Memoari Barbre Strajsend: „Zovem se Barbra“, pokušaj zvezde da ispravi pogrešne predstave o sebi

Kad je Barbra Strajsend imala 17 godina i prvi put počela da živi van roditeljskog doma, zacrtala je cilj.

„Moram da postanem slavna samo da bi mi neko drugi nameštao krevet“, rekla je sebi.

„Nikad nisam uspevala da savladam ćoškove“, smeje se zvezda, prisećajući se te mladalačke ambicije.

„Ali, znate, bilo je uzbudljivije sanjati o tome da ste slavni nego o stvarnosti. Veoma sam povučena osoba i ne uživam u statusu zvezde.“

To je lekcija koju je naučila vrlo rano.

• Od Grejs Džons do Madone: Zašto dive zaslužuju da budu „teške“
• Tajni dnevnik Merilin Monro: „Nekad stvarno ne mogu da podnesem ljudska bića“
• Memoari Britni Spirs: Gnevna i opominjuća priča

Kad je prvi put doputovala u Veliku Britaniju 1966. godine, u časopisu Njuzvik pisalo je da je ona „trijumf aure nad izgledom.“

„Njen nos je predug, njene grudi premale, njeni kukovi preširoki. A opet, kad stane za mikrofon, ona nadrasta čitave generacije i kulture“, zapisano je u nastavku.

Mediji su od samog počeka imali neobičnu fiksaciju njenim izgledom.

Nazivali su je „ljupkim mravojedom“ sa „neverovatnim nosom“, koji liči na „kratkovidu gazelu“.

Ton se promenio tek kad je postala superzvezda.

Odjednom, Strajsend je postala „vavilonska kraljica“, čiji su profili bili začinjeni superlativima – 250 miliona prodatih ploča, 10 Zlatnih globusa, pet Emija i dva Oskara, za glumu i autorstvo nad pesmama.

Ali šteta je već bila načinjena.

„Čak i posle svih ovih godina i dalje me povređuju uvrede i ne mogu do kraja da poverujem u pohvale“, piše zvezda u novoj autobiografiji Zovem se Barbra.

Knjiga je, kaže ona, njen pokušaj da ispravi te pogrešne predstave.

„Bio je to jedini način da steknem nekakvu kontrolu nad vlastitim životom

„Ovo je moja zaostavština. Napisala sam vlastitu životnu priču. Ne moram više da dajem intervjue posle ovoga“, dodaje pevačica i glumica.

Srećom, pristala je na još jedan poslednji intervju za BBC iz udobnosti doma na vrhu litice u Malibuu.

Uprkos reputaciji da uvek kasni, ona stiže na vreme, čak i posle potrage u poslednji čas za naočarima.

Ona je sve što se samo poželeti može: otvorena, duhovita, srdačna, blago razmažena, izuzetno harizmatična i povremeno sklona suludim digresijama.

„Saosećam se sa cvećem jednako kao što se saosećam sa mravima.

„Ne mogu čak ni da ih zgazim“, izjavljuje u jednom trenutku.

Memoari Barbare Strajsend bili su u nastanku skoro 25 godina.

Počela je da pravi beleške, pišući rukom, olovkom, još 1999. godine.

Završeni rukopis ima skoro 1.000 strana i dovoljno je težak da se upotrebi kao oružje.

Zvezda tvrdi da je njeno „sećanje krhko“, ali je knjiga prepuna sočnih detalja o svađama iza kulisa, unezverenim udvaračima i najmanje o jednom slučaju ispadanja iz londonskog autobusa.

Ona govori o kloniranju omiljenog psa i prijavljivanju u hotele pod imenom „Anđelina Skaranđela“.

Otkriva i da je njen brak sa Džejmsom Brolinom poslužio kao inspiracija za pesmu grupe Aerosmit I Don’t Want To Miss A Thing.

U međuvremenu, njeno enciklopedijsko prisećanje svakog obroka koji je ikada pojela nateraće vam vodu na usta.

Knjiga navodi slasne menije od torte od topljene čokolade, njujorške pice na parče, krabe sa mekim oklopom, dinje, sendviča sa ćuretinom i krastavčićima i (njene omiljene) brazilske kafe sa sladoledom.

„Obožavala sam hranu još kao dete, a živela sam u siromašnom kraju.

„Imali smo malu kuhinju i obožavala sam da pečem bele kolače i zalivam ih crnim čokoladnim prelivom“, priznaje ona.

Strajsend je odrasla u Bruklinu i jedno od njenih najranijih sećanja je pevanje na stepeništu njene stambene zgrade.

„Imala sam svega pet-šest godina i moje male prijateljice i ja smo obično pevale u predvorju. Akustika je bila kao ugrađeni eho. Bio je to sjajan zvuk.“

Ali život kod kuće bio je težak.

Njen otac Emanuel umro je od izliva krvi u mozgu kad je Strajsend imala svega 15 meseci, ostavivši porodicu u krajnjem siromaštvu.

Kao dete, pretvorila je termofor u lutku, grleći je noću dok se uspavljivala.

Kad se njena majka preudala nekoliko godina kasnije, stvari se nisu popravile.

Novi očuh Barbre Strajsend, prodavac polovnih automobila, bio je rezervisan i surov.

„Ne sećam se da mi se ikada obratio ili da me je pitao bilo šta… Kako sam? Kako mi ide u školi? Bilo šta.

„Nikad me nije video, ni on ni majka. Ona nije videla moju strast prema glumi. Obeshrabrivala me je“, dodaje ona.

Mnogo godina kasnije, njena prijateljica i autorka tekstova Merilin Bergman tvrdila je da su ta rana iskustva usmerila Strajsend ka svetlosti reflektora.

„Ako nemate izvor bezuslovne ljubavi kao dete, verovatno ćete se truditi da ga steknete do kraja života“, rekla joj je ona.

Strajsend se priseća da je to „bila je to briljantna analiza koja joj je otvorila oči“.

• Ovako izgleda muzička plejlista princa Čarlsa
• Dokumentarac o kraljici roka Tini Tarner „oproštaj“ od obožavalaca
• Gremi nagrade: Bijonse i Tejlor Svift ispisale istoriju

‘Dolarski znakovi svuda po tebi’

Otišavši od kuće sa 16 godina, počela je da radi kao činovnica, dok je vikendima radila kao pozorišna razvodnica, da bi mogla da bude u toku sa najnovijim predstavama na Brodveju.

„Mislim da su me plaćali 4,50 dolara, ali uvek sam krila lice zato što sam mislila da ću jednog dana biti poznata.

„Nije li to smešno? Nisam želela da me ljudi prepoznaju na platnu i znaju da sam ih jednom vodila do njihovih sedišta“, kaže ona.

San je počeo da se ostvaruje 1960. godine, kad se Strajsend prijavila za takmičenje talenata u gej baru na Menhetnu.

Nagrada je bila 50 dolara i besplatna večera – a njoj su bila potrebna oba.

Otvorila je set brodvejskim standardom A Sleepin’ Bee.

Kad je završila, nastupila je zapanjena tišina, praćena gromoglasnim aplauzom.

Te večeri joj je devojka komičara Tajgera Hejsa rekla: „Devojčice, vidim dolarske znakove svuda po tebi.“

I bila je u pravu.

• „Niske strasti koštale su me starateljstva nad sinom“, kaže Šeron Stoun
• „Doručak kod Tifanija“: Kako je Holivud izmenio knjigu i napravio klasik
• Kako je Grejs Keli pobedila stidljivost i postala holivudska princeza

Strajsend je počela da nastupa svud po Griniču, privlačeći slavne ličnosti, diskografske kuće i pozorišne producente.

Jedan od njih, Artur Lorenc, angažovao ju je za malu komičarsku ulogu u predstavi I Can Get It For You Wholesale.

Na premijeri, Strajsend je jedinu otpevanu pesmu pretvorila u stojeće ovacije koje su navodno trajale pet minuta, ali njena sledeća uloga ju je pretvorila u pravu senzaciju.

Smešna devojka, okvirno zasnovana na priči vodviljske komičarke Feni Brajs, bio je jedinstveni spoj glumice i materijala.

Brajs je, poput Strajsend, bila mlada Jevrejka koja je postala zvezda zahvaljujući mešavini odlučnosti i marljivosti i koja je uspela zbog sopstvene različitosti, a ne uprkos njoj.

Blagoslovena pesmama kao što su People i Don’t Rain On My Parade, predstava je osvojila sjajne kritike i osam nominacija za nagradu Toni.

Ali Strajsend nije mogla da uživa u uspehu zato što je njen kolega glumac Sindi Čaplin (sin filmske zvezde Čarlija Čaplina) neprestano pokušavao da sabotira njen nastup.

„Ne volim čak ni da govorim o tome“, kaže ona, vrteći glavom na tu uspomenu.

Pa onda nastavlja.

„Bila je to samo osoba koja se zaljubila u mene – što je bilo neobično – a kad sam mu rekla: ‘Ne želim da budem s tobom’, ostrvio se na mene na veoma surov način.

„Počeo je da mumla ispod glasa dok sam bila na sceni. Stravične reči. Psovke. I ne bi me više pogledao u oči. A znate, kad glumite, vrlo je važno da gledate drugu osobu, da reagujete na nju.“

To ju je, dodaje, poremetilo.

„Ponekad bih pomislila: ‘Koja je, za ime sveta, sledeća reč?’ Bila sam usplahirena.“

To iskustvo je dovelo do treme koja je sprečila Strajsend da nastupa na koncertima 27 godina.

Ali čak i kad je prestala da nastupa uživo, muške kolege bi se pokazale problematičnim.

Volter Matau ju je ponizio na setu Hello, Dolly, vrišteći: „Imam više talenta u prdežu nego ti u čitavom telu“, dok je Oskarovac Frenk Pirson javno opanjkavao filmsku verziju Zvezda je rođena iz 1976. godine, koju je sam režirao, nazivajući Strajsend opsednutom kontrolom i nekim neprestano zahteva više krupnih planova.

Muškarci koji se nisu osećali ugroženim njenim samopouzdanjem bili su očarani njome.

Omar Šarif joj je pisao duga strastvena pisma preklinjući je da napusti muža.

Kralj Čarls ju je opisao kao „neverovatno privlačnu“ sa „ogromnim seksepilom“, dok joj se Marlon Brando predstavio tako što ju je poljubio u zatiljak.

„Ne možeš da imaš takva leđa a da ne budu ljubljena“, rekao joj je on.

„Mislim da mi je srce zastalo na trenutak. Kakva replika“, priseća se ona u knjizi.

Šezdesetih i sedamdesetih, Strajsend je bila nezaustavljiva.

Kao i filmskim mjuziklima, igrala je šašave heroine u Što te tata pušta samu i Sova i mačica i romantičnu glavnu ulogu u izuzetno popularnom filmu Devojka koju sam voleo.

U paralelnoj muzičkoj karijeri, imala je hitove kao što su Woman In Love, Evergreen i No More Tears (Enough Is Enough), postavši druga najprodavanija muzičarka svih vremena.

Debitovala je kao režiserka 1983. godine filmom Jentl, prvim holivudskim filmom u kom je žena bila scenaristkinja, producentkinja, režiserka i glavna glumica.

Priča o ortodoksnoj Jevrejki koja se maskira kao dečak da bi učila Talmud bila je alegorija za rodnu ravnopravnost, što ju je činilo još ironičnijim kad Strajsend nije bila plaćena sa scenario, dobila je minimalnu platu za režiju i bila prisiljena da prepolovi glumački honorar.

Ali kad je stigla u Englesku na snimanje filma, seksizam je iščezao.

„Imali ste Kraljicu i Margaret Tačer kao premijerku, drugim rečima, nisam vas ugrožavala time što sam žena.

„U Americi, nažalost moram da kažem, bilo je mnogo drugačije. Ljudi su bili hladni, rezervisani“, kaže ona.

U knjizi, Strajsend koristi priliku da izravna stare račune i da rasprši mit o „divi“ koji je prati.

Dobro se nosi, pričajući priču o istrajnosti i hrabrosti začinjenu ironičnom samosvešću i humorom.

Ali ona i dalje ima trenutke kada se ponaša kao zvezda, kao kada je pozvala generalnog direktora Epla Tima Kuka da mu se požali da ajfon izgovara njeno ime pogrešno.

„Moje ime se ne piše sa ‘Z’

„Čita se Straj-send, ne Straj-zend. Koliko prosto to može da bude?“, protestovala je ona.

„A Tim Kuk je bio predivan. Dao je da Siri promeni izgovor… To je verovatno jedna od prednosti slave!“

Sada u 81. godini, ona sugeriše da su ovi memoari stavljanje tačke na njenu karijeru.

Filmski projekti koje je imala u poslednjoj deceniji, biografski film fotografkinje Margaret Berk-Vajt i filmski mjuzikl Gypsy nisu realizovani.

Umesto toga, ona zamišlja kako provodi više vremena kod kuće.

„Želim da živim život, da uskočim u muževljev kamionet i samo lutam, uz malo sreće dok su deca negde u blizini. Život mi je zabavan kad nam dođu u posetu. Obožavaju da se igraju sa psima i mi se zabavljamo.

„Nisam se mnogo zabavljala u životu, da vam kažem iskreno. Želim više da se zabavljam“, kaže ona.

Pogledajte i ovu priču

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]