Moje pesme – tvoji košmari

Popularne pesme našle su se u centru tri skandala ove nedelje.

Prvi je međunarodnog karaktera i tiče se „razmene mišljenja“ između hrvatskog premijera Andreja Plenkovića i šefa srpske diplomatije Ivice Dačića.

Plenković je Dačića, koji je poznat po tome što ume da zapeva na javnim događajima, pa čak i na diplomatskim prijemima, nazvao „neuspješnim pjevačem šlagera“.

Na to mu je Dačić odbrusio da je „tačno da ne zna da peva ‘Lili Marlen'“.

Dačić je ovu pesmu verovatno pomenuo u kontekstu talasa neofašizma koji se po oceni mnogih posmatrača širi Hrvatskom.

„Lili Marlen“, međutim, uopšte nije nacistička pesma. Bila je popularna među nemačkim, ali i savezničkim trupama tokom Drugog svetskog rata.

„Pod uličnom lampom, pred velikom kapijom…“

Tekst o tužnoj devojci koja pod lampom ispred kasarne uzalud čeka svog dragog nastao je još 1915, a muzika je dodata 1939. u izvođenju Lale Andersen, i nije naišla na naročit odziv slušalaca.

Tek 1941, kada je emitovana preko radija iz okupiranog Beograda, postala je popularna sa obe strane fronta. Program, namenjen nemačkoj vojsci, se čuo u celoj Evropi.

Nemačka glumica i pevačica Marlen Ditrih je za vreme rata snimila verziju na engleskom koju su saveznički vojnici obožavali. Ona je, inače, bila ogorčena protivnica nacizma i pevala ju je pred američkom vojskom u okupiranom Berlinu.

Zato bi Dačićeva izjava bila mnogo efektnija da je za primer izabrao neku drugu pesmu, recimo „Čavoglave“ Marka Perkovića Tompsona, koja počinje ustaškim pozdravom „Za dom – spremni“.

Ustaško znamenje i slogani su u Hrvatskoj zakonom zabranjeni, mada se taj zakon često krši. U Tompsonovom slučaju, sud je odbacio optužnicu pod obrazloženjem da je pozdrav deo „autorskog rada“ koji je vlasništvo izdavača pevačevog albuma.

Plenković tu presudu nije našao za shodno da komentariše.

Gromovi i grobovi

I konačno, stižemo do trećeg primera, a to je pojava dva stiha iz pesme „Lepi grome moj“ u vežbanci za srpski jezik za učenike petog razreda osnovne škole u Srbiji.

Pesma je hit Svetlane Ražnatović rođ. Veličković, udovice ubijenog komandanta Srpske dobrovoljačke garde, u narodu poznate kao Ceca.

Paljba na ovaj „sramotni“ prodor Cece u školski program otvorena je istovremeno sa dve strane: jednima je zasmetala pevačica, a drugima pesma.

I jedni i drugi su promašili metu.

Oni koji smatraju da udovici osuđivanog kriminalca i komandanta ozloglašene paravojne jedinice nije mesto u udžbenicima treba objasniti da Arkan s ovom pesmom nema ništa, a Ceca samo utoliko što ju je otpevala.

Tekst je, naime, pisala Marina Tucaković, verovatno najuspešnija autorka tekstova u istoriji srpske popularne muzike. Iako mnogi pretpostavljaju da je pesma posvećena Arkanu, njegovo ime se nigde ne pominje.

Drugima nisu imali problem ni sa Cecom ni sa Arkanom, već što je pesma iz „nižerazredne“ kulture našla mesto u vežbanci.

Uzalud je Vlado Đukanović, autor vežbanke, u listu „Danas“ objašnjavao da stihovi nisu ušli u lektiru, nego da bi deca na njima vežbala akcentovanje i upotrebu petog padeža, i da su u udžbeniku navedeni i drugi primeri iz popularne kulture – Bajaga, Bora Čorba i JU grupa.

Ministarstvo kulture je odlučilo da povuče vežbanku i tako preseklo polemiku.

A u stvari, „Lepi grome…“ je, kao i „Lili Marlen“, pesma o čežnji za voljenom osobom – i ništa više.

To – ljubavna čežnja – je stvar u koje političari, ako imaju imalo mozga, ne bi smeli da se mešaju.