NATO bombardovanje 1999: Kako su radio-amateri postali civilna mreža za informisanje Jugoslavije

„Priboj, istok-zapad, jedan visoko, zaokret prema Čajetini. Žuto svetlo dosta visoko“, čulo se s radio-predajnika 9. maja 1999. godine, tačno u 3.59 ujutro.

Ovu belešku iz perioda NATO bombardovanja Jugoslavije u arhivi danas čuva Miroslav Maksimović, radio-amater iz Beograda.

Između marta i juna 1999, Maksimović je neretko sedeo budan u gluvo doba noći, beležeći informacije koje su putem radio-prijemnika stizale od njegovih kolega iz raznih krajeva Srbije, ali i iz drugih zemalja.

„Za 78 dana bombardovanja, kod kuće sam bio ukupno 12 puta – najduže šest sati, a najkraće 20 minuta“, priseća se Maksimović, danas 69-godišnji penzioner, za BBC na srpskom.

• Bitka za Košare: Tri tumačenja i jedna pesma
• Rečnik bombardovanja: Šizela, smirela, target, lokatori i kolateralna šteta
• Od „nirnberškog procesa“ do „farse“: Nedelja kada su u Beogradu osuđeni lideri NATO alijanse

Bombardovanje Jugoslavije dogodilo se na samom kraju 20. veka, kada su internet i mobilni telefoni za mnoge bili luksuz.

Tako su radio-amateri, entuzijasti i hobisti, postali civilna mreža za prenošenje informacija, pomažući građanima, ali i policiji i vojsci.

„Prenosili su informacije sa terena o naletima NATO avijacije, krstarećih raketa i bespilotnih letelica“, kaže Slobodan Stanković, predsednik Saveza radio-amatera Srbije, za BBC na srpskom.

„Pošto su se oslanjali na ono što su mogli da vide i čuju, neretko su ignorisali sirene za uzbunu, koje su pozivale građane da odu u skloništa“, dodaje.

Zbog uloge u obaveštavanju građana i državnih službi koju su odigrali za vreme NATO bombardovanja, tadašnji predsednik Slobodan Milošević je odlikovao radio-amatere Ordenom zasluga za SR Jugoslaviju.

Tajni sastanak

Dan uoči početka NATO bombardovanja, desetak radio-amatera tajno se okupilo u jednom stanu na Novom Beogradu, priseća se Maksimović.

Sa uzbuđenjem i iščekivanjem, pokrenuli su testiranje kanala komunikacije koji su prethodno uspostavili.

Bila je to Radio-mreža za opasnost (RMZO), koja je uspostavljena 23. marta 1999. godine.

„Ne mogu da otkrijem kako, ali imali smo informaciju da će početi bombardovanje.

„Prva veza uspostavljena je 23. marta u 19.55, oko 26 sati pre nego što se SR Jugoslavija zvanično našla u ratu“, dodaje.

• „Morao sam ponovo da učim da živim“: Svedočenja radnika bombardovane Rafinerije u Pančevu
• Kako je pad „nevidljivog“ F-117A izgledao sa zemlje, a kako iz kabine aviona

Imala je oko 2.000 članova koji se međusobno nisu poznavali po imenima.

Radio-amateri u komunikaciji koriste skraćenice, takozvane pozivne znakove.

„Moj pozivni znak je Y1MM – sadrži moje inicijale“, ponosno ističe Maksimović.

Za razliku od većine kolega, on nije tipičan radio-amater, već profesionalac.

Radni vek proveo je kao koordinator radio-veze u Javnom komunalnom preduzeću (JKP) „Vodovod i kanalizacija“.

Na redovnom poslu, održavao je komunikaciju između vodoprivrednih objekata, a tokom NATO bombardovanja, učestvovao je u radu RMZO.

„Te dve stvari nisam razdvajao – u ratnom stanju, odbrana zemlje je redovan posao i za civila“, ističe Maksimović.

Slušajući prenos, vodio je radijski dnevnik bombardovanja, beležeći svaku reč koja bi se tokom njegovog dežurstva začula sa predajnika.

„Ovako je to bilo…“, pokazuje mi, otvarajući fajl na kompjuteru, svojevrsnu hroniku NATO bombardovanja, koja je nastajala u realnom vremenu.

Odlomak iz radijskog dnevnika, 23. aprila 1999. godine

00.16Užice prema Tari jak bljesak

00.17Još jedan bljesak u pravcu Tare

00.18Još jedan bljesak u pravcu Tare

00.191a–SZ zaokret na istok od Čajniča

00.20Još jedan bljesak u pravcu Tare od Užica

00.251a sa juga preko Čajniča na v v

Od Užica ka JI bljesak

00.28Između Zlatibora I Tare daleko

00.332a Čajniče sa zapada na SI sr. visina

00.391a sa JZ preko Čajniča na sever, visoko

01.08R2 nije poginula, samo je napajanje odrađeno sa agregata!!! (Hrane)

01.301KO kaže da nije pogođena pošta u Užicu već je raketa pala na parking, druga uletela odozgo do podruma, postrojenja za napajanje I petocifreni brojevi ne rade

01.43Od Subotice sa SZ I S na jug 3 komada, Apatin jug 1

01.44Od Apatina na jug još 1

Nivo smetnji maksimalan

Područje Sombora maksimalno ometanje

01.45Pet aviona prešlo u naš VP preko severa

1 kom jako visoko preko Subotice na jug

01.45Sa zapada do Bačkog Monoštora pa zaokret na jug 2 kom

01.46Istočno od Bečeja sa severa prema jugu 1 kom

01.46Sever Subotica na jug 1 kom srednja visina

01.47Onaj preko Bečeja na jug sada kružI istočno od Bečeja

01.47Sa SZ do Žitišta pa zaokret na jug 1 kom

01.48Sa severa preko Bečeja na jug 1

01.48Od Bača ka N. Sadu više komada

Izvor: Miroslav Maksimović, lična arhiva

‘Kako javljaju radio-amateri’

Početak rata uneo je veliku neizvesnost u svakodnevni život, nije se znalo šta će i kada biti bombardovano, priseća se Stanković, predsednik Saveza radio-amatera.

Kako dodaje, RMZO su pre svega slušale vojska, policija, civilna zaštita i druge državne službe.

Mreža je radila na posebnoj frekvenciji – 3.725 kiloherca koja se nije mogla slušati na običnim radio-stanicama, već samo uz pomoć posebnih radio-prijemnika.

„Tako smo se štitili od ometanja i prisluškivanja, i dobro je funkcionisalo – nismo imali velikih problema“, kaže Maksimović.

Pored RMZO, radio-amateri su pojedine informacije prenosili i putem radio-amaterske repetitorske mreže.

„Naša mreža je bila izvor vesti – u medijima se ustalila fraza ‘Kako javljaju radio-amateri‘„, dodaje.

Kada bi se oglasile sirene, umesto da idu u skloništa, radio-amateri su izlazili na lokacije sa kojih su imali što bolji pregled dešavanja na nebu.

Maksimović ističe da su radili na isključivo na sopstvenu odgovornost.

„Među nama je bilo i stručnjaka za avijaciju, koji su umeli da procene u kom pravcu lete. Jedino što nismo znali su bili ciljevi“, kaže.

O svemu što bi uočili, informisali su upravnu radio-stanicu Saveza radio-amatera.

U prenošenje informacija, uključili su se i radio-amateri iz inostranstva – iz susednih zemalja, ali i malo daljih, poput Francuske, Italije i Nemačke.

„Bilo je situacija da smo, zahvaljujući italijanskim kolegama, znali kada bi NATO avioni poleteli iz Avijana“, kaže Stanković, predsednik Saveza radio-amatera.

NATO vazduhoplovna baza Avijano, na severoistoku Italije, bila je jedno od mesta odakle su poletali avioni za vreme bombardovanja Jugoslavije.

Jugoslovenske veze

Tokom raspada socijalističke Jugoslavije, tokom ratova u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, radio-amateri održavali su takozvane humanitarne veze, podseća Bojan Božić iz Radio-kluba Pirot.

Iako su narodi bivše Jugoslavije zaratili, radio-amateri su nastavili da održavaju veze sa kolegama, bez obzira na etničku pripadnost.

„Dešavalo se da se porodice razdvoje u izbeglištvu, pa smo im pomagali da se spoje, ili da saznaju šta je sa njihovim najbližima“, priča.

Kako dodaje, prenosili su i ljubavne poruke.

„Na primer, kada se ljudi u izbeglištvu razdvoje, pa ne znaju gde da šalju pisma, ali žele da poruče da i dalje čekaju jedno drugo“, kaže Božić,

A bilo je i situacija kada su morali da saopšte tužne vesti.

„To je bilo najteže – kad treba nekome da kažete da im je član porodice poginuo“, dodaje.

Pogledajte video: Ko danas koristi Morzeovu azbuku u Srbiji

Kako se postaje radio-amater?

Stanković kaže da „nisu baš amateri, već hobisti sa licencama“, koje se obnavljaju na svakih 10 godina.

Radio-amater je svojevrsno zvanje koje se stiče polaganjem stručnog ispita u Savezu radio-amatera Srbije.

Ispit mogu da pokažu samo državljani Srbije, stoji u pravilniku.

Miroslav Maksimović je radio-amaterizmom počeo da se bavi kao petnaestogodišnjak, u lokalnom radio-klubu u Gornjem Milanovcu, gde je odrastao.

„Dobro pamtim prvo uspostavljanje radio-veze kojem sam prisustvovao krajem 1970-ih godina 20. veka, kao srednjoškolac.

„Zvali smo nekog Žiku iz Ćićevca, bio sam začuđen kako se dobro i jasno čuje“, prepričava.

Počeci radio-amaterizma na prostoru Balkana vezuju se za period posle Prvog svetskog rata.

Prva organizacija radio-amatera, društvo „Radio“, osnovano je u Beogradu 15. jula 1924. godine, podseća Stanković.

Kako dodaje, Savez radio-amatera Srbije ove godine obeležava jubilej – 100 godina od početka organizovanog bavljenja radio-amaterizmom na prostoru bivše Jugoslavije.

„Kao datum osnivanja, uzet je rođendan Nikole Tesle, kojeg smatramo prvim radio-amaterom“, ističe Stanković.

U Srbiji danas ima nekoliko desetina radio-klubova, dok Savez-radio amatera ima nešto više od 3.000 članova, navodi on.

„Ali, sve je teže privući mlađe članove, a i mnogi radio-klubovi imaju veoma skromne finansije, koje se prikupljaju uglavnom od članarina“, pojašnjava Stanković.

Radio-amateri i imaju praktičnu ulogu i danas, u mirnodopska vremena.

Jedan od najaktivnijih je Radio-klub Pirot, čiji članovi redovno učestvuju u akcijama gorskog spasavanja na obližnjoj Staroj planini, kao i za vreme šumskih požara, ističu iz Saveza radio-amatera Srbije.

Aktivno su pomagali i za vreme poplava, koje su pogodile Srbiju 2014. godine.

„Tu smo i spremni da uskočimo kad god ostali kanali komunikacije zakažu“, poručuje Maksimović, koji danas u slobodno vreme podučava unuke ovom hobiju.

Pogledajte video: NATO bombardovanje – razlozi i posledice u dva minuta

Šesnaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]