Međunarodni dan pismenosti: Kako smo učili da čitamo i pišemo u Srbiji

Godinu dana pre novog popisa stanovništva, Međunarodni dan pismenosti Srbija dočekuje sa manje od 2 odsto nepismenih.

Danas Srbija ima dva pisma, jednaka pred zakonom – ćirilicu i latinicu, i više od 6,5 miliona pismenih stanovnika, starijih od 10 godina.

Nepismenih je 127.463, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku, sa popisa stanovništva 2011. godine.

Postoji nekoliko kriterijuma za određivanje pismenosti – osnovni podrazumeva sposobnost da osoba ume da pročita i napiše tekst iz svakodnevnog života.

• Da li je ćirilici potrebna zakonska zaštita
• PISA test i zašto je Srbija tako daleko od najboljih
• „Kec“ u dnevniku – besplatna članarina u biblioteci

Koliko smo pismeni

„Prema međunarodnim preporukama, pismenima se smatraju učenici osnovnih škola i viših rangova, kao i sva ona lica koja se u momentu popisivanja stanovništva ne školuju, ali su završila više od tri razreda osnovne škole“, kaže za BBC na srpskom Nevena Radić, doktorand i demonstratorka na Geografskom fakultetu u Beogradu.

Dodaje da su mnoga istraživanja dokazala da je za trajnu pismenost dovoljna četiri završena razreda u osnovnoj školi.

Od popisa stanovništva u Srbiji 1931. godine podaci o pismenosti prikupljaju se kod osoba od 10 i više godina, dok se smanjenje broja nepismenih beleži na svakom popisu od 1953. godine.

„Na smanjivanje udela nepismenih tokom godina značajno je uticalo uvođenje obaveznog osnovnog osmogodišnjeg školovanja.

„Pored toga, sve veći obuhvat dece školovanjem, širenje mreže škola i školovanje odraslih je pozitivno uticalo na smanjenje nepismenosti“, kaže Radić.

Radić smatra da će novi popis stanovništva 2021. godine pokazati dalje povećanje pismenosti, a manji udeo nepismenih.

Najmanje nepismenih ima u Vojvodini – 28.000, a najviše u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji – oko 43.700. Nešto bolja situacija je u regionu Južne i Istočne Srbije, oko 43.500.

Radić smatra da su „teritorijalni raspored nepismenog stanovništva“ odgovara „nivou društveno-ekonomskog razvoja“ određenog regiona u Srbiji.

Razvijenije sredine imaju manji broj nepismenih, dok siromašne opštine beleže najveće udele.

Na teritoriji Beograda zabeleženo je 12.429 nepismenih – najviše u opštinama Zemun i Palilula – oko 1.500, dok je najmanji broj nepismenih osoba u najrazvijenijim opštinama Stari grad – 63, Vračar – 91 i Savski venac – 87.

Nejednakosti i nepismenost

„Kada govorimo o polnoj strukturi nepismenog stanovništva, rezultati popisa su pokazali da je nepismenost odlika ženskog stanovništva.

„Gotovo 82,08 odsto nepismenih čini žensko stanovništvo odnosno 104.632 lica dok 17,92 odsto, odnosno 22.831 čine muškarci“, navodi Radić.

Kaže da je ovo posledica većeg opismenjavanja muškaraca, ali i tradicionalnog shvatanja položaja žene u porodici i društvu, koji je u vezi i sa nivoom društveno-ekonomskog razvoja.

Lica starija od 65 godina učestvuju u ukupnom broju nepismenih sa 70 odsto, od čega 91 odsto žena, dok je namanje nepismenih zabeleženo u starosnoj grupi dece od 10 do 14 godina – 1,50 odsto.

U susedstvu, manje od jedan odsto nepismenih imaju Hrvatska, Bugarska, Rumunija i Slovenija.

• Kviz: Proverite kako biste prošli na PISA testu
• Naučnica iz Srbije otkriva svet praistorijskih mama i beba
• Priča o Nišliji, prvom neandertalcu u Srbiji

Međunarodni dan pismenosti obeležava se širom sveta 8. septembra. Ideja se rodila u septembru 1965. godine u Teheranu, na Svetskoj konferenciji ministara obrazovanja na temu iskorenjivanja nepismenosti, a UNESKO je obeležavanje počeo godinu dana kasnije.

Stopa pismenosti značajno porasla u poslednja dva veka, pa je danas više od 85 odsto svetskog stanovništva starijeg od 15 godina pismeno.

Kada smo počeli da pišemo

Pojedini autori tvrde da pismenost na ovim prostorima potiče iz praistorije, od vinčaske kulture mlađeg kamenog doba (neolita), koja je na vrhuncu razvoja bila oko 3.800 pre nove ere.

Njeni tragovi pronađeni su nedaleko od Beograda na arheološkom lokalitetu Vinča – Belo brdo, po kome je kultura nazvana.

Urezani simboli na iskopanim predmetima iz tog doba, doveli su do pretpostavke o postojanju „vinčanskog pisma“, koju su naučnici odbacili.

Neki arheolozi smatraju da su tragovi pismenosti postojali i ranije, na istoku Srbije, na arheološkom nalazištu iz srednjeg kamenog doba (mezolit) – Lepenski Vir, od 6.500 do 4.500 pre nove ere.

Međutim, Vanja Stanišić, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, kaže da „kulture u docivilizacijskom periodu nemaju pismo u klasičnom smislu te reči.“

„Vinčanski znaci zaista postoje, ali su u tom periodu mogli da budu samo ,črte i reze’, dok je pismo civilizacijski iskorak za određenu zajednicu“, objašnjava profesor Stanišić.

On objašnjava da je „pismenost ulazak u civilizaciju, koja je u to vreme bila hrišćanska civilizacija“

„Ulazak u hrišćanstvo je bio jedini put izlaska na svetsku istorijsku pozornicu, a onda i pismenost, jer pre civilizacije – nema pismenosti“, kaže Stanišić za BBC na srpskom.

• Kako dijaspora uči srpski
• Škola i korona: Nastavnicima teško, roditeljima teže, prvacima najteže
• Ovi učitelji đake obrazuju, ali ih i voze u školu i sa njima igraju fudbal

Takav je slučaj bio i sa Slovenima, navodi profesor, o čemu govori i „najstariji spis o slovenskoj pismenosti koji seže u staroslovensko razdoblje“ – O pismeneh Črnorisca Hrabra.

U tom spisu Crnorizac Hrabar, srednjovekovni monah i pisac, čije pravo ime i poreklo nije utvrđeno, piše kako Sloveni nisu imali pismo po dolasku na Balkansko poluostrvo u 6. i 7. veku.

„On je savršeno postavio tu granicu i rekao da su Sloveni, na početku dok su bili pagani – vračali, gatali i brojali crtama i rezama, a da su, pokrstivši se, počeli najpre da pišu grčkim i rimskim slovima ,bez ustrojenija’ – haotično, dok im Ćirilo nije napravio slova“, dodaje Stanišić.

Zahvaljujući Ćirilu i Metodiju koji su u 9. veku iz Carigrada krenuli na misionarski put u slovensku državu Moravsku, počinje razvoj pismenosti na ovim prostorima.

„Moravska misija je bila politički pojekat Vizantije i pokušaj moravskih Slovena, današnjih Čeha i Slovaka da se oslobode latinskog, franačkog, nemačkog političkog pritiska“, kaže Stanišić.

Tim povodom, Konstantin Filozof, poznatiji kao Ćirilo, osmislio je prvo slovensko pismo – glagoljicu.

„Originalno pismo pravljeno samo za Slovene – nikako da liči na grčko ili latinsko pismo, u kome je bila ideja slovenske samostalnosti, originalnosti, slovenskog izlaska na istorijsku, kulturnu i civilizaciju scenu“, kaže Stanišić.

Kako je izgledao prvi dan u školi u doba korone

Nakon smrti Ćirila i Metodija, njihovi učenici, među kojima se izdvajaju Kliment i Naum, beže na Balkan, u carsku Bugarsku, gde nastavljaju rad na opismenjavanju naroda.

Krajem 9. veka u Ohridu su osnovali takozvanu Ohridsku književnu školu – „novi centar slovenske pismenosti“, gde nastaje i ćirilica.

„Ćirilica je nastala tako što je došlo do prilagođavanja grčkog pisma slovenskom jeziku pomoću glagoljice. Dobili smo originalno pismo, koje očigledno imitira pismo preuzeto iz grčkog, ima grčke oblike i slično“, dodaje Stanišić.

Kaže da iako je ćirilica je suštinski ideja „vizantinizacije pomoću glagoljice“, ona je nastavila da živi kao slovensko pismo.

Naseljavajući granicu između „rimske i vizantijske kulturne sfere“, Srbi su ostali podeljeni, pa je manja grupa ostala u latinskom, a veća u istočnohrišćanskom, vizantijskom delu.

Zbog toga je došlo do „grafičkog dvojstva“.

„Oni koji su bili okrenuti Vizantiji, odmah su prešli na ćirilicu, a oni drugi su dugo čuvali glagoljicu, da bi polako ćirilica počela da je potiskuje na našim prostorima“.

Stanišić tvrdi da dva najznačajnija i najstarija ćirilična srpska i južnoslovenska spomenika pismenosti iz 12. veka – Miroslavljevo jevanđelje i Povelja Kulina baba, predstavljaju „preslovljavanje glagoljice ćirilicom“.

Miroslavljevo jevanđelje je nastalo po narudžbini zahumskog kneza Miroslava, brata raškog velikog župana Stefana Nemanje, za potrebe crkve Svetog Petra i Pavla u Bijelom Polju na Limu.

Nakon nekoliko selidbi, rukopis se sada čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, a ruski zvaničnici su najavili vraćanje 166. stranice koja se dugo nalazila u narodnoj biblioteci u Sankt Peterburgu.

Unesko ga je 2005. godine uvrstio u svoju biblioteku „Pamćenje sveta“ čime je postao deo 120 najvrednijih dobara koje je stvorila ljudska civilizacija.

Turska upotreba ćirilice i Vukova reforma

Početkom 15. veka Srbija postaje despotovina, a titulu despota dobija Stefan Lazarević.

Njegova zadužbina – manastir Manasija kod Depostovca, posle otvaranja Resavske škole, postaje centar kulture i pismenosti u tom periodu.

Škola je ostala prepisivačka radionica, izvor pisanih dela i prevoda i posle pada despotovine, kroz ceo 15. i 16. vek.

Knjige iz te radionice slovile su za dobre, pouzdane, odlično izvedene, bez grešaka u rečima, slogu i akcentu.

Jedan od glavnih rukovodilaca Resavske škole bio je Konstantin Filozof Kostenski, bugarski emigrant Jevtimijeve škole u Trnovu, koji je napisao Žitije despota Stefana Lazarevića.

Turske vlasti posle pada Smedereva – 1459. godine, kada su zavladali čitavom teritorijom Srbije, nisu ukinule ćirilicu, već naprotiv, ona je ostala zvanično pismo ovih prostora, kaže profesor Stanić.

„Turska carevina je preuzela naše kancelarije i poštovala je našu pismenu tradiciju, tako da je u administrativnoj prepisci sa svojim zapadnim pokrajinama na Balkanu, Turska koristila naše pismo. I turski zvaničnici su pisali ćirilicom i zato je ćirilica tako se čvrsto ukorenila na ovim prostorima“, dodaje.

Početak 19. veka obeležiće period borbe za osamostaljenje Srbije od turske vlasti, ali i pojavu prosvetiteljstva i drugih kultunih promena.

Tada je u dominantnoj upotrebi bio slavenosrpski jezik – mešavina ruskoslovenskog, ruskog književnog, srpskoslovenskog i srpskog narodnog jezika.

Stoga se javila potreba za prilagođavanje ćirilice srpskom književnom jeziku na narodnoj osnovi.

Među prvima koji je želeo da uvede narodni jezik u srpsku književnost bio srpski prosvetitelj Dositej Obradović, ali je u tome, reformom jezika, uspeo njegov mlađi savremenik Vuk Stefanović Karadžić.

On je 1814. godine u Beču objavio Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisana, u kojoj je uvažio neke principe prethodne reforme Save Mrkalja.

Pošao je od Mrkaljeve ćirilice, koju je usavršio našavši grafijska rešenja za šest slova – lj, nj, ć, đ, dž, j – i na taj način u potpunosti sproveo princip gde je jedan glas (fonema) jednak jednom slovu.

Princip fonološkog pravopisa – piši kao što govoriš, i merilo – koliko glasova – toliko slova, postaće odlika Vukovog jezika i srpske pisane reči uopšte.

Veliki doprinos srpskoj pismenosti dao je i Srpskim riječnikom iz 1818. godine, gde je izvedena jezička i pravopisna reforma kojom je narodni jezik postao osnovica književnog jezika.

Vukova reformisana ćirilica je usvajana postepeno, a zvanično je u Srbiji priznata i prihvaćena tek 1868. godine.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]