Napetosti rastu dok Kina pojačava iskopavanje minerala ključnih za zelenu tehnologiju

Kina ima veliko učešće u svetskim rudnicima koji izvlače minerale ključne za zelenu ekonomiju.

Za kinesko osoblje koje radi u inostranstvu rudnici pružaju priliku za dobru zaradu, ali za ljude koji žive u blizini, rudnici mogu da imaju ozbiljno negativne posledice po njihove živote.

Početkom godine, Ai King je usred noći probudilo ljutito skandiranje ispred njene spavaonice u severnoj Argentini.

Provirila je kroz prozor i ugledala argentinske radnike kako su opkolili kompleks i blokirali ulaz zapaljenim automobilskim gumama.

• Veštačka inteligencija pronašla novu supstancu – zamenu za litijum
• Bitka za litijum: Kina i Amerika se spore oko južnoameričkog bogatstva
• Najvažnije pitanje o litijumu i baterijama na koje nemamo odgovor

„Postalo je zastrašujuće, zato što sam mogla da vidim nebo obasjano plamenom. Preraslo je u nerede“, kaže Ai, koja radi za kinesku kompaniju za iskopavanje litijuma iz polja soli u Andima, da bi se koristio u baterijama.

Protest, izazvan otpuštanjem velikog broja argentinskih radnika, samo je jedan od sve većeg broja slučajeva trvenja između kineskih kompanija i domaćih zajednica, dok Kina – koja već dominira obradom minerala ključnih za zelenu ekonomiju – širi učešće u njihovom iskopavanju.

Pre samo 10 godina neka kineska kompanija je kupila prvo parče zemlje u projektu iskopavanja u „litijumskom trouglu“ – Argentina, Bolivija i Čile – koji sadrži najviše svetskih rezervi litijuma.

Usledila su još mnoga kineska ulaganja u lokalne rudarske operacije, prema rudarskim publikacijama i korporativnim, vladinim i medijskim izveštajima.

BBC je izračunao da na osnovu njihovog udela, kineske kompanije sada kontrolišu procenjenih 33 odsto litijuma u projektima koji trenutno proizvode ovaj mineral ili su u nastanku.

Ali kako su se kineske kompanije širile, sve su više nailazile na optužbe za zloupotrebu slične onima na račun drugih međunarodnih rudarskih giganata.

Za Ai King, protest sa zapaljenim gumama predstavljalo je surovo buđenje.

Ona je očekivala spokojan život u Argentini, ali se zbog poznavanja španskog jezika zatekla u središtu posredovanja u tom sukobu.

„Nije bilo lako“, kaže ona.

„Pored jezika, moramo da ublažavamo mnoge stvari, na primer to što uprava misli da su zaposleni naprosto lenji ili suviše zavisni od sindikata, ili to što meštani misle da su Kinezi došli ovamo samo da bi ih iskoristili.“

BBC-jeva Globalna kineska jedinica identifikovala je najmanje 62 rudarska projekta širom sveta, u kojima kineske kompanije drže udeo, a koji su osmišljeni da iskopavaju litijum ili jedan od tri druga minerala ključna za zelene tehnologije – kobalt, nikl i mangan.

Svi se upotrebljavaju za pravljenje litijum-jonskih baterija – koje se koriste u električnim vozilima – a koje su, zajedno sa solarnim panelima, sada visoki industrijski prioritet za Kinu.

Neki projekti su među najvećim proizvođačima ovih minerala na svetu.

Kina je odavno lider u rafiniranju litijuma i kobalta, sa udelom u globalnom snabdevanju od 72 i 68 odsto 2022. godine, prema ekspertskoj grupi Četam haus.

Njen kapacitet za rafiniranje ovih i drugih ključnih minerala pomogao je zemlji da dostigne tačku u kojoj pravi više od polovine električnih vozila koja se prodaju u svetu 2023. godine, ima 60 odsto globalnog proizvodnog kapaciteta za vetroturbine i kontroliše najmanje 80 odsto svakog stadijuma u lancu snabdevanja solarnim panelima.

Uloga Kine u sektoru učinila je ove artikle jeftinijim i pristupačnijim u svetu.

Ali neće samo Kina morati da iskopava i obrađuje minerale neophodne za zelenu ekonomiju.

UN tvrde da ako svet želi da dostigne neto nulu emisije gasova efekta staklene bašte do 2050. godine, njihova upotreba mora da se ušestostruči do 2040. godine.

SAD, Velika Britanija i EU su, u međuvremenu, razvile strategije kako da smanje zavisnost od kineskog snabdevanja.

Kako su kineske kompanije pojačale rudarske operacije u inostranstvu, optužbe za probleme koje izazivaju ovi projekti postojano su rasle.

Centar za resurse poslovanja i ljudska prava, nevladina organizacija, kaže da takve nevolje „nisu jedinstvene za kineske rudnike“, ali prošle godine je objavila izveštaj navodeći 102 optužbe iznete protiv kineskih kompanija koje iskopavaju ključne minerale, varirajući od kršenja prava lokalnih zajednica do oštećivanja ekosistema i nebezbednih radnih uslova.

Ove optužbe potiču iz 2021. i 2022. godine.

BBC je prebrojao više od 40 novih optužbi iz 2023. godine, o kojima su izveštavale nevladine organizacije ili mediji.

Ljudi iz dve zemlje, na različitim krajevima sveta, ispričali su nam svoje priče.

• Jadarit, Rio Tinto i šta o tome treba da znate
• Gornje Nedeljice, dan posle povlačenja zakona: „Ništa nije gotovo, borba tek predstoji“
• Preminuo najstariji Nobelovac i pronalazač litijum-jonskih baterija

Na obodu Lubumbašija, na dalekom jugu Demokratske Republike Kongo, Kristof Kabvita predvodi otpor rudniku kobalta Ruaši, u vlasništvu grupe Jinčuan od 2011. godine.

On kaže da rudnik otvorenog kopa, koji se nalazi 500 metara od njegovog kućnog praga, ugrožava živote ljudi eksplozivom za rušenja stena dva ili tri puta nedeljno.

Pred upotrebu eksploziva oglašavaju se sirene, kao signal svakome da prekinu sa onim što rade i potraže zaklon.

„Kakva god da je temperatura napolju, bilo da pada kiša ili besni oluja, moramo da napuštamo kuće i odlazimo u sklonište blizu rudnika“, kaže on.

To važi za sve, čak i za bolesne i žene koje su se upravo porodile, dodaje on, jer nigde drugde nije bezbedno.

Tinejdžerka Keti Kabazo je 2017. godine navodno poginula kad ju je pogodila stena dok je išla kući iz škole, a za druge stene se govori da su bušile zidove i krovove lokalnih kuća.

Portparolka rudnika Ruaši Elisa Kalasa priznala je da se „jedno mlado dete zateklo u tom kraju – nije trebalo da bude tamo i pogodilo ju je leteće stenje.“

Ona je rekla da su oni u međuvremenu „unapredili tehnologiju i da sada imaju eksplozive tokom čije upotrebe više ne lete stene“.

BBC je, međutim, razgovarao sa menadžerom obrade kompanije Patrikom Čisandom, koji je dao sasvim drugačiju sliku.

On je rekao: „Ako iskopavamo, koristimo eksploziv. Eksplozivi mogu da dovedu do letenja stena, koje mogu da završe u naselju jer je preblizu rudniku… tako da smo imali nekoliko takvih incidenata.“

Kalasa je takođe rekla da je između 2006. i 2012. godine kompanija obeštetila više od 300 porodica kako bi ih premestila dalje od rudnika.

Na indonezijskom zabitom ostrvu Obi, rudnik u zajedničkom vlasništvu kineske kompanije Lajdžend resursi i tehnologija, i indonezijskog rudarskog giganta grupe Harita, rapidno je progutao šumu oko sela Kavasi.

Džatam, lokalna organizacija za nadzor rudnika, kaže da se seljani nalaze pod velikim pritiskom da se presele i zato prihvataju obeštećenje od vlade.

Desetine porodica odbile su da se presele, rekavši da je ono što im je ponuđeno ispod tržišne vrednosti.

Kao posledica toga, neki kažu da im je prećeno sudskom tužbom zbog navodnog ometanja projekta od nacionalnog strateškog značaja.

Džatam tvrdi da vojnici služe za zastrašivanje, pa čak i napad, na ljude koji se oglašavaju protiv rudnika.

Nur kaže da njena zajednica oseća da je vojska tu da bi „zaštitila interese rudnika, a ne dobrobit vlastitog naroda“.

Portparol vojske u Džakarti rekao je da optužbe o zastrašivanju „ne mogu da se dokažu“ i da, iako su vojnici bili tamo da bi „zaštitili rudnik“, nisu bili tamo da „učestvuju u direktnoj interakciji sa meštanima“.

U saopštenju je on tvrdio da preseljenje seljana da bi se napravilo mesta za rudnik nadzire policija „na miran i gladak način“.

Nur je bila u grupi meštana koji su putovali do indonežanskog glavnog grada Džakarte u junu 2018. godine da bi protestovali zbog posledica rudnika.

Ali lokalni predstavnik vlade Samsu Abubakar rekao je za BBC da nisu dobijene nikakve pritužbe javnosti na štetu po životnu sredinu.

On je takođe priložio zvanični izveštaj koji je zaključio da je grupa Harita „poštovala obaveze u vezi sa upravljanjem i nadziranjem životne sredine“.

Sama Harita nam je rekla da se „strogo pridržava etičke poslovne prakse i lokalnih zakona“ i da „stalno radi na rešavanju i ublažavanju bilo kakvog negativnog uticaja“.

Ona tvrdi da nije izazvala široko rasprostranjeno krčenje šuma, kontrolisala je lokalne izvore pijaće vode, a nezavisni testovi su potvrdili da voda ispunjava vladine standarde kvaliteta.

Harita je takođe dodala da nije sprovodila prisilna iseljavanja niti nefer transakcije zemljišta i da nije zastrašivala nikoga.

Pre godinu dana, kinesko rudarsko esnafsko telo, poznato kao CCCMC, počelo je da pokreće mehanizam žalbe, sa namerom da rešava pritužbe protiv rudarskih projekata u kineskom vlasništvu.

Kompanije same „nemaju sposobnost – kulturološku ili lingvističku“ za interakciju sa lokalnim zajednicama ili organizacijama građanskog društva, kaže portparolka Lelija Li.

Međutim, mehanizam još uvek nije do kraja operativan.

U međuvremenu, izgleda izvesno da će se kinesko učešće u rudarskim operacijama u svetu povećati.

Nije samo „geopolitička igra“ kontrolisati ključno tržište, kaže Aditja Lola, direktorka azijskog programa u Emberu, britanskoj ekološkoj ekspertskoj grupi, već to ima smisla i iz poslovne perspektive.

„Kineske kompanije vrše akvizicije zato što je, za njih, sve u profitu“, kaže ona.

Kao posledica toga, kineski radnici će nastaviti da se šalju po rudarskim projektima širom sveta i, za njih, ovi projekti uglavnom predstavljaju priliku da dobro zarade.

Radnici kao što je Vang Gang, koji je 10 godina radio za rudnike kobalta u kineskom vlasništvu u Demokratskoj Republici Kongo.

Ovaj 48-godišnjak živi u kompanijskom smeštaju i jede u kantini za osoblje, radeći desetočasovne dnevne smene, sedam dana nedeljno, sa četiri slobodna dana mesečno.

On se miri sa razdvajanjem od porodice u pokrajini Hubej, zato što zarađuje više nego što bi mogao kod kuće.

Takođe uživa u vedrom nebu i visokim šumama Demokratske Republike Kongo.

Komunicira sa lokalnim rudarima mešavinom francuskog, svahilija i engleskog, ali kaže: „Retko pričamo, sem o temama vezanim za posao.“

Čak i Ai King, koja tečno govori jezik svoje zemlje domaćina, ima vrlo malo interakcije sa Argentincima mimo posla.

Počela je da se zabavlja sa kolegom kineskim radnikom i uglavnom se druže sa drugima kao što su oni – kad ste hiljadama kilometara udaljeni od kuće, to zbližava ljude.

Za nju je najupečatljivija bila poseta poljima soli visoko u Andima gde se iskopava litijum i život je „opušten“.

„Visinska bolest me uvek pogodi – ne mogu da spavam i ne mogu da jedem“, kaže ona.

„Ali zaista uživam da se penjem tamo gore zato što su stvari mnogo jednostavnije i nema kompanijske politike.“

Ai King i Vang Gang su pseudonimi.

Dodatno izveštavanje: Ejmeri Makumeno, Bjobe Malenga, Lusijen Kahozi

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]