srbija u odnosu na druge države na ovom polju, ali da taj test nije usmeren na pismenost.

Zato ponavlja da nije problem u kvantitetu, već u kvalitetu.

Srpski jezik na fakultetima – dve strane medalje

U nastavnim krugovima sve je jača i ideja da se kursevi srpskog jezika uvedu na sve fakultete u zemlji, tvrdi profesorka Bjelaković.

„Pragmatični kursevi iz jezičke kulture, gde bi se ukazivalo na učestale greške, kako treba da se napiše jedan naučni rad, jer svi studenti bez obzira na polje studiranja moraju da ih pišu.

„Učili su oni u osnovnim i srednjim školama osnova pravila pisanja, norme jezika, ali se vremenom znanje izgubilo, a podsećanje i ukazivanje na propuste, koristilo bi im u daljem profesionalnom životu i u svakodnevnoj komunikaciji“, objašnjava Bjelaković.

Ukoliko bi se na tim kursevima izučavale specijalne veštine poput retorike za pravnike, dikcije za novinare, poslovne komunikacije za ekonomiste ili inženjere, onda bi uvođenje ovog predmeta imalo smisla, smatra Boban Arsenijević.

Sa druge strane katedre mišljenja su podeljena.

Studenti iz godine u godinu pokušavaju da savladaju obimne knjige, tako što kupuju sabrane i prepričane lekcije.

Svakodnevna komunikacija im se, primećuju sagovornici BBC-ja, svodi na kratke poruke i skraćenice, a i plaćaju da im neko drugi napiše seminarski rad.

Iako u ideji vidi potencijala, Petar Đokić, student komunikologije veruje da je na fakultetu kasno da se popunjavaju rupe u znanju.

„Mi na fakultetu već treba da poznajemo naš jezik, a ne da se dvoumimo da li se neka reč piše velikim ili malim slovom.

„Sa druge strane, ukoliko se uvede kao izborni predmet, ništa time ne dobijate, jer čim je nešto izborno – ljudi ne shvataju ozbiljno“, misli ovaj 23-godišnjak.

Na ovom putu postoji još jedan problem, a to je, kaže profesor Arsenijević, loše stanje lingvistike kao nauke u Srbiji.

„Mi nemamo stručnjake u toj oblasti, nemamo institucije koje se njom bave, naši nastavnici srpskog jezika dobijaju loše lingvističko obrazovanje na studijama, tokom rada im se ne ponudi adekvatno usavršavanje“, kaže on.

Primer koji to najbolje ilustruje jeste da se za upis na beogradski Filološki fakultet, gde se, između ostalog, obrazuju nastavnici srpskog jezika i književnosti, prijavilo svega 50 kandidata, na smeru koji prima dvostruko više brucoša.

Dok se ne odluči o broju časova maternjeg jezika, Katarina Vasiljević se nada da će i dalje biti onih koji će pričati pred punom učionicom o pustolovinama Toma Sojera, veseloj hajdučkoj družini Branka Ćopića i ukazivati da je jel upitna rečca, a jer veznik.

Pogledajte koliko košta polazak đaka prvaka u Srbiji

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]