Muzika i Zaječar: Nikola Živanović – MC Džoni – reper koji nikada nije repovao

„Mnogo je stvari koje kvare mi sreću, od malena sam shvatio da prohodati neću. Prokleta paraliza, oduzela mi je sve, večiti sam kralj bez krune, samo zbog nje.“

Knedla mi stoji u grlu, teška kao tuč, a oči su napregnute i samo što ne eksplodiraju – obuzele su ih suze kojima ne dozvoljavam da krenu, da kanu, da naprave poplavu.

Ne smem i nemam pravo, kažem sebi, jer ispred mene u kolicima sedi pravi junak – Nikola Živanović, umetničkog imena MC Džoni, „reper koji nikada nije repovao“ i mladić čeličnog srca čiji se otkucaji daleko čuju.

Došao je da pred punim dvorištem Omladinskog centra u Zaječaru promoviše njegovu prvu knjigu, nedavno objavljenu zbirku autobiografskih pesama gde je u stihovima spakovao svu sreću, tugu, ljubav, gubitke i uspehe – čitav život.

„Još sam pod utiskom i neverovatan je osećaj videti toliko ljudi na jednom mestu koji su tu da vide i podrže sve što si godinama stvarao – izuzetno predivno veče koje ću pamtiti do kraja života“, podelio je Živanović utisak sa promocije za BBC na srpskom, održane 6. septembra.

• Za dečija udruženja više nema mesta u gradskim prostorima u Zaječaru
• Kako osobe sa invaliditetom žive na Balkanu u vreme korona virusa
• Invalidska kolica nisu prepreka za putovanja po svetu

Sa razglasa do okupljenih dopiru reči Džonijevih pesama – prvo ih iščitava njegov drug, a onda nam stižu i u vidu muzičke kompozicije gde repuju njegovi prijatelji i saradnici.

Gledam oko sebe i vidim ljude koju su na ivici suza ili uplakani, nemo sede i posmatraju, osluškuju, a kada zatreba i jako aplaudiraju.

Džoni stiska pesnice i trudi se da suzbije tremu zbog koje mu sa čela kaplje znoj.

„Moj život s*eban je, ali neću odustati, rođeni sam ratnik, takav ću i umreti. Koliko god da boli, uvek ću se boriti, ako smrt je kraj, ja ću se opet roditi„, odzvanjaju mi u glavi motivišući stihovi njegove pesme, dok čekam u redu da odem po jedan, na reperovo insistiranje, besplatan primerak knjige.

Stigao sam – drugarica udara pečat sa njegovim imenom na prvu stranicu, zahvaljujem mu se i najavljujem posetu.

Džoni radosno klima glavom odobravajući i kratko dobacuje: „Vidimo se“.

Ko je MC Džoni koji „pomera sve granice“?

Nikola Živanović – MC Džoni, u rep vode Zaječara, pa onda i Srbije, uplivao je kao tinejdžer 2014. godine.

„Tada sam počeo baš mnogo da slušam rep muziku i došao sam na ideju da napišem prvu pesmu i tako je sve počelo“, navodi reper u odgovoru koji je otkucao na njegovom telefonu, nosom.

Džoniju je još kao bebi dijagnostikovana cerebralna paraliza – poremećaj do koga dolazi usled oštećenja mozga deteta, zbog čega otežano govori i kreće se isključivo u kolicima.

Međutim, problem koji ga prati ceo život nije ga omeo da vlastitu muku, bol, ali i radost i sreću pretoči u reči, a onda i pesme, koje će zbog njegove bolesti, drugi izvoditi.

„Osećao sam potrebu da emocije izbacim iz sebe na neki način i pisanje tekstova mi se činilo jako pogodnim za tako nešto“, dodaje Zaječarac.

Ovaj „reprezent“ koji se „svakog dana bori“ u muzičkom arsenalu ima oko stotinak objavljenih pesama, koje uglavnom kači na njegov Jutjub kanal.

Razvio je i čitavu mrežu saradnika, pa su tu producenti, ljudi koji mu prave matrice za pesme i spotove, kao i više od 30 repera sa kojima je do sada sarađivao.

Motive za pisanje pronalazi u vlastitom životu, a potom ih nesebično deli sa publikom.

„Sve stvari koje mi se dešavaju, bile one loše ili dobre, trudim se da iz toga izvučem neku korisnu pouku koja će biti od koristi drugima“, naglašava Džoni.

Kruna njegovog dosadašnjeg rada je nedavno objavljena zbirka pesama Reper koji nikad nije repovao.

„Ta knjiga za mene predstavlja skup svega što sam radio i stvarao godinama unazad – jednostavno kao da držim svoj život u ruci.

„Znači mi mnogo jer nije nimalo lako biti potpuno iskren i staviti ceo dosadašnji život u javnosti, ali opet, sada mi je drago ako će sva ta moja iskustva i znanja biti od pomoći drugim ljudima“, ističe Živanović.

Pogledajte video o Kinezu koji se popeo na neboder u invalidskim kolicima

U kreativnom kutku „liričkog Salvadora Dalija“

Džoni živi sa roditeljima i bratom u porodičnoj kući u zaječarskom naselju Beli breg.

Do njegovog doma koji se nalazi u brdu došao sam taksijem, uz ulicu koja je dobrim delom neasfaltirana, delimično posuta rizlom, čime je prolazak osobi sa invaliditetom gotovo u potpunosti onemogućen.

Pošto me je taksista ostavio ispred pogrešnog objekta, u susret mi je pošla njegova majka Suzana, Džonijeva zaštitnica i stalna inspiracija koja me je odvela me do njihove kuće, izgrađene na skrovitom proplanku tik pored puta.

S vrata sam direktno pošao u reperovu sobu, kreativni hram gde se rađaju ideje, koje u daljem stvaralačkom procesu postaju pesme.

Tamo me je u stolici, za stolom, dočekao Džoni, s osmehom na licu i evidentno radostan što sam mu došao u goste.

Spazio sam odmah da su na monitoru ispred njega tri šahovske table poređane jedna ispod druge jer je, pored muzike, Živanović i veliki ljubitelj ove igre.

Deluje mi kao da sam ga prekinuo usred pobedničke partije, ali ne zamera mi – šah, šeh i ostale majstorske bravure idu na pauzu, red je da malo porazgovaramo.

Prva tema koja se logično nametnula bila je hip hop – muzički pravac i kultura koja je dvadesettrogodišnjeg Džonija kupila još u srednjoj školi.

Omiljeni domaći izvođači su mu, kaže, Ajzi i Brut, ali ne zaostaje ni beogradski reper Kendi čiji je nastup nedavno gledao u rodnom Zaječaru.

„Dogovorili smo se da odrepuje jedan moj tekst“, uzbuđeno mi saopštava radosnu vest.

• Kako je BBC reporter dospeo na vrh „ledenog brega“ invaliditeta
• „Život u kolicima nije piknik“
• „Zašto sam stavila šiljke na invalidska kolica“

Zanimljivom razgovoru se priključuje i njegova majka koja ga pita da li se seća kako se uopšte zainteresovao za pisanje.

Tajanstveno se osmehujući, Džoni dopušta da dogodovštinu ipak ona ispriča.

Bilo je to u prvoj godini srednje škole uoči pismenog zadatka iz srpskog jezika.

„Skinuo je sa interneta neki sastav koji je bio na hrvatskom, pa kada je profesorka to videla, naterala ga je da napiše novi, kako zna i ume“, osmehujući se govori Suzana Živanović za BBC na srpskom.

Džoni je završio Ekonomsko-trgovinsku školu, koja nije bila njegov prvi izbor.

Pošto „uči i razmišlja logički“, želeo je da upiše srednju tehničku, ali nije bilo uslova za njegovo školovanje tamo.

„Kada sam im rekla da ne može da koristi ruke u potpunosti, oni su odgovorili da zbog rada na kompjuteru ne bi mogao da prati nastavu“, ističe Suzana.

Međutim, reper je bez problema upisao smer ekonomski tehničar gde je stekao prijatelje za čitav život, kako u odeljenju, tako i među profesorkama, koji su došli na promociju njegove knjige.

Zato se ni sekundu nije dvoumio kada je trebalo da napiše oproštajnu pesmu za drugare i drugarice iz razreda koju je simbolično nazvao A sad adio.

Da bi mi dočarao kako je izgledalo kada su je pustili na maturskoj večeri, rešio je da mi pokaže video snima koji je okačio na Jutjub kanal.

Primakao se radnom stolu, glavu nagnuo nad mobilnim telefonom i kada je bio dovoljno blizu nosom je ukucao ono za čime traga, da bi se posle nekoliko sekundi refren pesme zaorio njegovom sobom.

Džonijev debi – preznojavanje i prvi aplauz

Džonijevu knjigu je objavio Dečiji centar – nevladina organizacija iz Zaječara, a promocija je održana u okviru petog izdanja njihovog Međunarodnog inkluzivnog festivala dečijeg i omladinskog stvaralaštva „Art zona za sve“.

Predsednica ovog udruženja Selena Ristić Vitomirović kaže da je za njegovo stvaralaštvo saznala preko društvenih mreža.

„Poznato mi je bilo da ima cerebralnu paralizu, ali sam onda videla njegove tekstove i da piše za repere.

„Znala sam i da ne može da repuje, ali ne i do koje mere su njegova fizička ograničenja“, govori ona za BBC na srpskom.

Pošto su se povezali, počelo je i druženje u prostorijama organizacije, da bi ubrzo na red došao i njegov prvi nastup na zaječarskom Trgu oslobođenja povodom Svetskog dana muzike 21. juna 2015.

Džoni se isprva bunio i nije želeo da to uradi, ali se na kraju ipak pojavio, posle mnogo ubeđivanja i Seleninog insistiranja, u pratnji druga koji mu je pomagao.

„Bilo je traumatično, nije se znalo ko se više preznojava.

„Pred svom tom publikom, u trenutku je dobijao tremore, sve ga je plašilo i nije znao kako će ljudi da reaguju na njega“, navodi predsednica udruženja Dečiji centar i zaječarska glumica.

Međutim, sve je nestalo kada su krenuli prvi aplauz jer je „shvatio da je tu gde treba da bude i da to jeste one“.

„To je prosto deo njega i njegov pečat, svaka pesma je njegov život i ne može niko da to odradi sam bez njega“, naglašava Ristić Vitomirović.

Ovo je bio početak plodne saradnje koju su nedugo potom nastavili kada je glumica sa srednjoškolcima radila film „Hoću da neću“ o rodno zasnovanom nasilju.

Džoni je za tu priliku napravio pesmu Ne diži ruku na devojku.

Ristić Vitomirović kaže da ju je očas posla napisao, za razliku od himne Dečijeg centra za koju mu je trebalo godinu dana.

Toliko im je trebalo da se dogovore i oko knjige u kojoj se nalaze tekstovi više od 30 Džonijevih pesama.

„U principu su skoro sve one autobiografske i ova knjiga i treba tako da se posmatra – kao njegova autobiografija.“

• Zaječarska gitarijada – od lokalnog muzičkog takmičenja do jednog od najstarijih rok festivala u Evropi
• Od industrijskog džina Srbije do „groblja fabrika“: Zaječar u raljama tranzicije
• Zaječarski bastioni – Od vojnih utvrđenja iz 19. veka do pašnjaka za stoku

„A ja biću ti drug kad bude najteže“

Prva pesma na Džonijev tekst snimljena je 2014. godine i odrepovao ju je Marko Mladenović Markoni.

„Upoznali smo se preko Fejsbuka kad mi je poslao par tekstova da pročitam i prokomentarišem pošto je video da radim muziku.

„Posle par meseci sam mu snimio prvu pesmu“, govori Markoni za BBC na srpskom.

Nazvali su je Mi želimo slobodu.

Do sada mu je, kaže, „pozajmio glas“ na skoro deset pesama i uradio još nekoliko spotova.

„Nisam mogao ni ja sve da izvedem jer ima tu i nekih teških tekstova koje jednostavno nisam mogao da iznesem, da ima emociju“, ističe dvedesetpetogodišnji producent.

Džoni je na samim počecima bavljenja muzikom imao i grupu pod nazivom 14 Ful Ekipa sa reperom Makijem Bro,

Proces rada na pesmi uglavnom počinje tako što Živanović pošalje tekst i matricu, a onda slede razgovori, saveti i razmena mišljenja dok se ne dođe do konačnog dogovora.

Markoni se seća da je Džoniju bilo veoma zanimljivo kada je prvi put čuo kako su ispale pesme za koje je napisao tekst.

„On nema mogućnost da proba, da vidi kako će to da zvuči, nego sve na osećaj piše preko bita“, objašnjava Mladenović.

Zajedno su bili deo grupe Timahi, lokalne rep družine u kojoj je bilo više desetoro članova.

Na njihova okupljanja u stanu gde su vežbali nekoliko puta je svratio i Džoni, a gotovo redovan je bio i na nastupima koje je grupa imala u Zaječaru.

Poslednja pesma na kojoj su Markoni i Džoni sarađivali objavljena je krajem prošle godine i zove se Samo budi tu.

Ženske vokale u pesmi peva Andrijana Ristić, njihova drugarica sa kojom Džoni takođe sarađuje duži period.

Prvo njenog gostovanje bilo je na pesmi Zadnja suza objavljenoj 2015. godine.

„Pre toga nije radio pesme sa pevanjem, ali je ova bila emotivna pošto je govorila o operaciji kičme.

„Pitao me je da mu gostujem pošto mu je bio potreban neki vokal da bude emotivnije i ja sam pristala“, opisuje Ristić za BBC na srpskom početke njihovog zajedničkog rada.

Saradnja se nastavila do danas, pa bi do kraja godine trebalo da izađe još novih pesama gde će učestvovati i Markoni.

Ristić smatra da je veoma bitno za zaječarsku muzičku scenu što je Džoni deo nje jer u gradu „nema toliko uspešnih muzičara i repera“.

„Tako da je lepo što imamo barem jednog i to baš inspirativnog“, ističe Ristić.

Saglasan je i Markoni koji ne krije da mu se divi kako uprkos životnim i zdravstvenim okolnostima ostaje vedar i čio.

„Ponekad kad sam smoren i padnem u depresiju, setim se kako neko sa mnogo većim problemima može da izađe na kraj sa njima.

„On nikad nije imao takvo stanje – uvek je bio pozitivan i gledao samo pravo, nema nazad“, naglašava Markoni.

• Kid Pex – Od izbeglice iz Zagreba, do bečkog repera koji pomaže migrantima u Bosni
• Džipsi Mafija – od zrenjaninske mahale, preko Antifa borbe, do nemačkih skvotova
• Kako je Srbija dobila prvi „rep bukvar“

Timočki Mihail Talj

Na njegovom radnom stolu, pored monitora, telefona i tastature sa velikim tipkama koje mu pomažu da lakše otkuca nešto, u jednom ćošku stoji i sjaji gomila medalja i dva pehara.

„Neke pehare mu je polomio brat dok se igrao kad je bio mali“, kaže njihova majka Suzana.

Džoni se sa šahom upoznao još kao dete dok je šetajući gradom sa mamom zapazio starije sugrađane kako se igraju pomerajući figure po crno-beloj tabli.

Bila je to ljubav na prvi pogled, pa je odmah zatražio od dede da ga nauči pravila i kako se uopšte igra.

Zbog prirode njegove bolesti, teško mu je da pomera figure, pa mu je ranije u pomoć, pored roditelja, priticao i mlađi brat.

Zato danas, kaže majka Suzana, a Džoni se smešeći odobrava, bata ne želi više ni da pipne tablu.

Reper je vremenom postajao sve bolji u ovoj igri.

Počeo je da osvaja prve nagrade i medalje, kako na državnom, tako i na međunarodnom planu.

Pre pet godina je postao i član šahovskog kluba „Zaječar.

„Najveći uspesi za sada su mi osvojena prva mesta na tri međunarodna turnira i igranje za Zaječar na ekipom republičkom takmičenju za osobe sa invaliditetom kao kapiten i prva tabla.

„Na tom turniru, ekipno smo zauzeli treće mesto u Srbiji, a ja sam se u pojedinačnoj konkurenciji izdvojio kao igrač sa najboljim učinkom“, odgovara Živanović.

U šahu ga, dodaje, privlači sloboda kreativnosti, koju dovodi u vezu sa muzikom, ali pre svega mentalna borba.

„Za mene je šah način života.

„Koliko god stvari da naučim, sve više shvatam koliko zapravo ne znam, u tome je lepota šaha“, naglašava višestruki prvak.

Počeli smo sa muzikom, a razgovor završavamo njegovom omiljenom igrom.

U tom duhu, dok se pozdravljam sa Džonijem, dajem mu obećanje da ćemo narednog puta odigrati neku partiju.

Unapred znam ishod meča, ali tako je kad ispred sebe imate šampiona, kako u šahovskoj, tako i u igri zvanoj život.

• Svetozar Gligorić Gliga – šahovski velemajstor koji je rušio granice
• Spaski protiv Fišera: Legendarna partija i Hladni rat

„Živim život borca – hoću, mogu, moram“

Selena Ristić Vitomirović ima nameru da se upusti u potragu za donatorima kako bi održali promociju knjige i u drugim gradovima, a u planu je i dopunjeno izdanje.

„Moram da nađem još načina da on može da iskaže neke sopstvene kapacitete i da učestvuje u procesima koji su vezani za muziku jer mislim da tu može“, ističe glumica.

Kaže da bi želela da prikaže i njegovu drugu stranu, van muzike, da bude vidljiv svima, pa i institucijama koje do sada uglavnom nisu imale sluha za njega i odmah ga otpisivale.

Zbog insistiranja na ručnom potpisu, njegova majka Suzana napravila je Džoniju pečat, ali ni to nije pomoglo da se prenebregne diskriminacija na pojedinim mestima.

„To me užasava, zato što mislim da takav momak, koji može ovako dobro da piše, može vrlo dobro i da zarađuje, da sebi neku egzistenciju, na primer kroz onlajn rad ili nešto u vezi sa društvenim mrežama“, ocenjuje Ristić Vitomirović.

A šta kaže Džoni?

Pa, do kraja godine planira da objavi još nekoliko pesama i spotova, za koje sve teže nalazi ljude koji bi mu pomogli oko toga.

„A što se tiče šaha glavni cilj je osvajanje lige Srbije sa klubom Zaječar do kraja godine“, odlučno poručuje reper.

U međuvremenu nastavlja da sakuplja i stvara materijal za novu knjigu jer, kako kaže u jednoj njegovoj pesmi – večiti je borac i nebo mu je granica.

Pogledajte video o mladim srpskim reprezentativkama u šahu

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]