Nije prošlo mnogo od početka procesa inspekcije mog ormana sa odećom kad sam počela da strahujem da neću uspeti.

Grudnjaci koji vise ispod košulja, haljine skrivene ispod jakni, zgužvani džemperi koji se bore za prostor na policama.

Na pola pregleda već sam premašila 74 odevna predmeta.

A to je bilo pre nego što sam se setila kofera u skladištu, u kojem stoji moja letnja garderoba.

Izveštaj koji je 2022. godine objavila berlinska ekspertska grupa Hot or kul institut pokazao je da se „dovoljna“ garderoba sastoji od 74 odevna predmeta i 20 odevnih kombinacija, dok je kupovina novih artikala ograničena na, u proseku, pet odevnih predmeta godišnje.

Zasnovano na „konzervativnoj proceni“ da četiri odsto globalnih emisija potiče iz sveta mode, autori ovog izveštaja tvrde da bi modna industrija morala da smanji emisije na 1,1 milijardu tona ekvivalenta ugljen dioksida (CO2e) kako bi ispunila cilj zacrtan u Pariskom sporazumu o zadržavanju rasta globalne temperature ispod 1,5 stepeni Celzijusa.

To izađe na oko 50 odsto smanjenja u poređenju sa nivoom iz 2018. godine od 2,1 milijardu tona, prema globalnoj konsultantskoj firmi Mekinsi.

Do cifre koja čini dovoljnu garderobu došlo se analiziranjem ugljeničkog otiska modne industrije u 20 najbogatijih zemalja sveta i određivanjem cilja za fer otisak svakog čoveka.

Dok sam prebirala po sopstvenom ormanu, moja bojazan pretvorila se u sramotu.

Konsultovala sam se sa kolegama novinarima Martom Enrikes i Vilom Parkom, koji su takođe sprovodili inspekciju vlastitih ormana.

I oni su posedovali više odeće od „dovoljnih“ 74 artikala.

Spremali smo se da prenesemo naše rezultate Dilis Vilijams, direktorki Centra za održivu modu pri Londonskom koledžu mode, na londonskom Univerzitetu za umetnost, koja je pristala da iskoristi vlastito ekspertsko oko na našim odevnim izborima i da nam da neke preporuke.

„Moja prva pomisao je da je šteta koliko se svo troje vas oseća krivim i posramljenim – prestrogi ste prema samima sebi i to je poslednja stvar koju bi ovaj izveštaj trebalo da postigne.

„Umesto toga, on bi trebalo da nas podstakne da se zapitamo: kakav ja to život vodim? Zašto imam ovoliko odevnih predmeta u ormanu? Da li je to zato što modni sistem prodaje ideal koji ne postoji“, kaže ona.

Za Vilijams, izveštaj baca svetlo na sveobuhvatnu kulturu novine, koju pokreću trendovi i podržavaju niske cene i laka mogućnost povraćaja.

„Kompanije ne plaćaju punu cenu za ono što prave“, kaže Vilijams.

„Računovodstveni model za modu je pogrešan zato što ne uračunava ekološke i socijalne troškove – to je zajednička cena koju svi plaćamo.“

Anina garderoba

To ne znači da ne možemo da preduzmemo ništa po tom pitanju.

Uprkos nelagodi koju sam osećala zbog veličine moje garderobe, ponosna sam na promene koje sam uvela u vlastite potrošačke navike.

U poslednjih 12 meseci, kupila sam svega dva odevna predmeta – 84 odsto moje odeće kupljeno je pre više od pet godina.

Ali zato što biram iz kolekcije zasnovane na odlukama donetim pre mnogo vremena, moja odeća ne odražava uvek ono ko sam danas, tako da sam sklona da iznova i iznova nosim istu odeću, što nije mnogo zabavno.

Prema Akcionom programu za otpad i resurse, britanskoj dobrotvornoj organizaciji, oko 30 odsto odeće u britanskim ormanima nije nošeno najmanje godinu dana.

„Suština oblačenja trebalo bi da se svodi na mogućnosti da navučete novu kožu, inače se radi o pukoj funkcionalnosti“, kaže Vilijams.

„Zbog čega onda ne nosite vlastitu odeću? Da li je to stvarno zato što vam se ona više ne dopada ili ste se odvikli od nošenja nekih predmeta? Jeste li pokušali da uparite različite artikle? Ili da izvršite njihovu prenamenu?“

Pokazujem Vilijams suknju na koju sam posebno ponosna.

Visila je 10 godina nenošena u mom ormanu sve dok je nisam odnela lokalnom krojaču da je porubi, kreiravši potpuno novu siluetu, od a-kroja do mini.

Koštalo je 31 dolar da se popravi.

Mogla sam da kupim novu suknju za istu cenu u maloprodajnom objektu brze mode danas.

„Tu ekonomska računica čitave situacije predstavlja još jednu barijeru – mnogo je jeftinije kupiti nešto novo nego popraviti ili promeniti staro“, kaže Vilijams, koja je predložila britanskoj vladi da izuzme PDV iz prepravki, odražavajući politiku u Švedskoj.

„Ali taj jedan čin kad niste nešto kupili od prodavca brze mode je subverzija tog prodavca. Takođe je mit da će se svaki jeftini komad odeće raspasti. Najveći deo trajnosti nečega svodi se na to kako ga čuvamo.“

Prelazimo na pletene stvari i pokazujem Vilijams dva džempera: jedan napravljen od 100 odsto vune i držim ga u specijalnoj kesi sa sve češljem koji sprečava ućebavanje, a koji mi je dao prodavac.

To mi je omiljeni džemper.

Drugi je zgužvan, ućeban i opušten – mešavina poliestera, viskoze, kašmira i najlona.

„Ova mešana vlakna nisu biorazgradiva“, kaže Vilijams.

„Ovaj džemper – koji nije poželjan, u kom se ne osećate dobro – ostaće sa nama zauvek.“

Kako da vaša garderoba postane održivija

Smanjite potrošnju: kupujte manje i iznajmljujte, prepravljajte ili pronađite novu namenu
Vodite računa o postojećoj odeći: pravilno je čuvajte i izbegavajte suvišno pranje
Kupujte polovnu odeću: moći ćete i da uštedite
Proverite od čega je napravljena odeća pre nego što je kupite i da li će njen sastav biti ulaganje u životni vek odevnog predmeta. Ako je moguće, izbegavajte mešana vlakna.

Većina naše odeće napravljena je od mešavine vlakana.

Iz tog razloga samo se jedan odsto odeće reciklira.

Teško je razdvojiti vlakna, a da ih ne oštetite i uspete da napravite nešto novo.

Štaviše, poliester, najkorišćenije vlakno na svetu, pravi se od nafte.

Još preciznije, sintetički materijali kao što je poliester čine 62 odsto svih vlakana, dok vuna čini svega jedan odsto.

„A opet je vuna najneverovatnije vlakno – traje duže i termodinamično je, što znači da vam je u njemu toplo zimi a hladno leti“, kaže Vilijams, gladeći moj glomazni vuneni džemper.

Govorim Vilijams – nerado – da nikad nisam prala ovaj džemper i da garantujem za njegov prijatan miris. Prosto ga samo provetrim napolju.

„To je još jedna kulturološka barijera“, smeje se Vilijams.

„Mi mislimo da jednom kad smo nešto nosili, moramo to odmah da operemo, što nije istina. Pranje uništava odeću.“

Moda proizvodi 20 odsto svih otpadnih voda i treba joj oko 3.781 litara vode da bi se napravio jedan par farmerki.

Imam ih 12 u svom ormanu.

Većina je izgubila oblik, a boja je neprepoznatljiva u odnosu na ono što sam prvobitno kupila.

„Dodavanje elastina u pamuk činiće džins manje otpornim“, kaže Vilijams proučavajući etiketu o pranju.

„Postoji razlog zašto je Levis 501 izdržao toliko vremena. Da li vam stvarno treba taj streč? Ili možete sami da ‘razgazite’ farmerke?“

Martina garderoba

Džins nije odeća sa kojom je morala da se muči Marta kad je vršila inspekciju sopstvenog ormana; njen smrtni neprijatelj su helanke.

„Pitanje koje ja postavljam sebi većinom jutara je: ‘Mogu li da prođem sa nošenjem helanki?’ 90 odsto vremena, odgovor je ‘apsolutno'“, kaže ona.

„Ali još nisam pronašla dobar izvor polovnih helanki one vrste u kojima živim: dovoljno debele, otporne i dobrog oblika – tako da kupujem par novih svake godine jer se iznose.“

Iako su Martine helanke napravljene od „održive“ viskoze, da bi se rastezale sadrže – kao i većina – malo elastina, sintetičkog materijala nastalog iz fosilnih goriva.

Reciklirane verzije ovih materijala postoje, ali Vilijams upozorava da reciklirana sintetička vlakna često potiču iz različitog lanca snabdevanja – iz industrije plastičnih flaša, što je zabrinutost koju ističe i grupa aktivista Fondacija za promenu tržišta.

Savet Vilijams je da se naglasak stavi na dugovečnost; da se pronađu brendovi čije helanke traju.

Izbegavanje pucanja šavova i čuvanje odeće donošenjem boljih odluka u vezi sa pranjem takođe pomažu da im se produži život.

Ono što razlikuje Martinu garderobu je procenat odeće koja nije kupljena nova.

Neverovatnih 53 odsto njene garderobe čine polovni ili prenamenjeni artikli, mnogo više od prosečnih devet odsto u SAD.

Ipak, očekuje se da će polovna odeća u narednih 10 godina postati tržište vredno skoro 90 milijardi dolara u SAD, rastući brže nego bilo koja druga grana modnog sektora.

Globalno, tržište preprodaje odeće porašće za 16 odsto sa 182 milijarde dolara između 2022. i 2026. godine, prema izveštaju Global Date, podstaknuto širenjem polovnih platformi kao što su Vintid i Depop.

„Neka moja polovna odeća je toliko voljena da nisam smogla snage da je bacim čak ni pošto sam je nosila sve dok se nije probušila“, kaže Marta.

„Ako mogu da sakrijem rupe tako što ću zavrnuti rukave ili ih zakrpiti, uradiću to. Kako ja to vidim, stvari koje nosite dok im se ne pojave rupe su, po definiciji, najbolja odeća u vašem ormanu.“

A opet, uprkos Martinoj vezanosti za njene promišljene kupovine, bila je iznenađena kad je otkrila mnoge predmete za koje nije ni znala da poseduje – čak 25 odsto.

Marta za to okrivljuje loša rešenja čuvanja po ormanima.

Vilijams je pita kako se osećala kad ih je ponovo otkrila.

„Mnogo stare odeće koju ne nosim ima sentimentalnu vrednost, tako da je bilo lepo ponovo ih otkriti“, kaže Marta.

„Za neke od njih znam da je mala verovatnoća da ću ih ponovo nositi, ali ne mogu da se nateram da ih doniram, mada razmišljam da neke druge obnovim. Jedan mali broj je otišao u dobrotvornu radnju.“

Vilova garderoba

Vil, pak, poznaje svaki komad odeće u njegovom ormanu i nosi 95 odsto toga (preostalih pet odsto čine stari fudbalski dresovi, voljeni primerci sakupljani tokom godina).

On to pripisuje prostoj garderobi, sa prigušenom paletom boja kao što su teget, siva i bež, i prostim siluetama.

I zato Vilijams kaže Vilu, „očigledno dobro procenjuješ stvari pre nego što ih kupiš.“

„Jeste, poseduješ više odevnih predmeta nego što čini dovoljnu garderobu, ali ne predaješ se porivima kao prosečna osoba. Imaš mnogo bolji odnos cena puta nošenje jednako vrednost.“

Oko trećina Vilove garderobe čini sportska odeća, koja je obična napravljena od mešavine najlona i poliestera.

„Podozrevam da ta odeća neće imati dobre ocene u pogledu uticaja na životnu sredinu“, priznaje on.

„Većinu majica i šortseva nosim u teretani i napravljeni su daleko odavde. Oni se takođe peru posle svake upotrebe, obično na 40 stepeni“, dodaje.

I u pravu je.

Pranje sintetičkih vlakana ispušta mikroplastiku, koja zagađuje naše vodene puteve.

Tekstili su najveći izvor primarne mikroplastike, čineći 34.8 odsto globalnog zagađenja ovim materijalom.

Istraživanje Univerziteta u Lidsu, u Velikoj Britaniji, pokazalo je da smanjenje i dužine ciklusa pranja i temperature vode može značajno da produži život odevenih predmeta i smanji kvantitet boje i mikrofibera koji se ispuštaju u životnu sredinu.

Međutim, Vilijams predlaže da se ne proveravaju samo materijali, već da se vodi računa i o praksi brendova sportske odeće i, pogotovo, da se prate potpisnici Povelje modne industrije o klimatskoj akciji Ujedinjenih nacija.

Povelja obavezuje potpisnike da se zadrže u okviru 1,5 stepeni rasta temperature, sa inicijativama kao što su prebacivanje na obnovljivu energiju za pogon fabrika.

Deo Vilove sportske garderobe je i skijaška odeća, koju nosi samo jednom godišnje.

Ova oblast je zrela za tržište iznajmljivanja, kaže Vilijams.

Vil bi mogao da iznajmljuje skijašku opremu dobar deo godine, zadržavajući artikle koje koristi, a da usput i zaradi novac sa strane.

EkoSki je jedna specijalizovana platforma za iznajmljivanje skijaške odeće u Velikoj Britaniji, iako mnoge modne platforme takođe nude ovu kategoriju.

Opasnost je da, zbog redovne upotrebe, artikli neće potrajati jednako dugo, ali sve veći profesionalizam tržišta za iznajmljivanje koji uključuje osiguranje podstiče iznajmljivače da čuvaju i produžavaju život odeće.

Kako se organizovati da imate dovoljno odeće

Na samom početku inspekcije naše garderobe, nas troje posedovali smo jednu ključnu zajedničku osobinu: svi smo imali više odeće nego što je Hot or kul institut smatrao „dovoljnim“.

Sada imamo još jednu: uprkos tome što izveštaj dozvoljava pet novih artikala godišnje, niko od nas ne oseća poriv da kupuje toliko.

Lično ću uložiti novac u novi kupaći kostim – moj je izgubio oblik (a redovna sam plivačica) – ali to je otprilike to.

Marta će nastaviti da kupuje helanke, mada će potražiti alternativu.

„Iskreno, ne osećam se kao da mi treba bilo šta“, kaže Vil.

„Moje japanke su videle i bolje dane, ali to mi ne deluje kao nešto hitno. Fudbalski klub za koji navijam je objavio stvarno veoma lep novi dres i u svoju odbranu mogu da kažem da nisam kupio nijedan novi od 2013. godine. Ali nakon ove inspekcije imam problema da opravdam kupovinu novog dresa.“

Dakle, da li postoji formula za inspekciju garderobe, za bolji izbor odeće?

Iako ne postoji univerzalni „srebrni metak“, Vilijams sugeriše da podelite vašu postojeću garderobu u dve kategorije: investicija i troškovi.

„Što se tiče artikala koje volite i nosite, u kojima se dobro osećate, koji odražavaju vaš identitet i vrednosti – to je investicija“, objašnjava ona.

„Odeća u čiju poreklo niste sigurni, u kojoj se ne osećate prijatno, koja vise nenošena u vašem ormanu – to su troškovi.“

Ali sa više od 100 milijardi artikala nove odeće koji se proizvedu svake godine, a 65 odsto njih završi na deponiji u roku od 12 meseci, bilo šta što preduzmemo u pogledu izbegavanja kupovine nove odeće pomoći će da se reši naveći problem mode: prekomerna proizvodnja.

Podešavanjem naše garderobe i naše potrošnje, poslaćemo poruku vladama i kompanijama – i promeniti sistem.

Jer kao što Vilijams kaže: „Kolektivno, kao građani, posedujemo veliku moć.“

Pogledajte priču o jednom italijanskom gradu u kom se odeća reciklira