Mihail Gorbačov je bio jedna od najuticajnijih političkih ličnosti 20. veka.
Bio je na vlasti u vreme raspada Sovjetskog Saveza, koji je postojao skoro 70 godina i dominirao ogromnim delovima Azije i Istočne Evrope.
A opet, kad je pokrenuo program reformi 1985, njegova jedina namera bila je da oživi zaostalu privredu zemlje i da reorganizuje njene političke procese.
Njegovi napori postali su katalizator niza događaja koji su doveli do okončanja komunističke vladavine, ne samo u okviru SSSR-a, već i u njegovim bivšim satelitskim državama.
- Mihail Gorbačov: Odlazak poslednjeg sovjetskog lidera
- „Najbolji period u istoriji zemlje“: Zašto Rusi žale za SSSR-om
- Gvozdena zavesa, metafora koja je podelila Istok i Zapad
Mihail Sergejvič Gorbačov rođen je 2. marta 1931. u Stavropoljskom kraju u južnoj Rusiji.
Oba roditelja su mu radila u kolhozima – kolektivnim poljoprivrednim gazdinstvima, a mladi Gorbačov je vozio kombajn još u tinejdžerskim godinama.
U vreme kad je diplomirao na Moskovskom univerzitetu 1955, već je bio aktivan član Komunističke partije.
Po povratku u Stavropoljski kraj sa novom suprugom Raisom, otpočeo je njegov brzi uspon kroz regionalnu partijsku strukturu.
Gorbačov je bio jedan od nove generacije partijskih aktivista koji su postajali sve nestrpljiviji prema ostarelim ličnostima na vrhu sovjetske hijerarhije.
Godine 1961. bio je regionalni sekretar Komunističkog saveza omladine i postao predstavnik Vrhovnog sovjeta.
Njegova uloga Prvog sekretara za poljoprivredu pružila mu je priliku da uvodi inovacije, a to mu je, u kombinaciji sa njegovim statusom u partiji, omogućilo značajan uticaj u regionu.
Dašak svežeg vazduha
U Moskvu se preselio 1978. kao član Sekretarijata za poljoprivredu Centralnog komiteta, a samo dve godine kasnije bio je izabran za punopravnog člana Politbiroa.
Tokom mandata Jurija Andropova kao generalnog sekretara, Gorbačov je više puta putovao u inostranstvo, uključujući posetu Londonu 1984, gde je ostavio snažan utisak na premijerku Margaret Tačer.
U intervjuu za BBC, ona je rekla da je gaji optimizam prema budućim odnosima sa SSSR-om.
„Dopada mi se Mihail Gorbačov.
„Moći ćemo da sarađujemo“, rekla je ona.
Od Gorbačova se očekivalo da će naslediti Andropova kad je ovaj umro 1984, ali je umesto toga generalni sekretar postao Konstantin Černjenko, čovek narušenog zdravlja.
I on je umro u roku od godinu dana, a tada ga je nasledio Gorbačov, najmlađi član Politbiroa.
On je bio prvi generalni sekretar rođen posle revolucije iz 1917. i doživljen je kao dašak svežeg vazduha posle stagnacije tokom godina vladavine Leonida Brežnjeva.
Gorbačovljevo oblačenje sa stilom i otvoreni, direktan nastup takođe su odstupali od njegovih prethodnika, a Raisa je više ličila na američku prvu damu nego na suprugu generalnog sekretara.
Slobodno tržište
Njegov prvi zadatak bio je da oživi sovjetsku privredu, koja se nalazila na ivici kolapsa.
Bio je dovoljno vispren da shvati da mora dođi do korenite promene same Komunističke partije ako želi da uspeju njegove ekonomske reforme.
Gorbačovljevo rešenje uvelo je dve ruske reči u opštu upotrebu.
On je govorio da je njegovoj zemlji potrebna „perestrojka“ ili restrukturiranje, a alatka kojom to želi da postigne bila je „glasnost“ – odnosno otvorenost.
„Kaskate za ostatkom privrede.
„Vaša bofl roba je sramotna“, poručio je on komunističkoj vrhuški Lenjingrada, koji je 1991. preimenovan u Sankt Peterburg.
Ali namera mu nije bila da zameni državnu kontrolu ekonomijom slobodnog tržišta – kao što je jasno stavio do znanja u govoru pred delegatima partije 1985.
„Neki od vas doživljavaju tržište kao čamac za spasavanje vaše privrede.
„Ali, drugovi, ne treba da razmišljate o čamcima za spasavanje već o brodu, a taj brod je socijalizam.“
Njegovo drugo oružje za izlaženje na kraj sa stagnacijom sistema bila je demokratija.
Prvi put su organizovani slobodni izbori za Kongres narodnih deputata.
Najteža proba
Ovo popuštanje represivnog režima izazvalo je komešanje među mnogim i raznorodnim nacionalnostima koje su činile ogromni Sovjetski Savez.
Neredi u Kazahstanu u decembru 1986. najavili su novi period nemira.
Gorbačov je želeo da okonča Hladni rat, uspešno pregovarajući sa američkim predsednikom Ronaldom Reganom oko ukidanja čitave klase oružja preko sporazuma o Nuklearnom oružju srednjeg dometa.
On je najavio i jednostrano smanjenje sovjetskih konvencionalnih snaga, istovremeno okončavši ponižavajuću i krvavu okupaciju Avganistana.
Ali njegova najteža proba došla je iz zemalja koje je Sovjetski Savez anektirao protiv njihove volje.
Tu su otvorenost i demokratija doveli do poziva na nezavisnost, koje je isprva Gorbačov gušio silom.
Raspad SSSR-a započeo je u baltičkim republikama na severu.
Letonija, Litvanija i Estonija oslobodile su se uticaja Moskve, pokrenuvši lavinu koja se proširila i na ruske saveznike u Varšavskom paktu.
Sve je kulminiralo 9. novembra 1989. kad je, posle masovnih demonstracija, građanima Istočne Nemačke, najtvrdokornijeg od svih sovjetskih satelita, dopušteno da slobodno pređu u Zapadni Berlin.
Gorbačovljeva reakcija nije bila da pošalje tenkove, što je bila tradicionalna sovjetska reakcija na tako otvoren otpor, već objava da je ponovno ujedinjenje Nemačke unutrašnje nemačko pitanje.
Gorbačov je 1990. dobio Nobelovu nagradu za mir „zbog vodeće uloge koju je odigrao u radikalnim promenama u odnosima Istoka i Zapada“.
Ali u avgustu 1991, staroj komunističkoj gardi u Moskvi je prekipelo.
Ona je pokrenula vojni puč i Gorbačov je uhapšen dok se nalazio na odmoru na Crnom moru.
Moskovski šef partije Boris Jeljcin ugrabio je priliku i okončao puč, uhapsio demonstrante i oduzeo Gorbačovu skoro svu njegovu političku moć u zamenu za njegovu slobodu.
Šest meseci kasnije, Gorbačova više nije bilo.
Rad same Komunističke partije je zabranjen, a Rusija se zaputila u novu, neizvesnu budućnost.
Kasnije godine
Mihail Gorbačov je nastavio da igra važnu ulogu u ruskim i međunarodnim pitanjima, ali njegov ugled je u inostranstvu uvek bio veći nego kod kuće.
Kad se kandidovao za ruskog predsednika 1996, osvojio je manje 0,5 odsto glasova.
Tokom devedesetih, uključio se u međunarodni kružok predavača i održavao kontakte sa svetskim liderima, za mnoge neruse ostao je herojska ličnost, a osvoji je i brojne nagrade i priznanja.
Pretrpeo je teški lični udarac kad je 1999. Raisa umrla od leukemije.
Njeno stalno prisustvo uz njega podarilo je ljudski pečat političkim reformama supruga.
Gorbačov je ostao oštar kritičar Vladimira Putina, tretnutnog ruskog predsednika, kog je optuživao za vođenje sve represivnijeg režima.
„Politika se sve više pretvara u imitaciju demokratije.
„Dok se sva moć nalazi u rukama izvršne grane vlasti“, izjavio je Gorbačov.
Međutim, on je 2014. branio referendum koji je doveo do aneksije Krima.
„I kad je Krim prethodno pridružen Ukrajini na osnovu sovjetskih zakona, što znači partijskih zakona, za to nije bio pitan narod“, izjavio je Gorbačov, dodajući da je „tako sada sam narod odlučio da ispravi tu grešku.“
Na Gorbačovljev 90. rođendan u martu 2021, predsednik Putin ga je hvalio kao „jednog od najizuzetnijih državnika modernih vremena koji je ostavio značajan trag u istoriji naše zemlje i sveta“.
A stavovi samog Gorbačova prema vlastitoj zaostavštini?
Bilo je u redu okončati totalitarni sistem i Hladni rat, kao i smanjiti nuklearno naoružanje, rekao je on.
Ali ostala je veliko žaljenje za pučem i raspadom Sovjetskog Saveza.
Mnogi Rusi ga i danas smatraju krivim za raspad zajedničke zemlje.
Iako pragmatičan i racionalan političar, Mihail Gorbačov nije shvatio da je nemoguće sprovesti njegove reforme bez rušenja centralizovanog komunističkog sistema koji milioni u SSSR-u i van njega više nisu želeli.
Pogledajte šta je dovelo do pada Berlinskog zida
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
