Drugi maj 2004. godine.

Dva žandarma stoje ispred porodične kuće Milorada Ulemeka Legije u Beogradu, kada iz nje izlazi neuredan muškarac sa bradom i dugačkom raspuštenom kosom.

Kaže im da želi da se preda, a oni ga pitaju da se predstavi.

„Bio je to Legija, ali momci ga nisu prepoznali“, seća za BBC na srpskom Goran Radosavljević Guri, tadašnji komandant Žandarmerije.

„Tražio je da zovu baš mene da ga uhapsim jer smo bili dugogodišnji prijatelji i poznavali smo se sa ratišta na Kosovu.“

Nekadašnji komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO), Crvenih beretki, u trenutku hapšenja bio je osumnjičen za ubistvo prvog srpskog demokratski izabranog premijera Srbije Zorana Đinđića.

Ulemek je 2007. osuđen na 40 godina zatvora za ubistvo Đinđić. Dve godine ranije, osuđen je na istu kaznu za ubistvo nekadašnjeg predsednika Srbije Ivana Stambolića, te na 15 godina za pokušaj atentata na opozicionog političara Vuka Draškovića.

Tokom suđenja koje je trajalo nešto više od tri godine, Ulemek nije otkrio eventualne naručioce ubistava.

• Šta bi bilo da nije bilo 12. marta i ubistva premijera
• „Fatalni zaokret“: Dvadeset godina od otmice Ivana Stambolića
• „Smrt Slavka Ćuruvije odbija da umre“

Od sitnih krađa, preko Legije stranaca i rata

U knjizi Gvozdeni rov, Ulemek piše da je odrastao na „asfaltu Beograda“, odakle je sredinom 1980-ih otišao u francusku Legiju stranaca i „obišao najveća svetska ratišta“.

Legija stranaca je jedinica francuske vojske u koju dolaze dobrovoljci iz raznih krajeva sveta, uz nužan uslov da poznaju osnove francuskog jezika i budu fizički izuzetni spremni.

Beogradski asfalt, kaže za BBC na srpskom Žarko Korać, ministar u vladi Zorana Đinđića, za Ulemeka je predstavljao „sitne krađe i bekstva“.

Pre toga je završio kurs za auto-mehaničara.

„On je iz Srbije, gotovo bez ikakve škole, pobegao zbog neuspele krađe u Legiju stranaca još kao mlad“, kaže Korać.

Prema podacima ove francuske jedinice, Ulemek je dezertirao u martu 1992. godine i oduzet mu je čin narednika.

„Zato je njegov nadimak zapravo komičan – slavi se nešto za šta treba da se stidi“, dodaje Korać.

Ulemek piše u knjizi kako je iz Francuske otišao da bi se „1990-ih vratio u otadžbinu radi odbrane srpskog naroda“.

Po izbijanju sukoba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, priključuje se paravojnoj Srpskoj dobrovoljačkoj gardi Željka Ražnatovića Arkana, poznatijoj kao Arkanovi tigrovi, koja je godinama ratovala van granica Srbije.

Advokat Aleksandar Kovačević, koji zastupa Ulemeka, opisuje klijenta kao „profesionalnog vojnika koji je vojno obrazovanje i veštine stekao u jednoj od zemalja Evropske unije“.

„Ta znanja i običaje primenjivao je i kasnije u životu, a što mu je pomoglo da prihvati nametnute norme i obaveze, pre svega kao zaposleni u državnoj službi“, kaže on za BBC na srpskom.

Vojnik je reč kojom su, kaže Mile Novaković, tadašnji zamenik načelnika Uprave kriminalističke policije, mnogi opisivali Ulemeka.

U poslu se, dodaje on, videlo da je iz Legije stranaca preneo krutu disciplinu.

„On je bio neprikosnoveni vladar, svi su bili očarani njime“, kaže Novaković.

Međutim, Korać smatra da se o Ulemeku „stalno gradio neki mit“.

„Mediji su pisali kako zna da svira klavir, to je besmisleno. On je jako ograničenih sposobnosti“, tvrdi psiholog Korać.

Crvene beretke

Po završetku ratova u Bosni i Hrvatskoj, Ulemek je pristupio Jedinici za specijalne operacije (JSO) pri Državnoj bezbednosti Srbije.

Jedinica je osnovana 1996. godine i u javnosti je bila poznata kao Crvene beretke.

JSO je, tvrdi novinar Vremena Miloš Vasić u knjizi Atentat za Zorana Đinđića, osnovana protivzakonito.

„Nije bilo nikakvih zakonskih osnova da DB osniva sebi takvu jednu jedinicu, pogotovo sa takvom vatrenom moći“, piše Vasić.

Jedinica je imala, između ostalog „i službu za psihološko-propagandna dejstva sa kompletnom TV produkcijom“,

Ulemek je postao komandir ove jedinice 1998. godine, u vreme izbijanja oružanih sukoba između bezbednosnih snaga Srbije i Oslobodilačke vojske Kosova, gerilskog separatističkog pokreta Albanaca na Kosovu.

„Legija je u to vreme bio jedan od najsposobnijih vojnika“, kaže Radosavljević koji za Ulemeka kaže da je „bio hrabar, pouzdan, pravi profesionalac.“

Međutim, okarakterisati Ulemeka samo kao vojnika je pogrešno, dodaje Novaković, danas policijski pukovnik u penziji.

„On je, zapravo, bio kriminalac“, kaže on.

„Došao je iz tog kriminalnog miljea i svidelo mu se da tu ostane.“

Ulemek je, kaže Novaković, to mogao sebi da priušti jer je „sama JSO bila formirana mahom od kriminalaca i od ljudi koji su došli 1990-ih iz ratnog vihora i tu našli uhlebljenje“.

Korać kaže da je motiv pravljenja jedinice bila „pljačka i teški zločini prema civilnom stanovništvu“ u Srbiji.

„Legija je simbol te jedinice“, kaže Korać.

„To je jedan od najmračnijih perioda u novijoj srpskoj istoriji i večna sramota.“

„Prodavanje cigle“

Novinar Miloš Vasić piše da su, po smeni Miloševića sa vlasti 2000. godine, pripadnici Zemunskog i Surčinskog klana Zoranu Đinđiću i Vojislavu Koštunici „prodali ciglu“.

Ovaj izraz vezuje se za potez kada kriminalci nekome ponude da ga čuvaju, a zapravo ga čuvaju od samih sebe.

Vasić piše kako su sredinom 2000. članovi Zemunskog i Surčinskog klana shvatili da će Milošević otići sa vlasti, te su počeli da se pojavljuju na demonstracijama i protestima Demokratske opozicije Srbije (DOS) i nudili se liderima kao obezbeđenje.

I sam Đinđić je kasnije potvrdio da se sreo sa Ulemekom 4. oktobra 2000. godine.

Dan kasnije, Ulemek je izveo pripadnike JSO na ulicu, bez upotrebe sile prema demonstrantima i opozicionim liderima.

Novo vreme

Goran Radosavljević kaže da se sa Ulemekom družio, a posle 5. oktobra i sarađivao.

„Naši životi su onda postali različiti. Ne bih da komentarišem nakon toga njegove postupke, to je bio njegov lični izbor“, dodaje,

Posle euforije koja je zavladala većim delom Srbije posle pada Miloševića i njegovog režima, prva godina novog veka veoma brzo donosi raskole unutar novih vlasti u zemlji.

Dok jedna struja zastupa istrage postupaka Miloševićeve vlasti i čvrstu saradnju sa Međunarodnim sudom za ratne zločine – isporučivanje optuženih, uključujući i bivšeg predsednika Srbije, druga, predvođena Vojislavom Koštunicom, smatra da takvi postupci nisu u skladu sa najvišim pravnim aktima zemlje.

Posle trodnevnih pregovora, pripadnici JSO-a hapse Miloševića 1. aprila 2001. godine, navodno dobivši uveravanja da bivši predsednik neće biti isporučen Međunarodnom sudu u Hagu.

Prema nekim svedočenjima, ćerka Miloševićeva ćerka Marija je pucala tokom hapšenja, a metak je okrznuo samog Ulemeka.

‘Paradržavni kartel’ koji vlada Srbijom.

Ovako je Nenad Dimitrijević, profesor na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti u knjizi Srbija kao nedovršena država nazvao sistem u zemlji koji je doveo do ubistva Zorana Đinđića.

Kartel su, po njegovom mišljenju, zapravo bile kriminalne organizacije poznatije kao Zemunski i Surčinski klan, umešane u čitav niz ubistava, otmica i pljački u Srbiji početkom 21. veka.

Tokom istrage i kasnijeg sudskog procesa, utvrđeno je da je Ulemek bio jedan od ključnih ljudi Zemunskog klana.

U novembru 2001, pripadnici JSO-a organizuju pobunu u znak protesta protiv hapšenja dvojice optuženika za ratne zločine i njihovo isporučivanje Haškom tribunalu,

Posle pobune, vlada Zorana Đinđića osniva tužilaštvo i sud za organizovani kriminal, a prva istraga bila je usmerena na pripadnike Zemunskog klana, sa kojima je, ispostaviće se kasnije, bio povezan i Ulemek.

Ulemeku je 2001. donela penzionisanje koje je usledilo po hapšenju zbog tuče u jednom beogradskom klubu.

„Kriminalci oko Legije su se okupili u Zemunski klan i tako operisali“, kaže Korać.

Ulemek je tih godina retko bio pred očima javnosti, sve do ubistva premijera Đinđića.

Miloš Vasić u knjizi piše da je atentat na Đinđića izvršen 12. marta jer je bilo planirano Legijino hapšenje nekoliko dana kasnije, nakon nekoliko neuspešnih pokušaja ubistva.

Atentat je izvršio Zvezdan Jovanović, takođe pripadnik JSO, prethodno godinama aktivan na ratištima širom bivše Jugoslavije.

• Od 5. do 6. oktobra – koliko se Srbija promenila za 36 sati
• Dan kada je opozicija pobedila Slobodana Miloševića

Skrivanje, hapšenje i predaja

Ulemek, u optužnici naveden kao organizator atentata, krio se 14 meseci.

Novaković smatra da nije očekivao da će ga država odmah označiti kao ubicu.

„Oni su se svi krili po štekovima (skrovištima), do trenutka kada je izašla poternica.

„Ona je ključ te njihove panike jer ni u najgorim razmišljanjima nisu računali na takav odgovor države“, kaže on.

Ubistvo se dogodilo u podne, a već iste večeri je objavljena poternica na kojoj je Ulemek bio prvi osumnjičeni.

„Legija i Zemunci, Dušan Spasojević, imali su ideju da će posle ubistva doći do lomova, da će doći do revolucije i da će oni biti spasioci u toj revoluciji.“

„Taj veliki Legija, koji je bio glavni u ovom gradu, koji je mogao da radi šta hoće, odjednom se našao u zemunici odakle ne sme da izađe. To je za njega bilo nepodnošljivo,“

„Kada se predao, bio je u ozbiljnoj psihičkoj krizi“, kaže Novaković.

Radosavljeviću je Dragan Jočić, tadašnji ministar unutrašnjih poslova u vladi premijera Vojislava Koštunice, rekao da Ulemeka ne vozi kod sudije već u Ministarstvo.

„Kada sam ga doveo, ministar mi je rekao da sam slobodan“, kaže on.

„Bilo mi je to čudno, kako ne, ali šta sam mogao?“

• Kako žive i rade ratni zločinci na Balkanu
• Ratko Mladić i ratni zločini: Sud u Hagu je „čedo NATO pakta“
• Genocid i Balkan: Od najtežeg zločina do političkih zloupotreba

U javno dostupnim materijalima ne postoje detalji razgovora Jočića i drugih zvaničnika sa Ulemekom,, već samo kopija službene beleške koju je MUP Srbije dostavio redakciji Insajdera dve godine posle hapšenja.

Novaković kaže da su Ulemeka u ministarstvu dočekali ne „samo kao prijatelja, već kao heroja, što je bio apsurd“.

„Postojala je fascinacija tim činom predaje. Zato niko nije pretresao njegovu kuću, ispitao ga gde se krio 14 meseci i ko mu je pomagao“, tvrdi Novaković, ne navodeći imena.

„Da su uradili ovaj posao, možda bismo saznali političku pozadinu ubistva premijera.“

Suđenje

Ključni za suđenje za ubistvo premijera bili su iskazi svedoka saradnika, kaže Korać, koji je bio i predsednik Komisije za ispitivanje obezbeđenja Zorana Đinđića.

„Jedva smo napravili Specijalni sud, a bilo je predloga da se on ukine“, kaže Korać.

„Pitanje koje ostaje je – zašto neko nije želeo suđenje? U tom kovitlacu su se verovatno neki plašili da se njihovo ime ne pomene“, kaže Korać.

Na suđenju se sve promenilo, misli Novaković, kada je Zvezdan Jovanović ispričao svoju priču.

„On nas je bukvalno odveo na sva mesta – na Bubanj potok gde je bio prvi pokušaj ubistva, na Frušku Goru gde je upucan Stambolić“, kaže Novaković.

„Kada je taj snimak pušten na suđenju, sve je bilo drugačije.“

Politika iza atentata

Ipak, politička pozadina ubistva premijera Đinđića nikada nije utvrđena.

„Kad se Legija predao, odveli su ga i više niko ništa nije mogao da ga pita“, kaže Novaković.

JSO je rasformirana dve nedelje posle Đinđićevog ubistva, zbog sumnje da je deo pripadnika jedinice bio umešan u atentat, što je kasnije na suđenju i dokazano.

Mnogi njeni članovi su nakon atentata optuženi za najteža kriminalna dela, ubistva, otmice, razbojništva, a neki od njih su i osuđeni.

U operaciji Sablja razjašnjeni su brojni zločini pripadnika JSO poput otmice i ubistva bivšeg predsednika Srbije Stambolića.

Uhapšeni su bliski saradnici Vojislava Koštunice zaduženi za bezbednost, jer su neposredno pre ubistva imali kontakte sa Zemunskim klanom.

Oslobođeni su nakon nekoliko meseci, uz odštetu zbog nezakonitog privođenja.

Korać i danas tvrdi da Ulemek nije mogao sam da organizuje ubistvo premijera.

„Bio je instrument u nečijim rukama, a na suđenju to nije moglo da se otkrije“, kaže on.

Tokom izricanja presude, Nata Mesarević, predsednica Sudskog veća, rekla je da ko je i šta sa Miloradom Ulemekom Legijom razgovarao u noći njegove predaje – „možda treba istražiti u nekom drugom krivičnom postupku“.

A taj krivični postupak se nikada nije dogodio.

Advokat Milorada Ulemeka Aleksandar Kovačević

Advokat Kovačević tvrdi da su prema presudi, „utvrđene okolnosti ubistva koje su suprotne zakonima fizike pa i zdravoj logici“.

„Više je nego jasan odgovor na pitanje da li su tokom krivičnog postupka utvrđene sve činjenice i iz kog razloga je sud odbio više od 80 predloga odbrane radi potpunog utvrđivanja činjeničnog stanja.

„Milorad Ulemek je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 40 godina, iako je krivični zakon koji se morao primeniti i bio je primenjivan u drugim sličnim predmetima, propisivao maksimalnu kaznu zatvora u trajanju od 15 godina“, tvrdi njegov advokat.

Politika je tokom suđenja, tvrdi advokat Kovačević, „upravo i dovela do takve presude, izvršila pritisak na medije, nadležne organe i sudstvo“.

„Inicijatori postupka su unapred proglasili Milorada Ulemeka i pripadnike JSO-a atentatorima, kako bi ih unapred proglasili krivima i označili kao ubice pokojnog dr Zorana Đinđića“, kaže on.

Tadašnji državni vrh je „upravljao postupkom“, tvrdi Kovačević i dodaje da nema dovoljno prostora da navede „sve namerne i nenamerne propuste tokom tog postupka“.

„Dokazi su se skrivali i uništavali, predlozi odbrane odbijali, iskazi su se iznuđivali, sve je urađeno tako da se prihvati samo ono što se uklapalo u unapred smišljenu priču“, tvrdi Kovačević.

„Možete da zamislite kakvi su bili propusti kada je o njima knjigu “Treći metak“ napisao jedan od oštećenih – ranjeni radnik obezbeđenja premijera – Milan Veruović“, kaže Kovačević.

„Ovo je bilo krajnje neophodno kako bi se preusmerio i tok krivičnog postupka, a i javno mnjenje sa pravih izvršilaca.

„Na taj način je tadašnja vlast pokušala da prikrije sopstvenu nesposobnost za jednu od osnovnih funkcija zbog kojih postoji – bezbednost svakog građanina, bezbednost zemlje, a time, naravno, i bezbednost premijera“.

Zatvor

„Kaznu zatvora, kao i boravak u pritvoru tokom sudskog postupka, Ulemek izdržava apsolutno izolovan bez ikakvog kontakta sa drugim licima više od 17 godina“, kaže advokat.

On dodaje da je osuđeni „bez kontakta sa drugim osuđenicima, boravi u ćeliji veličine devet kvadrata, u kojoj po Pravilniku o kućnom redu provodi 22 sata dnevno pod audio-video nadzorom dve kamere, gde ne postoji ni trenutak privatnosti“.

„Bilo kakve posete drugih lica, osim najbližih članova porodice i advokata, nisu dozvoljene.

Za više od 17 godina u zatvoru, Ulemek „nema ni jedan disciplinski prekršaj, dok prema zvaničnom zavodskom izveštaju, iskazuje posebno dobro vladanje i ponašanje“, kaže Kovačević.

„Prema njemu se ne primenjuje rehabilitacioni program, nema pravo na školovanje i usavršavanje, tako da imamo jednu paradoksalnu situaciju u ovom slučaju, a to je da se Ulemek svojim aktivnostima samorehabilituje“, tvrdi advokat navodeći da je Ulemek napisao nekoliko desetina romana i scenarija tokom boravka u zatvoru.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]