Podeljena sela, presečeni putevi, zaustavljena proizvodnja. Posle rata u jesen 2020. godine između Jermenije i Azerbejdžana pojavilo se desetine kilometara nove granice, odnosno konture koje još nisu utvrđene.
Dopisnici BBC-ja na ruskom iz Jermenije proputovali su duž nove granice da bi videli kako se lokalno stanovništvo navikakva na komšije.
„Dobro došli u Azerbejdžan!“ – glasi rečenica na engleskom na velikom bilbordu pored puta koji vodi iz jermenskog Gorisa u jermenski Kapan.
Ali čim zaustavimo automobil da bismo fotografisali bilbord pojavljuju su ruski graničari da utvrde ko smo i zašto smo se ovde zaustavili:
„Ovde je generalno zabranjeno fotografisanje. Ukoliko pređete put već ste na azerbejdžanskoj teritoriji. Ali pošto ste iz Moskve, mi ćemo vas štititi“, šali se vojnik.
- Koji su uzroci sukoba oko Nagorno-Karabaha
- Šta ruski mirotvorci znače za rat u Nagorno-Karabahu
- Protesti u Jermeniji zbog mirovnog sporazuma sa Azerbejdžanom
U sovjetsko vreme put je građen zbog pogodnosti koje su postojale ignorišuću administrativne granice između republika.
Kada je Sovjetski savez prestao da postoji između Jermenije i Azerbejdžana dogodio se prvi rat, kada je Baku izgubio kontrolu ne samo nad Nagorno-Karabahom, već i nad sedam okolnih teritorija.
Posle rata koji je Jermenija izgubila u jesen 2020. godine, te teritorije su vraćene pod kontrolu Azerbejdžana.
Put iz Gorisa u Kapan na nekoliko krivudavih mesta sada zalazi u teritoriju koju je Azerbejdžan vratio, tako da je odmah po završetku rata azerbejdžanska vojska postavila duž njega nekoliko ovakvih bilborda.
Neki Azerbejdžanci i ne prolaze tim putem, ali oni na simboličan način podsećaju neprijatelja, koji je doživeo poraz, o onome što se dogodilo.
Da bi se izbegli novi sukobi između Jermena i Azerbejdžanaca, Rusija, koja je učestvovala kao posrednik u zaključivanju mirovnog sporazuma, ne samo da je dovela mirovne snage, već je rasporedila i graničare tamo gde postoji opasnost.
Graničari pričaju da lokalni stanovnici od njih, a ne od jermenske vlade, saznaju o tome kako se menja granična linija, gde se sada može ići, a gde se ne sme:
„Azerbejdžanci tačno znaju šta žele da postignu i boriće se do kraja za svaku spornu parcelu, sa jermenske strane takva spremnost je neprimetna, kaže ruski graničar.
„Napred možete da vidite azerbejdžansku karaulu ali do Kapana možete mirno da stignete.“
Četiri hiljade godina star Kapan je prestonica oblasti Sjunik u Jermeniji.
Na istoku se graniči sa Azerbejdžanom, na zapadu sa azerbejdžanskom enklavom Nahčivan, na jugu sa Iranom.
Pogledajte video: Šta je uzrok sukoba Jermenije i Azerbejdžana?
I tako dok se mi vozimo prema Kapanu, u susret nam idu kamioni sa iranskim registracijama.
Uz put često se nailazi na figure medveda, koji drže u zubima ključ.
Prema jednoj od legendi, Sjunik ili Zangezur, kako ga nazivaju lokalci (čiji se veliki deo regiona prostire na obroncima Zangezurskih planina) je ključ čitave Jermenije.
Dok su se vodile bitke u Karabahu, više puta smo čuli od različitih sagovornika u Jermeniji da bi sledeći cilj azerbejdžansko-turske koalicije, u slučaju pobede, bio Sjunik.
Zauzimanje tog mesta omogućilo bi Azerbejdžanu da se ujedini ne samo sa Nahčivanom, već i sa Turskom.
Čini se, da sad bar niko neće da napada Sjunik.
Ali prema mirovnom sporazumu koji su potpisali ruski predsednik Vladimir Putin, predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev i premijer Jermenije Nikol Pašinjan, kroz ta mesta mora da prođe put koji će Azerbejdžan ipak povezati sa Nahčivanom.
Alijev je već naredio da se započne izgradnja železničke pruge iz grada Goradiza do Zangelana, koji je vraćen Azerbejdžanu posle jesenjeg rata, i dalje do jermenske granice.
Zvaničnici koje smo sreli u Kapanu još ne znaju ništa o tome kako će novi put proći kroz njihov region.
Međudržavna komisija, koju su u januaru formirali zamenici premijera vlada Azerbejdžana, Jermenije i Rusije, nastavlja da radi na „mapi puteva“ za deblokadu svih transportnih koridora u regionu.
„Tu je i stres zbog gubitka dela domovine, zbog izgubljenog rata.
„On još nije prošao, potrebno je mnogo više vremena“, rekao je jedan od regionalnih zvaničnika, koji je želeo da ostane anoniman.
Kontrolišući deo puta, Azerbejdžanci još uvek nisu zatvorili kretanja saobraćaj, ne samo iz Gorisa u Kapan, već i dalje, iz prestonice regiona ka jugu, do iranske granice.
Samo saobraćajna policija na periferiji grada upozorava:
„Posle nekoliko krivina videćete šatore, to su Azerbejdžanci, tu ne smete da se zaustavite.“
Zatvoreni putevi i aerodrom na granici
Ipak, neke puteve blokirala je nova granica.
Na primer, najkraći put od Kapana do sela Agarak.
Sredinom februara njeni stanovnici prijavili su nekoliko slučajeva pucnjave iz pravca Azerbejdžana, tako da je u blizini sela trebalo da bude postavljeno još jedno mesto za ruske graničare.
Sada mora da se ide zaobilaznim putem u Agarak, a putovanje ne traje 10 minuta, već 40 minuta.
Ali nije uvek moguće doći do tamo: prvog dana, kada su BBC dopisnici pokušali da se odvezu do Agaraka, zemljani put prekrio je veliki sneg.
Automobil jednostavno nije mogao da prođe ovim planinskim terenom, očajnički klizeći niz padinu svake nove planine i na kraju se zaglavio u selu Vartavank.
„Dođite sutra, treba traktor da dođe i očisti put, tada ćete moći da dođete do Agaraka, a sada ni Lada Niva ne može da prođe“, posavetovao nas je lokalac.
Kako kaže, pre rata u okolini sela živelo je stotine ljudi, ali kada su počela ratna dejstva oni su otišli i do danas se ne žure da se vrate, iščekujući rezultate pregovora o granici.
U martu, pred početak sezone setve, seljani će se vratiti, ali za sada na lokalnim ulicama ima više pasa nego živih ljudi.
Belo štene, kome nedostaje društvo i koje se raduje snegu koji je tek pao, dugo je kružilo oko nas tražeći da se igra, ali bilo je prilično besmisleno razgovarati s njim o novoj jermensko-azerbejdžanskoj granici.
Pogledate video: Strahote rata – zbrisana čitava generacija
Kada su se vojni sukobi tek završili, u Kapanu se aktivno raspravljalo o tome da čak i gradski aerodrom može da pripadne Azerbejdžanu.
Ali za sada se strane slažu da će nova granica ići duž reke koja ide paralelno sa pistom.
Avioni su prestali da lete do Kapana posle raspada SSSR, za 25 godina, staro uzletište pretvorilo se u ruševine ali je u leto 2017. u gradu započela izgradnja novog aerodroma.
Novi aerodrom je dobio sertifikat u novembru 2020, odmah po završetku rata, kada se ispostavilo da će nova granica bukvalno ići duž njegove ivice.
Od tada zaposleni idu na posao, servisirajući zgradu koja je spremna za rad, ali ni ne znaju kada bi tamo mogao da sleti prvi avion.
Za sada su planirani letovi samo iz Jerevana, odakle je potrebno pet, šest sati vožnje automobilom do Kapana, ali u budućnosti aerodrom teoretski može da primi i međunarodne letove.
„Na 150 metara od vojnog punkta preko reke već prolazi granica, i sada je, kako kažu, Azerbejdžan tamo“, sležu ramenima naši sagovornici, čini se da ne veruju u potpunosti da je Azerbejdžan uspeo da vrati teritorije koje nije kontrolisao četvrt veka.
Duž dve obale reke, koja je pretvorena u granicu, bezbednost aerodroma nadgledaju azerbejdžanski, jermenski i ruski graničari.
„Da li vidite Azerbejdžance direktno odavde?“, pokušavamo da razjasnimo.
„Vide se njihovi šatori. Takođe možemo da vidimo kada izađu da igraju fudbal na poljanu.“
Iz regiona koji su se vratili pod kontrolu Azerbejdžana, 800 ljudi se preselilo u Kapan, a 4.700 je prešlo u celu regiju Sjunik.
Pogledate video: Jermeni spaljivali kuće pre odlaska iz Nagorno-Karabaha
Osam porodica koje su napustile Gadrut (grad u Nagorno-Karabahu, koji je sada pod kontrolom Azerbejdžana), Zangelan (regionalni centar koji je vratio Azerbejdžan), Minjivan (selo u zangelanskoj regiji), sada žive u bivšoj školi internatu u Kapanu.
„Četvrtog dana kako je rat izbio, Putin je predlagao da se rat prekine, ali je Pašinjan rekao da će se boriti do kraja. A šta je sada ostalo od Nagorno-Karabaha?“, ogorčen je Valerij Gasparjan, koji je bio primoran da napusti Gadrut posle 20 godina.
Njegov najstariji sin nastavlja da služi vojsku Nagorno-Karabaha, a najmlađi je učestvovao u vojnim dejstvima i bio je ranjen.
Koliko vremena će morati da provedu ovde, Gasparjan ne zna:
„Zahvaljujući ljubaznom čoveku koji nas je ovde smestio, u suprotnom bismo po ovakvom vremenu morali da provedemo noć na otvorenom.“
Doseljenici ne plaćaju struju, gas, donose im hranu.
Prima penziju od 35.000 drama, što je oko 30 dolara, a iznajmljivanje smeštaja u Kapanu, prema njegovim rečima, košta od 50.000 drama.
Na pitanje o čemu izbeglice sada najviše brinu, penzioner kaže da je sada najvažnije vratiti zarobljenike kući.
Potraga za mrtvima i povratak zatvorenika i dalje su najbolnije teme u zemlji tri meseca posle završetka rata.
Takođe je neophodno svim doseljenicima da se obezbedi novi smeštaj.
- Borbe i strah – BBC ekskluzivno u središtu sukoba u Nagorno-Karabahu
- Snimak „pogubljenja” jermenskih zatvorenika pokrenuo istragu o zločinima u Nagorno-Karabahu
„Dobro, predao si Nagorno-Karabah. Ali zašto sada predaješ Zangezur? Ovo je srce Jermenije. Ono što Turci kažu, on je odmah rekao:
„Da, spreman sam da učinim“, revoltirano Gasparjan komentariše ponašanje Jermenskog premijer Pašinjana.
Njegove privremene komšije u zgradi škole-internata, koje su takođe bile prinuđene da napuste svoje domove, ne slažu se sa tim kako on ocenjuje političku situaciju u zemlji:
„Ne treba pričati da je loše, da je sve loše. Najvažnije je vratiti decu iz zarobljeništva, a onda će početi država i rešiće sve druge probleme“, kaže Narbik, napominjući da ga obično, iz nekog razloga, svi zovu Kolja.
„Tu je krov nad glavom, struja, voda, grejanje, hrana – sve je besplatno. Ne možete da kažete da država uopšte ne brine o ljudima.“
- Šta ruski mirotvorci znače za rat u Nagorno-Karabahu
- Kako opozicioni aktivisti u Azerbejdžanu ostaju bez posla
Šurnuh je podeljeno selo
Ponegde je već počela izgradnja novih domova za ljude koji su morali da napuste vlastite domove.
Nova jermensko-azerbejdžanska granica presekla je selo Šurnuh skoro na pola.
U Šurnuhu živi oko 80 ljudi, ima 35 kuća, krajem decembra ovde je stigla delegacija u kojoj su bila tri azerbejdžanska generala, jedan ruski i potpukovnik jermenske vojske.
Stanovnici su obavešteni da se 11 kuća sada nalazi na teritoriji Azerbejdžana i da ih treba osloboditi.
„Jedan od tih generala sa rukama na bokovima mi je rekao: Ovo je sada azerbejdžanska zemlja! A sa naše strane samo potpukovnik, koji ćuti.
„Da li znate kakvo je to poniženje bilo?“, priča starešina sela Akop.
On je bio prinuđen da ostavi svoj dom i da se preseli sa porodicom u seosku upravnu zgradu.
U sovjetsko vreme, u ovoj jednospratnoj beloj zgradi nalazio se dom zdravlja, a administracija je bila u velikoj dvospratnici prekoputa.
Ali već je tokom prvog rata za Nagorno-Karabah, bila pogođena raketnim sistemom „Grad“ i nisu je obnavljali, smestivši administraciju i dom zdravlja u jednu zgradu.
Pogledate video o deci koja su ostala siročad rata
Sa prozora kuće u kojoj živi pedesetsedmogodišnja Larisa sa porodicom, vidi se preko puta njena bivša kuća koju su morali da napuste.
„Mnogi kažu da su ostavili sve, nadajući se nadoknadi, ali su zapravo poneli svu imovinu“, šali se ona.
„Uzeli smo sve, osim štapova koje smo stavili u bašti da bi pasulj rastao uz njih. Želela sam da i njih pokupim, ali onda vidim: Azerbejdžanci ih već nose za potpalu.“
„Ne želim da plačem, ali nema trave, nema mesta za stoku, ona umire zbog ovoga“, kaže žena.
U hodniku kuće u kojoj sada živi sa porodicom nalazi se istranžirana lešina krave, „ubili su je jer je štala mala, nije mogla da stane u nju“.
Larisa pije čaj i gleda kroz prozor svoju bivšu kuću.
Na stolu je slatko od oraha.
Orahe je za vreme leta donela iz Zangelana, koji sada pripada Azerbejdžanu, i sir koji je pravila u svom domu, koji je sada takođe u inostranstvu.
- Premijer Jermenije smenio vojni vrh zbog „pokušaja puča“
- Jermenija: Šest stvari koje možda niste znali
Na krovu jedne od kuća pod kontrolom azerbejdžanske vojske, postavljena je video kamera i pomoću nje nadgledaju situaciju u selu, a kad vide da su novinari ovde došli da nešto snimaju, obraćaju se ruskim graničarima koji su tu dežurni.
Još jedan od preseljenih lica Edik Ajrapetjan, kaže da su ruski graničari pomagali stanovnicima, koji su napustili svoje kuće, da se vtate ako su nešto zaboravili.
„Ima jedan deka koji je zaboravio tamo cipele, otišao je u onome što je imao na sebi.
„Ovde je počeo takav sneg da pada, da je morao da se vrati, za pomoć se obratio ruskim graničarima, oni su kontaktirali Azerbejdžance i oni su ga pustili da uzme cipele iz svoje nekadašnje kuće“, priča Edik.
I Larisa i Edik se žale da su pašnjaci, na kojima su stanovnici Šuruha napasali stoku, pripali Azerbejdžanu.
Sada nemaju gde da pasu, i čak moraju da ih prate i paze do pojilišta, da slučajno ne bi zalutale na azerbejdžansku teritoriju odakle mogu i da se ne vrate.
Na rubu sela već je započeta gradnja 12 kuća za interno raseljena lica, za koje obećavaju da će biti završene do kraja 2021. godine.
Ćorsokak
„Ljudi se sa stresom nose sa velikim poteškoćama, jer je prošlo malo vremena“, kaže gradonačelnik Vardenisa, Aram Melkonjan.
„Tokom poslednjeg sukoba iz našeg grada je poginulo 17 ljudi, od kojih 14 mladića mlađih od 20 godina.
„A iz čitavog regiona poginulo je skoro 100 ljudi.“
U grad Vardenis, koji je star 15 hiljada godina i nalazi se na severo-istoku Jermenije, doputovali smo kada gradonačelnik nije bio tamo.
Otputovao u jedno od susednih sela da se oprosti od mladića koji je poginuo u ratu, a čije telo nisu mogli da pronađu tri meseca.
Pogledate video o azerbejdžanskim izbeglicama
Pre rata, kroz Vardenis je prolazio novi put, koji je povezivao Jerevan sa Stepanakertom.
Bio je to najbrži način da se njime dođe do Nagorno-Karabaha, pa su ga koristili i meštani, i turisti, i novinari koji posećuju region.
Kada je Jermenija izgubila rat, Vardenis se od tranzitnog grada pretvorio u ćorsokak, saobraćaj na putu je naglo opao, hoteli, prodavnice, kafići i benzinske pumpe počeli su da se zatvaraju.
Gradonačelnik procenjuje da su privredni gubici grada Vardenis, koji su nastali kao rezultat rata između 500 i 700 milijardi drama za godinu dana (1,1 do 1,3 milijarde dolara).
„Ranije su u ovo vreme kroz grad stalno prolazili automobili, autobusi sa turistima, razvijao se mali biznis, a sada nam dolaze samo vaše kolege i Crveni krst, kaže lokalni stanovnik Pavlik.
„Mnogi privrednici i stanovnici već pakuju kofere i razmišljaju o preseljenju u druge gradove.“
Posle rata u Vardenis se iz oblasti koje su vraćene Azerbejdžanu preselilo 56 porodica, više od 200 ljudi, i gradske vlasti sada pokušavaju da im svima pomognu sa smeštajem i poslom.
Problemi Vardenisa se ne završavaju blokiranim putem.
Najveći rudnik zlata u Jermeniji, rudnik Sotk, do rata je bio jedan od tri najveća poreska obveznika u državnom budžetu.
Posle rata 70 odsto teritorije rudnika našlo se na azerbejdžanskoj strani i sada rudnik ne radi.
Aram Melkonjan priča kako je ukupno u Sotku radilo oko 1000 ljudi, od kojih su 550 bili stanovnici Vardenisa.
„Tokom poslednjih nekoliko dana došlo je do otpuštanja, to su velike poteškoće za grad, za administraciju, za gradonačelnika“, kaže on.
„Moramo da smislimo šta će ovi ljudi da rade, svi oni imaju kredite, ovo je ogroman problem.“.
Preko nekoliko ofšor kompanija, rudnik pripada vlasnicima iz Rusije, koji, prema rečima gradonačelnika, sada pregovaraju sa azerbejdžanskom stranom tako da rudnik nastavlja da radi u istom režimu još najmanje dve godine.
Ali detalji pregovora nisu poznati.
Za sada je azerbejdžanska vojska podigla zastavu Azerbejdžana iznad rudnika sa svoje strane, a obezbeđenje rudnika koje je dovedeno iz Rusije reklo nam je da je nemoguće razgovarati ni sa kim iz rukovodstva kompanije, jer su stalno na sastancima.
Posle rata, na teritoriji Azerbejdžana našlo se mnogo pašnjaka, gde su lokalni stanovnici napasali stoku.
Mnogi od njih su kravlje mleko prodavali fabrici sira „Ekokat“, koja 99 odsto proizvodnje šalje u Rusiju.
Pogon proizvodi oko 600 tona sira godišnje.
Preduzeće je dnevno dobijalo oko 40 tona mleka, ali sada, predviđa gradonačelnik Vardenisa, količine će se smanjiti, a stanovnici će početi da prodaju svoje krave koje nemaju gde više da pasu.
Osnivač i vlasnik fabrike Artur Movsisjan priznaje da je rat pogodio njegov posao, ali ne želi da razgovara o tome:
„Ja nisam od onih ljudi koja će plakati. Moramo biti jaki i moramo pronaći načine da krenemo napred.“
„Ljudi su klonuli duhom, i to je najveći problem. Da bi nešto uradili, uložili, ljudi moraju da budu raspoloženi.“
Artur je protiv novih granica između Jermenije i Azerbejdžana, smatra da u svetu ne bi trebalo da postoje bilo kakva ograničenja u vidu državnih granica između država.
„Zašto su potrebni? Zemlje se koškaju oko njih, to uvek dovodi do sukoba. Granice su ograničenja u svim oblastima,“ dodaje on.
- Snimak „pogubljenja” jermenskih zatvorenika pokrenuo istragu o zločinima u Nagorno-Karabahu
- Azerbejdžanski vojnici optuženi za ratne zločine
„Vreme će da prođe i rane će da zarastu“
Sa gradonačelnikom Vardenisa Melkonjanom šetamo gradom.
On pokazuje zatvorene radnje, apoteke, benzinske pumpe i kaže da računa na rad trilateralne međuvladine komisije, oko koje su se dogovorili Alijev, Pašinjan i Putin na sastanku u Kremlju 11. januara.
Radna grupa, koju čine potpredsednici vlada Jermenije, Azerbejdžana i Rusije, mora da prikaže plan za deblokadu transportnih arterija u regionu.
Azerbejdžan treba dobije mogućnost da prevozi robu do Nahčivana i dalje u Tursku, Jermenija preko teritorije Azerbejdžana treba da ima transportni koridor sa Rusijom.
„Jedno od glavnih pitanja o kojima je razgovarala trilateralna grupi je put Jerevan – Vardenis – Kelbadžar – Stepanakert“, kaže gradonačelnik Vardenisa.
„Ovaj put može biti izabran jer je najbliži ruskoj granici, vrlo je kvalitetno izgrađen, potrošeno je mnogo novca za njega.
„Mislim da neće dozvoliti da se ovaj put jednostavno izgubi.
„Ako se odatle bude prelazila granica sa Rusijom, preko Azerbejdžana kroz Gjandžu, dobićete 160-180 km. Ovo je najkraći put.
Nadam se da će ovaj put biti uskoro otvoren i da će naš grad ponovo prodisati. Dok grad još nečemu vredi.“
Pre nego što je postao gradonačelnik, Aram Melkonjan se profesionalno bavio boksom, pa se sada u Vardenisu završava škola boksa, a dok je služio vojsku bio je izviđač.
Kada smo se sreli tokom rata, gradonačelnik je bio u uniformi, jedva čekao da ide na front i žalio se da ga vlasti iz Jerevana neće pustiti da se bori, jer mora da brine o svom gradu.
Sada nastavlja da redovno putuje, ali ne do linije fronta, već do nove granice, na kojoj i dalje stoji jermenska vojska.
Kaže da komanda zabranjuje vojsci da kontaktira sa neprijateljem, ali ipak dolazi do neke vrste komunikacije između njih:
„Ljudi stoje 20 metara jedni od drugih. Ujutro ustaju i mogu da se pozdrave, dešava se da pričaju, ako je nešto potrebno, oni daju. Ovo je dobro, zahvaljujući tome postoji budućnost.“
Melkonjan iznosi, verovatno u ovom trenutku najmanje popularno mišljenje u Jermeniji, da će stanovnici dve zemlje pre ili kasnije naučiti da prihvataju jedni druge:
„Između Jermenije i Azerbejdžana biće, naravno, komunikacija. Vreme će prolaziti, rane će zarasti.
„Mislim da će se obnoviti susedski odnosi. To je neophodno, jednostavno je neophodno.
„Naravno, trebaće puno vremena da rane zarastu, trebaće decenije, ali ljudi moraju da mogu da žive, da rade, da mogu da idu napred. Da bismo to postigli moramo biti poput komšija.“
Ovaj materijal je prvi iz serije reportaža o tome, kako žive ljudi u Jermeniji i Azerbejdžanu posle rata u Karabahu 2020. godine.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
