Samo jedan razgovor bio je dovoljan da se Kristijan Pikiolini regrutuje u neonacistički pokret, ali bile su potrebne godine da izađe.
Da bi se iskupio za nedelo, proveo je poslednjih četvrt veka ubeđujući stotine drugih da prekinu sa ekstremizmom.
U leto 1987. godine, Kristijan Pikolini je stajao u uličici pušeći džoint, kada mu je prišao čovek obrijane glave i visokih crnih čizama.
„Izvukao je džoint iz mojih usta, pogledao me u oči i rekao: ‘To komunisti i Jevreji žele da radiš, da bi bio poslušan'“, seća se Pikolini.
Sa četrnaest godina zapravo nije znao šta je komunista ili Jevrej, i apsolutno nije imao pojma šta znači „poslušan“.
- Kako se raspravljati sa rasistom: Pet oborenih mitova
- Srbija i antifašizam: Šta deca danas uče
- Koliko je rasprostranjena ekstremna desnica
Neznanac je zatim pitao kako ga zovu.
„Bojao sam se da mu kažem jer je moje prezime Pikolini – sporna tačka tokom odrastanja. To je nešto zbog čega su me maltretirali.“
Umesto da se sprda sa njegovim italijanskim prezimenom, čovek mu je rekao da je to nešto na šta treba da je veoma ponosan, ali da će mu neko, ako ne bude pažljiv, oduzeti taj osećaj italijanskog i evropskog ponosa.
Pronašao mu je slabu tačku. Roditelji Pikolinija bili su imigranti koji su se preselili iz Italije šezdesetih godina prošlog veka i osećao se više Italijanom nego Amerikancem.
Čovek koji se tog dana obratio Pikoliniju u uličici bio je Klark Martel, a grupa u koju je upravo regrutovan bila je prva američka neonacistička skinhed organizacija: „Skinhedsi iz Čikaga“ – poznata i kao „Keš“.
Pikolini veruje da je Martel, tada dvadesetosmogodišnjak, bio u potrazi za nekim ranjivim.
„Video je da sam usamljen i sigurno sam radio nešto što me je već stavilo na rub – pušeći džoint u uličici. Znao je da tragam za tri veoma važne stvari: osećajem identiteta, zajednicom i svrhom.“
„Skinhedsi iz Čikaga“ ponudili su sve tri, a iz tog jednog razgovora u uličici, Pikolini je bio spreman da uskoči odmah.
„Bilo je to prvi put u mojoj mladosti da sam osetio da je neko zaista obratio pažnju na mene i na neki me način osnažio“, kaže on.
Iako je sumnjao u ideologiju grupe, koristi od uključivanja i osnaživanja bili su veći od svega što je ranije doživeo.
Tinejdžera su maltretirali, a porodica se osećala napušteno jer su radili sedam dana u nedelji, ponekad četrnaest sati dnevno, kao vlasnici malog salona za lepotu, uz koji su ponekad radili i dodatni posao.
Pikolini je počeo da sluša stranu muziku belih pokreta suprematista iz Evrope i zaista se povezao sa stihovima.
„Govorili su o mojoj teskobi da sam mlad i nevidljiv, o mojim frustracijama pokušavajući da nešto uradim ili pokušavajući da napredujem u životu“.
„I ti tekstovi su mi se obraćali tako što su za te probleme krivili ‘drugog’.“
Pesme su mu takođe pružale osećaj ponosa, prikazujući bele suprematiste kao ratnike protiv podljudskih rasa i religija – „parazita koji su pokušavali da unište ovu slavu i nasleđe bele rase“.
Neonacistička uniforma, obrijana glava, čizme i tetovaže dodatno su učvrstile ovaj osećaj pripadnosti.
U početku je Pikolini od porodice skrivao umešanost u pokret, krio odeću i izbacivao teške čizme kroz prozor spavaće sobe kada je izlazio, kako ne bi izazivao njihove sumnje.
Vremenom je počeo da antagonizuje i „kažnjava“ roditelje zbog onoga što je smatrao njihovim napuštanjem.
„Budući da su bili imigranti, možda je to bio deo razloga zašto sam postao toliko antiimigrant.“
Sada shvata da nije imao zrelosti da pita zašto njegovi roditelji jedva da su ikad bili kod kuće i zašto nije dobijao pažnju koju je smatrao da zaslužuje.
Nasilje je ubrzo postalo srž Pikolinijevog života.
Stariji skinhedsi – neki u dvadesetim godinama – provocirali bi ga da se bori i vrši nasilje.
Smatrao je to uzbudljivim i zbog toga se osećao moćno.
„Radilo se o tome da budemo agresivni, učestvujemo u uličnim tučnjavama da bismo terorisali ljude i pokazali snagu“, kaže Pikolini.
„Ali uglavnom se radilo o vijorenju naše zastave.“
- Roditelji koji su spasli svoju jedinicu tako što su je predali drugima
- Tatu majstor Aušvica – i njegova tajna ljubav
Grupa je nosila majice na kojima su pisale stvari poput „Bela snaga“ ili „Beli ponos“ – razlika je bila suptilna, ali važna, posebno kada je reč o regrutovanju, gde je ideja „ponosa“ bila privlačnija.
„Želeli smo da poguramo ideju da nema ništa loše u tome da ste ponosni na to što ste i da za to treba da se borite.“
Tada se dogodilo nešto zbog čega je Pikolini od pešadinca postao vođa skinhedsa iz Čikaga.
Martel je osuđen na jedanaest godina zatvora 1989. godine zbog premlaćivanja dvadesetogodišnje žene.
Postala je meta jer je napustila neonacističku grupu i navodno imala prijatelje crnce.
Martel i drugi takođe su uništili jevrejske izloge i crtali svastike po čitavom Čikagu na godišnjicu „Kristalne noći“ u nacističkoj Nemačkoj.
Mnogi članovi „Keša“ uhvaćeni su i poslati u zatvor, dok su drugi pobegli.
Pikolini, tada samo šesnaestogodišnjak, bio je „u suštini poslednji čovek koji je ostao“.
Preuzeo je mesto vođe svog područja i započeo obnovu grupe.
Vodio je operaciju iz stana koji je pretvorio u „nacističku spavaonicu za dečake“, ukrašenu nacističkim zastavama, transparentima Hitlerove omladine i plakatima belih suprematista.
„Stvarao sam propagandne plakate, flajere, primao nalepnice od drugih grupa širom zemlje i sveta“.
„Takođe sam počeo da pišem, izvodim i prodajem rasističku muziku.“
Procenjuje da je direktno regrutovao oko 100 članova – ali indirektno nema pojma o stvarnom obimu sopstvenog uticaja.
To je zato što je osnovao bend, uvredljivo nazvan po Holokaustu, a njegova muzika je dosegla mnogo dalje od SAD.
Bend je putovao u Nemačku da nastupa, a dok je bio tamo, Pikolini je čak posetio Dahau, koncentracioni logor u kojem su nacisti ubili desetine hiljada Jevreja.
„Ta muzika živi i danas. Ona i dalje regrutuje ljude i možda potiče na nasilna dela“, kaže Pikolini, koji je protekle dvadeset četiri godine proveo pokušavajući da popravi tu štetu.
„Zastrašujuće je pomisliti da sam tako slepo verovao u nešto i nisam mogao da vidim kako je to štetno za druge ljude“.
Kaže da za to nema opravdanja.
„Zaista ne postoji način da objasnim činjenicu da sam učestvovao u stvarima koje su veličale smrt nevinih ljudi“.
- Aušvic, 75 godina kasnije: Kako je logor smrti postao središte Holokausta
- Žena koja je preživela Mengeleove eksperimente i oprostila nacistima
Postoji jedan posebno brutalni napad kojeg se Pikolini seća i danas.
Kada je imao 18 godina, nakon noći pijanstva, on je sa prijateljima otišao u Mekdonalds, gde su neki tinejdžeri crnci čekali u redu za hranu.
Pijan i ratoboran, Pikolini je glasno povikao da je to „njegov“ Mekdonalds i da treba da odu.
Uplašeni, tinejdžeri su istrčali, a Pikolinijeva grupa ih je jurila.
Dok su prelazili ulicu, jedan od njih je izvukao pištolj i uperio ga u Pikolinija i njegove prijatelje.
Ispaljen je hitac – promašivši metu – pre nego što se pištolj zaglavio. Pikolini je skočio na strelca.
„Sećam se da sam ga tukao, šutirao, udarao nogama dok mu lice nije nateklo, a sećam se i kako je na zemlji gledao u mene kroz otečene oči dok sam ga udarao nogama.“
„Njegove oči su molile moje da ostane živ.“
Po prvi put se nešto u Pikoliniju promenilo.
„Na trenutak sam pomislio da bi to mogao biti moj brat ili neko koga volim“.
„I prepoznao sam kako to što mu radim ne samo da mu stvara bol, već će uticati i na njegovu porodicu i ljude koje je voleo.“
Uprkos ovom trenutku empatije i povezanosti, Pikolini je nastavio da bude član Skinhedsa iz Čikaga još pet godina.
Kaže da nije bio dovoljno hrabar da napusti bandu koja mu je dala identitet od četrnaeste godine.
Sada shvata da poštovanje nema nikakve veze sa tim, ali bio je potreban niz značajnih susreta sa samim ljudima koje su ga učili da mrzi, da bi otvorio oči.
- Branko Lustig: Čovek koji je preživeo Aušvic, osvajao Oskare i borio se protiv fašizma
- Zašto je Smederevska tvrđava dignuta u vazduh
Pikolini se oženio kada je imao devetnaest godina i do dvadest prve godine imao je dvoje dece.
Kaže da je njegova supruga bila ljubazna i progresivna i da je mrzela činjenicu da je umešan u pokret belih suprematista.
Kod kuće sa porodicom, Pikolini kaže da je bio druga osoba.
„Nisam želeo da regrutujem suprugu i decu“.
„Po prirodi sam znao koliko je to loše, koliko je opasno i koliko je nasilno i nisam želeo da oni budu umešani ili povezani sa tim“, kaže on.
Kako je trebalo da izdržava porodicu, otvorio je malu prodavnicu ploča koja je prodavala njegovu vlastitu muziku i ploče koje je uvozio iz Evrope.
Znao je da ne može tek tako da uđe u gradsku skupštinu i zatraži poslovnu dozvolu za prodaju nacističke muzike, pa im je rekao da će prodavati najrazličitiju, od pank roka do hevi metala i hip-hopa – tako je i učinio.
Ali rasistička muzika činila je oko 75 odsto njegovog prihoda.
„Ono što nisam očekivao je da će u moju prodavnicu ući i obojeni ljudi, ljudi koji su homoseksualci, Jevreji,“ kaže Pikolini.
Sada zna da nisu slučajno zalutali.
- Ginekološkinja iz Aušvica koja je morala da ubija bebe
- Zašto se u Srbiji i dalje raspravlja o Draži Mihailoviću
Pikolini je bio vrlo vidljiv kao beli suprematista i ljudi su znali šta radi i šta prodaje.
„Ti ljudi bi ušli da me izazivaju, ali odlučili su to učiniti saosećanjem umesto agresijom“.
„Veoma sam zahvalan na tome jer mi je prvi put omogućilo da smisleno komuniciram sa ljudima koje sam smatrao da mrzim.“
Ovaj lični kontakt pokazao se vitalnim za Pikolinija.
Posebno se seća razgovora sa crnim tinejdžerom – mušterijom koji bi uvek postavljao puno pitanja o muzici koju je prodavao.
On bi se „zezao i bio je vrlo smešan“, kaže Pikolini.
„Jednog dana je ušao i bio je vidno uznemiren, nije bio srećni tinejdžer kakav je inače bio“.
„Pitao sam ga šta nije u redu, a on mi je rekao da je njegovoj majci dijagnostikovan rak dojke tog jutra.“
Pikolinijevoj majci je nedugo pre toga dijagnostikovan rak dojke.
Iznenada, mogao je da se poveže i na trenutak je zaboravio rasistička uverenja. Duboko su razgovarali o životu i ljubavi i stvarima koje su im drage.
Vremenom su takva iskustva postajala sve češća, jer je Pikolini počeo da se povezuje sa istim ljudima za koje je ranije verovao da ih treba držati izvan svog života.
„Upravo su ljudi koji su izabrali da se prema meni odnose saosećajno, kad sam to najmanje zaslužio, imali najmoćniji preobražajni efekat na mene.
„Susret na fundamentalnom ljudskom nivou i dalje je najmoćnija stvar koju sam video da prekida mržnju,“ kaže on.
Kada je imao dvadeset dve godine, Pikolinijev brak se raspao.
„Nisam uspeo da dam prioritet porodici nad pokretom. I na kraju me je supruga napustila.“
To je bio katalizator koji je konačno naveo Pikolinija da zatvori prodavnicu ploča i udalji se od belog suprematizma.
„Voleo bih da vam kažem da je to bila velika izdaja, ali nije – nestao sam“.
„Predao sam vođstvo nekom drugom, a koristio sam izgovor da moram da radim na svojoj porodici i nađem posao, a da ću se onda vratiti“.
Nikada nije na nameravao da se vrati.
„Jednostavno u tom trenutku nisam bio dovoljno hrabar da im to kažem.“
Tek tada je konačno mogao da se osvrne i vidi kako je povredio i strance i ljude koji su mu najbliži.
„U središtu haosa bilo je nemoguće videti bekstvo. Bilo je nemoguće videti išta osim onoga u šta sam umešan.“
„Čim sam uspeo da dobijem malo prostora, čim sam uspeo da razmislim, srušila se na mene težina onoga što sam uradio“, kaže Pikolini.
Gotovo pet godina pokušavao je da se sakrije od svoje prošlosti.
Pokušao je da stekne nove prijatelje i zaposli se, ne otkrivajući ko je ranije bio.
Ali do 1999. godine doživeo je tešku depresiju – nesiguran ko je, gde pripada ili koja mu je svrha. Znao je samo da želi da bude bolja osoba.
„Budio sam se svako jutro priželjkujući da se nisam probudio“, kaže Pikolini.
Onda je jednog dana u posetu došla jedna od njegovih nekoliko prijateljica.
„Slušaj, ne želim da te vidim kako umireš“, rekla mu je i ohrabrila ga da se prijavi za posao u IBM-u, gde je nedavno počela da radi.
„Mislio sam da je luda – to je kompanija za tehnologiju plavih čipova ‘Forčen’ 100 i želela je da se prijavim kao bivši nacista, koji je izbačen iz šest srednjih škola, koji nije ni imao računar i nije išao na univerzitet“.
Kaže da joj je ugodio jer mu je bila prijateljica, a tada ih nije imao mnogo.
- Dijana Budisavljević: „Ako nam ona bude uzor, promena je moguća“
- Sjaj i beda nemačkog ratnog groblja u Smederevu
- Blajburg: Ljudi u crnom i „vrh hrvatskog ledenog brega“
Pikolini se prijavio i ponuđena mu je početna pozicija za instaliranje računara na univerzitetima i preduzećima.
Bilo je to prvo što mu je dalo nadu nakon vrlo dugo vremena, i bio je oduševljen – sve dok nije saznao da će njegov prvi radni dan biti u jednoj od škola iz koje je izbačen zbog borbe, protesta i pokušaja da osnuje beli studentski sindikat.
„Bio sam prestravljen. Mislio sam da je ta nova nada koju sam osećao gotova. Srušiće se čim me neko prepozna.“
Prvog dana, dok je šetao hodnicima, pokušavajući da izbegne da ga prepoznaju, Džon Holms, šef obezbeđenja, prošao je pravo pored njega.
Nije prepoznao bivšeg učenika, ali Pikolini nikada nije zaboravio Holmsa.
Kao tinejdžer imao je posebno zadovoljstvo u antagonizaciji crnog zaštitara.
Sada je osećaj da bi trebalo da pokuša da se iskupi trijumfovao nad njegovim strahom da će biti primećen.
Pikolini je pratio Holmsa do njegovog automobila na školskom parkingu i potapšao ga po ramenu.
„Okrenuo se i odskočio nazad kad me je prepoznao. Uplašio se“, kaže Pikolini.
Nesiguran u tome šta da uradi, Pikoloni je pružio ruku i rekao: „Žao mi je.“
Holms se prodrmao i zahvalio mu se na izvinjenju, ali rekao je da će, ako zaista to misli, morati učiniti više.
Dvojica muškaraca su sedeli i razgovarali. Pikolini je podelio sopstvena iskustva i rekao mu da je napustio pokret.
Holms ga je zagrlio i naterao ga da mu obeća da će nastaviti da priča životnu priču.
Ovo je bio još jedan izuzetno važan trenutak za Pikolinija.
Pomoglo mu je da shvati da bežanje od prošlosti nije opcija – trebalo je da pronađe način da popravi štetu koju je naneo i da zatraži oproštaj od onih koje je povredio.
„Iskreno, Holms mi je spasio život tog dana, jer nisam siguran da bih bez njegovih smernica, ohrabrenja i oproštaja našao dovoljno hrabrosti da to učinim sam“, kaže Pikolini.
U početku nije bio baš siguran šta da radi.
Nedugo zatim, Pikolini je prolazio kroz tržni centar kada ga je čovek zaustavio i rekao:
„Hej, brate, lepa tetovaža, Bela Moć!“
Prepoznao je nordijske rune tetovirane na Pikolinijevoj podlaktici.
Većini ljudi ovo nisu očigledni simboli mržnje, ali su ih birali beli suprematisti i beli nacionalisti.
To je postala prva Pikolinijeva nezvanična intervencija.
Bilo je to prvi put od odlaska da je razgovarao sa nekim ko je još bio u pokretu.
Posle kratkog razgovora, pokazalo se da je čovek razumeo zašto je otišao, i što je najvažnije, da postoji put kojim će moći da ode ako želi.
„Ne znam da li je to učinio, ali me je nateralo da zaista pomislim da bi možda širenje mojih iskustava moglo pomoći drugim ljudima da shvate da postoji izlaz.“
Tako je Pikolini počeo da deli priču sa ljudima koji su još bili umešani u ekstremističke pokrete, pokušavajući da ih ubedi da odu.
U godinama od kada je otišao, razgovarao je sa više od hiljadu ljudi i veruje da je pomogao skoro 400 ljudi da se odvoje od ekstremističkih grupa, od belih nacionalista do stranih boraca koji su putovali u Siriju da bi se pridružili Islamskoj državi.
„Ono što ljude vodi ka tim pokretima nije ideologija“, tvrdi on.
„Ideologija je jednostavno poslednja komponenta koja im daje dozvolu da se naljute“.
Umesto toga, veruje da su životne „crne rupe“ – slučajevi traume ili zanemarivanja koji sapliću ljude – te koje ih navode da se pridruže ekstremističkim rubovima dok traže identitet, zajednicu i svrhu.
„Dakle, kada stupim u kontakt sa ljudima da im pomognem da napuste te pokrete, nikad o njima ne raspravljam ideološki“.
„Ne kažem im da su njihove ideje pogrešne, iako naravno znam da jesu“.
Ali ono što radim jeste da slušam i osluškujem te ‘crne rupe’ kako bih mogao da nađem načine da ih popunim.“
Ali sasvim je svestan da njegovi prošli postupci i dalje nanose štetu.
- Nepoznati počinioci otvorili grob nacističkog „kasapina“ Hajdriha
- Holokaust: Zašto se potomci preživelih Jevreja vraćaju u Nemačku
U razgovoru sa novinarom pre dve godine, Pikolini je saznao da je beli suprematista Dilan Ruf, koji je pucao i ubio devet ljudi u rasističkom napadu na crkvu u Čarlstonu 2015, bio ljubitelj njegove muzike.
Četiri meseca pre pucnjave, Ruf je na veb stranici belih suprematista objavio da je upravo video dokumentarac o skinhedsima i da je zainteresovan za nastup benda.
Otkucao je tekst pesme i tražio je više informacija o njima.
Kad mu je novinar pokazao te tekstove, Pikolini je sa užasom shvatio da ih je napisao.
„Bio sam skrhan kad sam saznao da sam mogao imati neki uticaj, ili možda čak i veliki uticaj, na ono što je on uradio.
„Ušao je u bogomolju i ubio devet ljudi za koje je smatrao da su neljudi, za koje sam u mojim tekstovima pričao kako uništavaju našu zemlju.“
Kao i Pikolinijeva muzika, Ruf je bio pod uticajem i krajnje desnih veb stranica koje su promovisale potpuno izmišljene statistike o zločinima crnaca prema belcima.
„Poput te statistike, moje pesme takođe promovišu ideju da su crnci odgovorni za sav zločin u Americi i za sva silovanja“.
„To su bile ideje koje je on poneo u tu crkvu i ubio devet nedužnih ljudi, i osećam se veoma odgovornim za to“.
Pikolini zna da ne postoji način na koji može da vrati tekstove koji su inspirisali ljude da mrze, povređuju, pa čak i ubijaju.
Ali on je posvećen razotkrivanju rasističkih laži u koje je nekada verovao i pokušava da spreči druge da idu istim putem.
„Ništa što bih mogao da kažem ili učinim ne može da ukloni bol koji sam prouzrokovao.“
„Moj cilj u budućnosti, osim ulaska u zajednice koje sam povredio da bih pokušao da popravim štetu koju sam naneo, je da eliminišem bilo kakvu štetu koja se dešava sa budućim generacijama.“
Pogledajte video o 75. godišnjici oslobađanja Aušvica
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
