„Seksualni odnos je započet/devetstošezdesettreće…/između kraja Četerli zabrane/i prvog albuma Bitlsa“.

Tako je pisao Filip Larkin u pesmi Anus Mirabilis (Annus Mirabilis) iz 1967, opisujući transformaciju britanskog društva tokom ranih 1960-ih godina.

Bio je to samo početak oslobađajuće kulturne revolucije koja će naposletku zapljusnuti ceo svet, sve sa „raskalašnim“ Londonom na samom njenom izvorištu.

Piri Halaz, dopisnica magazina Tajm, uspela je da na živopisan način dočara atmosferu:

„U deceniji u kojoj je zabeležena dominacija mladih, London je procvetao… Gradom vladaju cure i Bitlsi, sve bruji od malih automobila i TV zvezda i pulsirajućih vena prepunih uzbuđenja“, napisala je ona u aprilu 1966.

„London nije sebičan, on izvozi predstave, filmove, modu i sve stilove i sve svoje ljude“.

Glavnu ulogu u ovoj eri najnovijih kulturnih izvoznih proizvoda igrali su muzika Bitlsa i filmovi o Džejmsu Bondu.

Ova dva ogromna kulturna fenomena će pomoći redefinisanju Britanije i „britanstva“ za prijemčivu globalnu publiku.

Rođeni su, verovali ili ne, istog dana – 5. oktobra 1962. – objavljivanjem prvog singla Bitlsa (Love Me Do) i premijerom prvog filma o Džejmsu Bondu (Doktor No).

Ova slučajnost je prošla potpuno nezapaženo u to vreme, ali svet u kojem živimo i dan danas uživa u naknadnim potresima.

Baš kao što je napisao Ijan Mekdonald u knjizi Revolucija u glavi, njegovom važnom istorijskom osvrtu na ploče Bitlsa u 1960-im, objavljivanje pesme Love Me Do je „razvejalo nadahnuti jesenji povetarac slabašnom pop scenom, započinjući promene u tonu posleratnog života u Britaniji, a to se poklopilo i sa pojavljivanjem prvog filma o Džejmsu Bondu“.

U samoj Britaniji, godine koje su usledile posle završetka Drugog svetskog rata su bile obeležene asketizmom, a Suecka kriza iz 1956. je samo na bolan način pokazala da Ujedinjeno Kraljevstvo više nije vojna ili politička supersila kakvom se dugo vremena smatrala.

„Britaniji je u tom trenutku bila potrebna neka nova priča i novi način na koji će sama sebe spoznati“, rekao je Džon Higs, autor knjige Voli i pusti druge da umru: Bond, Bitlsi i britanska duša, za BBC Kulturu.

„Tokom poslednjih par vekova, znali smo šta smo – globalno carstvo. Sami sebi smo govorili da Britanija vlada morima i da sunce nikada ne zalazi u Britanskoj imperiji.

„Naš identitet je nestao. Bio nam je potreban novi. I tu Bond i Bitlsi – kao i prihvatanje modernog sveta – postaju deo igre. Oni su primeri onoga što smo želeli da budemo“.

Nagli sunovrat imperije, zajedno sa jačanjem konzumerskog društva, pripremili su teren za radikalnu transformaciju britanskih vrednosti, kojim je dominirala popularna kultura.

Kao predstavnici radničke klase i muzičari sa severa Engleske bez formalnog muzičkog obrazovanja, Bitlsi su srušili sve predrasude o tome odakle bi umetnost mogla da se pojavi.

Njihova prvobitna pojava je bila iznenađujuće androgena, njihov akcenat neublažen, dok su ih sledbenici obožavali.

„Njihov jedinstven zvuk i izgled su mladoj publici sugerisali da se do uspeha nije moralo ići već utabanim stazama“, kaže Kristin Feldman-Baret, autorka Ženske istorije Bitlsa za BBC Kulturu.

„Bitlsi su pokazali da nov izraz i preusmeravanje talenta – bez obzira na poreklo – mogu da predstavljaju pobedničku kombinaciju. Za 1962. godinu, to je bila moćna poruka. Činilo se da je to bio vesnik budućnosti.

„A s obzirom na ulogu mladih žena u ranoj istoriji benda – pre svega se tu misli na njima vernu žensku publiku – bila je to i budućnost u kojoj su žene igrale ključnu ulogu.

„U ovom novom, živopisnom svetu, čiji su simbol predstavljali Bitlsi, svako je bio bitan i dobrodošao da bude deo zabave“.

Pesma Love Me Do je stigla do 17. mesta na britanskim top listama i to je bio samo prvi korak u meteorskom usponu ka do tada nezabeleženim visinama i slavi.

Britanski establišment nije bio svestan šta ga je zadesilo.

Konzervativni političar Ted Hit, budući premijer, snobovski je 1963. izjavio da mu je jako teško da akcenat momaka iz Liverpula prepozna kao „kraljičin engleski jezik“.

Džon Lenon mu je odgovorio: „Nećemo glasati za Teda“.

Dve godine kasnije, Hitova partija je bila zbrisana sa vlasti, dok su Bitlsi otišli u Bakingemsku palatu po ordenje.

Bond i Bitlsi

Poput Bitlsa, filmski Džejms Bond je takođe uspostavio novi model britanskog života.

U Flemingovim romanima o Bondu (prvi je bio Kazino Rojal iz 1953), on je bio prikazan kao izrazito reakcionarna figura.

Tek je odabir Šona Konerija, glumca koji je došao iz radničke klase i koji je bio nekadašnji bodibilder iz Edinburga, transformisao Bonda sa velikog platna u dinamičnog i modernog heroja koji je bio spreman za 1960-te.

Producent filmova, Albert ‘Kabi’ Brokoli, u autobiografiji je napisao:

„Fizički, ali i generalno, kao ličnost, on je bio previše sirov da bi bio replika Flemingovog agenta iz više klase. To nam je odgovaralo, jer smo imali nameru da agent 007 bude mnogo dopadljiviji publici koja je išla u bioskope“.

Tako je rođen moderni akcioni heroj koji je u sebi kombinovao klasičan engleski osećaj za stil sa transatlatskom nonšalancijom i koji se u potpunosti razlikovao od dekadentnog i aristokratskog „heroja džentlmena“ iz ranijih britanskih trilera, poput Buldoga Dramonda.

Neki od filmofila su bili zbunjeni Konerijevim regionalnim akcentom, baš kao i u slučaju Hita i Bitlsa.

„Ako obratite pažnju na američke recenzije filma Doktor No, primetićete da oni nisu bili u stanju da prepoznaju akcenat i da su mislili da se radi o irskom naglasku“, kaže Lievela Čepmen, autorka knjige Modeliranje Džejmsa Bonda za BBC Kulturu.

Prvo pojavljivanje Konerija u filmu Doktor No sasvim sigurno spada među najbolje upoznavanje nekog lika u istoriji kinematografije.

Naš stilizovani junak je za kockarskim stolom u Mejferovom ekskluzivnom Kazinu ambasadora.

„Gledaoci ga polako upoznaju, prvo proučavajući njegovo odelo i lokaciju pre nego što ugledaju Konerijevo lice.

„Tako je on definisan sklonošću ka kvalitetu, od odeće i kazina do odnosa sa lepim ženama“, kaže Čepmen.

Kao uglađeni i seksualno oslobođeni građanin sveta, Bond je bio savršen lik iz fantazije za novo doba letenja mlaznim avionima i korišćenja kontraceptivnih pilula.

I zaista, reditelj Terens Jang je osetio da je tajming imao ključnu ulogu u finansijskom uspehu filma.

„Mislim da smo ne samo sleteli u pravu godinu, već i u pravi mesec i nedelju u toj godini“, citiran je on u knjizi Džejmsa Čepmena Dozvola za uzbuđenje: kulturna istorija filmova o Džejmsu Bondu.

Iako izgleda očigledno zašto su se egzotične avanture Bonda i nadahnjujuće melodije Bitlsa sviđale tinejdžerima posleratne Britanije, njihov globalni uspeh je bio značajniji za njihovo dugovečno zaveštanje.

Oni su predstavljali britanski identitet koji je bio mlađi i, što je još značajnije, prijateljskiji nego što su to bili kolonizatori sa šlemovima koji su vekovima pre toga izvozili britanski način života.

Simbol Britanije

U vreme kada je započela njihova invazija na američke top liste početkom 1964, Bitlsi su već bili pokorili Evropu i počeli da se okreću Okeaniji i Aziji.

Zahvaljujući njihovom uticaju, mladi širom sveta su usvojili prepoznatljive frizure i modne stilove londonskih krojača iz Vest Enda, ali ta kulturna razmena nije bila jednosmerna.

U krajnjem slučaju, rokenrol je bio afričko-američka umetnička forma i taj uticaj je Džon Lenon oduševljeno istakao u intevjuu iz 1972. za afričko-američki nedeljnik Džet.

Od 1966, Bitlsi prihvataju indijsku kulturu, pre svega na inicijativu gitariste Džordža Harisona i to je značajno pomoglo popularizaciji joge i meditacije u celom zapadnom svetu.

Otvorenost benda za novim i radikalno drugačijim je predstavljala njihovu snagu, ali njihov subverzivni uticaj, naročito na omladinu, nije bio uvek dobrodošao.

Sovjetski Savez je zabranio ploče Bitlsa, dok ih je Kju Kluks Klan javno spaljivao.

U Japanu su protestanti bili uvređeni zato što su Bitlsi nastupili u svetom Nipon Budokanu, pa su zbog toga slali i pretnje smrću.

Oglasio se čak i sam Džejms Bond, samoproklamovani arbitar dobrog ukusa, time što se u trećem 007 filmu Goldfinger (1964) požalio da je ispijanje toplog šampanjca „podjednako loše kao i slušanje Bitlsa bez čepova za uši“.

Ali ovu plimu niko nije mogao da zaustavi – Bitlsi su za sobom ostavljali nezaustavljivi trag mladalačke energije koji će pratiti sve buduće generacije pop zvezda.

Bondova pozicija simbola „britanstva“ je bila nešto problematičnija.

Kao žestoki agent Njenog Visočanstva, Bond je predstavljao eksplicitnu projekciju imperijalne moći koja je taman pristigla kada je britanska sposobnost da tu moć održi u pravom svetu počela da bledi.

To je bez sumnje mnogo primetnije u filmu Doktor No nego u nastavcima koji su usledili, jer ga je misija odvela na Jamajku koja je tada brojala svoje poslednje dane kao britanska kolonija.

Sama ideja da je MI6 imala stvarno ili moralno pravo da bude svetski policajac je već 1962. bila obična fantazija, ali je bila i vizija koja je mnogima bila privlačna i umirujuća, naročito u svetlu stvarnog sunovrata i u kontrastu sa usponom Sjedinjenih Država.

Tako Džeremi Blek u knjizi Politika Džejmsa Bonda primećuje da „nepokolebljivo sposobni agent 007 nudi zaštitu od raznih zločinačkih organizacija i, još uopštenije, služi podupiranju tradicionalnih predstava o Britaniji i podržavanju predstava o efikasnoj, novoj Britaniji“.

Osim toga, moć privlačnosti bondovskog životnog stila obezbedila mu je obožavaoce širom sveta.

Tako je magazin Tajm u junu 1965. objavio: „Čini se da ne postoje geografske granice privlačnosti seksa, nasilja i snobizma kojim je Fleming obdario britanskog tajnog agenta“, a zatim ga je i nazvao „najvećim masovnim kultnim herojem decenije“.

Termin „bondmanija“, izveden iz „bitlmanije“, opisivao je opštu pomamu za Bondovim filmovima i proizvodima koji su imali veze sa njima, od gramofonskih ploča sa muzikom iz filmova, pa sve do dečijih igračaka i 007-brendiranim manžetnama i košuljama.

Bondov svet luksuza i hedonizma više nije bio rezervisan samo za ugnjetavačku elitu, kako su to već u debati u knjizi Bond and Beyond izrekli Toni Benet i Dženet Vulakot:

„U kontekstu ‘razigrane Britanije’, Bond je proizveo mitsko uobličavanje tada istaknutih tema o besklasnom društvu i modernizaciji“, napisali su oni.

„To je bio ključni kulturalni trenutak za tvrdnju da je Britanija umakla od uskogrude, klasne perspektive tradicionalnih, vladajućih elita i ušla u proces modernizacije kao rezultat implementacije novog, meritokratskog stila kulturnog i političkog liderstva srednje klase i profesionalizma, pre nego aristokratskog i amaterskog“.

Bitlsi su, u međuvremenu, postali zvezda vodilja za čitavu generaciju muzičkih talenata.

U BBC-jevoj nedavno objavljenoj dokumentarnoj seriji My Life as a Rolling Stone, Mik Džeger i Kit Ričards priznaju uticaj Bitlsa na njihove rane albume, naročito na singl Love Me Do, i inspiraciju da sami napišu pop pesme.

Gdegod da su Bitlsi išli, drugi bi ih pratili; i dve godine nakon njihovog legendarnog nastupa u šou programu Eda Salivena u februaru 1964, britanski umetnici koji su izgledali i zvučali baš kao fantastična četvorka, i dalje su dominirali američkim top listama.

Sredinom 1960-ih, desila se i eksplozija špijunskih filmova i TV serija koji su bili producirani po modelu Džejms Bond filmova.

Neki od njih, kao recimo Dosije Ipkres (The Ipcress File) Sidnija Džej Fjurija i Špijun koji je došao iz zavetrine (The Spy Who Came In From the Cold) Martina Rita (oba iz 1965. godine), izdvojili su se kao filmovi u kojima je dominirao realističniji ton, za razliku od Bondovih filmova.

Neki drugi, kao što je serija Mat Helm (katapultirala Dina Martina), nisu imali takve ambicije.

U biografiji Bondovih filmova Neka vrsta heroja, koju su sastavili Metju Fild i Adžej Čaudri, oni pišu:

„Ako je Džejms Bond bio pravljen u maniru Bitlsa, onda se za Mat Helm seriju može reći da se ugledala na Mankise (The Monkees).

Čak su i sami Bitlsi pokušali da prigrabe deo Bondovog kolača, pa je tako njihov film Upomoć! (Help!) iz 1965, nekako izgledao kao parodija na filmove o agentu 007.

Ovaj trend je kulminirao nekom vrstom cinične apoteoze u italijanskom filmu Okej Koneri (OK Connery) u kojem je glavnu ulogu igrao Šonov brat Nil.

Šest decenija kasnije, ipak, Bond i Bitlsi su i dalje najistaknutije ikone tog vremena.

Džejms Bond je trenutno najduži filmski serijal u istoriji.

Nema vremena za umiranje, 25. Bond film u nizu, u bioskope je stigao 2021. godine i postao najgledaniji film u post-kovid bioskopkoj eri.

Nekoliko meseci kasnije, u junu 2022, Pol Makartni je bio jedna od glavnih zvezda festivala Glastonberi sa svirkom tokom koje su dominirale pesme Bitlsa.

Tajna ove dugovečnosti i nije neka tajna. „Na kraju svega, mora da je to zato što su bili dobri“, kaže Džon Higins.

„Umetnici i tvorci stvaraju dela koja zatim porinjuju u veliko jezero kulture, a uspešna dela plutaju do trenutka kada neminovno potonu u mračne dubine.

„Retko, desi se da ponovo izbiju na površinu, a kada se to desi onda znamo da se ne radi o delima koja su bila stvarana samo za svoje vreme, već da pripadaju svim vremenima.

„Ona nam se obraćaju decenijama. To se može dogoditi samo stvarima koje su dobre“.

Sami Bitlsi bi mogli da ustuknu pred idejom da njihova mantra o miru i ljubavi ima bilo kakve veze sa nasiljem i razaranjem koja su na veliko platno doneli Bondovi filmovi.

Ipak, zajedno su ove dve moderne institucije isplele novi nacionalni mit ne samo o dobroćudnoj i uzbudljivoj, već i o sasvim kul Britaniji.

Iz pepela nekadašnje imperije iznikao je novi kulturni div.

Pogledajte video: