Međunarodni dan pismenosti: Jedan dan u obrazovnoj pustinji na istoku Srbije, u „školi na točkovima“

Umesto dečijih koraka, dvorištem jedne osnovne škole na istoku Srbije odzvanjaju samo kišne kapi.

Iako je čas u toku, a svi prozori otvoreni, jedva da se čuje neki glas.

Nekoliko minuta kasnije dvorištem odjekuje prodoran zvuk – zvrrrrrr.

Iz zgrade narandžaste fasade izleće grupica učenika.

Ali graja nije ni nalik onoj koja ispunjava školske platoe u velikim gradovima, kada dečiji glasovi dopiru i do druge strane ulice.

„Mi smo škola na točkovima, malo je đaka iz samog Minićeva, uglavnom su iz okolnih, udaljenih sela, putuju svakodnevno, ali njima to ne smeta jer znaju da ih u školi čekaju vršnjaci sa kojima će se igrati.

„Deca u svojim mestima nemaju društvo, jer su mahom ostali samo stariji, a jedini događaj je sahrana, pošto je i svadbi sve manje“, govori Zorica Cvetković, učiteljica osnovne škole u selu Minićevo, za BBC na srpskom.

• Može li veći broj časova srpskog jezika da poboljša pismenost đaka
• Izolacija izolovanih: Kako u zabačenim selima Srbije izgleda učenje na daljinu
• Od „ponosne“ do „ponižavajuće“ profesije: „Posao učitelja mora da se voli”
• „Posle nekog vremena, digneš ruke“: Zašto u Srbiji nastavnici neće na zamenu u škole

Školu u Minićevu, 15 kilometara od Knjaževca, grada na istoku Srbije, pohađa 70 učenika, među kojima veliki broj dolazi iz nekog od 17 okolnih sela.

U tim mestima već godinama nema škola.

Prema poslednjim podacima Zavoda za statistiku, u poslednjih deset godina u Srbiji je zatvoreno 200 škola, jer se iz godine u godinu smanjuje i broj učenika.

Grad motokultivatora, obuće i domaćih sokova

Minićevo, nekada opština, danas ima status sela, u kojem živi nešto manje od 500 stanovnika.

Autobuska stanica ovog grada na istoku Srbije je oronula i skrajnuta – dva perona i limeni krov koji prokišnjava.

Starija žena nestrpljivo čeka prevoz na jedinoj staničnoj klupi, dok dvoje mladih sa planinarskim rančevima pokušava da sazna kada je sledeći autobus do 60 kilometara udaljenog Niša, najvećeg grada na jugu Srbije.

Centar Knjaževca je na nekoliko minuta od stanice.

„Ovde vam je muzej, a tu je i gimnazija.

„Evo i hotela, nekada je bio glavno mesto za izlaske“, objašnjava mi Srbislav Đorđević, inženjer u penziji, ne skrećući pogled sa volana automobila.

Moj domaćin i ja prolazimo pored prostranog parka punog drvenih klupa, ali ljudi gotovo da nema.

Radni je dan, a i pada kiša.

Srbislav počinje priču o pogašenim firmama rodnog grada.

„Kompanija IMT zapošljavala je oko hiljadu radnika, bila je najveća firma motokultivatora u bivšoj Jugoslaviji, a njeni proizvodi su se prodavali na svetskom tržištu“, sa tugom u glasu govori o prošlim vremenima.

„Fabrika obuće ‘Leda’, pa PPK Džervin, proizvođači sokova i vina, ma to su bili najbolji sokovi, još im pamtim ukus“, dodaje nostalgično.

Nema više giganata, ali nema ni stanovnika – od 70.000 koliko ih je nekada bilo, u Knjaževcu danas živi dvostruko manje ljudi.

Nastavljamo asfaltiranim putem ka Minićevu, ostavljajući napuštene hale nekadašnje IMT fabrike.

‘Nema ovde posla’

Na samom ulazu u selo niz sređenih kuća, kamene skulpture lavova pred kapijom, potkresana trava i saksije.

Što se više približavamo centralnom delu, sve je više zapuštenih objekata.

Glavna ulica je izbetonirana, a pusta, dok su poprečne ulice pune rupa ispunjenih kišnicom.

Nekoliko metara dalje živi Slavoljub Petrović, nekadašnji direktor i nastavnik istorije i geografije osnovne škole u Minićevu.

Škola je počela sa radom još 1843. godine i imala je i do hiljadu učenika, ali se broj godinama sve više smanjivao, priča on za BBC na srpskom.

„Nema ovde posla, bilo je fabrika i pogona, ali u poslednje vreme nema ni toga. Mladi odlaze u potrazi za boljim životom“, dodaje on.

U ruci drži beleške, ručno ispisane na belom papiru, koji s vremena na vreme pogleda.

Pripremao se za razgovor, kao da ponovo drži čas.

Na drvenoj polici u levom uglu uredno posloženi rečnici, istorijski udžbenici, na zidovima ručno rađeni gobleni.

Iz dvorišta dopire kukurikanje, sa prozorskog okna visi svežanj crvenih paprika.

Svaki pedalj bašte ispunjen je cvećem o kome pedantno i posvećeno brine njegova supruga.

U neposrednoj blizini porodice Petrović je i zapuštena železnička stanica.

Zvuk pištaljki železničara odavno se ne čuje, a nema ni table sa polascima i dolascima.

Dok prelazimo ulicu i ulazimo u prostrano školsko dvorište, zaposleni razdragano pozdravljaju bivšeg nastavnika i direktora,

‘Čoveče, nasmeši se’

Učiteljica Zorica Cvetković u jednoj ruci drži knjige, drugom odmahuje đacima.

„Zadržala sam dete u sebi i deca me motivišu.

„Svi učitelji su deca u duši, mi ih razumemo i ne samo da im usađujemo znanje, nego se i družimo sa njima“, kaže nasmejano.

Ponosno mi pokazuje edukativnu tablu oko visokog bora u dvorištu.

Svaka kocka kamenog pločnika predstavlja jednu sliku.

„Podseća na ‘Ne ljuti se, čoveče’, samo što se ovde kreću deca, a ne figurice i zovemo je ‘Čoveče, nasmeši se.’

„Ako staneš tamo gde je nota, treba da otpevaš pesmu, cvet znači da treba nekom da ga pokloniš, dok je knjiga znak da odeš do biblioteke i uzmeš nešto da čitaš.

„Tada hoće i da čitaju, što i jeste cilj – da ih kroz igru naučimo zašto su knjige važne“, objašnjava mi pravila igre.

Iz narandžaste zgrade istrčava još nekoliko dečaka.

Sivi kombi koji ih svakodnevno dovozi i odvozi od kuće do škole pristiže u školsko dvorište.

Visoki mladić, u sivoj uniformi, odbija da priča.

„Nemoj mene, bolje drugi da pričaju“, sramežljivo sklanja pogled.

Ide i do najudaljenijih mesta po neprohodnim makadamima.

Zato je važno da su svi tačni, jer drugog polaska nema.

‘U autobusu se družimo i lepo nam je’

Među đacima koji svakodnevno putuju je i devetogodišnja Hana.

Ne smeta joj rano buđenje.

Prvi čas počinje u osam, a poslednje zvono čuje se oko 13.15 sati.

„U autobusu se družimo, a i u školi nam je lepo“, kaže stidljivo devojčica plave kose.

Nestrpljivo je čekala tatu da je vozi u muzičku školu, gde uči da svira harmoniku.

Na zadnjem sedištu sivog automobila je i njen drug iz razreda.

„Za njih je vožnja školskim kombijem prava radost, jer je to jedina prilika kada se druže van škole.

„Raštrkani su, u selu nema mnogo dece i teško je da se oni nađu posle časova, pogotovo ako žive na suprotnim krajevima“, kaže učiteljica Cvetković.

Već sedam godina putuje i njena koleginica Olivera Lazarević.

Prelazi i po 15 kilometara u jednom smeru, skromno dodajući da joj nije naporno, jer voli posao.

„Sada je bolji put, brže se stigne, a i deca su dobra, hoće da uče, a iz raznih su okolnih sela – i svi su redovni.

„Malo smo mesto, svi smo bliski, nemamo probleme koji se javljaju u većim gradovima“, priča učiteljica trećeg razreda za BBC na srpskom, ne skidajući pogled sa dece koja trče oko sivog kombija.

• Svetski dan stanovništva: Jedan dan u seoskim pustinjama na jugu Srbije
• Jedan dan sa lekarom „medicinske pustinje“ u Srbiji

‘Kako mi stojimo?’

Škola je nekoliko puta renovirana.

Osamdesetih godina prošlog veka, sagrađen je dodatni objekat sa četiri nove učionice, na koji se naslanja trenutno prazna fiskulturna sala.

Tih godina uvedeno je i centralno grejanje, glavni ogrev prethodno su bili drva i ugalj.

„Imali smo i kuhinju i trpezariju za učenike koji su svakodnevno putovali, ali i za decu iz siromašnijih porodica.

„Postojale su i foto-laboratorije, kabinet za opštetehniko obrazovanje – bila su to druga vremena“, prepričava Slavoljub Petrović.

Koračamo praznim hodnikom, prolazeći pored crno-belih portreta nekadašnjih direktora.

Zastajemo kod uramljene diplome, na koju je posebno ponosan.

„Bili smo prva osnova škola u Srbiji koja je 1966. godine dobila tek ustanovljenu republičku nagradu ’25. maj’ za izuzetne rezultate u vaspitanju i obrazovanju“, pokazuje rukom ka plaketi.

Na pojedinim zidovima zalepljeni su dečiji crteži, u svakom uglu po jedna biljka.

Zorica Cvetković želi da mi pokaže učionicu u kojoj je bila učenica, a sada je sa druge strane nastavničke katedre koja je tu još od 1970-ih.

U učionici je jedanaest stolica i stara zelena tabla, sa svežim tragovima krede.

Iz male komode bez stakala vire stara pegla na paru, mali ćilim, plastična bundeva i vaza.

„To je naš domaćinski kutak, mada su deca radoznala i sve ih zanima.

„Fascinira ih kosmos i stalno me pitaju ‘kako ne padnemo’, ‘kako stojimo’, ‘što se voda ne izlije sa površine Zemlje'“, navodi pitanja koja joj često postavljaju.

Iza narandžaste jednospratne zgrade je prostrani voćnjak, gde se leti sade biljke i provode veliki odmori.

Pustoš, paučina i zapuštenost

Nekada je svako selo u ovom kraju imalo bar četvorogodišnju školu.

„U pojedinim je bilo i dva učitelja, spajali su se prvi i treći, drugi i četvrti razred.

„Jedno vreme radile su i šestogodišnje škole, ali je đaka bilo sve manje, pa su se jedna po jedna zatvarale i sada nema nijedne“, priča Petrović.

Veliki broj njih otvoren je krajem 19. i početkom 20. veka.

Vitkovac, Drenovac, Debelica, Jelašnica, Manjinac, Novo Korito, Petruša, nabraja mesta u kojim godinama nema obrazovne ustanove.

„Škola u mestu Koželj radila je čitav vek – od 1885. do 1985. godine, a u Debelici 90 godina“, navodi penzionisani nastavnik.

Viši razredi su se ipak završavali u Minićevu.

„Deca su svakodnevno pešačila iz najudaljenijih mesta bez obzira na vremenske uslove, neasfaltiranim i blatnjavim putem, kasnije je došao i prevoz.

„Imali su u svom mestu bar neku školu, a danas ni to nemaju“, dodaje ovaj 80-godišnjak.

Među učenicima koji su svakodnevno prelazili i po deset kilometara je i Mira Đorđević iz sela Debelica.

Do njenog rodnog mesta stiže se prohodnim, ali napuštenim putem, među poljima suncokreta, dok se u daljini naziru šljivici.

Kuća gotovo da nema, tek se ukaže po koja dotrajala straćara propalih crepova.

Selo je dobilo četvorogodišnju školu 1919. godine, koju su pohađali Mirini deda i tata.

Usled pucanja zidova zgrada je porušena, pa je Mirina generacija nastavu slušala u prostoru seoskog zadružnog doma.

„U to vreme bilo je oko 40 đaka i svi su išli istovremeno.

„Dve učionice, u jednoj prvi i treći, u drugoj drugi i četvrti razred, a nastavu je svima držao jedan učitelj“, priseća se ova 68-godišnjakinja za BBC na srpskom.

Na mestu stare škole, godinama kasnije je sagrađena montažna zgrada.

Tamno crveni objekat sada usamljeno čuči na uzvišenju pored puta.

Farba se ljušti, paučina je odavno prekrila katanac, a iz pravca zadnjeg dela širi se miris vlage.

Pod ključem je gotovo 15 godina.

Pred samom zgradom je zapuštena česma.

Uz samo ivicu puta naslanja se omanja kuća, podjednako stara i zapuštena kao školska zgrada.

Na proplanku, gde su Mira Đorđević i njeni vršnjaci imali fizičko vaspitanje, sada je seoska nepokošena trava.

Seća se da su svakog dana za užinu imali šolju bele kafe sa mlekom u prahu i namazano parče hleba sa marmeladom ili sa nečim za šta su govorili da je maslac, što joj se nije dopadalo.

Od petog do osmog razreda nastavu je, poput mnogih, pohađala u Minićevu.

Sledeća stanica je selo Donje Zuniče.

Prozori na raštrkanim kućama sa obe strane puta su zatvoreni.

Seoskom džadom niko ne prolazi.

Na prostranoj livadi, među krošnjama drveća nazire se urušena školska zgrada.

Puteljak je odavno prekrio korov.

Zidovi su napukli, a kroz prljava prozorska stakla jedva se vidi unutrašnjost prostorija.

Nekoliko starih zavesa, stepenice prekrivene opalim lišćem, po koji dečiji crtež i beli papir sa nazivom škole.

Na obližnjem terenu, propala košarkaška tabla, klimava mrežica i pas, koji poput čuvara motri na prostor.

Srbislav Đorđević kaže da se i dalje vodi kao istureno odeljenje osnovne škole u Knjaževcu, a deluje da njenim stepenicama niko nije kročio godinama.

Sličan prizor je i u Gornjem Zuniču, na 10 minuta vožnje autom.

Ni ovde ne srećemo meštane, mada Srbislav kaže da ih ima, mada su, kako kaže, uglavnom stariji ljudi.

Prodavnice ni na vidiku.

Zgrada škole smeštena je tik uz magistralni put.

Sablasnu tišinu povremeno prekida škripanje točkova automobila.

Posečena i sasušena drva nabacana su pred ulazom, limeni krov pridržavaju plave čelične cevi.

Ćirilična slova urezana su na drvenim ulaznim vratima, na papiru koji je vremenom poprimio sivu boju, ispisani su nazivi škole i mesta.

Preko puta škole u Minićevu je i nekadašnji Dom kulture.

U njemu se nekoliko godina održavala i nastava, dok nije izgrađena pomoćna školska zgrada.

Učiteljica Zorica Cvetković je i dalje tu.

„Roditelji još nisu stigli?“, pita devojčicu plavih očiju.

Učenica odmahuje glavom i gleda levo-desno.

„Sad ćemo da vidimo gde su“, dodaje.

Sivi kombi odavno je otišao.

U dvorištu je ponovo muk, a kiša sve jače pada.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]