Mart je 2013. i intervjuišem Mihaila Gorbačova u prostorijama njegove moskovske ekspertske grupe.
Posle pola sata, bivši sovjetski lider objavljuje: „Vsjo!“ („To je sve!“).
On ustaje, ali mu se ne žuri da se rastanemo.
I tako nastavljamo da ćaskamo.
- Mihail Gorbačov: Odlazak poslednjeg sovjetskog lidera
- Kako je Mihail Gorbačov pomogao da se okonča Hladni rat
- U fotografijama: Život i delo Mihaila Gorbačova
Gorbačov je upravo objavio poslednji tom svojih memoara, koji je posvetio pokojnoj supruzi Raisi.
Ona je umrla od leukemije 1999.
Bili su u braku skoro 46 godina i po nežnosti sa kojom govori o njoj očigledno je da ona Gorbačovu izuzetno nedostaje.
Pokazuje mi knjigu.
Na prvoj stranici nalazi se Gorbačovljeva dnevnička beleška godinu dana posle Raisine smrti:
„Moj život je izgubio osnovni smisao“, piše on.
„Nikad još nisam doživeo toliko snažan osećaj usamljenosti.“
Ali Gorbačovljeve oči sjaje dok pokazuje Raisine slike u knjizi: fotografije sa odmora, porodične slike, snimke dok ga prati na zvaničnim putovanjima u inostranstvo.
I njegove dve omiljene slike: uparene portrete Mihaila i Raise pred njihovo venčanje 1953.
Izgledaju kao holivudske filmske zvezde.
Dok Gorbačov i ja listamo knjigu, naša kamermanka Rejčel proučava veliki klavir u uglu prostorije.
„Umete li da svirate na njemu?“, pita ona Gorbačova.
„Nema potrebe, ume on sam!“, odgovara.
Svi se smejemo.
Ali on se ne šali.
Gorbačov mu prilazi, stiska dugme i dirke klavira oživljavaju same od sebe.
„To je Šopen“, kaže on i, sa nestašnim osmehom na licu, oponaša pokrete pijaniste kao da sam svira na klaviru.
Potom isključuje dugme i instrument utihne.
„Naravno, možete na njemu da svirate kao i na običnom klaviru“, ističe on.
„Zna li neko od vas da svira?“, pita.
Kažem mu da znam ja.
„Molim vas, sedite, odsvirajte nam nešto“, kaže Gorbačov.
To nisam očekivao. Moram brzo da razmišljam. Šta da sviram?
Koja pesma bi se dopala bivšem lideru jedne supersile?
„Back in the USSR“ možda? Ili „Thanks for the Memory“?
Pogledajte video: Duet sa Mihaelom Gorbačovim
Igram na sigurno i započinjem ruski klasik „Moskovske noći“.
I, dok sviram, dešava se nešto još neočekivanije.
Mihail Gorbačov počinje da peva na moju muziku.
I dobar je… savršeno je usklađen.
Stižemo do kraja i pitam ga koju još pesmu voli.
Gorbačov traži sovjetsku ratnu pesmu „Tamna je noć“.
Ona govori o vojniku na frontu koji misli na svoju dragu suprugu kod kuće.
„U tamnoj noći“, peva Gorbačov“, znam da si, draga moja, budna
„Dok sediš kraj kreveca krišom brišeš suzu;
„Koliko samo volim tvoje duboke, nežne oči,
„Koliko želim da stavim usne na tvoje.“
Potom se čovek koji je pomogao da se okonča Hladni rat smeši: širokim, prelepim osmehom.
„Raisa je volela kako pevam“, kaže on.
I u toj jednoj kratkoj rečenici, Mihail Gorbačov je otkrio više o sebi nego u čitavom intervjuu.
Mnogi Rusi ga kritikuju zbog načina na koji je vladao zemljom; mnogi ga okrivljuju za raspad Sovjetskog Saveza.
Ali posle tih reči – i tog osmeha – deluje kao srdačan, pošten čovek, koji je još uvek duboko zaljubljen u svoju ženu i očajnički je tužan što je više nema.
Raisa je svuda: u njegovim knjigama, na uramljenim portretima na zidu njegove kancelarije… i u muzici.
Prvi put sam se sreo sa Mihailom Gorbačovim u maju 1996, više od četiri godine nakon raspada SSSR-a.
Pokušao je da se vrati na političku scenu i izazvao je Borisa Jeljcina na izborima za ruskog predsednika.
U to vreme sam bio asistent producenta za CBS Njuz.
Naš televizijski tim ga je pratio na izbornoj kampanji po južnoj Rusiji.
Bio sam uzbuđen što ću upoznati čoveka koji me je, deceniju ranije, inspirisao da izaberem ruski jezik na univerzitetu.
Sredinom osamdesetih, Mihail Gorbačov je izbio na političku scenu sa pozivima na perestrojku (restrukturiranje) i glasnost (otvorenost).
Bio je sovjetski lider kakvog svet do tada još nije video.
Bio je mlad i bio je opušten.
Delovao je rešen da izgradi bolje odnose sa Zapadom i da oživi posustalu sovjetsku privredu.
U vreme kad je napustio dužnost, Sovjetski Savez više nije postojao.
Na toj predizbornoj turneji 1996, jedne večeri je Gorbačov pozvao našu TV ekipu za sto u hotelskom restoranu.
Odjednom je bend zasvirao poznatu melodiju:
„Yesterday, all my troubles seemed so far away.
Now it looks as if they’re here to stay…“
Delovalo je više nego odgovarajuće trenutku.
Na izborima će Gorbačov osvojiti svega 0,51 odsto glasova.
Izgubio je vlast – i nije uspeo da je povrati.
Ali bilo je tu nešto što je Mihail Gorbačov još uvek posedovao: smisao za humor.
Narednog meseca kamerman sa kojim sam radio na Gorbačovljevoj turneji završio je zaduženje u Moskvi.
Viktor Kuper bio je Teksašanin veći od života u čijem su se društvu svi smeškali.
Nije naučio mnogo ruskog, ali jedna od malobrojnih rečenica koje je znao glasila je:
„Samoe glavnoe eto koortitsa!“
Što u prevodu znači: „Najvažnija stvar je piletina.“
Bila mu je od koristi.
Kad god bi Viktora zaustavila moskovska saobraćajna policija, spustio bi prozor svog suburbana i izjavio na ruskom sa jakim teksasškim akcentom:
„Najvažnija stvar je piletina!“
Zapanjeni policajac bi ga obično samo propustio.
Na poslu sam dobio zadatak da snimim „oproštajni video“ za Viktora koji bi sadržao pozdrave prijatelja i kolega iz Moskve.
U slučaju da mi prođe, pozvao sam Gorbačovljevog asistenta.
Da li bi predsednik Gorbačov bio voljan da priloži video poruku?
Odgovor je bio brz: „Učiniće to.“
Sa drugim kamermanom odvezao sam se do Gorbačovljeve kancelarije.
„Šta biste voleli da kažem?“, pitao je.
Objasnio sam mu koliko je Viktor bio srećan što ga je upoznao.
Takođe sam napomenuo Viktorovo pileće poznavanje ruskog.
Gorbačov se okrenuo kameri i snimio monolog od srca, koji je zaključio ovim rečima:
„Viktore, kao što dobro znaš, najvažnija stvar je piletina!“
Morao sam da se uštinem.
Mihail Sergejvič Gorbačov, nekada jedan od najmoćnijih ljudi na planeti, upravo je izrecitovao odu piletini.
Kakav laf. Kad je Viktor Kuper video snimak, bio je zapanjen i duboko ganut.
Sreo sam veoma drugačijeg Gorbačova 2019.
Bio je to peti i poslednji intervju koji mi je dao.
U njemu sam zapazio tugu koju nisam video ranije.
Kao da je osećao da se njegova dostignuća poništavaju; da Rusija ponovo prihvata autoritarizam i da se vraća sukob Istoka i Zapada.
U intervjuu, Gorbačov se prisetio ranih dana na vlasti.
„Kad sam postao generalni sekretar sovjetske Komunističke partije, putovao sam po gradovima širom zemlje i sastajao se sa ljudima.
„Svi su mi govorili jednu stvar. Govorili su mi: ‘Mihaile Sergejeviču, kakve god probleme imali, kakva god da je nestašica hrane, nemojte da brinete.
„Imaćemo dovoljno hrane. Uzgojićemo je. Snaći ćemo se. Samo se vi starajte da ne bude rata.“
U tom trenutku, u Gorbačovljevim očima su se nakupile suze.
„Bio sam zapanjen. Takvi su bili ljudi. Toliko su propatili u poslednjem ratu.“
Mihail Gorbačov nije bio savršen. Nijedan lider nije.
Ali bio je to čovek kome je bilo duboko stalo da izbegne Treći svetski rat.
I bilo mu je duboko stalo do njegove porodice.
Zbog te dve stvari ću uvek imati prijatne uspomene na njega.
Pogledajte video
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
