Muzika i Bege Fank: Definicija pravog repa – direktno iz Beograda

Nastala u siromašnim afroameričkim četvrtima Njujorka, više od četiri decenije rep ideja nezaustavljivo se širila planetom, da bi kraj njene istorije nastupio ove godine – u Beogradu.

Ova nesvakidašnja, pa i kontroverzna tvrdnja ispisana je već na prvim stranicama nedavno objavljene knjige „Dobar rep – kako sam objasnio i završio pravi rep“, di-džeja i repera Predraga Vukčevića, na domaćoj hip hop sceni poznatijeg kao Bege Fank.

Ležerno zavaljen u fotelju i okružen pločama dorćolskog bara, deluje spremno da isporuči znanje o sopstvenom delu, gde se prepliću teorija i praksa, lične priče i istorija žanra.

Jedno od glavnih pitanja na koje nudi odgovor je ujedno i višedecenijski predmet rasprave ljubitelja ove muzike – šta je pravi rep?

„Meni je rep kad Ruška Jakić kaže sebi u ogledalo – dobro jutro lepotice, meni su rep i izricanja koja nemaju veze sa muzikom, razmetljiva priča o sebi, kao kod Jeremije Krstića“, kaže Vukčević.

• Nikola Živanović – MC Džoni: Reper koji nikada nije repovao
• Pravo u raj: Kako je Gru postao „otac srpskog repa“
• Džipsi Mafija – od zrenjaninske mahale, preko Antifa borbe, do nemačkih skvotova

Rep muzika je jedan od četiri elementa hip-hop kulture, kojoj pripadaju još i didžejing, brejking, odnosno brejkdens – ulični ples i grafiti – potpisi po zidovima koji su vremenom postali ulična umetnost.

Ali za Vukčevića, hip hop eruditu, u dukserici na kojoj je izvezen Bege Fank grb crvene boje, ovakva definicija je preuska – zbog čega je odlučio da i sam o tome napiše koju reč.

„U priči o konceptu Dobrog Repa mogu da ispričam priču o čitavom repu, sve što sam saznao, a negde i sam domislio.

„I da na kraju zaokružim to u priču o tome šta je zapravo rep, kako se razvijao i do čega je došao“, govori Bege Fank za BBC na srpskom.

Od internet foruma, do knjige

Ideja za pisanjem knjige „dužeg formata“ postojala je i ranije, ali je zaživela tek krajem 2020.

Glavni motivator, kaže Bege Fank, bio je Dragan Đorđević, tvorac Male crne muzike, prve autorske knjige o repu na „našim prostorima“.

On je čitajući Vukčevićeve prepiske na internet forumima, gde je reper bio i te kako aktivan krajem prve i početkom druge decenije ovog veka, uvideo da bi te rečenice trebalo prevesti iz sajber prostora u štampani oblik.

„Tekst Diesel Power koji smo Goran Musić i ja napisali za zbornik o hip hopu Istočne Evrope Univerziteta u Indijani (Hip Hop at Europe’s edge), objavljen je i u časopisu Kultura zahvaljujući Draganu“, ističe reper.

Ipak, direktan povod da se upusti u spisateljske vode, bilo je i odustajanje od knjige o popularnom beogradskom reperu Smoke Mardeljanu, čija su životna priča i muzički uspon bila tema dokumentarnog filma iz Vajsa 2016. godine.

Međutim, taj projekat je za sada na pauzi.

„I onda su me ljudi iz Popbuksa pitali šta ćemo, a ja se setio da imam priču o Dobrom Repu i o tome što se pojavio u knjizi Džulijusa Bejlija, što je najdalje dokle je rep na srpskom otišao“, dodaje ponosito Vukčević.

Njegov album citiran je u knjizi Filozofija i hip hop: Ruminacija o jednoj formi postmoderne kulture (Philosophy and Hip-Hop: Ruminations on Postmodern Cultural Form) Džulijusa Bejlija – afroameričkog doktora i predavača na Odeljenju za filozofiju na Vitenberg Univerzitetu u američkoj državi Ohajo.

Temelji su postavljeni.

Usledila je jurnjava za literaturom i prikupljanje dodatne građe, pisanje, probijanje rokova, da bi sopstveni književni prvenac iz štamparije pokupio 9. maja.

Dobar i pravi rep

Objašnjavajući njegov koncept Dobrog Repa, Vukčević je dao odgovor i na pitanje šta je tvrdo jezgro (hardkor), odnosno pravi rep.

Tako je, navodi u knjizi, „razvoj temeljne ideje repa“ doveo do kraja.

„Po mom mišljenju i argumentima koje iznosim pravi rep je razmetljiva, hvalisava priča o samom sebi, potrebna čoveku, u nekom motivacionom smislu, da se predstavi u idealnom obličju i motiviše da to postigne u stvarnom svetu“, objašnjava Bege Fank.

On takođe pravi i jasnu razliku između repa kao muzike i kao stava.

Rep kao muzički pravac karakteriše, pre svega, repovanje – tehnika vokalnog izvođenja, preko „instrumentalne podloge koja je potpuno podređena ritmu“.

„Rep ne mora biti repovan i mnogi odrepovani stihovi nisu rep“, glasi jedna od rečenica u Bege Fankovom književnom prvencu.

Stoga ni ne čudi što on pravi rep pronalazi i u izjavama ili stavovima nekih više ili manje poznatih ličnosti u srpskom društvu, poput televizijske voditeljke Ruške Jakić ili Jeremije Krstića, hvalisavca iz poznate narodne pesme.

Jeremija je inače stvarna osoba, srpski vojnik iz Prvog svetskog rata, koji je napisao pesmu o sebi i izvodio je na vašarima i drugim skupovima, dok je najpoznatiju verziju ispevao Predrag Živković Tozovac.

Predstavnike pravog repa Bege Fank svakako pronalazi i među poznatim Afroamerikancima.

Na prvom mestu je jedan od najvećih svetskih boksera Muhamed Ali, za koga u knjizi kaže da je „najveći lik u istoriji repa“.

„Flojd Paterson (nekadašnji svetski i olimpijski šampion u boksu iz SAD) kaže kako se Ali razmetao da bi sam sebe uverio i ohrabrio da može da pobedi protivnike, a ne da bi Sonija Listona isprozivao i uplašio“, dodaje Bege Fank, pošto je otpio gutljaj tople čokolade.

Muhamed Ali se dva puta borio protiv Sonija Listona – 1964. i 1965. i oba puta pobedio.

• Kako je Srbija dobila prvi „rep bukvar“
• Nastavnik repovao 40 sati i oborio svetski rekord
• Džej Zi je prvi reper milijarder na svetu

Da je tvrdo jezgo repa „priča o samom sebi u superlativu“, navode i brojni drugi američki reperi u njihovim knjigama poput Čak Dija (Chuck D) iz grupe Pablik Enemi (Public Enemy), Ajs Ti (Ice-T), Džej Zi (Jay-Z) i mnogi drugi.

Iako je podvukao jasnu crtu između ovih pojmova, Vukčević kaže da njegova definicija pravog repa nije vrednosna, već opisna.

„Time što kažem da nešto nije rep, ne kažem da to nije vredno ili da je manje vredno od onoga za šta kažem da jeste rep“, dodaje.

Takođe, svestan je i da postoji otpor po ovom pitanju među ovdašnjim slušaocima rep muzike, pa i kod većine izvođača.

Međutim, na sceni su pristuni i pojedinci koji se ipak drže ovih načela.

„Ti imaš Đusa koji nije to teorijski razvijao, ali je intuitivno bio na toj liniji slušajući rep i imaš gomilu ljudi na koje je uticao direktno ili indirektno“, objašnjava Bege Fank entuzijastično.

Muljatori i makroi kao heroji repera

Rep, posebno s kraja prošlog veka, nije bila muzika koju biste slušali na porodičnim okupljanjima ili maturskim zabavama.

Iako je uvek bilo izuzetaka, sirov i direktan prikaz života u getu uglavnom je opisivan uz pregršt psovki, priča o kriminalu, uz česte seksističke stihove.

Kopajući po istoriji hip hopa, ali i afroameričke kulture, Vukčević je nailazio na sve više dokaza da su prvi reperi uzore pronalazili u muljatorima (hustler) i varalicama, a posebno u makroima.

Analizirajući jednu od prvih snimljenih rep pesama Rapper’s delight grupe Sugarhill Gang iz 1979, došao je do zaključka da su se termini rap, rapping i rapper koristili mnogo ranije, između ostalog, i u njihovim rečnicima.

Kako je jedna negativna društvena pojava poput makroa, čoveka koji iskorišćava druge ne bi li došao do lake zarade, postala „heroj geta“, Bege Fank objašnjava time što su oni praktično bili „prvi crnci koji su uspeli na neki način da se revanširaju belcima“.

„Uzimaju pare od belca i na neki način ga ekonomski porobljavaju, a heroji su i kao neradnici u kapitalizmu – samo se sređuju, izgledaju lepo, odmaraju i dolaze im pare“, dodaje.

Reper taj revanšistički duh dovodi u vezu sa višedecenijskim prisilnim radom njihovih predaka, kada su kao robovi radili na plantažama čiji su vlasnici bili belci.

Pored mnogih negativnih osobina koje odlikuju makroa, njima nije stran ni seksizam i mizoginija, o čemu svedoči i njihovo hladno, a kod pojedinaca i nasilno ponašanje prema prostitukama.

„Makro jeste anti-heroj, ali je i prostitutka, ne u smislu da ih osuđujem, nego su jednostavno obe instance pojmovno proistekle iz iste borbe i istog jada i načina na koji ti u kapitalizmu možeš kao diskriminisana osoba da dođeš do života, odnosno para“, dodaje Bege Fank.

Mladim Afroamerikancima makroi su predstavljali „ideal i idole“ i zbog autentičnog ličnog stila, odnosno nakita i odeće koju su nosili, kao i kul poze – „najvažnijeg izvoznog proizvoda afroameričke kulture“.

„Rep ima korene i na ulici, u tom društvenom miljeu, među crnim muškarcima, među makroima i haslerima (muljatorima) kao nekoj ekonomskoj konstelaciji koja je u konkretnom narodu i rasi nastala.

„Ali se izdvojio da svako može da to radi. Možeš ti da budeš devojčica ili androgeno biće iz Indonezije i da budeš reper i da se predstavljaš tako“, govori Bege Fank.

• Kanje Vest: „Ja sam najveći umetnik svih vremena“
• Čak Di – zašto je pesma „Fight the Power“ i dalje važna
• RZA o Vu-Teng Klanu, siromaštvu u Americi i budućnosti hip-hopa

Drugi talas sa Trga Rep publike

Bege Fank je deo knjige posvetio i dogodovštinama sa beogradskog Trga republike gde se tokom devedesetih godina prošlog veka okupljala reperska ekipa.

Među njima je bilo i ljudi koji će početkom novog milenijuma pokrenuti takozvani „drugi talas srpskog hip hopa“.

Vanja Ulepić Oneya producent i osnivač najpoznatije srpske rep izdavačke kuće Bassivity, Ajs Nigrutin i Timbe iz grupe Bed Kopi (Bad Copy), Šef Sale iz Beogradskog sindikata, Ikac iz sastava V.I.P, di-džej Prema (187) i Đus bili su samo neki od njih.

Za Bege Fanka ovo razdoblje je zapravo počelo na jednoj rep žurci u nekadašnjem klubu „Industrija“ početkom 1995, gde je sreo druga iz škole i kraja Milana Šaponju, poznatijeg kao Miki Boj, prerano preminulog osnivača sastava Bed Kopi.

Miki Boj ga je tada upoznao sa drugarima iz novog kraja – Koteža, između ostalih, i Ajs Nigrutinom i Timbeom.

„Imali su drugačiju energiju – svi su bili namršteni i namontirani, a ovi u fazonu ludilo, idemo na žurku, skakanje“, ističe Vukčević.

Iste večeri se formiralo jezgro od desetak ljudi koji će se isprva okupljati na platou ispred Filozofskog fakulteta, da bi ga ubrzo zamenili stepenicama ispred Narodnog muzeja Srbije, na Trgu republike.

„Masa ljudi je krenula da dolazi jer je provalila da se okuplja reperska ekipa i u zenitu nas je bilo 40, 50.

„Nismo imali pojma o gomili stvari, ali opet smo uspeli samo na osnovu strasti ponešto da skapiramo“, dodaje Bege Fank, nesvršeni student filozofije.

Mladi reperi sa maramama na glavama, u širokim pantalonama i hokejaškim i košarkaškim dresovima američkih timova, skretali su pažnju slučajnih prolaznika.

Dešavali su se i sukobi, posebno sa neonacistički orijentisanim skinhedima koji su tada takođe bili aktivni na beogradskim ulicama.

Tih godina Bege Fank se dodatno zainteresovao za afroameričku kulturu i politiku, pa je tragajući u biblioteci za knjigom o Crnim panterima – revolucionarnom organizacijom iz SAD, došao do autobiografije borca za prava Afroamerikanaca – Malkolm Iksa i knjige „Koreni“ istog autora – Aleksa Hejlija.

Sve više se slušao politički angažovan hip hop dok je leta 1996. radio kao perač trolejbusa Gradskog saobraćajnog preduzeća (GSP).

Nedugo potom otkrio je, kaže, muzičke pravce drum’n’bass i jungle, da bi zatim počeo da kupuje ploče tih izvođača i da pušta ovu muziku pod imenom di-džej Ejp (DJ APE).

Na toj sceni dosegao je kultni status puštajući na raznim događajima i kao podrška brojnim velikanima koji su tada dolazili u Srbiju, kao što su Roni Size, LTJ Bukem, DJ Marky i drugi.

Godine 2003. nastupio je na Glavnoj bini novosadskog Egzit festivala i tako postao prvi domaći di-džej kome je to pošlo za rukom, da bi već naredne godine „okačio gramofone o klin“.

Dobar rep za dobar život

Prve autorske rep korake Bege Fank je načinio na proleće 2004, na nagovor prijatelja di-džej Preme, bivšeg člana grupe 187, koji je tada pripremao mikstejp – kompilaciju koja nikada nije objavljena.

„To je bilo vatreno krštenje, ali na Premino insistiranje, ja nisam bio u fazonu da snimam“.

Tri godine kasnije snimio je drugu stvar – Chit Chat koja je za razliku od prethodne ugledala svetlost dana, ali ponovo na tuđu inicijativu, ovog puta producenta Milana Stankovića, poznatijeg kao SevdahBABY.

Narednu pesmu Dorćol snimio je sa Škabom iz Beogradskog sindikata koji ju je uvrstio na njegov album „Remek delo“ iz 2008, ali je opet ideja potekla od drugih – prijatelja iz istoimenog ragbi kluba.

Konačno, naredne godine ponovo sarađuje sa Sevdahom na pesmama YO!Hambin 91 i Znooojjj!!!

„Ja to računam kao pravi ulazak u rep, s tim što ni jedna, ni druga pesma nisu rep, iako pričam o sebi i doživljajima Bege Fanka, ali generalo ne pričam o sebi na taj rep način“, dodaje Vukčević čije je umetničko ime tada bilo Lou Benny, po nadimku Lubeni koji je dobio tokom devedesetih na Trgu republike.

Vremenom je postao i Bege Fank i pod tim imenom 2019. izdao prvi i, za sada, jedini dugosvirajući album „Dobar rep“.

Kaže da je sa izlaskom albuma, a onda i knjige, usledilo olakšanje, nalik „završetku nekog dela života“.

„Kraj Dobrog Repa mi je dobar život, a njega sam postigao time što sam samog sebe uverio da ga živim.

„I pokušavam da ga prevedem u stvarnost, što sam već radio, ali sada još jače“, zaključuje Vukčević.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]