Na izdignutom položaju iznad grada Marvanijeha u južnom Libanu, sa pašnjacima i zelenim prostranstvima, stoji velelepni, trospratni hotel Montana.
Uprkos njegovom ruševnom stanju, prisutni su podsetnici na njegove bolje dane – predvorje sa recepcijom u mermeru, veliki bazen i ograda od kovanog železa.
Nakon što je prodat na aukciji pre mnogo godina, zvrjao je potpuno prazan i napušten.
Pre četiri godine, vlasti su se dogovorile sa njegovim vlasnikom da ga koriste kao karantin tokom pandemije kovida-19.
- Korak po korak kroz minska polja u Libanu
- Izraelski odgovor na napad iz Libana: Talas vazdušnih udara
- Komandant Hezbolaha poginuo u Libanu u izraelskom napadu
Danas ga je njegov vlasnik još jednom ustupio za potrebe vlasti, ovaj put kao centar za raseljene.
Pre nekoliko meseci, hotel je ponovo otvorio svoje sobe da bi skućio pedesetak porodica iz pograničnih gradova posle početka tekućih neprijateljstava između Hezbolaha i Izraela 8. oktobra, dan nakon što su Hamasovi napadi na južni Izrael pokrenuli rat u Pojasu Gaze.
Hezbolah – šiitska grupa koja uživa podršku Irana i proglašena je terorističkom grupom u Velikoj Britaniji, SAD i drugim zemljama – najveća je vojna sila u Libanu.
On tvrdi da napada Izrael iz podrške Palestincima u Gazi.
Izraelska vojska odgovara vazdušnim i artiljerijskim napadima, raspirujući strahove od krupnog sukoba.
Eskalacija je navela desetine hiljada stanovnika sa obe strane granice da pobegnu od kuća.
U Libanu je raseljeno oko 90.000 ljudi.
Ogromna većina odsela je kod rođaka ili u iznajmljenim kućama.
Ostali su u centrima kao što je hotel Montana.
Pored hotelskog bazena i dok je sunce širilo toplotu hladnog dana, deca su se okupila da igraju fudbal, igre sa reketom ili da bi se prošetala.
Mnoga od njih ne pohađaju časove jer su škole zatvorene zbog rata.
Druga imaju onlajn časove, ali mogu da se uključe samo na nekoliko sati svako jutro pre nego što agregat koji napaja zgradu strujom bude bio isključen.
Fatima je trebalo da ide u 6. razred.
Ali njena škola u pograničnom gradu Odajsehu nije još ni počela da upisuje đake za novu školsku godinu kad su započele borbe.
„Moj tata je jednog dana samo došao kući i rekao nam da moramo da napustimo dom sledećeg jutra. Pakovali smo stvari plačući“, kaže Fatima.
Ona sada živi sa ocem, majkom i bratom u jednoj sobi.
Prostrana je, sa ogromnim krevetom i kupatilom.
Fatima i njena porodica su morali da se sele mnogo puta pre nego što su se skrasili u hotelu.
„Odseli smo na četiri-pet mesta pre nego što smo stigli ovde“, kaže mi njen otac Abu Ali, koji pomaže oko organizacije u hotelu.
On žudi da se vrati u svoje selo gde je rođen i odrastao.
„Sam Bog zna kad ćemo se vratiti. Nažalost, nema nikakvih naznaka na horizontu. Ovo se sve dešava predugo.“
Manahel, u kasnim pedesetim, takođe je iz Odajseha.
Ona nema predstavu da li je njena kuća još čitava.
„Selo nam je potpuno prazno. Trenutno niko ne može ni da mu priđe.“
Ona se plaši najgoreg.
„Briga nas za kamen, ali važne su nam uspomene. Veoma je bolno.“
U hodniku se „gosti“ hotela sreću i ćaskaju.
Svaki je iz drugog pograničnog grada; sve ih veže raseljenje.
Porodice oslovljavaju jedne druge po broju sobe, a iza svakih vrata je priča o nekom drugom selu.
Pored raseljenja, porodice iz južnog Libana moraju da se nose i sa neizvesnošću i stalnim strahom za bezbednost.
I dok se sukob nastavlja, on se i sve više i više približava.
Devetnaestog februara, izraelski vazdušni napad na Gazijeh, nekoliko gradova od Marvanijeha i oko 50 kilometara od granice, pokrenuo je potrese širom južnog Libana i dalje od njega.
Kako su snimci napada počeli da kruže društvenim mrežama, ljudi su počeli da strahuju da rat neće ostati ograničen na pograničnu oblast i njenu okolinu.
Pet dana pre toga, u izraelskom vazdušnom napadu stradalo je sedmoro ljudi iz iste porodice u Nabatijehu, na jugoistoku.
Te večeri, mnogi ljudi iz grada su potražili sklonište u hotelu Montana.
Proveli su noć spavajući na tankim dušecima na podu.
Većina je otišla narednog dana, ali više njih bi moglo da se očekuje u svakom trenutku.
Salam Badredin je zadužen za vođenje Odbora za upravljanje katastrofom za oblast Al Zahrani, koja se sastoji od više od 70 gradova.
On mi kaže da kad su neprijateljstva započela, niko nije očekivao da će potrajati toliko dugo.
„Mislili smo da je to pitanje dana ili nedelja, ali sukobi su se sada značajno proširili. Ne postoji više jedna jedina tačka žarišta.“
On je dodao: „Što više situacija eskalira, veći je broj raseljenih. Planovi za vanredne situacije i pomoć se neprestano dopunjuju, što vrši veliki pritisak na nas. Uvek moramo da preispitamo situaciju.“
Borbe se dešavaju usred do sada neprikosnovene ekonomske krize u Libanu.
Mnoge organizacije pružaju pomoć raseljenima.
I dok smo bili u poseti hotelu, sreli smo predstavnike nevladine organizacije koja obezbeđuje tople obroke raseljenima.
Još jedna organizacija otvorila je kliniku na licu mesta.
Treća se stara o potrebama dece.
Bilo je i ljudi iz Crvenog krsta koji su držali časove o tome kako izaći na kraj sa katastrofama i zemljotresima.
Ali za raseljene koji su prisustvovali ovim časovima, već se desila drugačija vrsta opasnosti preblizu njihovim kućama.
Pogledajte video
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
