Muzika i misterije: Kome je Betoven posvetio „Za Elizu“

Jedna od najpopularnijih kompozicija svih vremena, minijatura „Za Elizu“, dobro je poznata mnogim ušima – čak i onima koji nisu ljubitelji klasične muzike.

Međutim, popularnu melodiju već više od dva veka obavija veo misterije – ko je bila Eliza?

„Do danas traju polemike oko toga za koga je i kojim povodom kompozicija napisana.

„Ima raznih teorija, ali je neosporno da je možemo u svrstati najveće hitove klasične muzike svih vremena“, kaže za BBC na srpskom muzikološkinja i pijanistkinja Snežana Nikolajević.

Kompozicija je nastala 27. aprila 1810. godine, a napisao ju je čuveni kompozitor Ludvig van Betoven.

• Nina Simon – pevačica sjajnog glasa i teške naravi
• Ramonsi i muzika: Prvi album kao pank lektira
• Kako je Marvin Gej pokrenuo muzičku revoluciju

Zašto je „Za Elizu“ tako poznata melodija?

Verovatno nema osobe koja se nije srela sa uvodnim delom kompozicije Za Elizu – možda ne znate naziv ili autora, ali sigurno prepoznajete tu kombinaciju nota.

Melodija je bila i popularan izbor za zvono na mobilnim telefonima.

Njom su svojevremeno zvonili i prvi savremeniji fiksni i bežični telefoni – agresivno rrrrrr je devedesetih zamenio nežni zvuk ove Betovenove kompozicije.

U pojedinim domovima, „Za Elizu“ odzvanja i kada pritisnete zvono na vratima.

Ovu kompoziciju u Srbiji povremeno možete da čujete i kada pozovete neku državnu službu, a vaš poziv stave na čekanje.

U mnogim zemljama je ušla u udžbenike, i to ne samo za nižu muzičku, već i za osnovnu školu.

„Nema učenika klavira koji je nije odsvirao, ali je, u isto vreme, i na repertoaru najčuvenijih pijanista“, primećuje Nikolajević.

Ona ocenjuje da je razlog za to „lepota kompozicije, koja se odgleda u njenoj jednostavnosti“.

„Glavna tema se ponavlja nekoliko puta, a između su vrlo pevljive melodije.

„Nećemo se baviti analizom oblika, samo ćemo reći da je vrlo jasna i pregledna – što je glavna odlika klasičnog stila, pa je laka za slušanje, shvatanje i doživljavanje“, navodi Nikolajević.

Slučajno otkriće: Kako je kompozicija zamalo izgubljena

Izgleda da Betoven nije mnogo mario za ovo delo, pošto se čak nije potrudio ni da ga završi.

Nije poznato da li ga je nekad pokazao širem krugu ljudi, ali se zna ga da nikada nije objavio.

Muzikolozi pretpostavljaju kako je smatrao da mu se ne uklapa u album koji je te 1810. godine pripremao za objavu.

„Delo je pronašao nemački muzikolog Ludvig Nol.

„Kompozicija je objavljena tek 1865. – punih 38 godina posle Betovenove smrti“, kaže Nikolajević.

Ko je bila Eliza?

Ova misterija do danas kopka muzikologe – tokom prethodna dva veka, o Elizinom identitetu pojavile su se brojmnoge teorije.

„Jedni smatraju da je Eliza zapravo Elizabet Rekel – nemački sopran i sestra Betovenovog prijatelja, takođe operskog pevača“, kaže Nikolajević.

Drugi, dodaje ona, misle da je Nol pogrešno dešifrovao naslov i da je on glasio Za Terezu.

Nol je listove dobio od austrijske gospođe Babet Bredl, kojoj ih je dala izvesna Tereza fon Drošdik.

Kada je Betoven upoznao Terezu koja mu je postala učenica, ona je još nosila devojačko prezime – Malfati.

„Tereza nije bila samo Betovenova učenica i prijateljica – on ju je zaprosio 1810. godine, kada je kompozicija i nastala“, ističe Nikolajević.

Međutim, dodaje, „Tereza ga je odbila i udala se za jednog austrijskog plemića“.

Kanadska muzikološkinja Rita Steblin smatrala je da se radi o Elizi Barensfeld – štićenici Betovenovog bliskog saradnika, muzičara i pronalazača Johana Nepomuka Melcela.

Barensfeld je bila vunderkind u operskom pevanju, a 1810. je imala trinaest godina i izučavala je muziku u Beču gde je, kako pretpostavlja istraživačica, upoznala Betovena.

Melcel je živeo u susedstvu sa Terezom Malfati, a Steblin smatra mogućim da je upravo Tereza zamolila Betovena da za Elizu napiše neki lak komad za vežbanje.

I zaista – kompozicija je primerena đacima, pa ovu minijaturu u Srbiji sviraju učenici četvrtog razreda niže muzičke škole.

Ko je bio Ludvig van Betoven?

Betoven je bio kompozitor sa prelaza iz 18. u 19. vek, a rodio se 1770. godine u Bonu.

Još jedna njegova planetarno poznata kompozicija je „Deveta simfonija“, odakle je uzeta i potom adaptirana „Oda radosti“ – himna Evropske unije od 1972. godine.

Odrastao je u porodici muzičara, baš kao što je to bio slučaj i sa njegovim prethodnikom – Volfgangom Amadeusom Mocartom (1756-1791).

Svirao je klavir i violinu, a učitelj mu je bio još jedan poznati kompozitor tog vremena, Jozef Hajdn (1732-1809).

• Ludvig van Betoven – gluvi genije čija su remek dela promenila muziku

Kao dečak se preselio u Beč da bi se školovao kod Hajdna, ali taj odnos nije bio naročito uspešan, pošto je Hajdn bio prezauzet da bi mladom muzičaru posvetio dovoljno vremena.

Betoven nije bio napunio ni trideset kada je počeo da gubi sluh.

Njegovi savremenici zabeležili su da se bio povukao u sebe, jer mu je bilo teško da objašnjava drugima da je gluv.

Bez obzira na probleme sa sluhom, nastavio je da komponuje i tako je nastalo još planetarno poznatih dela, kao što je „Mesečeva sonata“ – omiljena među onima koji uče klavir.

Preminuo je u Beču 1827. godine.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]