Košarkaški teren na groblju distriktu Pasaj na obroncima Manile — Košarka na Filipinima se igra svugde – na ulici, ali i imrovizovanim terenima, poput ovog na groblju u distriktu Pasaj na obroncima Manile

„Dobrodošli u zemlju košarke.“

Ovim sloganom, ljubitelji tog sporta u Srbiji neretko dočekuju goste iz inostranstva, a tim epitetom diče se i Litvanci, Amerikanci, Španci i drugi koji se sa velikih takmičenja vraćaju sa medaljama i trofejima.

Ali Rejf Bartolomej, sportski novinar iz Njujorka, još pre dve decenije uvideo je koliko greše, kada je pogledao snimke ljudi kako sa velikom strašću igraju košarku na Filipinima, zemlji Jugoistočne Azije, hiljadama kilometara daleko od njegovog rodnog grada.

„Bili su bosi, u sandalama ili japankama, pravili su koševe nasred ulice od bilo kog materijala koji im je dostupan, a vozila ih zaobilaze dok igraju ili moraju da sačekaju da automobili prođu kako bi nastavili“, priseća se on prvog susreta sa filipinskom košarkom u razgovoru za BBC na srpskom.

„Ovakve scene su me oduvale, postao je moj san da odem tamo i vidim to sopstvenim očima, pa sam kasnije proveo tri godine na Filipinima istražujući taj fenomen“, priča Bartolomej, koji je ovo iskustvo pretočio u knjigu Obruči Pacifika: Pivari igraju u japankama i neočekivana ljubavna priča Filipina i košarke.

Ubrzo je shvatio da je „košarka utkana u svakodnevni život svakog Filipinca“, a košarkaši su među najpopularnijim ličnostima u zemlji.

„U svakom komšiluku je više terena, od modernih do onih sa improvizovanim košem i starim drvenim tablama, a mali koševi su i na zadnjim staklima automobila, gde deca ubacuju lopte napravljene od čarapa ili krpa“, opisuje Bartolomej.

Svetsko prvenstvo u košarci se ove godine održava na Filipinima, Indoneziji i Japanu, što će biti drugi put da ova ostrvska zemlja Jugoistočne Azije organizuje Mundobasket.

Prethodni put se to dogodilo 1978. godine, kada je nekadašnja Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ) osvojila zlatnu medalju, a Dražen Dalipagić bio najbolji igrač šampionata.

Srbija će na ovogodišnjem Mundobasketu mečeve grupne faze protiv Portorika, Kine i Južnog Sudana igrati u Manili, gde će se održati i mečevi završnice šampionata.

‘Neopisiva i jedinstvena’ ljubav

U ovoj zemlji sa više od 100 miliona stanovnika, pet godina proveo je i Rajko Toroman, srpski košarkaški trener.

On je 2009. godine postao prvi Evropljanin na mestu selektora Gilasa, kako se naziva reprezentacija Filipina.

Za ljubav prema košarci u ovoj zemlji Toroman kaže da je „neopisiva“ i „jedinstvena“.

„Filipini su zemlja koja od sporta ima samo košarku i Manija Pakjaa (bivšeg bokserskog prvaka sveta).

„Neverovatno je kakva je to ljubav i strast – svi se bave košarkom, svi šutiraju, svi igraju“, opisuje 68-godišnji stručnjak u razgovoru za BBC na srpskom.

Kako bi pokazao koliko je košarka važna za Filipince, Toroman premotava film na trenutak kada je prvi put uživo prisustvovao utakmici dva rivalska koledž tima u tamošnjem prvenstvu.

„Puna hala, više od 20.000 ljudi, pola gledališta u zelenoj boji, a pola u plavoj.

„Za takvu utakmicu po mesec dana unapred ne možete da nađete ulaznice, ali atmosfera nije kao kod nas kada igraju Partizan i Crvena zvezda (najveći klubovi i rivali u Srbiji) jer se poštuju navijači protivnika“, priča on.

Ubrzo je saznao da i na duele srednjoškolskih ekipa dolazi „po četiri ili pet hiljada gledalaca“, a da broj navijača ume da podseti na fudbalske utakmice, priča on.

Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:

Novi Luka Dončić se možda krije u Dubaiju

Rekordna poseta u PBA ligi, najkvalitetnijem klupskom košarkaškom takmičenju na Filipinima, zabeležena je u meču finala u januaru ove godine, kada je odlučujućoj utakmici prisustvovalo više od 54.000 ljudi.

Košarkaški sistem ove zemlje osmišljen je po uzoru na američki – igra se u srednjim školama i na koledžima, odakle najbolji igrači izlaze na draft i nastavljaju karijere u PBA ligi.

„Košarka im je naslonjena na američku, retko se odlučuju za trenere iz Evrope i njima nije cilj da nekog igrača pošalju u Evropi ili Evroligu, što bi za njih možda bilo i bolje – samo sanjaju o NBA ligi i njihovom igraču tamo jednog dana“, kaže trener Rajko Toroman, koji je na Filipinima, pored reprezentacije, predvodio i dva kluba.

U PBA ligi učestvuje 12 klubova.

Ovo takmičenje nastalo je 1975. godine kao prva profesionalna liga u Aziji i druga na planeti, posle američke NBA lige.

U toj ligi igraju se tri različita takmičenja, koja traju po četiri meseca tokom godine, a razlikuju se i po pravilima.

Dok u Svefilipinskom kupu mogu da nastupaju samo domaći igrači, u Kupu komesara dozvoljeno je učešće jednog stranca koji ne sme biti viši od određene granice, dok u Kupu guvernera jedan igrač iz inostranstva može da brani boje svake ekipe i ograničenja u visini ne postoje.

Bruno Šundov, bivši hrvatski košarkaš, stigao je 2013. godine na Filipine u ekipu Rejn end Šajn Pejnters i nije imao mnogo izbora.

Zbog visine od 221 centimetra, Splićanin je mogao da nastupi jedino u Kupu komesara, zbog čega je u azijskoj zemlji igrao samo četiri meseca.

„Košarka je tamo nacionalni sport broj jedan, dvorane su uvek pune, gleda vas više od 20.000 ljudi na svakoj utakmici.

„Obično budu po dve ili tri utakmice u danu u istoj areni, smenjuju se grupe navijača u dvorani, koja se napuni u sekundi – jedni ulaze, drugi izlaze…“, priseća se Šundov u razgovoru za BBC na srpskom.

Pre toga je igrao košarku u nekoliko NBA klubova u Americi, branio boje hrvatske reprezentacije, a sa Makabijem iz Tel Aviva 2004. godine bio je i prvak Evrope.

Ali, kaže on, tretman koji je tamo imao i ljubav prema košarci poput one na Filipinima nije doživeo ni u jednoj drugoj zemlji.

„Taj nivo fanatizma nigde nisam video“, dodaje Šundov.

‘Kult obožavanja’ i Filipinac po imenu Rajko

Bivši hrvatski košarkaš nije bio svestan popularnosti sportista u toj zemlji dok nije osvanula jedna nedelja u Manili, prestonici Filipina.

Po dolasku u klub, dodeljen mu je automobil uz koji je išao i vozač, koji mu je bio na raspolaganju u svako doba dana.

Iako je smatrao da to „nije potrebno“, ubrzo je uvideo da je vozač istovremeno bio i njegovo lično obezbeđenje iz dva razloga – Manila tada nije bila bezbedan grad, a tu je i običaj da navijači neprestano obleću oko košarkaša u želji da se fotografišu ili dobiju autogram, priseća se Šundov.

„Nedeljom bismo imali slobodan dan i kažem ja vozaču ‘hajde da idemo u tržni centar’, a on mi kaže da to ‘i nije baš dobra ideja’.

„Pitao sam ga zbog čega nije i šta bih drugo radio, on je onda pristao, ali mi je rekao da ću videti da je u pravu i da ćemo se brzo vratiti“, počinje priču Bruno.

Kada su ušli u veliki tržni centar, bilo je potrebno samo nekoliko sekundi da razume o čemu je reč.

„Košarka je toliko popularna i svi je toliko prate da sam možda napravio 20 koraka u tržnom centru – nisam mogao da se krećem, u sekundi je 100 ljudi bilo oko mene da se fotografišu ili uzmu autogram.

„Pomislio sam ‘šta je ovo’? Na privatnost možeš da zaboraviš“, seća Splićanin se sa osmehom.

Od njegove košarkaške epizode u ovoj zemlji prošlo je deset godina, ali ga na Filipinima ne zaboravljaju.

„Neverovatno je da i sada kada sretnem ljude sa Filipina bilo gde na svetu, oni me prepoznaju i hoće da se slikaju“, priča bivši hrvatski sportista.

Četiri godine ranije, u tu zemlju stigao je Rajko Toroman i imao je jasan cilj.

Gilas, reprezentacija Filipina u košarci, više od 25 godina pre toga nije se plasirala među najbolje četiri ekipe u Aziji.

Toroman ih je 2011. godine do tog cilja doveo, pa je na Kupu Azije u Kini sa ovom ekipom zauzeo četvrto mesto, što je naišlo na oduševljenje širom zemlje.

„Ne bih da ispadne da se hvalim, ali posle toga su četiri bebe na Filipinima nazvane po meni – zamislite Filipinca koji se zove Rajko.

„Čak je jedan sportski novinar detetu dao to ime“, smeje se Toroman.

‘Koš na svakoj banderi’, košarka u svakoj ulici

Sreću koji je imao srpski trener nije imao njegov sunarodnik Nikola Kuga, koji je tokom karijere profesionalnog košarkaša igrao u 25 zemalja na pet kontinenata.

Ali, tokom perioda koji je proveo u Indoneziji i Vijetnamu, imao je priliku da igra sa filipinskim igračima i ekipama iz te zemlje.

Prepoznao je još tada da „imaju neviđeni takmičarski duh, samopouzdanje i košarkašku ‘namazanost’, u čemu prednjače u ovom delu Azije“, priča on za BBC na srpskom.

„Nemaju respekt prema Evropljanima i ne možeš da im nametneš autoritet – misle da su najbolji i sa tim stavom kreću“, dodatno opisuje.

Kuga je posle igračke započeo trenersku karijeru, a ona ga je pre nekoliko godina odvela u Manilu.

Tamo je video „euforiju“, koju poredi sa onom koja je vladala u Saveznoj Republici Jugoslaviji posle osvajanja Evropskog prvenstva 1995. godine, posle godina sankcija i rata u bivšoj SFRJ tokom kojih reprezentacija nije mogla da se takmiči.

Kao i u tom periodu u Jugoslaviji, ulični tereni su „prepuni“, a čeka se red „i po pet sati“ da bi se odigrao samo jedan basket „tri na tri“, opisuje.

„Ne može da se vidi kao kod nas da je prazno, da nema klinaca koji igraju basket, čak svuda organizuju i ulične turnire koji se igraju za novac.

„Filipinci žive za košarku, vole je maltene više nego porodicu, terena ima svuda i svi je igraju – od malih nogu, do ljudi koji su u pedesetim godinama.“

Nikola Kuga u Manili — Ulični tereni širom Manile su „prepuni“, a na priliku da odigraju samo jednu partiju uličnog basketa Filipinci čekaju i više sati, kaže Nikola Kuga

Bruno Šundov je tokom boravka u Manili primetio da broj košarkaških igrališta, pravih i improvizovanih, „ne može da se poredi sa drugim zemljama“.

„Svaka ulica, svaka kuća, svaka bandera za struju ima koš, a svi do jednog misle da mogu da igraju i zapravo igraju košarku ili basket“, prepričava Splićanin.

Rejf Bartolomej je razgovarao sa „različitim profesorima, sociolozima i antropolozima“ u sklopu istraživanja od kojeg će nastati knjiga „Obruči pacifika“, kako bi ustanovio korene velike ljubavi prema košarci na Filipinima.

„Ti obrazovani ljudi bi često počinjali razgovor tako što bi mi rekli da nisu naročito zainteresovani za košarku, a za nekoliko minuta bi mi govorili o tome kako su stalno igrali u komšiluku kada su bili mlađi.

„Svi su jednostavno povezani sa košarkom, čak i oni koji su to pokušavali da izbegnu“, uz smeh priča američki novinar.

„Tri teme o kojima možete da pričate sa bilo kojom osobom na Filipinima su politika, zabava i košarka“, dodaje Bartolomej.

Kako je košarka postala ‘religija’

Razgovorima sa stručnjacima i ljubiteljima ovog sporta na Filipinima, Bartolomej je pokušao da dokuči odakle potiče ljubav prema košarci.

Jedan od mogućih razloga pronalazi u istoriji, posebno decenijama pod vlašću Amerike krajem 19. i početkom 20. veka.

Američka kolonizacija Filipina trajala je od 1898. godine, kada je Pariskom poveljom upravljanje tog državom od Španije dobio Vašington, a okončana je 1946. godine kada je azijska zemlja stekla nezavisnost, navodi se na sajtu Univerziteta Arkanzas.

Kolonizatori su u početku koristili sport kako bi doneli njihove vrednosti i duh zapadne civilizacije, a košarka je tada bila samo jedan od sportova, „ne nužno i glavni“, kaže Bartolomej.

„Bejzbol je na početku 20. veka više bio zastupljen od kolonijalnih vlasti, jer je i u Americi bio tada daleko popularniji.

„Kada su u Manili i na Filipinima u tom periodu nastajali javni parkovi, tereni za košarku su se uvek nalazili u njima jer je to sport koji je uz fudbal najlakše igrati sam ili sa malim brojem ljudi – sve što vam treba je obruč i lopta i pristup košarci je bio širok“, objašnjava on.

Košarka je zvanično nastala u Masačusetsu 1891. godine, kada ju je osmislio Džejms Nejsmit.

Samo 20 godina kasnije, ona je na Filipinima već postala prilično popularna i 1911. godine našla se u obaveznom programu školske nastave, ukazuje Rejf Bartolomej.

„Posle toga je postala popularna u školama i na koledžima širom zemlje, a kako su Filipinci bili među prvim narodima koji su naučili da je igraju, imali su dosta uspeha u tim prvim decenijama i to je doprinelo širenju igre.

„Filipini su dominirali na prvenstvima Azije u prvoj polovini 20. veka, osvojili su najveći broj prvih turnira na tom kontinentu – tada se ovo takmičenje nazivalo Igre Dalekog Istoka“, priča novinar iz Njujorka.

Od 1913. godine i osnivanja Igara Dalekog Istoka, što je bio prvi format Kupa Azije, do 1934. godine Filipini su svaki put osvajali medalje – devet zlatnih i jednu srebrnu.

Ubrzo je usledila borba za nezavisnost azijske države, koja je stečena posle Drugog svetskog rata, a košarka je još jednom odigrala važnu ulogu.

„Ova igra je postala pitanje nacionalnog ponosa dok se zemlja borila za nezavisnost posle Drugog svetskog rata, prenosila se sa generacije na generaciju i odjednom se igrala svuda širom zemlje“, kaže Rejf Bartolomej.

„Filipini su i jedina azijska zemlja koja je osvojila medalju na Svetskom prvenstvu – bilo je to 1954. godine u Brazilu, kada su uzeli bronzu“, dodaje poznavalac istorije filipinske košarke.

Bruno Šundov navodi „teško siromaštvo“, koje je u Manili prilično izraženo, kao motivaciju deci da igraju košarku.

„U Manili nema srednje klase, ona je ogledalo zemlje, siromašni su, kriminala ima puno i mladi igrači vide košarku i kao priliku za beg od bede“, opisuje 43-godišnjak.

Košarkaši su najbolja reklama

Uprkos manjoj platežnoj moći stanovništva nego u zapadnim zemljama, košarkaši i klubovi su značajno oruđe na polju marketinga na Filipinima.

Iako je ona manje kvalitetna nego u Americi i nije globalno popularna poput NBA lige, „na neki način košarka na Filipinima može biti i veća“ nego u Sjedinjenim Američkim Državama, kaže novinar Rejf Bartolomej.

„Plate igrača i ograničenja plata u timovima nisu na nivou NBA, naravno, ali kada vidite poslovnu snagu u polju marketinga koju nosi košarka na Filipinima, shvatite da svaki proizvod možete da prodate kroz košarku“, priča on.

I kada bi želeo da skrene misli sa košarke tokom boravka na Filipinima, to nije bilo moguće, jer mu je ona bila uvek pred očima – na bilbordima ili u prodavnicama u kojima bi kupovao hranu.

„Košarkaši su na omotima čokoladica, na bilbordima se reklamiraju prezervativi na kojima je maneken u košarkaškom dresu, brendove odeće reklamiraju deca koja zakucavaju na koš, vitamini se prodaju pod sloganom ‘ako ih piješ, moći ćeš da skačeš visoko i zakucaš’, košarkaši reklamiraju i prehrambene proizvode, u svakoj prodavnici možeš da kupiš dres…“, nabraja Bartolomej.

Napominje da košarka nije samo osnovno sredstvo korporativnog, već i političkog marketinga.

„To je tradicionalno omiljena platforma političara koji kroz nju šalju poruke biračima, kupuju dresove za timove tokom kampanje, obnavljaju terene na kojima stoje njihova imena, pozivaju košarkaše da ih podrže ili dođu na njihove mitinge“, objašnjava Amerikanac koji je u ovoj ostrvskoj zemlji živeo tri godine.

Filipinska košarkaška reprezentacija — Trener Filipina Rejes Vinsent Perez (levo) proslavlja pobedu na Prvenstvu Jugoistočne Azije

Srpski trener Rajko Toroman ističe i da je ovaj sport „veliki biznis“ na Filipinima, a to se ne odnosi samo na profesionalnu PBA ligu.

„Tamo po ceo dan možete da gledate košarku uživo – ujutru krenu NBA utakmice, posle prelazite na koledž košarku i uveče na PBA ligu, što je oko 12 sati košarke svaki dan – to sve donosi gledanost, popularnost i novac“, opisuje.

Velike filipinske kompanije su sponzori timova i reprezentacije, dodaje on.

„Od mobilne telefonije, električne energije, građevinske kompanije, proizvođača piva i hrane – svi koriste košarku da se reklamiraju“, smatra Toroman.

Zbog velike težine koju taj sport nosi među stanovništvom, ali i biznisu, rukovodstva klubova „uvek poštuju ugovore“, priča košarkaški stručnjak.

„Košarka je za njih sve i narušavanje njenog imidža bi značilo narušavanje reputacije tih velikih kompanija“, objašnjava Toroman.

Šta Mundobasket znači za Filipine?

Prvi put posle 45 godina, u ovu zemlju će ponovo sleteti najbolji košarkaši planete, što će za Filipine biti „velika stvar“, pobedili ili izgubili“, izjavio je Karmelo Entoni, bivša NBA zvezda i promoter Svetskog prvenstva.

„To dovoljno govori. Ovo će uzdići zemlju kada govorimo o nastavku razvoja košarke na Filipinima“, dodao je Entoni.

Kada su se najbolje selekcije sveta prethodni put nadmetale za titulu prvaka sveta u Manili, radovala se SFR Jugoslavija.

Ekipa predvođena Draženom Dalipagićem, Draganom Kićanovićem, Mirzom Delibašićem, Zoranom Slavnićem, Krešimirom Ćosićem i drugima stigla je te 1978. godine do drugog zlata u reprezentativnoj istoriji bez izgubljenog meča.

Ovaj turnir i sjajna igra Plavih, kako su tada nazivali jugoslovensku selekciju, imali su „veliki uticaj na razvoj košarke na Filipinima“, kaže bivši selektor Gilasa Rajko Toroman.

„Na tome su kasnije gradili košarku i svi se sećaju tog prvenstva“, priča on.

Rejf Bartolomej veruje da bi nešto slično moglo da se dogodi i ovog puta.

„Znam da će ovo prvenstvo biti zaista bitno dostignuće za košarkašku zajednicu na Filipinima i pokazatelj koliko se infrastruktura razvila tokom prethodnih godina.

„Izgradili su mnoge hale, renovirali su neke od starih, poput Araneta Koloseuma, gde su se 1975. godine borili Muhamed Ali i Džo Frejzer, a Srbija će mečeve u grupi igrati baš tu“, kaže on.

Pored hala, puteva i organizacionih veština, Filipinci će svetu pokazati nešto još važnije, smatra američki novinar.

„Vrlo su ponosni na njihovu veštinu igranja košarke i ljubav prema igri, pa su vrlo uzbuđeni što će to moći da prikažu svetu tokom prvenstva“, zaključuje Bartolomej.

Pogledajte i ovu priču: