Mladi u Srbiji: „Ne znam šta se desilo mojoj generaciji“ ili kako se u digitalnoj eri stiču novu prijatelji

Kada je Sofija Kljajić pre tri godine došla u Beograd, mislila je da će joj najveća briga biti polaganje ispita, ali ju je sačekao novi izazov.

„Nikada nisam razmišljala da će mi jedan od problema biti kako da pronađem prijatelje“, kaže razočarano 21-godišnja studentkinja iz Vrnjačke Banje, mesta u centralnoj Srbiji, za BBC na srpskom.

Prizor mladih koji ushićeno razgovaraju za stolom u kafićima, a da ne bace pogled na telefon, sve je ređi.

Umesto toga, lica mladih koji sede za istim stolom obasjavaju ekrani telefona, a oni ćute i zure u njih kao omađijani.

„Mladi su sve zatvoreniji, upoznajemo se mi, ali je sve površinski i prolazno.

„Društvene mreže pomažu da lakše stupimo u komunikaciju sa nekim, ali sa druge strane udaljavaju nas od ličnog kontakta, kao da se javio strah od prilaženja“, dodaje Sofija razočarano.

• Čega se plaše mladi u Srbiji
• Ako ste usamljeni, niste sami: ovo osećanje pogađa i stare i mlade
• „Živim u grču“: Zašto se mladi u Srbiji teško osamostaljuju od roditelja

Više od 90 odsto mladih u Srbiji koristi internet za društveno umrežavanje, podaci su Eurostata, što premašuje evropski prosek za pet odsto.

Psihološkinju Ljiljanu Marković to ne iznenađuje, jer je, za većinu mladih, virtuelni svet postao bezbednije mesto i „kada su bez telefona, čini im se kao da su odsečeni od sveta, jer je sav njihov život u tom uređaju“.

„Tu je i sve veći pritisak društva da treba da budu in i kul, ako žele da budu prihvaćeni, zato im je lakše da se povuku u digitalni svet, gde živu reč zamenjuju slova i slike.

„Nekada smo bili usmereniji jedni na druge, a danas sve manje međusobno komuniciraju“, kaže ona za BBC na srpskom.

Pitanje bez odgovora

Sofija Kljajić se radovala dolasku u Beograd i studentskom životu.

Verovala je da će joj boravak u jednom od najvećih studentskih domova doneti nove prijatelje.

Njeno preseljenje poklopilo se sa pandemijom korona virusa, pa su kafići i klubovi bili zatvoreni.

Bio je to period, priseća se Sofija, kada je i bilo nekog druženja.

Po popuštanju mera, okupljanja su se proredila.

Prvobitno ushićenje vrlo brzo je iščezlo.

Ništa bolje nije bilo ni na fakultetu.

I ono malo kontakata koje je uspostavila, vremenom je izgubila.

To je počelo da je zabrinjava.

Kako će onda, pitala se, steći prijatelje.

I njena najbolja drugarica Tamara Vukčević je imala drugačiju sliku o studentskom životu.

Optimistično je verovala da će joj biti kao u američkim filmovima, gde se svi druže, iznajmljuju kombi i zajedno putuju.

Ali, nije bilo tako.

Retko ko je želeo da se druži i izlazi.

U jednom trenutku, Tamara je počela da se preispituje, svakodnevno analizirajući sopstveno ponašanje.

Pitala se u čemu je problem i da li je sve u redu sa njom.

Tih muka nije imala u srednjoj i osnovnoj školi, kada su se svi družili i igrali.

„Imam najbliže drugarice i srećna sam zbog toga, ali sam mislila da će se taj krug proširiti.

„Ne znam zašto je to sada toliko teško i zašto ne uspevamo u tome“, pita se Tamara.

Psihološkinja Marković ističe da se strah od upuštanja u bliskije prijateljske odnose sve češće javlja u razgovorima koje obavlja sa mladim ljudima.

„Oni tek sazrevaju, poprilično su osetljivi, ranjivi, nesigurni, ali i nepoverljivi, zato sve drže na površini, bez preteranog udubljivanja.

„Neki su već naišli na nerazumevanje okoline i, iz straha da ne budu ponovo povređeni, stvaraju barijeru i izbegavaju ulazak u nove odnose, bilo da je reč o prijateljskim ili partnerskim vezama“, dodaje ona.

To nije trend samo u Srbiji, već i u svetu.

Rezultati studije američkog Centra za istraživanje iz maja 2021. pokazuju da mlađe generacije sve ređe imaju želju da grade nova prijateljstva.

Samo trećina ispitanika rekla je da se raduje novim prijateljima.

• Stigla je nova generacija – zumeri: Ko su oni, zašto su važni i kako utiču na današnji svet
• Predizborni dnevnik generacije Z
• Da li su mladi u Srbiji u pravu kada na prvom poslu traže dobru platu

Od vrata do vrata

Sofija i Tamara su na različite načine pokušavale da upoznaju ljude njihovih godina.

Krenule su na ples, promenile mesta za izlaske, ali bezuspešno.

U plesnoj školi su sretale starije generacije sa kojima nisu imale mnogo dodirnih tačaka.

„Primetile smo i da su i njihovi razlozi dolaska bili slični: usamljenost i želja da se druže.

„Samo što su oni uspevali da pronađu društvo, a mi ne“, priseća se crnokosa Tamara.

Uporne da prošire krug prijatelja, organizovale su i raznorazna druženja u studentskoj sobi, ali bez mnogo efekta.

„Jednom sam išla od vrata do vrata i pozivala ljude da nam se priključe, da se družimo i upoznamo, ali je sve bilo kratkotrajno.

„Uspostavimo mi kontakt, nije u tome problem, nego kako da održimo taj odnos“, priča Sofija.

Sa tim problemom ne suočavaju se samo mladi već i stariji, što je posledica i urušavanja vrednosti u društvu, smatra Ljiljana Marković koja godinama radi sa mladim ljudima.

Sve je manje, dodaje, sadržaja koji šalju pozitivne primere.

„Umesto da negujemo zajedništvo i ukazujemo koliko su prijateljstva važna za naš razvoj, mi smo poslednjih godina izloženi uglavnom agresivnim i nasilnim pričama.

„Deca to nesvesno upijaju, javlja im se strah, povlače se i zato je sve više mladih koji se bore sa depresivnošću ili anksioznošću“, ukazuje ona.

Izveštaj američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti objavljen 2023. godine, pokazao je da se sve više mladih bori sa nekom vrstom mentalnog problema.

Procenat onih koji su ozbiljno razmišljali o samoubistvu porastao za skoro 60 odsto u odnosu na deceniju pre toga.

Tamara Vukčević primećuje da se nedostatak živog kontakta odražava i na rečnik njene generacije.

„Čini mi se i da smo otupeli i to me baš plaši. Da ne govorim o srednjoškolcima, biće lošiji nego mi“, dodaje pomalo zabrinuto.

Srbija je i ove godine podbacila na PISA testiranju, gde se proverava u kojoj meri su mladi osposobljeni da razumeju i koriste date informacije prilikom rešavanja relevantnih problema iz svakodnevnog života.

Samo dva odsto učenika je iz čitanja i naučne pismenosti postiglo rezultat na najvišem nivou postignuća, dok je prosek sedam odsto.

Pogledajte video: Mogu li deca da se odviknu od društvenih mreža i telefona

Kad društvene mreže uzmu primat

Iskustva Darka Danilovića iz Kosjerića, mesta na zapadu Srbije, nešto su drugačija.

Ovaj 20-godišnji student mašinstva živi u Beogradu od kad je upisao fakultet.

Boravak u domu doneo mu je pregršt novih poznanstava koja su potom prerasla i u prava prijateljstva.

„Nekako smo se svi brzo zbližili i počeli da se međusobno posećujemo i izlazimo.

„Možda nas je zbližilo to što smo daleko od kuće“, govori ovaj mladić prodorno plavih očiju.

Koliko se njegova generacija oslanja na društvene mreže prilikom upoznavanja i druženja?

Mnogo, možda čak i previše, izgovara pomalo stidljivo.

„Nažalost, sve više se oslanjamo na njih, procenjujemo ljude na osnovu njihovih profila, a da ih uopšte ne znamo.

„Kada sam bio mali, uvek sam se čudio zašto moja jedanaest godina starija sestra toliko vremena provodi uz telefon, gledajući slike, klipove, poruke, a onda vidim da i mi to sada radimo“, dodaje Darko.

• Kako mladi u Srbiji dočekuju svoj dan
• Kako da steknete prijatelje
• Koliko košta studentski život u Srbiji i da li će ga poskupljenja ugroziti

Internet generacija

Džin Tvendž, profesorka psihologije na Univerzitetu u San Dijegu, godinama je proučavala mlade i njihov odnos prema prijateljstvu.

Mladi, koji su odrastali početkom 2000-ih, okupljali su dva do tri puta nedeljno, a samo deset godina kasnije, ti susreti svedeni su na minimum, piše Tvendž u knjizi Generacije: Prava razlika između generacije Z, Milenijalaca, generacije Iks, Bumera i Tihe generacije.

Beg od upoznavanja novih ljudi u porastu je od 2012, a dodatno je podstaknut pandemijom korona virusa, kada se svaki kontakt preselio u digitalni svet.

Anđela Savić je učenica četvrtog razreda jedne beogradske gimnazije i primećuje da su njeni vršnjaci uglavnom zaokupljeni imaginarnim životom na društvenim mrežama.

Kako onda stiču nove drugove?

Teško i sporo, odgovara posle kraće pauze.

„Mi smo internet generacija, srednju školu smo praktično završili na daljinu, zbog pandemije.

„Zato je mnogim mojim vršnjacima teško da istupe iz digitalnog sveta, pogotovo onima koji su po prirodi povučeniji“, dodaje ova 19-godišnjakinja za BBC na srpskom.

Iako Anđela nema problem da sa nekim stupi u direktnu komunikaciju, primećuje da se i ona kreće u zatvorenom krugu ljudi.

„Uglavnom su to prijatelji koje poznajem iz detinjstva.

„Možda će se krug proširiti kada krenem na fakultet“, dodaje ova visoka srednjoškolka.

Želja joj je da upiše psihologiju, jer ju je oduvek zanimalo ljudsko ponašanje i psiha.

Dok razgovaramo, priprema se za teretanu.

Užurbano pakuje opremu i povremeno baci pogled na plavi telefon.

„Trudim se da ga ostavim sa strane kada sam sa prijateljima u nekom kafiću ili klubu, ali uhvatim sebe da sve češće proveravam da li mi je neko pisao.

„To nam je postala svakodnevnica, retko ko više i razgovara, što je zapravo tužno“, priča Anđela.

Pogledajte i ovu priču: Ko živi bolje – programeri ili poljoprivrednici?

‘Šta se desilo mojoj generaciji?’

Sofija i Tamara ne odustaju.

Tamara već neko vreme pohađa fakultetski hor i poletno priča o njemu.

„Povezala sam se sa koleginicama sa drugih smerova i upoznala starije studentkinje.

„Čini mi se da su njihove generacije ostale privržene živoj reči i druženju, što je super, ali mi je žao što moji vršnjaci nisu takvi“, kaže ona.

I dok sprema januarske ispite i raduje se svakoj budućoj horskoj probi, u glasu joj se nazire tračak zabrinutosti.

„Taj hor neće da traje zauvek.

„I dalje se pitam šta se desilo mojoj generaciji?“, dodaje tužnim glasom.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]