„Avionu slomiću ti krila, da ne letiš, ona bi tu bila“, odjekivalo je stadionom Partizana tog 7. aprila 1999, dve nedelje po početku NATO bombardovanja Jugoslavije.

Praćeni tada popularnom pesmom grupe Riblja čorba, dok su se tribine polako punile, a zastave vijorile na vetru, fudbaleri crno-belih i atinskog AEK-a zagrevali su se za utakmicu.

Tik uz njih se prostiralo dugačko belo platno na kojem je crnim slovima pisalo „Zaustavite bombardovanje, zaustavite rat“.

„Posle 25 godina sam siguran, danas možda i više nego pre, da je ta utakmica u Beogradu najvažnija u istoriji AEK-a“, kaže Dimitris Melisanidis, predsednik AEK-a tokom 1990-ih, u razgovoru za BBC na srpskom.

U jeku bombardovanja, Melisanidis i čelnici grčkog kluba pokrenuli su inicijtivu za prijateljsku utakmicu sa Partizanom kako bi „pokazali saosećajnost prema srpskom narodu i pomogli mu“.

AEK, jedan od najvećih klubova Grčke, osnovan 1924. godine, do kraja bombardovanja ostao je jedini strani klub koji je došao u tadašnju Jugoslaviju, ponovo kažnjenu međunarodnim sankcijama zbog sukoba na Kosovu.

Melisanidis kaže da mu, kada se seti tih dana, „prvo padne na pamet veoma burna reakcija grčke vlade zbog odluke da idemo za Beograd i pritisak koji smo trpeli“.

„Nimalo im se to nije svidelo, želeli su da odustanemo od puta i pokušavali da nas uplaše pričama da je moguće da naš autobus bude bombardovan“, priseća se 72-godišnji Melisanidis, jedan od najbogatijih ljudi u Grčkoj, koji je 2013. ponovo preuzeo rukovođenje AEK-om.

Kaže da se nimalo nije uplašio.

„’Ako će da nas bombarduju, nek nas bombarduju’, rekao sam im.

„Moj otac se jeste uplašio, tražio mi je da ne vodim i brata, iako je on želeo, kako bi mu barem jedan sin ostao.“

Organizacija

Crno-beli su sezonu 1998/1999 počeli veoma dobro.

U Kupu pobednika kupova, nekadašnjem evropskom takmičenju, izbacili su engleski Njukasl, a potom i odigrali čuveni dvomeč protiv italijanskog Lacija, koji je bio za nijansu bolji.

Bili su prvi u prvenstvu Jugoslavije, u kojem su igrali klubovi iz Srbije i Crne Gore, sa dva boda više od aktuelnog šampiona Obilića.

Međutim, liga je zbog sukoba prekinuta deset kola pred kraj.

Napeta situacija na Kosovu sa kraja osamdesetih i početka devedesetih, tokom 1998. prelazi u otvoreni sukob srpskih bezbednosnih snaga i Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).

Posle propalih mirovnih pregovora zvaničnika Srbije i kosovskih Albanaca u francuskom Rambujeu i Parizu, NATO 24. marta 1999. počinje bombardovanje Jugoslavije.

Povod za intervenciju, sprovedenu bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, prema zvaničnim obaveštenjima Alijanse, bilo je sprečavanje dalje humanitarne katastrofe i progona Albanaca na Kosovu koje su sprovodile srpske bezbednosne snage.

Sve je stalo, pa i fudbal.

Ribarski čamac spasa: Sećanja preživelih na bombardovanje Mosta slobode u Novom Sadu

Velimir Teodorović, poznatiji kao Velja ribar, u proleće 1999. godine izveo je devetoro ljudi na obalu nakon što je NATO uništio jedan od tri mosta Novom Sadu

Nekoliko dana po početku bombardovanja zazvonio je telefon čelnika FK Partizan.

„U početku su mislili da se šalimo, nisu verovali“, navodi Melisanidis.

„Bilo im je neverovatno da bi neki tim mogao da dođe u Beograd u takvom trenutku, dok njihovu zemlju bombarduju i kada niko nije imao hrabrosti da stane uz njih, ali AEK jeste.“

Odmah ističe da njega „politika ne interesuje“.

Međutim, kada su videli „bombardovanje i patnju srpskog naroda“, odlučili su da reaguju i pomognu kako najbolje mogu i „pošalju poruku mira“, kaže.

Žarko Zečević, jedan od najtrofejnijih čelnika u istoriji Partizana, postupak grčkog kluba naziva „herojskim činom“.

Da li ga je on iznenadio?

„Pravo da ti kažem jeste… U vreme kada oko nas padaju bombe, javlja se neko ko hoće da igra sa nama utakmicu“, kaže Zečević u razgovoru za BBC na srpskom.

Grčki klub je sve inicirao, a Partizan organizovao, objašnjava.

„Taj prijateljski gest koji ne može da se zaboravi – kad su svi bili okrenuti protiv nas, oni su došli“, dodaje Ivan Ćurković, tadašnji predsednik Partizana, za BBC na srpskom.

Put

Međutim, ni dolazak nije bio jednostavan.

„Pitali su nas iz uprave ko hoće da ide, ali i rekli da ko neće, ne mora“, priseća se Boban Babunski, tadašnji prvotimac AEK-a i bivši makedonski reprezentativac, za BBC na srpskom.

„Neki zaista nisu hteli, bili su uplašeni, pa ludost je bila da idemo da igramo tamo gde je bombardovanje“, dodaje bivši fudbaler Vardara.

Ipak, većina je pristala da krene za Beograd.

On je pomisilio, „kad mogu uprava, predsednik i svi drugi, mogu i ja“.

„Imao sam drugove u Beogradu, gde sam služio vojsku, tako da sam se čuo sa njima i znao da su sve vreme bili u bunkerima i čekali da se, ne daj bože, nešto desi“, priča bivši fudbaler i otac Davida Babunskog, koji je kasnije nastupao za Crvenu zvezdu.

Nije bilo nimalo lako stići do Beograda, u to vreme izolovanog sankcijama.

Rešenje je bila Budimpešta, mađarska prestonica koju su mnogi u to vreme u Jugoslaviji koristili za avionske dolaske i odlaske.

Deo delegacije fudbalera AEK-a i klupski zvaničnici su tamo sletel, da bi potom autobusima krenuli za Beograd.

Pedesetak navijača je pravo iz Atine krenulo autobusima za Jugoslaviju.

„To je najupečatljivije putovanje u mojoj tridesetogodišnjoj novinarskoj karijeri“, kaže Janis Kifonidis, reporter koji je tada pratio AEK, za BBC na srpskom.

„Nikada ga neću zaboraviti“, dodaje kratko, pokazujući suvenire koje čuva i 25 godina kasnije – bedž tagret sa nacrtanom metom, često viđenu u Jugoslaviji tokom bombardovanja, i zastavicu Partizana.

Svi novinari kojima je ponuđeno da idu u Beograd su pristali.

„Zaista je bila jedinstvena šansa doživeti tako nešto, a svi znate i za ljubav koju ovde imamo prema srpskom narodu, da Srbe smatramo braćom.“

Posebno pamti doček po prelasku mađarske granice.

„Neki ljudi su plakali uz put, pored sela gde smo stali, zaista je bilo jedinstveno.“

Melisanidis kaže da mu je ta slika „stalno na umu“.

„Pored puta su nas ljudi dočekali, poslužili nas hlebom i solju… Nikada to neću zaboraviti, bilo je veoma emotivno.“

„Kad smo ušli u Beograd, osetio sam pre svega ponos zbog odluke da dođemo, znao sam da smo doneli pravu odluku.“

Brat nije bio sa njim. Ispunio je očevu molbu.

Utakmica

Stadionom Partizana tog 7. aprila odjekivala je i pesma „Moji drugovi“ Momčila Bajagića Bajage.

Proćelavi muškarac sa brkovima, uz pomoć jedne žene, pri dnu tribine, a pred brojnim kamerama, zapalio je američku zastavu.

„Tako omrznut simbol na našim prostorima proteklih dana“, rekao je tada u prenosu sportski komentator RTS Nedeljko Kovinjalo.

Fudbaleri Partizana i AEK-a su po izlasku na teren preuzeli veliki transparent „stop bombardovanju i ratu“, ispraćeni snažnim aplauzom.

„AEK, AEK, AEK“, čulo se sa tribina.

„Evo, doživeli smo da sa Partizanovog juga prvi put navijači skandiraju protivniku“, kaže Kovinjalo u prenosu.

Sastavi

PARTIZAN: Nikola Damjanac, Vuk Rašović, Branko Savić, Milan Stojanoski, Aleksandar Stanojević, Aleksandar Vuković, Vladimir Ivić, Saša Ilić, Đorđe Tomić, Nenad Bjeković, Mateja Kežman.

Trener: Ljubiša Tumbaković

AEK: Ilias Atmacidis, Janis Kalicakis, Boban Babunski, Haris Kopicis, Elvin Cekoli, Evripidis Kazavos, Toni Savevski, Hristos Maladenis, Branko Milovanović, Demis Nikolaidis, Paris Zubulis.

Trener: Oleg Blohin

Na stadionu se po toplom prolećnom danu, čemu svedoči veliki broj ljudi u kratkim rukavima, ili bez majici na tribinama, okupilo nešto više od 10.000 ljudi.

U svečanoj loži stadiona poznatog i kao JNA, po Jugoslovenskoj narodnoj armiji, snimljen je i veliki broj poznatih lica.

Među njima su bili predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije Miljan Miljanić, gradonačelnik Beograda Vojislav Mihajlović, grčki ambasador Panajotis Vlasopulos, ali i Mirko Marjanović, tadašnji premijer Srbije i predsednik Partizana.

„Non-stop radimo, ali našao sam vremena da vidim ovu utakmicu, pre svega zato što se radi o gostovanju tima iz prijateljske zemlje, a zato i što inače volim ovaj sport“, izjavio je Marjanović tokom meča.

Marjanović je premijer bio u dva mandata tokom vlasti Slobodana Miloševića, kasnije optuženog pred Haškim tribunalom za ratne zločine tokom devedesetih, između ostalog i na Kosovu, ali koji je preminuo 2006. godine pre donošenja presude.

Pred sam početak meča, intonirane su i himne.

Grčka je ispraćena aplauzima, dok je tokom „Hej sloveni“, nekadašnje himne Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), tada i himne SRJ, bilo i zvižduka.

Najvatreniji navijači Partizana, okupljeni na južnoj tribini, pevali su četničku pesmu „Od Topole, pa do Ravne Gore“.

Glavni sudija Dejan Delević kaže da mu je „taj meč ostao u pamćenju za ceo život.“

„Ratna situacija, bombardovanje, čuda, uzbune, stradanja i onda – fudbalska utakmica“, kaže Delević za BBC na srpskom.

Partizan je poveo u 14. minutu preko Mateje Kežmana, ali je AEK izjednačio u 27, kada je strelac bio Paris Zubulis.

„Igralo se normalno, bilo je i duela, šansi, šuteva, odbrana, driblinga“, priča Delević, iako priznaje da se dve i po decenije kasnije ne seća krajnjeg rezultata.

Da se tokom meča oglasila sirena za vazdušnu opasnost, poštovao bi se „protokol“.

„U slučaju da dođe do nečega, plan je bio da se ide u svlačionice, a da se navijači evakuišu ispod tribina, tamo smeste i sakriju“, kaže Delević, danas zvaničnik Fudbalskog saveza Srbije.

Umesto protokola, sve je „išlo spontano, vođeno emocijama“.

„Kao da su se u nekom trenutku i čule sirene negde u daljini, ali to nije ometalo igrače i nas da se bavimo fudbalom“, kaže.

Poluvreme je završeno rezultatom 1:1.

Dok su igrači odmarali, grčki i srpski zvaničnici su na atletskoj stazi stadiona Partizana posadili i jedno drvo masline, kao simbol mira.

Meč je nastavljen, ali nije dugo potrajao.

Prekinut je posle petnaestak minuta igre, kada su na teren utrčali navijači oba kluba, noseći zastave Srbije, Makedonije i Grčke.

„Čini mi se da su navijači ulaskom na teren završili utakmicu“, kaže Kovinjalo u prenosu.

„Da je takmičarska utakmica, morali bismo se naljutiti zbog njihovog gesta, ali u ovoj situaciji treba i njih razumeti“, dodaje.

‘Nastavak’

Dejan Delević, bivši sudija

Tokom meča mi je prišao jedan od grčkih igrača da mi prenese pozdrave Kirosa Vasarasa, čuvenog grčkog sudije, inače mog velikog prijatelja.

„Znate li Kirosa, pita me’.

„Kako ne, pa bili smo zajedno u sobi kad smo polagali za licencu za međunarodne sudije“, odgovorim mu.

Posle sam kontaktirao sa Kirosom, pa su i sudije imale meč.

Došli su mesec-dva kasnije u Jugoslaviju, da odigramo utakmicu na terenu Radničkog sa Novog Beograda.

Sudije Srbije protiv sudija iz Grčke.

To je bio kao neki nastavak meča AEK-a i Partizana.

Četvrt veka kasnije

Po završetku meča, grčka delegacija uputila se ka mađarskoj granici.

Kifonidis, danas glavni urednik grčkog sportskog kanala Kosmote TV, dobro pamti i taj trenutak.

„U povratku je sunce počelo da zalazi, stizala je noć i… Ne bih rekao da sam bio uplašen, ali mislili smo svi ‘uh, šta će sada biti'“.

Stigli su bez problema do Budimpešte, potom i do Atine.

„Prošlo je 25 godina, ali mislim da smo tada ljudima u Srbiji dali nešto nade i snage, videli su da ih ljudi vole i da imaju nekoga na njihovoj strani.“

Navijači Partizana i AEK-a u narednim godinama bili su u bliskim odnosima, ali su vremenom izbledeli.

Crno-beli su danas prijatelji sa navijačima solunskog PAOK-a, a Zvezdini sa Olimpijakosovim.

Babunski, danas pomoćni trener u Saudijskoj Arabiji, dolazak 1999. u Beograd, gde se, kako kaže, uvek osećao kao kod kuće, pamti kao lepo iskustvo.

„Uvek smo se lepo osećali kada dolazimo da igramo u Beogradu, bilo na JNA ili na Marakani, i ispoštovali smo to i sa AEK-om, iako je tada već bilo ‘vruće’.

„Živeli smo pre toga u istoj državi i na neki način smo osećali kao da se sve to i nama dešava.“

AEK, osvajač 13 titula u Grčkoj i polufinalista nekadašnjeg Kupa UEFA iz 1977. godine, u međuvremenu je upao u velike finansijske probleme.

Klub je 2013. proglasio bankrot i završio u trećoj ligi, kada počinje detaljna obnova, predvođena Melisanidisom, koji tada postaje njegov vlasnik.

U AEK se vraća i Dušan Bajević, nekadašnji reprezentativac SFRJ i jedna od najvećih legendi u istoriji atinskih žuto-crnih, sa kojima je kao trener osvojio tri titule, ali ovog puta kao izvršni direktor.

Za pet godina AEK prelazi put od treće lige do Lige šampiona, uz titule u Grčkoj – 2018. i 2023. godine.

„Sada otvaramo muzej istorije AEK-a na stadionu, gde će biti poseban odeljak o utakmici protiv Partizana“, kaže Melisanidis, ponovo je nazivajući „najvažnijim trenutkom u istoriji kluba“.

Zbog čega?

„Ne samo iz fudbalskih razloga“, odgovara odmah.

„AEK nije običan fudbalski klub, AEK je istorija, osnovale su ga grčke izbeglice i njegova dužnost je da učestvuje u takvim akcijama i izvan fudbala.

„Zato je drugačije biti navijač AEK-a.“

Pogledajte video: Noć kada je goreo Generalštab