Mali savet – nikad ne kupujte 132 flaše šampanjca ukoliko niste apsolutno sigurni da su vredne slavljenja.

U novembru 2016. godine, ruski ultranacionalistički političar Vladimir Žirinovski bio je toliko uzbuđen zbog pobede Donalda Trampa, toliko siguran da će to preobraziti odnose SAD i Rusije, da se isprsio za 132 flaše penušavog vina u Dumi, ruskom parlamentu, i proslavio (u kancelarijama njegove stranke) pred televizijskim kamerama.

On nije bio jedini koji je slavio.

Dan nakon Trampove iznenađujuće pobede u Beloj kući, Margarita Simonjan, glavna i odgovorna urednica državnog kanala RT, tvitovala je nameru da se provoza po Moskvi sa američkom zastavom u prozoru njenih kola.

A nikada neću zaboraviti ni trenutak kad mi je jedna ruska zvaničnica rekla da je popušila cigaru i popila šampanjac (jeste, JOŠ šampanjca) u čast Trampove pobede.

U Moskvi su očekivanja bila visoka da će Donald Tramp ukinuti sankcije protiv Rusije; možda čak priznati Krimsko poluostrvo, anektirano od Ukrajine, kao deo Rusije.

„Trampova vrednost bila je u tome da nikad nije propovedao o ljudskim pravima u Rusiji“, objašnjava Konstantin Remčukov, vlasnik, i glavni i odgovorni urednik lista Nezavisimaja gazeta.

Nije prošlo dugo vremena pre nego što je sve to uzbuđenje splaslo.

„Tramp je uveo u to vreme najteže sankcije Rusiji“, priseća se Remčukov.

„Do kraja njegovog mandata, mnogo ljudi bilo je razočarano u njegovu vladavinu.“

Zbog čega su, osam godina kasnije – makar javno – ruski zvaničnici oprezniji prema mogućnosti drugog Trampovog mandata.

Predsednik Vladimir Putin je čak javno podržao kandidatkinju Demokratske stranke, mada je ta „podrška“ naširoko protumačena kao šala Kremlja (ili trolovanje Kremlja).

Putin je tvrdio da mu se dopada „zarazni“ smeh Kamale Haris.

Ali ne morate da budete iskusni politički komentator da biste shvatili da je u toku predizborne kampanje od onoga što govori Tramp, a ne Kamala Haris, zagarantovano zaigrao osmeh na Putinovom licu.

Na primer, Trampova kritika razmera američke vojne pomoći Ukrajini, njegova očigledna nespremnost da okrivi Putina za potpunu rusku invaziju i, tokom predsedničke debate, njegovo odbijanje da kaže da li želi da Ukrajina dobije rat.

Poređenja radi, Kamala Haris je tvrdila da je podrška Ukrajini u američkom „strateškom interesu“ i nazvala Putina „ubilačkim diktatorom“.

Nije da je ruska državna televizija bila posebno blagonaklona prema njoj.

Pre nekoliko nedelja, najoštriji ruski voditelj vesti potpuno je otpisao političko umeće Kamale Haris.

On je sugerisao da bi joj bolje stajalo vođenje televizijske kulinarske emisije.

Postoji još jedan mogući ishod koji bi išao na ruku Kremlju – veoma tesni izbori, posle kojih bi njihov rezultat bio osporen.

Amerika zaokupljena post-izbornim haosom i unutrašnjom konfrontacijom imala bi manje vremena da se usredsredi na spoljne poslove, među njima i rat u Ukrajini.

Odnosi SAD i Rusije su se pokvarili pod Barakom Obamom, dodatno pogoršali pod Donaldom Trampom i, rečima odnedavno bivšeg ruskog ambasadora u Vašingtonu Anatolija Antonova, „raspadaju se“ pod Džozefom Bajdenom.

Vašington za to u potpunosti okrivljuje Moskvu.

Prošlo je svega osam meseci od Putinovog i Bajdenovog susreta na samitu u Ženevi kad je Kremlj naredio potpunu rusku invaziju na Ukrajinu.

Ne samo da je Bajdenova administracija poslala cunami sankcija Rusiji, već je američka vojna pomoć bila ključna u pomoći da Kijev preživi više od dve i po godine ruskog rata.

Među naprednim naoružanjem koje je Amerika poslala Ukrajini nalaze se tenkovi Abrams i raketni sistemi HIMARS.

Teško je danas poverovati da je postojalo vreme, i to ne tako davno, kad su se Rusija i SAD obavezale da će sarađivati kao partneri da bi radili na jačanju globalne bezbednosti.

Krajem osamdesetih, Ronald Regan i Mihail Gorbačov su oformili geo-političku dvostruku inicijativu za smanjenje nuklearnog arsenala njihovih zemalja.

Ako je postojala jedna stvar u kojoj je delovalo kao da Regan uživa podjednako kao u nuklearnom razoružanju bilo je izgovaranje ruskih poslovica Gorbačevu na lošem ruskom jeziku („Nikad ne kupuj 132 flaše šampanjca ukoliko nisi siguran da su vredne slavljenja“ bila bi jedna od boljih u tom pogledu).

Prve dame SSSR-a i SAD-a, Raisa Gorbačova i Barbara Buš, svečano su 1991. godine otvorile neobičan spomenik u Moskvi – mamu patku sa osam pačića.

Bila je to replika skulpture iz Bostonskog javnog vrta i predstavljena je u Moskvi kao simbol prijateljstva između sovjetske i američke dece.

Ovaj spomenik je i dalje popularan među Moskovljanima danas.

Rusi se okupljaju u parku Novodeviči da bi pozirali za fotografije sa bronzanim pticama, mada malo posetilaca zna pozadinu priče o „pačijoj diplomatiji“ dveju supersila.

Kao i sami odnosi između SAD i Rusije, i patke su pretrpele par udaraca.

Jednom prilikom su neke od njih bile ukradene i morale su da budu zamenjene.

Uputio sam se upravo do moskovske mame patke i njenih pačića da bih saznao šta Rusi misle o Americi i američkim izborima.

„Želim da Amerika nestane“, kaže besni ribolovac Igor koji peca u obližnjem jezercetu.

„Započela je mnogo ratova u svetu. SAD su bile naši neprijatelji u sovjetskim vremenima i još su. Nije bitno ko je predsednik.“

Skulptura patke u sumrak u parku Novodeviči

Amerika kao večiti neprijatelj Rusije – to je stanovište koje se često ističe ovde u državnim medijima.

Da li je Igor toliko ljut zato što mu vesti servira ruska državna televizija?

Ili je to možda zato što nije uhvatio previše riba?

Većina ljudi sa kojima sam razgovarao ovde ne doživljava Ameriku kao zlog večitog neprijatelja.

„Ja sam za mir i prijateljstvo“, kaže Svetlana.

„Ali moja prijateljica iz Amerike se sada plaši da me zove. Možda nema slobode govora tamo. Ili možda nema slobode govora ovde u Rusiji. Ne znam.“

„Naše dve zemlje i naša dva naroda treba da budu prijatelji“, kaže Nikita, „bez ratova i bez nadmetanja ko će imati više projektila. Više volim Trampa. Dok je on bio predsednik, nije bilo velikih ratova.“

Uprkos razlikama između Rusije i Amerike postoji jedna stvar koja je zajednička za obe zemlje – uvek su ih predvodili muški predsednici.

Mogu li Rusi da zamisle da se to promeni?

„Mislim da bi bilo sjajno kad bi žena postala predsednik“, kaže Marina.

„Sa zadovoljstvom bih glasala za predsednicu ovde u Rusiji. Ne kažem da bi bilo bolje ili lošije. Ali bilo bi drugačije.“